Хана Арент поново међу нама: Баналност зла, радикално зло и савременици

Перформанси су опасна ствар, што често превиђају они што с висока гледају на ту уметничку форму. Љутити пропалестински демонстранти су почетком фебруара спречили јавно читање „Порекла тоталитаризма“ Хане Арент у Берлину. Кубанска уметница Тања Бругера је тај класик политичке теорије замислила као сто сати рецитовања с поентама. Напорно, али мање него 736 сати седења Марине Абрамовић у њујоршкој галерији МОМА маја 2010. Окамењена и исцрпљена Марина је тада гледала живим људима у очи, Тања је сада намеравала да гледа историји у очи, и то оној из најстрашнијег европског, истовремено и кубанског периода. Абрамовићева је тада изашла из музеја као неприкосновена звезда, Бругера сада истерана као „гринга“ која шири израелску пропаганду ционисткиње Хане Арент. Иако мртва безмало педесет година, Хана је изгледа успела да гласа за Нетанјахуов Ликуд на последњим изборима 2022. године.

Код скандалозног и шокантног на јавној сцени, сваком своје. Мени се као најсрамотнији моменат ове године, можда и последње деценије, чини звиждање Хани Арент и њеним, у немачком оригиналу „Елементима и изворима тоталне владавине“ из 1951. Звиждало јој се усред Берлина, тамо одакле се иселила 1933. након што је десет дана јула провела на испитивању у Гестапу. Иселила, побегла, запалила, свеједно. Све до почетка рата у септембру 1939. нацисти су спроводили политику „форсираног исељавања“ у односу на Јевреје, па не треба видети никакво чудо у томе да се Хана извукла из канџи Гестапа. Спадала је у „Reichsjuden“, домаће, интегрисане, немачке Јевреје, а у тим раним фазама се СС још мучио тражећи изговор да их побије. 

Неко би рекао, звиждало се Тањи Бругери и њеном тиму рецитатора антитоталитаризма, не Хани Арент. Хани (1906, Хановер, †1975, Њујорк) се не може звиждати и очекивати реакцију, напросто зато што није међу живима. Шта год да јој се замера, она не може више да се коригује и објасни шта је мислила кад је нешто рекла. Мора да би јој властити мук страшно пао, јер је поседовала „високу свест о интелектуалној заоставштини“, како је то својевремено назвао немачки књижевни критичар Лотар Милер. „Свест о заоставштини“ је кôд за специфичан тип контроле. Унапред је мислила где би је сутрашњи критичари могли напасти, где су јој тезе недовршене и рањиве, где би се будуће генерације мислилаца закачиле тражећи непоткрепљено и произвољно, па би онда таква места фортификовала додатним аргументима. Покушавала је да мисли унапред, као њени могући опоненти у времену када је више не буде.

Сумирано, Хана Арент је била control freak. У њену одбрану интелектуално поштен, али уз то тврдоглав, у детаље заљубљен, преко свог животног века амбициозан да сачува сувереност у интерпретацији властитог дела.

Како смирити бес, утажити глад? 

Под таквим премисама би било дозвољено да се каже како се у Берлину почетком фебруара звиждало Бругери, а не Арент. Могло би, да није крунског аргумента како се Бругеру, иначе осведочену симпатизерку палестинске политичке еманципације, не би ометало да је за перформанс изабрала дела Анрија Корбена, или Аламе Табатабаја, исламских философа који су живели отприлике у исто време кад и Арент.

Примедба да се бес демонстраната у берлинском музеју односио на Ханин текст против тоталитаризма, поседује још мању валидност. Тешко да би данас неко одвојио време да јавно протестује ЗА тоталитаризам. Вероватније објашњење је да из те групе нико није знао шта је Хана Арент ту писала, раскринкавала и објашњавала. Ако неки којим случајем и јесу били упућени, то је још горе, јер их није било брига. Такви су отворили нову страницу историје, где старо знање више није релевантно.   

Нема друге, треба прихватити једино реално тумачење, да је проблем код прекинутог читања „Порекла тоталитаризма“ у Берлину била једино и искључиво Хана Арент као човек. Протестовало се против њене крви, њене расе и, у њеним зрелијим годинама, стереотипног изгледа европске Ашкенаске. Читав догађај представља непобитан случај антисемитизма толерисан од стране немачких власти, тако спремних да у ово доба cancel културе понизно капитулирају пред свим мањинско-групним осетљивостима, са изузетком три категорије: Јевреја, Срба и Руса. Те три маћехинске групе су представљене кроз Израел, Србију и Русију, премда не увек у апсолутном поклапању.

