Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија

Протекле године Париз и Београд нашли су се заједно међу првим европским престоницама које су прославиле осамдесет година од ослобођења од нацифашизма. За поборнике ревизионизма у српској историографији и култури била је то згодна прилика да се истицањем контроверзне бројке од шездесет хиљада убијених у Србији по ослобођењу, јавности укаже како, у најмању руку, мрље тзв. „црвеног терора“ захтевају превредновање читаве антифашистичке борбе, па чак и да 1944. Србија није ослобођена него окупирана. (О контроверзама у вези са бројем жртава „црвеног терора“ у Србији видети овде)

Зато не би било згорег уочи 80. годишњице краја Другог светског рата сагледати историјско искуство других, у овом случају Француске, чији су ослободиоци били вођени посве другачијом идеологијом, али у којој су деловале развијене квислиншке снаге.

„Црвени терор“ у Француској

Три месеца по савезничком искрцавању у Нормандији 6. јуна 1944, након шестодневних борби Париз је 25. августа 1944. ослобођен. Уследило је успостављање Привремене владе на челу са генералом Шарлом де Голом, али и осветнички обрачун са снагама колаборације.

У Француској, прва и најсуровија фаза реторзије, која је уследила одмах по ослобођењу, названа је касније „дивљом чистком“ (épuration sauvage). Број убијених вишијеваца и сарадника окупатора без суђења био је предмет полемика деценијама после рата.

У марту 1945. Адријен Тиксије, министар унутрашњих послова у Де Головој Привременој влади Француске, изјавио је да је између августа 1944. и марта 1945. извршено 105.000 судских и вансудских егзекуција сарадника окупатора, док су америчке процене говориле о 80.000 убијених без суђења. Ове бројке су касније оспорене. Робер Арон је у својој књизи Histoire de l’épuration (1967) број вансудских погубљења у Француској проценио на 30-40.000.

Данас се као реалнија бројка егзекуција без суђења или неког законског одобрења Привремене владе најчешће наводи 10.000. Поред тога, на суђењима после ослобођења, у фази тзв, „легалне чистке“ (épuration légale) на смрт је осуђено 7.037 људи. Смртне казнe су у првом таласу након ослобођења извршене над око хиљаду и по људи, да би остале касније биле преиначене у затворскe.

Поратна судска истрага у Француској обухватила је 311.263 лица осумњичених за колаборацију, од којих је 124.613 особа изведено пред суд. Од тога је њих 98.436 било осуђено – половина на затворске казне од пет година до доживотног затвора, а остали на губитак националне части и грађанских права, конфискацију имовине и принудни рад.

Јавна шишања, бријање глава и друга ритуална понижавања која су снашла више од двадесет хиљада жена осумњичених за тзв. хоризонталну колаборацију, то јест интимност са окупаторима, остала су препознатљив симбол раздобља реваншизма у Француској.

Скоро педесет хиљада лица претрпело је губитак грађанске части и конфискацију имовине, попут књижевника Луј-Фердинанда Селинa, чувеног писца Путовања накрај ноћи, због писања антисемитских и антисавезничких памфлета.

Писац Робер Бразилак осуђен је на смрт због пропагандног ангажмана у корист непријатеља и денунцијација суграђана оптужених за антифашизам. Погубљен је упркос петицији за помиловање коју су били потписали Пол Валери, Албер Ками и Пол Клодел.

Међу осуђенима за тзв. интелектуалне злочине нашао се и Шарл Морас, идеолог десничарског покрета Француска акција основаног у време Афере „Драјфус“, који је у Вишијевској Француској видео прилику за конзервативну рестаурацију којом би се се гесло Француске револуције „Слобода, једнакост, братство“ заменило новим: „Отаџбина, породица, рад“. Због јавног деловања при проглашењу вишијевског режима кажњен је доживотним затвором, а Француска акција je забрањена. Када му је пресуда изречена, узвикнуо је: „То је Драјфусова освета!“ Умро је у затвору 1952. године.

