„Барби“ + „Опенхајмер“ = „Барбенхајмер“: Бомбона и бомба, хибридна естетика за хибридни рат

Први сат сам могла, забављала се и скупљала белешке као у школи. Преосталих педесет минута сам провела као Пагсли и Среда из „Adams Family“, кад им у летњем кампу показују Дизнијеве цртане филмове. Био је четвртак.

У салу бечког биоскопа „Артис“ сам већ ушла са осећајем да сам подбацила, не филм, него директно ја. Двадесет минута сам чекала у реду за карту, што се није догодило никад, можда нешто слично код „Харија Потера“, „Господара прстенова“ или дигитализоване оригиналне трилогије „Звезданих ратова“ с краја деведесетих.

А као пасионирани филмски конзумент, гледам све, поготово ако је фантазија, мелодрама, хорор, крими, шпијунски, свемирски, комедија, вампирски, уметнички, надреалистички. Не волим једино ратне, то ми је превише реалности, и спортске, јер су симулација рата.

У том чекању и навали одједном нахрупи велика група жена под црним хиџабима, никабу и две бурке. Идеална прилика за фотографију на којој летњи полуголе бечке тинејџерке чекају у реду с покривеним вршњакињама из традиционалнијих култура, да их за два сата уједини судбина шећерне секс бомбе без вагине, Барбаре Милисент Робертс, рођене из пене гуме и пластике 1959. у Вилоусу, Висконсин, САД.

Проблем је да ме је било срамота да ухватим остентативну позицију и направим фотографију живота, већ сам чекала да се феминисткиње под црним хиџабима распрше! Невероватно какве резултате срама, стида и аутоцензурисане радозналости већ производи нова култура инклузивитета и канселовања. Још мало, и човечанство ће изгубити способност да се чуди. 

Барби долази у Ла Ла Ленд 

Обично се код таквог типа неодраслих комедија каже: садржај је једноставан. Овде у ствари и није, јер меша реалност и фикцију на више нивоа, комбинује забаву и моралну проповед, позајмљује цитате из фиксних историјских поп-културних феномена, уз то још и захтева поприлично предзнање из Барби универзума, који је глобално експлодирао пре 64 године као џиновска пинк-звезда.

Барби је угледала светло дана пре 64 године, у покушају компаније играчака „Mattel“, Лос Анђелес, да створи лутку која би била жена, а не беба, са којом би се мале цурице училе како да прво култивишу потпуну жену у себи, а не одмах мајку. Да та лутка-жена никад не постане жена-лутка, дизајнери „Mattela“ су јој дали сва спољна сексуална и родна обележја, почевши од идеалних, у реалности практично непостојећих форми, са пропорцијама груди-струк које би сломиле сваку кичму, али су јој ускратили вагину.

Од тада, „Mattel“ је, углавном захваљујући Барби, али и својим другим продуктима, као „Hot Wheels“ (од 1968), „Бубе и паукови“ (Creepy Crawlers, од 1965) или „Брбљава Кети“ (Chatty Kathy, 1959–†1965), постао други глобални продуцент играчака после „Лега“. „Мателова“ мрежа продаје има органиграм Уједињених нација, са преко милијарде проданих Барбика и три нове које се продају сваке секунде. Тако тврде маркетиншке организације у Сједињеним Државама. Чак иако нешто претерују, чињенице су импресивне. 

Али није то оно предзнање које је неопходно да би се гледао филм. Треба ући у читаву митологију барбиколошке друштвене организације коју је „Мател“ исплео око свог главног продукта, унети се у емоције конзумената из којих је она израсла. Да је остала сама, Барби би завршила у некој установи затвореног типа, бодерлајнер из уџбеника, уместо што јој је творац дао прилику за социјализацију широког типа и тако је спасио.

Барби је најпре (1961) добила пријатеља Кена. Онда је на тржиште полако стизала њена породица – тата, мама, три сестре, црна двојница и алтер его „Бруклин Барби“, па фамилија другог и трећег степена, пријатељице, њихове пријатељице и породице, онда јубиларне Барбике и оне дизајниране по познатим особама. Све скупа, лично пребројано из архива „Матела“, постоји негде око 400 различитих типова Барбика, уз минимум 250 професија којима су се оне до сада бавиле, укључујући у више наврата и „Барби кандидаткиња за председницу“, однедавно и „Барби председница САД“.  