Многим Русима данас не помаже ни кад се дистанцирају од Русије и Путина, као Људмили Улицкој. У случају Израела појављују се градације. Службена немачка политика стоји уз Израел, али, по истом модусу као у Сједињеним Државама, тај став се из друштва, из образовних институција, из високе и средње културе гура у супротност. Афера с Бругером је само „једна од“. Довољно је погледати овогодишње Берлинале где су лауреати излазили на позорницу огрнути палестинском марамом, чути „од реке до мора...“, сетити се скандала са „documente“ у Каселу пре две године, да се схвати да немачка култура и уметност дишу пропалестински. Пропалестински став је још једини некажњиви облик антисемитизма који је Немцима преостао.  

Кад се са Израела фокус пребаци на европске Јевреје, долази још неколико специфичности. Јевреји широм Европе пролазе кроз јавни третман симболичког „топлог зеца“ чим се дистанцирају од Израела. Прво, слабо им се верује. А кад им се и верује, то им не олакшава ситуацију, зато што већинска друштва осећају неприродност таквог избора. Постоји у Европи богата историја погрома и пре нациста. Стога је прва помисао европских „џентајлса“/не-Јевреја: „Зашто нам се додворавају, кад знају да смо непоуздани?“

За Србе је свеједно од кога се дистанцирају и уз кога стају, јер им се обе ствари данас рачунају у минус. Не треба ићи у далеку прошлост да би се тражиле закучасте рационализације о јединственој слободарској природи Срба и слично, јер у Европи ни један народ не мисли за себе да је „ропски“. Да су се паметније одредили око 1991, сад би им било на тоне лакше.

Кад се данас с правом тврди да се немачке институције тресу у грозници кенсл-послушности и прпе пред емоцијама увређених и понижених заједница широм света, добро је знати ко има слабе шансе да из тог тренда извуче нешто за своју интересну групу. 

Хана, мана с неба пуна мана   

Пошто се као проблем доживљава сама особа Хане Арент, а не њен допринос политичко-философској теорији система владавине, такав је овде и фокус. Преваже питање континуитета. Да ли су многи били бесни на њу и пре него што су је пропалестински демонстранти канселовали из берлинског музеја? Јесу, били су, добар део њеног физичког живота и после, и то најмање представници џентајл нација, нешто више академске заједнице и медији, а највише Израел као држава, Јевреји као израелска нација и глобално расути народ. Та мала историја незадовољства није почела са њеном везом с професором Мартином Хајдегером. Не може јој се ставити у озбиљан грех, тад он још није био нациста, само ожењен.

Све је почело са њеним извештајем „Ајхман у Јерусалиму“, који је омео планове премијера Бен Гуриона да суђење Адолфу Ајхману уђе у анале као морални theatrum mundi и буде уграђено у оснивачке темеље нове државе. При томе Хана ни једног тренутка није доводила у питање чињеницу да Ајхман заслужује најстрашнију могућу казну – само да она, у правном смислу, неће никога задовољити, још мање донети катарзичан моменат било коме.   

Да је неко данас прозива као израелску ционисткињу, то је, у најмању руку, злобни виц историје. Био би виц, кад би њени критичари из музеја марили за историју, овако је само испразно зановетање. Интелектуално би било хранљиво да се сазна ко су они били, ти „пропалестински демонстранти“ који су прекинули Бругерин перформанс. Немци-левичари? Зелени и чувари климе из Fridays for Future? Студенти социологије и политичких наука? Прави Палестинци и њихови потомци рођени у дијаспори? Сви измешано?

Интересантно је да ниједан већи медиј немачког говорног подручја не доноси ниједну цртицу о саставу „пропалестинског“ незадовољства над чињеницом да се неко, на европском и немачком тлу, усудио да ода почаст делу Хане Арент. Зато на питање ко су они, одговор је, они су љутити редари јавног простора који се уз прећутно саучесништво полиције и медија сакривају у анонимности.

Хана на филму

Као увод у причу о континуитету љутње најбоље, јер најсликовитије, служи филм „Хана Арент“ Маргарете фон Трота из 2012, са поднасловом „Њено мишљење је променило свет“. Превод на српски је непрецизан, јер се „ihr Denken“ из оригинала не поклапа са верзијама „њено мишљење“ и „њена мисао“. Оба превода на српски вуку на „њено дело“/ „њену теорију“, док Трота напротив намерно бира формулацију „начин на који Хана мисли“, „процес у коме се одвија мишљење“. Филм покрива временски период од 1960. до 1964, а од догађаја суђење Ајхману и Ханино извештавање одатле за часопис „Њујоркер“, касније проширено у књигу „Ајхман у Јерусалиму – Извештај о баналности зла“ из 1963/1964.