Маршал Филип Петен, председник Вишијевске Француске, осуђен је на смрт, али је услед старости Де Головом интервенцијом помилован, а казна му je преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору 1951. године.

Рађање петенизма из духа антикомунизма

Није необично да се смрћу неког историјског актера његова слика у очима јавности побољша. Петеновом смрћу 1951. у делу француске деснице учвршћен је мит о мудром маршалу који је у изнуђеним околностима поднео личну жртву за спасење Француске од сувишног страдања, налик на ревизионистичку представу Милана Недића у делу српске јавности.

Шест месеци после Петенове смрти донет је први закон о амнестији за блаже случајеве колаборације кажњене губитком грађанске части и притвором испод петнаест година.

Понесене овим успехом, странке деснице су већ наредне, 1952. године изнеле предлог о тоталној амнестији који је усвојен. Дебата је врвела узбунама на одбрамбено јединство нације, а један десничарски посланик навукао је на себе гнев социјалистичког клуба цитирајући апел Виктора Игоа из 1880. којим је позвао на помиловање париских комунара.

Таквом расположењу допринела је и хладноратовска клима антикомунизма која је у годинама након подизања „гвоздене завесе“ проузроковала опште померање Француске удесно, као и Де Голово прво повлачење из политичког живота. Године 1945. у француским затворима због колаборације са окупатором било је 40.000 људи. До средине шездесетих, након неколико амнестија, сви осуђени нашли су на слободи.

Вишијевски синдром

Дело историчара Анрија Русоа Вишијевски синдром објављено 1987. настало је из нове школе критичког пропитивања епохе Вишија. Књига се бави еволуцијом датог синдрома у култури сећања, док је други посвећен мрежама његoвoг преношења у јавном мњењу.

Почетно поглавље књиге „Недовршена жалост 1944-1954“ говори о деценији између краја Другог светског рата и почетка тзв. Безименог рата у Алжиру, када је француско друштво безуспешно покушавало да победничким ауторитетом генерала Шарла де Гола извида ратне трауме и унутрашњи раскол.

У деголистичкој митологији, читаво француско наслеђе кроз историју, од Јованке Орлеанке, преко пада Бастиље до Слободне Француске, било је монолитно поље масовне борбе против завојевача. Према том наративу, Виши је презрен као маргинално отпадништво од неупитне традиције француске непокорности и изоловани инцидент без икаквог упоришта у националном духу Француза.

Ипак, како је са првим обележавањима ратних годишњица поларизација између Француза наклоњених Вишију и оних Слободној Француској све више долазила до изражаја, Де Гол се окренуо антиреваншистичкој реторици.

Двосмисленом изјавом да је старост као бродолом, алудирајући на Петеново помиловање и увођењем трагичне ноте у судбину водећег квислинга, Де Голова реторика почела је да садржи клицу онога што ће Русо назвати васкрсом петенизма.

Искушења Алжирског рата за независност који је трајао од 1954. до 1962. распалила су у Француској патриотску грозницу против антиратних елемената. Био је то истовремено и врхунац заноса деголистичком визијом општенародног одбацивања окупације и вишијевског држања после 1940. у складу с његовом представом о величини Француске.

Критика колонијалног насиља у Алжиру коју је заступала левичарска интелигенција, за собом је носила темељније пропитивање карактера и обима вишијевске колаборације, с обзиром на знатан удео бивших вишијевских квислинга утопљених након рата у полицијски апарат француских прекоморских департмана, који је своју бруталност нарочито демонстрирао у Алжиру. 

Битка за Алжир

Призори беде и зверстава над Алжирцима који су се опирали француским тлачитељима обишли су свет са филмом Битка за Алжир из 1966, који је реалистично приказао како успон алжирског покрета отпора у главном граду те земље, који је неодољиво подсећао на илегалну борбу Слободне Француске против нацизма, тако и реакцију француске војске и полиције, која је јасно указивала на континуитет са фашистичким методама.