Уз то, и карактер Кена (Кенет Шон Карсон) добијао је прилику да меандрира социјално, професионално и физички. Иако не достиже фурор трансформатикус своје пријатељице Барби, и он се појављује у 55 форми и професија; последња, она коју у филму игра Рајан Гослинг – „Кен Плажа“. Не спасава, само стоји на плажи и чека да се из пластичних таласа појави Барби сирена Дуа Липа и махне му не би ли „Барби“ (Маргот Роби) била љубоморна. 

Неке фигуре стоје између Барби и Кена, дајући им више друштвеног кредибилитета, као Кенов пријатељ Алан (рођен 1964), који је оженио годину дана старију Барбину пријатељицу Миџ, трудну већ близу шездесет година, што је рекорд дужи од Георгининог, ћерке Радована Трећег. Чак је постојала и маркетиншка варијанта Алан + трудна Миџ + две бебе у рукама, али је брзо напуштена јер је на конзументе деловала опсцено. Разлог – Миџ нема вагину, па није ни могла да роди, а нема ни ожиљак од царског реза. Једино ако их је искашљала. То што није ни могла да остане трудна, јер су и сви мушки карактери без гениталија, није било пресудно. Али тај део је некако лакши, јер постоје историјски преседани.

Барби у егзистенцијалној кризи

Глобалном Барби-племену су ствари јасне. За оне друге је битно да схвате основно: сви женски ликови су у ствари „Барби“, као што су сви мушки „Кен“. Ко је гледао „Бафи“, то би одговарало моменту кад Друзила каже: „Дала сам свим звездама исто име, и сад влада страховита конфузија“. Сви су они једно, основно, монистички хен-принцип на делу, сви се стално враћају на Хен-Барби и Хен-Кена.

После низа цртаних и дигитално луткарских филмова, сад је на одрасло тржиште, уз помоћ самог „Матела“, стигао први играни Барби филм. Садржај: Стереотипна Барби живи срећно у свету пинк илузија, у кући која је пресликана и додатно обојена архитектура чувеног аустријско-америчког модернисте Рихарда Нојтре из 1946. (Kaufmann House). Из себи непознатих разлога Барби одједном упадне у егзистенцијалну кризу, што одмах делује на њен физис – добије равне табане и целулит на вретенастим мишићима, а лице јој изгуби естрогенску ауру.

Најпре по савет оде код „Откачене Барби“ (Weird Barbie), која се тако зове зато што су је њена деца, не њена него она која су се њоме играла, уништила до непрепознатљивости. Откачена Барби, игра је феноменална Кејт Мек Кинон, саветује Стереотипној Барби да се упути у реални свет и нађе своју девојчицу-власницу. Она, права цурица из правог света, сигурно је депресивна, можда и физички угрожена, што се пројектује на Барби. Као што знају сви који походе Барби-универзум, Барби и њена власница су једно, спојени судови.

Барби и Кен путују у реални свет, у овом случају Санта Моника Беј, део ширег Лос Анђелеса, са плажама које се појављују у многим култним филмовима и музичким спотовима. Ту, у ЛА подграду Сан Сегундо, је и седиште самог „Матела“. Сви екстеријери су снимани на две локације, Плажи Венис и тргу испред „Мателове“ куле. Сетинг самог Барбиленда је напротив подигнут у истом студију у Енглеској где је сниман „Хари Потер“, Варнер Брос, Хертфордшир.

Од тренутка кад две лутке у потрази за смислом живота стигну у Лос Анђелес, филм почиње да се, не посебно ингениозно, игра са цитатима популарне културе. Компанија „Мател“ схвати да су два њена продукта побегла из Барбиленда, па шаље ударну трупу да их похвата („Блејд Ранер“ Ридлија Скота, 1982) и спречи катастрофу судара материје и антиматерије („Анђели и демони“ Рона Хауарда, 2009).

Кен открије чари патријархата у реалном свету, те се хитно врати да га имплементира у Барбиленду. Барби у својој линији приче пронађе ко се игра с њом – то није феминистички освешћена тинејџерка Саша (Аријана Гринблат), већ њена мама Глорија (Америка Ферера). Глорија не излази на крај са захтевима које друштво поставља пред жене и у епилогу одржи снажан мотивациони говор скупштини играчака и људи (завршна сцена из „Великог диктатора“, Чарли Чаплин 1940).