Редитељка сасвим јасно ставља Хану као особу у центар интересовања. Барбара Сукова је изабрана за насловну улогу зато што је она „једина глумица којој се на лицу види како мисли“, објашњавала је Трота кастинг. Колико се то код Сукове види, питање је гледалачког сензибилитета. Али да су филмској Хани мисли негде другде док у свом филмском стану са силуетом ноћног Менхетна у позадини (студијски дизајн са снимања у Луксембургу) ситно сецка купус за подварак, то се примети. Немци и купус, има ли чешће асоцијације за главну германску нацију, коју су Англосаксонци тако и звали у Другом светском рату, „crouts“/„купуси“?

Хана је Немица, тако је идентификује филм Фон Троте. Купус свеједно није једини атрибут у њеном идентитету. Арент и њен други муж Хајнрих Блихер, гој, бивши комуниста из круга Розе Луксембург, одржавају велики круг пријатеља у Њујорку – немачки емигранти из предратног академског погона, локална интелектуална сцена, професори, писци, уредници великих медија, као легендарни Вилијам Шон из „Њујоркера“.

Хана Арент, права и филмска, добро влада енглеским језиком, али склизне натраг у немачки чим јој се пружи прилика. Амерички гости у таквим дружењима седе занемарени и избачени из конверзације. „Ханин енглески је обично гудало. Њен 'страдиваријус' је немачки језик“, објашњава Блихер њујоршким „вртоглавама“, гостима који пристојно окрећу главу лево и десно док се на њима неразумљивом језику жустро препиру емигранти Хана Арент и Ханс Јонас, два предратна студента Мартина Хајдегера. Свађају се око Ајхмана, толико им је јасно, али шта конкретно? Да ли то она мисли да би Ајхмана требало ослободити?

Прва асоцијација до које је Фон Троти стало је: Хана је била Немица. Оно што је и Карл Јасперс убеђивао Хану, тражио да се изјасни као Немица, говорио: „Признај да си наша“. Остала је негде између. Мислила је интелектуално непоколебљиво, и никада није напустила сигурно крило немачког језика. Но, имплицитна је порука редитељке: није ли таква била и немачка теоретска мисао пре нациста, интелектуално бескомпромисна? Кад су је то нацисти претворили у делатно бескомпромисну, к томе још у злу, с „баналним“ администраторима-извршитељима?   

Да ли је зло банално? Радикално? Само екстремно? 

За случај да постоји извесна несигурност око тога шта је тема овог текста, треба појаснити. Неки новинари ових дана учестало појашњавају шта су хтели да кажу. Нису несигурни, само показују да разумеју како се наводни цивилизовани свет гуши у бесу, некад туђем и увезеном, па пре него што све експлодира у хаосу, остављају знакове поред пута да су знали шта се спрема.

Шира тема је Ханина теза о „баналности зла“, о несхватљивом злу које надилази све мане homo sapiensa као врсте и иза себе не оставља могућност катарзе. Каква је његова контекстуализација данас? Ужа тема је поразна чињеница да већина у свим временима не трпи принципијелне, емотивно неинвестиране мислиоце. Некад се научној неутралности замерало да гази религију, данас да гази емоције. Ханин случај је парадигма за слепи, хировити бес јавних одреда за линчовање и стога актуелан. Немачка је прва поражена у том рату емотивних уцена, при чему је став према Украјини још еклатантнији пример од оног према Хани Арент. 

Због књиге о Ајхману и примедбе о „баналности зла“ на Хану су се смртно наљутиле израелске власти, Мосад, њени јеврејски пријатељи, преживели из Холокауста, добар део њених студената, америчких гоји-пријатеља и џентајл-читалаца квалитетних америчких медија; уз то Немачка, немачка јавност и представници академске заједнице с обе стране Атлантика. Ту су још две ствари које су јој се замерале, а и данас поседују капацитет да разљуте критичаре. Под један: улога „јеврејских већа“ у спровођењу Холокауста; под два: Ханин дистанцирани стил фино-духовите ироније. Пример за иронију која је савременике доводила до кључања: „После 1944. Ајхману није било јасно како ће спроводити Химлерову наредбу о 'прочешљавању Јевреја са Запада ка Истоку', кад су се са истока приближавали Руси.“

Главни камен спотицања онда и данас остаје „баналност зла“. Створена је ситуација да научна заједница не може никуда у правој линији док не побије ту тезу. Добар део модерне научне продукције, на пример оне из пера немачке историчарке Бетине Штангнет (Bettina Stangneth) – вишеструко награђивна књига „Ајхман пре Јерусалима. Непознати живот масовног убице“ (2011), или „Avner Werner Less: Лаж! Све је лаж!“ (2012) – полемише с тиме да ли је Ајхман био „баналан“, или напротив Мефисто, Сатана, Магбет и Ричард III у једном. На истој линији, против Хане, аргументовао је британски историчар Давид Цезарани у монографији „Eichmann. His Life and Crimes“ из 2004, у Америци изашлој 2006. као „Becoming Eichmann: Rethinking the Life, Crimes, and Trial of a 'Desk Murderer'“. Једнако и америчка историчарка Дебора Липстад (Deborah E. Lipstadt) у књизи „The Eichmann Trial“ из 2011.