Након признања независности Алжира 1962. вишијевске структуре окупљене у паравојној Тајној оружаној организацији (ОАS, Organisation armée secrète), коју су махом чинили бивши официри колонијалних трупа, стајале су иза неколико атентата на Де Гола.

Министар у првим владама Треће и Четврте Републике, главни архитекта деголистичке културне политике, писац Андре Малро, показао се као кључни актер када је у питању идеолошка легитимизација француског одступања са афричке обале Средоземља и признања права на самоопредељење које је алжирском народу упутио генерал Де Гол.

Ветеран шпанске Републиканске армије и Покрета отпора у Алзасу и Лорени, Малро је као Де Голов лојалиста са левог центра, из редова грађанске, некомунистичке левице, подесно одиграо улогу гласноговорника реализма генерала који се вратио у политику да би опет залечио национални раскол пред десничарским максимализмом сада само још раздраженијим комунистичком опозицијом, који је налагао немилосрдније етничко чишћење Алжираца упркос међународним притисцима.

Харизма и углед које је Де Гол као легендарни вођа црпео из Малроовог наратива били су толики да је чак и један од лидера алжирских милитаната, Јасеф Саади, пред француским судом који га је осудио на смрт изјавио како би Алжирци остварили своја права без проливања крви да је Де Гол после 1946, до избијања Алжирског рата, остао на политичкој сцени.

Као и Де Гол, и Малро се борио да Французима под теретом одумируће империје поврати осећање националне мисије која их је вековима истицала изнад остатка Европе. Још од пустоловне експедиције у Индокину 1923. гајио је презир према француској администрацији у колонијама због лицемерја у односу на прокламоване просветитељске идеале француске Републике, налик на некадашње јакобинце који су својевремено инспирисали хаићанске робове на побуну против француских господара са Марсељезом на уснама.

Штавише, претња од стране потенцијалних пучиста међу екстремистичким јастребовима у ванредним стањем ојачалим десничарским пуковничким круговима која се надвила почетком шездесетих над Паризом, уверила је Малроа да је правично разрешење алжирског случаја неопходно за опстанак француске демократије као такве.

Раздор поводом алжирске кризе дао је импулс великом поспремању француске прошлости које ће 1968. године кулминирати. Међутим, смрћу Де Гола наредне године отклоњена је последња баријера и разорен релативни консензус деголиста и левичара око митологије француског Покрета отпора. Ту епизоду Русо назива годинама сломљеног огледала.

Случај Тувије

Године 1971. филм Марсела Офилса Туга и (са)милост отворио је старе ране: у филму је приказана социјална база оне Француске која је сарађивала са Немцима, коју су чинили не само службеници вишијевског режима, већ и опортунизам обичног човека чије су укорењене предрасуде према Јеврејима и Британцима учиниле да та сарадња буде масовнија. Офилсов филм, који је довео у питање службено тумачење француске историје, био је цензурисан на телевизији, али је остварио неслућену популарност у биоскопима.

Томе је допринела и управо тада отворена афера у вези са Полом Тувијеом, бившим чланом Француске акције, који је од 1943. у Гестапоу служио под „лионским касапином“ Клаусом Барбијем. После рата Тувије је у одсуству осуђен на смрт због наређења за смакнуће јеврејских заробљеника, али је избегао извршење казне скривајући се уз свесрдну помоћ римокатоличке јерархије.

Исте године када је Офилсов филм угледао светло дана, тадашњи председник Жорж Помпиду, који није крио дивљење према политичкој мисли Шарла Мораса, одлучио је да помилује Тувијеа. Скандал је жестоко одјекнуо. Ветерани Де Головог покрета отпора, које је Офилсов филм снажно погодио, били су најгласнији у медијској кампањи против Тувијеовог помиловања.

Године 1973. подигнута је нова оптужница, али је Тувије поново успео да побегне преко црквених контаката. Коначно је приведен тек 1989. и оптужен за злочине против човечности, али је 1992. успео да обори оптужницу користећи се рупом у закону по којем по тој основи могу бити тужени само појединци у служби тоталитарних режима – оваква правна дефиниција циљано је заобишла Петенов режим. Ипак, правоснажном пресудом из 1994. Тувије ће постати први Француз коме је утврђена кривица за ту најтежу категорију злочина.