На крају су сви срећни. Патријархат у Барбиленду је спречен, матријархат омекшан; Врховни суд је остао у рукама Барби-мисица у купаћим костимима, а председница државе је поново Бруклин Барби. Стереотипна Барби је за награду постала права жена („Пинокио“ Карла Колодија 1881). У завршној сцени, она се пуна узбуђења и свечане нелагоде, пријављује за први гинеколошки преглед.

Барби је коначно је добила п… вагину, какав је то крај филма? У животу је то управо почетак. Чак и жене које одбијају да буду жене крећу одатле. Све то опасно мирише на наставак, можда читаву франшизу: „Заљубљена Барби“, „Барби постаје мама“, „Барби: Призори из брачног живота“. А ако то превише одведе на трасу уверене и самоуверене женскости, онда „Нон-бинарна Барби“, „Барби: То нисам ја“, или „Барби LGBTQIA+“.

Шта се кува данас?

Из „Матела“ се бране од шећерне естетике и тривијалног садржаја објашњењем да је филм пун хумора и оштре ироније. Сигурно, има и тога. Дизајн је визуелно атрактиван, музичке сцене увек почну добро (музика: Марк Ронсон), иако на крају заврше напете као пробушене ауто-гуме.

„Барби“ Роби и „Кен“ Гослинг имају изразити дар за комедију, Мек Кинон игра „Откачену Барби“ као Чеширску мачку из „Алисе у земљи чуда“ (Луис Керол, 1865), чим је нервозна претапа се у психоделични оквир своје куће.

Главни проблем филма је трансфер фантазије у реалност и њихово симултано паковање у илузију филмског медија. Преведено, патетичан је и комичан на кривим местима. Али по енормном успеху који управо бележи у светским кинима, то му изгледа није мана, већ главна вредност.

Помаже и лично искуство, односно одмаже, ако га гледалац нема. Ја никад нисам имала Барби, само једну Лутку Талијанку, која је, након што ми је отац предао у дирљивом породичном моменту и уз моје искрене сузе радоснице, само неколико сати касније постала Откачена лутка Талијанка. 

Ни прави живот није добра припрема за постојање pin-up жена с докторском титулом. Лично сам познавала само једну праву Барбику. Мислим да се у реалном животу звала Зорана. Радила је са мном у Деску Радио Београда, висока близу метар осамдесет, дугих витких ногу, уских кукова, стомака равног као даска, чврстих малих груди. Имала је дугу плаву косу коју је носила пуштену по скандинавски. Уз то је била далеко од сваког стереотипа глупе блондинке, јер је посао обављала брзо и паметно.

Свака смена с њом је била чиста фрустрација, јер је Барбика јела све време између вести, а оне су ишле на сат. Почела би с буреком, онда би дошао дупли сендвич са шунком који би донела од куће, па переца посута семенкама лана. Онда ћевапи или пљескавица из печењарнице испод Хиландарске, па кремпита или Естерхази торта, зими жито са шлагом. Крај смене је био још спектакуларнији, јер би назвала маму телефоном и док захвата из врећице чипса питала је шта има за ручак. Фалили су само резанци с маком па да све изгледа као сетинг за Балашевићев спот „Ал' се некад добро јело“ – кад радијска Барбика не би истовремено имала појаву врхунског модела, у белим капри-панталонама и равним балеринкама a la Брижит Бардо или Беба Лончар. 

У то су време у емисијама вести, онима које се окрећу 24 сата на дан, радиле само жене, јер је то важио за најлошије плаћен и најмање цењен посао у новинарству. Све што је ваљало, код комуниста би запоседали мушкарци; једини кључ који су они признавали, био је национални кључ.

Избегавале смо да будемо у смени са Барбиком. Разумљиво, ем те терају да озбиљно диктираш вести о неком централном комитету који забрањује књигу коју није прочитао, или Титовој штафети која је остала да преноћи у неком хотелу код Врњачке Бање, ем гледаш кућну Барбику како неокрзнута лебди кроз те рушевине смисла, згодна, паметна и сита, ништа је не додирује, ни масни бурек, ни комунистички комесар на спрату Раде Вељановски.  

