Агонија и екстаза: Живот није бајка, живот није филм

Док сам био на пецању на реци Градац, хранио сам једну хронично изгладнелу керушу. То биће је било у потпуној агонији. На повратку кући, набасао сам на њено легло. Наизменично је покушавала да утоли властиту глад и ону штенаца. И једна и друга биле су евидентно неутаживе. Као да је керуша, несвесна шта јој се дешава, била траумирана тим искуством.

Људи нису ништа бољи. Сви обитавамо у непрекидној агонији - и то је једини гарантовани континуитет којим се људски род може похвалити без трунке резерве. Детињство је агонија. Јурење каријере такође. Старост је агонија. Људска бића практично ни за шта друго и не знају: једино им је агонија блиска и истински доступна. И све за шта се боримо, сваки циљ који себи задајемо, све у шта дубоко верујемо - гура нас дубље у њу.

Амбиције да се преспоји човеков емотивни тракт и да се друштвени поредак сазида изнова јавиле су се у Азији и Европи. Оне су постојбине радикалних духовних и социјалних експеримената. Са та два континента фактички потичу две идеје прекидања људске агоније. Првој је име будизам. Другој комунизам. Азијски духовници и европски активисти Богу су дали остав. Шапнули су му: склони се, ја ћу.

Човек је наиме једино биће у ћудљивој фауни које има шансу да избегне агонију. Постоји дакле начин да је прекинемо - како је то сасвим исправно и за свагда утврдио човек по имену Сидарта Гаутама. Да се сасвим ослободимо емоција. Такво дистанцирање од људске ситуације није немогуће, али достигла га је само шачица срећника.

Питање које остаје да лебди јесте да ли смо у том стању и даље људи. Наше јаке реакције, наша неконтролисана осећања, наша жудња за оргијом и покољем, наша способност да се свим бићем радујемо и тугујемо - речју агонија - оно је што нас најдословније дефинише као људска бића. Она нас спаја са живим светом. Агонију делимо с најсићушнијом и најневажнијом међу животињама. А по недостижном смирењу слични смо највећим и најмоћнијим међу боговима. 

Колико уопште има сабраних људи?

Ако говоримо о броју потпуно сабраних појединаца, рачуна се да их на планети у сваком тренутку постоји између 20 и 30 хиљада. То је релативно мали проценат - око 0,0003% популације, или један у 300.000 - али је више него што би човек могао претпоставити. Они који су победили властите страсти, који су се отргли од својих нагона, како рекох, можда заслужују другачију титулу. Ти људи су више од смртника, а мање од богова. У сваком случају, више вуку на концепт натчовека, ubermenscha, supermana о којем је говорио Ниче, него суперхероји јенки стрипова и филмова.

Нико се није сетио ни да попише имена просветљених или макар оних који тврде да то јесу. Већина људи из ове касте је релативно анонимна. Од двадесет или тридесет хиљада таквих душа насумично разбацаних по планети само су двоје или троје - дакле опет 0,01% - изборили репутацију. То је случај с Немцем Екартом Толеом, Вијетнамцем Тик На Ханом или Индијцем Сатгуруом. Они држе предавања, објављују књиге и уживају публицитет. 

Потоњи је недавно посетио и Београд. Нашао сам се међу око двеста суграђана који су дошли да чују његов говор. Сатгуру је оратор; улазница за његове беседе у Лондону кошта двеста фунти. На Тргу републике говорио је о очувању планете. Другим речима, о начину да се избегне агонија.

Комунизам је обустављени пројекат укидања социјалне неједнакости и неправде, а самим тим и људске агоније. Историја сведочи да пут до њега - технолошки прогрес - правоверни социјализам није успео да трасира тако успешно као трули капитализам. Парадоксално, идеалима комунизма ударили су темеље капиталисти-филантропи.