Овим је директна одговорност Вишија за Холокауст разоткривена пред светом. Мање него икада после 1945. француско јавно мњење било је спремно да сународницима опрости колаборацију.

Ипак, било је и других гласова. Главни надзорник за јеврејско питање и најрадикалнији антисемита из вишијевске гарнитуре, Луј Даркје, избегао је извршење смртне пресуде 1947, да би „пацовским каналима“ побегао у Франкову Шпанију, одакле се до краја живота 1980. године посветио конспиролошком негирању Холокауста.

Судбина петениста

Случај „Тувије“ је вратио позор и на случај официра СС-а и Гестапoа Клауса Барбија, који је кулминирао осамдесетих.

Наиме, након рата „Касапин из Лиона“ је 1947. врбован од стране америчке и британске обавештајне службе, заједно са агентом београдске Специјалне полиције Радославом Грујичићем, како би помогао антикомунистичка деловања у Европи. Када су 1955. Французи то сазнали и расписали потерницу за њим, амерички обавештајци помогли су му да оде у Боливију, опет преко „пацовских канала“, овога пута уз помоћ усташког протежеа Крунослава Драгановића, где се ставио на располагање тамошњој хунти. Крајем шездесетих хвалио се и споредном улогом у ликвидацији Че Геваре.

После пада боливијске хунте 1983. Барби је изручен Француској, где је четири године касније осуђен на доживотну робију због одговорности за смрт више од четири хиљаде лица, јеврејске рације и садистичко убиство Жана Мулена, највише рангираног илегалца француског Покрета отпора заробљеног у рату. Аргументи Барбијеве одбране на суђењу заснивали су се на дуплим стандардима у процесуирању нацистичких и злочина француских колонијалиста. Барби је до смрти 1991. казну издржавао у лионском затвору.

Исте године када је изручен, САД су упутиле формално извињење Француској због сарадње са осумњиченим нацистичким злочинцем.

Деведесете

Деведесете су обележила два случаја из категорије вишијевског наслеђа. Први је је процес против једног од чланова предратне технократске елите, министра Ренеа Бускета, који је 1991. оптужен да је надзирао депортације преко десет хиљада Јевреја из Вел Д'Ива код Париза у лето 1942. године. Никада му није пресуђено, две године касније убио га је атентатор који је себе доживљавао као извршитеља народне пресуде. Други је случај Мориса Папона.

Налик на кадрове широм окупиране Европе, попут Драгог Јовановића у Србији, полицијски функционер и политичар Морис Папон успешну предратну каријеру у службама безбедности наставио је током рата, захваљујући везама са социјалистичким ренегатом који је постао Петенов заменик, касније на смрт осуђеним вишијевским премијером Пјером Лавалом, као другорангирани вишијевски званичник у области Бордо задужен за јеврејско питање. Тамо је у дослуху са СС-ом управљао депортацијама више од хиљаду и по Јевреја у логор Дранси, северно од Париза, одакле су у лето 1942. спроведени у Аушвиц.

После рата, успевши да себи благовремено осигура споменицу Покрета отпора, постао је шеф константинске префектуре у Алжиру, где ће избијањем антиколонијалног устанка 1954. пронаћи терен за примену гестаповских техника над герилцима и симпатизерима алжирског Фронта националног ослобођења (ФЛН).

Најкрупнији злочин за који је избегао одговорност ипак је извршио након што је 1958. унапређен у старешину париске полиције. У зору 17. октобра 1961. маса од тридесетак хиљада Магребљана слила се из париских радничких четврти на Мост Сен Мишел, у знак протеста против увођења строгог полицијског часа за алжирске имигранте. Уместо класичног разбијања скупа, француски органи реда реаговали су масакром какав Париз није запамтио ни у време нацистичке окупације.