Треба ли рећи да сам је мрзела од толико савршенства, и да је она била главни разлог да се одселим у Загреб? Што даље од узора, који, било ми је јасно, нећу никад достићи, тако заостала у расту на 168 cm, са вретенастим мишићима коју су се радије скупљали у кугле, свесна да су гладовање и одрицање моје једине шансе за добар живот.

Свака жена, чак и она од пет година, брзо научи да су естетски критеријуми женскости истина врло различити, али само док се фигура и форма држе у реду. Ко мисли да је то само „друштвени притисак“, нека консултује докторе и нутриционисте. Јер кад ти друштво нових инклузивних правила „допусти“ да се заокружиш, кад те анестезира изјавом да је „свака конфекцијска величина лепа“, дочекају те триглицериди, холестерол и дијабетес.

Не, Барби није само измишљотина патријархата.

Барбенхајмер, Барбикор, Барборетум

У ово кратко време откад се приказује, филм је већ изродио неколико актуелних феномена, родних, естетских, али и директно политичких. Барборетум је скован сад на лицу места и не фали му ништа. Сасвим је погодан да као термин обухвати хен-колектив Барбика, неживу заједницу живих ствари култивисану из семантике арборетума у студијски барборетум магенте, фуксије и роза жвакаће.

Али остала два су већ дуже у употреби. Тренд Барбикор (Barbiecore) се огласио месецима пре појаве самог филма. Читав Барбиленд је утопљен у „bubblegum pink“, нијансу роза жвакаће гуме, која више вуче у плаво него у црвено; модним речником хладна, „прљавија“ нијанса сродне групе боја. „Прљаво“ није пежоративан термин, само ознака да дотична нијанса нема сјај властите „чисте“ варијанте из круга боја, него загаситост; да не флектује, већ привлачи и гута кроз тактилне сензоре баршуна. У спектралном точку америчке фирме „Pantone“, која у бранши графике, моде и дизајна држи првенство у именовању нијанси боја, „bubblegum pink“ носи службени назив „Pantone 219 C“.

Бројне модне колекције великих имена за идуће лето носе роза тон 219 C од главе до пете. Непосредно после епидемије је на модним пистама доминирао „допамин-тренд“, калеидоскоп хипи-боја, али више у дезену и јарким принт-мустрама. За разлику од њега, тренд који га смењује, Barbiecore, је монотоналан, чак дискретан у поређењу. С тим да се Барбикор није задржао само у моди као свом природном хабитату.

Читави модели кућа се ових дана појављују у медијима, од темеља до крова утопљени у 219 C. Сви варирају архитектуру америчког Југа из времена Конфедерације, што значи да и сами промотори тренда његов даљи развој виде у афектуалној матрици слаткоће и кича. Оно што је у самом филму почело као функционални и фуксионални модернизам Рихарда Нојтре, већ се у наредном кораку преселило на плантаже памука у Јужној Каролини, некоме из снова, некоме из ноћне море. 

Barbenheimer, злоупотреба добре намере, или наивност лажи?

Најважнији тренд, најдубљи, онај којим ће се први играни Барби филм уписати у архиве друштвених феномена је остављен за крај. Разлог је његова тежина. Да се стави на почетак, пропао би одмах у епилог, као тешка вода, као бомба која пројури кроз десет спратова до подрума.

„Барбенхајмер“ је кованица настала из наслова два филма који су у исти дан јула славила промоцију у Лос Анђелесу, „Барби“ Грете Гервиг и „Опенхајмер“ Кристофера Нолана. Спојио их је датум, истина, али их је у загрљај закуцао подсвесни ток епохе чији савременици не могу да се одлуче између ескапизма и крволочности, па бирају симбиозу једног и другог. 

У позадини је идеја да су оба лика, Хен-Барби и „отац атомске бомбе“ Роберт Опенхајмер искоришћени, употребљени и испљунути. Од кога? Па од носилаца друштвених и политичких система, групних интереса са реалном моћи да утврде какав тип женскости је на делу, какве политичке емоције круже простором, чија мама пече палачинке, чији тата кува смртоносно оружје.   

