Порнографија, медији, политика: Бауци на тржишту пажње

Незаконито ухођење мог партијског друга Звонка Стевића док је гледао мобилни телефон поново је довело у везу порнографију и политику. Порнографија је имала улогу у светској и нашој историји одвајкада, посебно откада је освојена технологија штампања илустрација, па фотографија, а нешто касније и снимања покретних слика. Пре тога су љубитељи недоличних призора морали да одлазе до зидова по јавним и приватним кућама римских градова или да се диве слободним скулптурама индијских храмова. Од стварања модерне масовне културе крајем 19. века, љубитељи „курвописа“, у слободном преводу, реч насталу по угледу на светлопис-фотографију, могли су да се препусте свом уживању на скоро сваком месту.

Насупрот уобичајеним предрасудама како је некада све било чедније, да је порнографија нешто што је процветало у модерним временима, курвопис је оставио неке записе у нашој историји. Највећи међуратни издавач Геца Кон, човек који је позајмљивао новац самом краљу Александру и возио један од најскупљих аутомобила у Београду, реплику Хитлеровог мерцедеса, изгледа да је започео као продавац порнографске литературе, то јест фотографија. Да би се сакрио садржај, порнографске слике су биле укоричене у скупе кожне корице.

Ернст Павел, сарадник Геце Кона, сведочи у својој књизи „Живот у мрачним временима“ како је на скривеним полицама нашао те „књиге“. Неке од њих су садржавале фото-документацију дизелдорфске полиције за сексуалне злочине. Друге су биле збирке фотографија са СМ оргија у једном хамбуршком борделу. Треће су биле прикази ритуала неке секте која је секс користила за иницијацију.

Било како било, Геца Кон је од порнографа прво постао највећи издавач уџбеника, па затим и издавач најбољих едиција свог времена као што су „Каријатиде.“

У вишесатним телевизијским аутобиографским казивањима, Тито је испричао како је од забава највише волео циркус и еротске филмове у путујућим биоскопима из Пеште. Ти мемоари су уопште често препуни демистификујућих, зачуђујуће искрених детаља. Мора да је ужас спопадао многе, од најрежимскијег режисера Вељка Булајића, преко уредника и директора загребачке телевизије, па све до републичких и савезних централних комитета, када је остарели Тито проговорио о свему и свачему. Ко је смео да му каже шта је долично а шта није?

Стјепан Ђурековић, бивши директор ИНЕ кога је СДБ ликвидирала у Немачкој, написао је порнографски роман о Титу. По тој књизи, Титу су жене приводили Ранковић и Иван Стево Крајачић. А Тито и Јованка су радо заједно гледали порниће.

Мрсне приче

Голотиња и мрсне приче су биле важан део слике о југословенском социјализму са људским лицем. Једна од мојих најомиљенијих слика које симболизују голишав и голицав имиџ тог режима јете илустрација Лироја Нимана, чувеног сликара који је радио за „Плејбој“.

Његов рад на југословенској голотињи изнова је открио Александар Раковић у својој књизи о натуризму. Ниман је у августовском броју за 1969. годину, објавио слику нагих купачица иза којих је на стени био натпис „ТИТО“.

Касније је „Плејбоју“ вероватно плаћено пола милиона долара, сматра Раковић, да у мају 1981. године објави десет страна са голим женама Југославије.

Већ много раније, голотиња је полако освајала југословенски филм. Први наговештај тога одиграо се у филму „Циганка“ Војислава Нановића (1953). Ту је Селма Карловац показала голе груди кроз неки провидни фистан. За Желимира Жилника је тај филм био „чудо“.

Права голотиња видела се први пут у филму „Чудна девојка“ 1962. године, где Шпела Розин мање-више гола води љубав.

Затим су ту били „Рани радови“ (1969) поменутог Жилника, а на крају „ВР - Мистерије организма“ Макавејева (1971), који је чудним еротским сценама зачудио чак и блазирану страну публику из тог времена сексуалне револуције. У њему има и узимање одливка пениса и машине за оргазам.

Против филма се први побунио СУБНОР Војводине. Он није приказиван у земљи, али је због немачког копродуцента приказиван и награђиван по белом свету.

И поред повремених афера, Југославија је за друге социјалистичке земље била излог у све врсте слобода, па и у еротске слободе. „Суботица филм“ се извукла из губитака јер је приказивала тврде еротске филмове. Директор овог предузећа, Миленко Смиљанић, присећао се аутобуса с мађарским туристима који су побожно ходочастили суботички Раднички универзитет.