Да би, на пример, неко сакупио уметничку збирку и завештао је музеју где у њој може да ужива кус и репат - тај мора да буде милионер. Ако прошарамо европским градовима и колекцијама уметнина, затећи ћемо музеје који носе лична имена: Гугенхајм у Њујорку, Берардо у Лисабону, Лудвиг у Будимпешти и тако редом.

Можемо на брзину закључити да је вечити предуслов једнакости неједнакост. Као и да је conditio sine qua non за просветљење агонија. 

И богати плачу

Идеал да у утопијском друштву будућности радиш колико можеш, а да узимаш колико ти треба, о чему су заједно сањали Карл Маркс и Фридрих Енгелс, могу да приуште само имућни људи. Који немају мунданих брига. Који после обезбеђене материјалне базе могу да се мирно отисну у духовну надградњу.

Што се бројева тиче, фолклорна мудрост која тврди да таквих има око 1% потиче од калкулације америчког Института за економску стратегију (EPI). Исти наводи да је просечна годишња зарада једног процента најбогатијих Американаца за 2020. годину 823.763 долара, док за 0,1% најбогатијих у САД она износи 3.212.486 долара.

Ова каста није тако анонимна као она просветљених. Магазин Форбс прави детаљну топ-листу; таблоиди и папараци, који су им увек на трагу, брину се педантно да јавност о њима зна све. Међу милионерима кола гласина да луксузна роба, авај, има плафон. Овде се агонија сели у смртницима сасвим неуобичајену зону: како потрошити новац. Неко ко на конту има двеста милиона мора јасно и недвосмислено да покаже да је већа фаца од бедника који има пишљивих сто.

Али факат је да међу онима са супстанцијалним иметком практично нема разлике што се тиче стила живота: нема скупљег шампањца од француског Дом Перињона од око 400 долара за боцу, скупље вечере од око 1.000 долара, скупље хотелске собе од око 3.000 долара. Неки богаташи, истина, успевају да престигну конкуренцију. Такви су се накуповали феудалних титула и спортских клубова, модернизованих замкова и суперјахти. Правили су колекције компанија, станова, аутомобила, уметнина. Други, ексцентричнији, школују интелектуалце из источне Европе, као Џорџ Сорош, или покушавају да искорене заразне болести у Африци, као Бил Гејтс. 

Има и забавнијих фрајера, као што су Ричард Бренсон или Илон Маск, који себи испуњавају дечаке снове, комбинујући авантуристичке и скупе подухвате. У Ричардовом случају, то је био пут балоном око света и чамцем преко океана. Илон организује још луђе пакет-аранжмане за имућне, као што је лет Земљином орбитом.

Сиромашни и мрачни 

Нигде не пише да човек не може да буде истовремено просветљен и богат. То је случај са Ошом Раџнишем - секс гуруом који се украшавао дијамантима и имао возни парк од деведесет ролс-ројсева. Осталих 99% мора да брине како да поплаћа рачуне, преживи до првог, себи и потомству обезбеди конак, огрев, одећу и десетак дана синдикалног летовања. Другим речима - већина нас смо сиромашни и мрачни, а самим тим и више на ти са агонијом.

Заробљени смо у агонији пуког опстанка.

Али ако немаш начина да се ослободиш агоније - ништа зато. Онда барем имаш луксуз да се одлучиш за врсту агоније, да даш предност једној у односу на другу. Ако је дакле агонија истинско људско стање - бирам баш ону агонију у којој сам се нашао. Коју сам лично режирао. Свесно одлучујем да будем жртва својих опсесија. Некако сам на своју агонију највише упућен. У њу најсрчаније уплетен. У њу сам највише инвестирао. Труда. Времена. Живаца. Енергије. На њу имам највећи пик. На њу имам најмање примедби. На њу највише рачунам. Та агонија је само моја.

Све ми се нешто чини - није ли људска егзистенција слатка управо зато што је уроњена у агонију? Није ли неодољива баш тако натопљена агонијом? Да ме није можда моја агонија на специфичан начин чак и оплеменила?