Сигурно, ништа није праволинијски поуздано, два и два нису четири, али нека виша математика је увек на делу кад из социјалних морфологија израстају нове интерактивне структуре.

Уз најбољу вољу, лутку Барби је тешко прихватити као „икону феминизма“, симболичког ослобођења жене из окова правог или само нашег крипто-патријархата. Покривене жене су на пројекцију у бечки Артис само дошле да гледају „Барби“, не да ритуално спале хиџабе, никабе и бурке, као што су раније европске генерације палиле брусхалтере, па им у каснијим годинама било жао до пупка. Сви моји уредници су и даље мушкарци, иако однос више није хијерархијски у дневном, професионалном смислу.

Увертира „Барби“ је најснажнији моменат филма, кад девојчице-мале-маме одбацују своје бебасте лутке и у трансу гледају прву Барби из 1959, секс-бомбу у купаћем костиму са бретонском мустром. Али, прво, сцена је директан цитат Кјубрикове „Одисеје у свемиру“ (1968); друго, „мале маме“ нису постале слободне, већ су само добиле нацрт дизајна коме требају да се приближе у одрастању; и треће, о којој то женскости се данас уопште говори? Жена која данас испробава свој будући изглед на костима неколико Барбика, у реалности ће врло брзо схватити да то више нису ургентне теме. Јер кад тако женски равноправна и самосвесна уђе у одрасло друштво, могла би је дочекати истина да више нема ни жена ни мушкараца.

Роберт Опенхајмер као огледни пример човека који је мислио добро, али чије су знање и енергија искоришћени за демонстрацију врхунског зла, такође се не уклапа у парадигму злоупотребљеног и испљунутог. Конкретно, његова филмска прича се овог лета користи да усмери јавну пажњу на то шта ће се догодити АКО Руси баце атомске бомбе на Европу, које су Американци ВЕЋ бацили у Јапану. Има страховите хипокризије у поруци филмског „Опенхајмера“, која допире као денунцијантски политички зов „држ'те лопова“, руског наравно. У реценцијама европских медија веза филма „Опнхајмер“ са Путином и руским ратом у Украјини много је директнија него она са америчким бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија, која остаје апстрактно морална.

Осим те искоришћено-одбачено, тренд Барбенхајмер има још једну димензију, нимало суптилну везу између ескапизма и рата. Полуозбиљно полукомичне вербалне игре филмских критичара и рецензената око тога односе се на редослед гледања филмова. Који гледате први? Који други? Откријте нам редослед и рећи ћемо вам који сте тип.  

Филмска Барби Маргот Роби предлаже да се прво гледа „Барби“, онда „Опенхајмер“, па опет „Барби“ – опустиш се, ужаснеш се, па се у другом гледању шећерлеме утешиш. Председница Барборетума, Бруклин Барби коју игра глумица Иса Ре сматра напротив да прво треба видети „Опенхајмера“, јер ко тај филм гледа после „Барби“, „тај је вероватно мали психопата“. У покушају комике, Се-Ен-Ен поручује то исто, прво треба проварити „Опенхајмера“ за вечеру, па појести „Барби“ као десерт.

Један од коментатора који подржава тај поредак сматра да ће свако ко гледа прво „Барби“ па тек онда „Опенхајмера“ изаћи из дворане „несрећан, збуњен и свеснији него икад да му властита егзистенција може у секунди бити одузета од снага које су потпуно ван његове/њене контроле.“ Зато се пледира за следећи поредак: Прво „Астероидни град“ Веса Андерсона за угођај надреализма, онда „Опенхајмер“ за доживљај реалности, на крају „Барби“ као анестезија и милост ескапизма.

Кад је реч о „силама ван контроле“, коментатори с обе стране Атлантика мисле на могућу реалност која Европи прети с руске стране 2023, не реалну реалности која се већ збила с америчке стране у Јапану 1945. То је главни састојак Барбенхајмера, заузимање позиције на кривој траси, на којој се преко стварних догађаја пребацује општа морална аура, док се мало вероватнима даје форма политичке пропаганде.

Али шта очекивати од земље у којој се на месту председника смењују особе као Трамп, Хампти Дампти и Барби.

За крај, препорука: да, гледајте „Барби“, исплати се. Гледајте сва три, направите властити психограм. Немојте се сакривати иза доброг укуса.