Седамдесетих и осамдесетих година је постојала мекша понуда еротских филмова у „Б“ биоскопима као што су били „Фонтана“, „Звезда“, „Славија“ („Грчке смоквице“, „Хопа цупа у кревету“, „Доживљаји перача прозора“). С временом ће се биоскоп „Партизан“ код некадашње Железничке станице издвојити као бастион тврђих порнића.

Било је и уметничких еротских филмова као што су „Емануела“ и „Последњи танго у Паризу“, који су доспевали и у „А“ биоскопе. Један од најдуховитијих текстова Миљенка Смоја био је имагинарни разговор две сплитске бабе о овом Бертолучијевом филму.

Кад смо већ код духовитости, велики писци наше бивше државе стварали су еротски имагинаријум. Постоји урбана легенда да су писма читатељки у „Чику“ писали Матија Бећковић и Брана Црнчевић.

У смислу интелектуалне префињености, није било часописа бољег од „Старта“. Опонашајући „Плејбој“, овај загребачки месечник је од аутомобилског магазина постао лист у коме су објављивали највећи новинари из целе државе.

Ипак је најзанимљивија еротска публикација те земље била загребачка „Еротика“. До краја осамдесетих, постала је скоро отворено порнографски месечник, који је досезао до скоро 400.000 примерака на хрватском и 100.000 на мађарском језику.

Најважније историјско наслеђе „Еротике“ ипак су текстови Игора Мандића, који су касније објављени у књизи „Пријапов проблем“. Ова књига је још један траг можда најобразованијег и најлуциднијег публицисте нашег језика.

Слом мејнстрим порнографије

У међувремену је порнографија и код нас и у свету променила природу. Шездесетих и седамдесетих година је порнографија постала уметнички претенциозна, појавили су се артхаус и ауторски порнићи. За кратку историју слома мејнстрим порнографије препоручујем чланак харвардске професорке Катрине Форестер у „Њујоркеру“.

Врховни суд Калифорније је 1989. године пресудио да снимљени секс није проституција. Тада је долина Сан Фернандо почела да опонаша суседни Холивуд, по великим и скупим продукцијама и стварању звезди тог жанра. Порно звезде као Џена Џејмисон постале су самосвесне и богате.

То их је разликовало од раније генерације, коју симболизују Линда Ловлејс из „Дубоког грла“ (1972) и Трејси Лордс. Линда је тврдила како је „Дубоко грло“ филмовано силовање. За Трејси Лордс се показало да је била малолетна у својим најчувенијим филмовима. Обе су биле бедно плаћене за светске хитове. За разлику од њих, Џена је приходовала и по тридесет милиона долара годишње.

Али, тај звездани тренутак порно филмова кратко је трајао. Демократизација порнографије путем интернета и друштвених мрежа довела је до уништења те индустрије. Публика се окренула аматерским и кућним порнићима који су деловали „аутентично“, док су велике порнографске продукције почеле да се посматрају као извештачене. Више није било великих звезда. Свако може да постане глумац или редитељ порнића.

Чудновато, радници, махом раднице, у порно индустрији поделили су судбину новинара и јавних интелектуалаца. Свако може да напише вест или изрази мишљење о било чему. Појавила се и политичка порнографија, чак и у званичним „медијима“. Анонимни „новинари“ (срамота је за њих употребити ту реч) пуне таблоиде (које је недолично звати новинама) неписменим гадостима.

Долазак интернета

А тек је интернет постао џунгла у којој је главни плен прљавштина. Плен купе велики, капиталистички ловци. Иако по истраживању које је „Фајненшал тајмс“ спровео за своју подкаст серију „Hot Money“ порнографија заузима осам одсто читавог интернет тржишта, раднице у тој индустрији немају много од тога.

Шира Тарант је у својој књизи о порно индустрији израчунала да порно глумице које снимају три аналне пенетрације месечно зарађују за трећину мање од учитељица у америчким државним школама. Да не помињемо снимке правих силовања и осветничке порниће који су преплавили интернет. Порнографија је тако опет постала симбол мрачне стране капитализма.