Од паљбе је страдало преко две стотине лица, а десетине лешева, па и теже рањених, бачени су у Сену. Рањено их је око две хиљаде и триста. Како у својим мемоарима бележи Симон де Бовоар, на улицама и по метроу уследила је расистичка хајка на Арапе који су пребијани и интернирани у Вел Д'Ив, где су две деценије раније били затварани Јевреји, одакле их је више од десет хиљада депортовано назад у Алжир.

Француском је завладала медијска блокада у вези овог догађаја, а власти су опструисале истрагу. Званично саопштење говорило је о само двојици утопљеника. Папон је исте године одликован Орденом легије части за заслуге у спречавању инфилтрације ФЛН-а у француску престоницу.

Под велом колективне амнестије за ветеране рата у Алжиру, у чијим казненим експедицијама је убијено на десетине хиљада цивила, 1978. године постао је министар финансија у влади Ремона Бара под Жискаром д'Естеном. Тек 1998. године против њега је подигнута оптужница, али се она односила само на његову улогу у Холокаусту.

Изречена му је казна од десет година, али је одслужио мање од три. Умро је 2007. године.

Петенизам данас

Све до прве половине деведесетих, председник Франсоа Митеран, који је формативне године провео у Француској акцији, а потом као чиновник у вишијевској администрацији, одбијао је, у деголистичкој традицији, било какво преузимање одговорности од стране званичне Француске за недела колабораната. Његов наследник Жак Ширак први је обзнанио улогу француских структура власти у спровођењу „Коначног решења“. Тек 2013. последња табла са Петеновим именом је уклоњена са француских улица.

При обележавању стогодишњице Првог светског рата Емануел Макрон је узбуркао духове када је парафразирао Де Голову изјаву да је Петенова колаборација неопростива, али да она не представља разлог за уклањање његовог имена са Тријумфалне капије због заслуга са Вердена. У првој званичној председничкој посети Вишију по освајању другог Мандата, Макрон је 2022. изјавио како Петенов режим није испливао ниоткуд, нити ишчезао ни у шта.

Ерик Земур, председнички кандидат тврдокорне деснице на изборима 2022, иначе пореклом алжирски Сефард, у септембру 2023. оптужен је за релативизацију Холокауста пред највишим француским судом јер је изјавио да је Петен изручивањем јеврејских избеглица нацистима пробао да спаси домицилне Јевреје, француске држављане. Тон изреченог подсећа на ехо озлоглашених речи Жан-Мари ле Пенa, лидера Националног фронта, да су гасне коморе само детаљ историје Другог светског рата и како режим из Вишија није чинио ништа нарочито нехумано.

Без обзира на реформе које је Марин ле Пен спровела у очеваој странци, покушавајући да је преименовањем у Национално окупљање 2018. растерети стигме његовог екстремизма, убедљив резултат ове странке на минулим парламентарним изборима још једном је скренуо пажњу на њене идеолошке зачетке. Недавно преминули Жан-Мари Ле Пен, оснивач странке настале удруживањем разнородних фракција крајње деснице, који је попут Морасове Француске акције некада представљао узор за десничаре широм Европе, први пут је биран у парламент 1956. на листи Петеновог присталице Пјера Пужада, демагога на челу протестног таласа средње класе у последњим годинама кризе која је окончала Четврту републику.

Већ наредне године добровољно се активирао као обавештајни официр у алжирској кампањи, да би 1965, инсистирајући на рехабилитацији квислинга, Жан-Мари током своје прве председничке кампање упитaо: „Је ли генерал Де Гол био храбрији од маршала Петена у окупираној зони? То није сигурно. Било је много лакше пружати отпор из Лондона него у Француској.“

Заједница француских избеглица из Алжира, огорчених на Де Голов реализам при деколонизацији, постала је један од стубова подршке Ле Пену када је 1972. основао Национални фронт.

Све ово упућује на то да у домовини либералне демократије усијана јавна расправа о црним страницама историје колаборационизма и колонијализма и даље опстаје као сегмент савремене политичке културе.