Постоје покушаји да се спречи злостављање и искориштавање људи у тој привредној грани. Ауторка књиге „Philosophy, Pussycats and Porn“, „жена нашег порекла“ Стоја, у својим текстовима се залаже за достојанство радника у тој индустрији. У свом тексту за „Њујорк тајмс“ Стоја покушава да објасни како је могућа добра, или етична порнографија.

Мастеркард и Виза покушавају да ограниче злоупотребу њихових картица и финансирање насилних и исувише изопачених садржаја. То доводи до необичних исхода, па Стоја у интервјуу за „Фајненшал тајмс“ каже да не може да укуца реч „менструација“ на свој порно четбокс, јер је све што садржи реч „крв“ забрањено, не би ли се избегли порнићи са сакаћењем и мучењем.

На другој страни, моћници померају границе. Тако је до 2016. године била забрањена реч „златни туш“. Онда је Доналд Трамп јавно порекао да учествује у „златном туширању“, то јест уринирању по другима. После тога, појам се легално појавио на комерцијалним порно сајтовима.

Код нас је ситуација била још гора. Свако ко је гледао филм „Made in Serbia“ (2005), био је запањен бедом у којој живе јунаци српских порнића.

Свеприсутност порнографије на интернету оживела је вечите дискусије о утицају онога што људи читају или гледају на њихове душе. Поготово се размишљало о томе да ли деца и тинејџери обликују своје назоре на основу порнића. Да ли порнографија подстиче насиље према женама и посматрање жена као објекта? Или она само одражава ионако постојеће друштвене ставове? Да ли порнографија изопачује представу пре свега младих мушкараца о односима између полова? Занимљиво, и критичари романтичних комедија често сматрају да ове комедије са срећним крајем стварају нереалну слику тих односа, овај пут више код младих жена.

Тржишта пажње

Онда се појавила платформа „Only Fans“ 2016. године. Два милиона извођача је 2021. имало публику од 130 милиона корисника. Нису сви садржаји на тој платформи еротски. Има и музичара и фитнес тренера. Новина је у томе што корисници директно плаћају ауторима. Да ли нешто слично може да спасе и новинаре, колумнисте, па и све друге интелектуалце који објављују своје мисли? Чисто сумњам. Зарада на интернету се остварује на „тржишту пажње“ (attention market).

Америчка социолошкиња Ешли Мирс, наша снајка, написала је прошлог лета велику студију у „Економисту“ у којој је показала како је група бивших мађионичара намлатила милионе снимајући видео клипове за друштвене платформе. У једном од тих клипова, жена прави милкшејк у клозетској шољи и онда га каобајаги пије на сламчицу.

Сви клипови су пажљиво припремљени и помно се прати шта је тачно гледано. Најбоље су пролазили они видео снимци који су изгледали као да су аматерски снимљене чудне сцене из „правог живота“. Рецимо, жена се ненадано враћа кући, швалерка се крије.

На први поглед, највећи проблем за интелектуалне садржаје у интернет свету је кратки распон концентрације на тржишту пажње. Од аутора чије смо текстове некада са дивљењем читали, можда би само Душко Радовић успео да се уклопи у приповедање краће од минута. Мада, велико је питање како би његове радијске поруке изгледале као видео клипови.

А ипак изгледа да за интелектуалне садржаје, бар код нас, не важи правило „што краће то боље“. Неки интелектуалци добро пролазе на интернет тржишту пажње и са веома дугачким клиповима. Један од њих је мој колега, изузетно шармантан и духовит наставник историје Радован Дамјановић, познат по необичним снимцима и књигама о древности Срба и српског језика. Он има стотине хиљада прегледа на Јутјубу и хиљаде читалаца својих књига, укључујући и Новака Ђоковића. Насупрот оним мађионичарима, мој Радован често говори у камеру сат времена. Излишно је рећи да ниједан клип људи из званичног академског живота не може ни да приђе овим бројевима.

Изгледа да аура забрањеног и тајног доприноси гледаности, као и код порнића. Колико год то било тешко, мејнстрим новинари и интелектуалци морају да се окушају на том, њима махом непознатом, тржишту пажње. Јер, за разлику од порнића, мишљења о светским проблемима која се шире интернетом несумњиво утичу на живот.

Већина порнићара зна да су курвописи нека врста бајки. Међутим, људи који ставове о медицини, култури или политици траже по мрежама углавном не знају да препознају шта су поуздана мишљења и чињенице. Тровање свести које изазива такво незнање далеко превазилази лош утицај порнографије.