Док су од седамдесетих година наовамо генерације студената новинарства, политичких наука и философије у тренутку хватале смисао о „баналности зла“ тамо где се епохе спусте до форми тоталитарне владавине, читави одреди историчара су мање или више упорно радили на побијању те тезе.

Интересантно, „баналност зла“ највише смета њима, историчарима. Као да су дубоко увређени на помисао да њиховом предмету, страшним збивањима из прошлости, неко ускраћује демонски карактер и своди их на дела злих пајаца. Да ли је боље ако масовна убиства смишљају мозгови из Менсе?

„Сви су се толико бацили на 'баналност зла' да нико не примећује моју праву грешку – да зло никад није банално, ни радикално, већ само екстремно“, каже филмска Хана свом филмском мужу комунисти.

Ајхман о послушности: „Да је цивилна храброст такође била изграђивана хијерархијски, и ја бих је имао.“

Актуелан повод, више оправдање, да су пропалестински демонстранти јурнули на мртву Хану Арент, лежи у књизи немачког јудаисте Томаса Мајера „Хана Арент. Биографија“ изашлој прошле године у програму минхенског „Пипера“, исте куће која је 1964. објавила немачко издање „Ајхмана у Јерусалиму“. Сад, они би то вероватно успели и без Мајера, али тешко тако самоуверено као са шлагвортом одатле. Мајер делимично заводи на криви пут кад у наслов додаје „биографија“. Реч је о биографском исечку, о Ханиним париским годинама 1933-1940. када се ангажовала за Алију Бет, као активисткиња организовала превоз јеврејске деце за Палестину.

Мајер, чија се књига налази на листи „Шпиглових“ бестселера, ових дана даје интервјуе о „великом открићу“ Ханиног ционистичког активизма, иако он никад није био тајна. Хана је у свом животу била и ционисткиња и активисткиња, али би увек завршила као антиционисткиња и теоретичарка. И ироничарка. На крају је и умрла као омражена фигура циониста, израелске државе и америчких Јевреја.

Књиге наравно не треба забрањивати. Али добро је знати да оне некад попримају ефекат упутства за акцију. У реакцијама на Мајерову књигу се спомиње и филм Фон Троте као „пропагандистички“. На пример, у епизоди кад се Ханин блиски пријатељ Курт Блуменфелд, Израелац, некадашњи берлински циониста, на (својој) самрти окреће од ње због књиге о Ајхману. Пре тога је сломљено пита: „Па зар у теби нема ни мало љубави према јеврејском народу?“ Она му одговара, при чему се Суковој заиста види на лицу како мисли: „Ја не волим народе, само пријатеље“.

Арент: „Без тоталитаризма никад не бисмо упознали радикалну природу зла.“

Све је у делу Хане Арент комплексно и шатирано. Нејасно је зашто се многи људи у данашњици муче са схватањем дијалектике. Хегелијанци, марксисти и обични комунисти су некад тим знањем о супротностима које се одбијају, привлаче и прожимају владали као из рукава.

– Замерка историчара, од првог изласка „Ајхмана у Јерусалиму“: То је лоша књига. Хана Арент није била историчарка, па није ни могла да пише историјски компетентно. Ствар је међутим та да она није ни писала у том својству. „Ајхман у Јерусалиму“ је публицистичко дело, новинарско. Књига коју једна особа, истренирана да мисли, пише док седи на суђењу као извештач за медије. То што су њени извештаји за „Њујоркер“ досегли обим од пет наставака на триста страна, плус додатних сто за немачко издање (свест о заоставштини!) не мења њихов карактер новинског штива.

– Замерка свих, сажета у новијим радовима Штангнет/Цезарани/Липстад: Хана Арент је допустила да је Ајхман превари. Пала је на штос. Он је итекако био интелигентан, само се правио тешко ограничен, не би ли Сервацијус успео да суђење пребаци из Израела за Немачку, где би његов брањеник вероватно добио пар година затвора, можда чак био ослобођен на основу незаконитог хапшења. При томе се испушта из вида да нико не успева да у 275 сати разговора са паметним полицијским официром игра исту будалу. Ајхман је могао бити истовремено паметан да организује логистички комплексно „коначно решење“ и глуп да схвати ширу слику. Било би то у складу са општим рефлексом нацистичких вођа 1945, код Химлера и Геринга на пример, који су сматрали да им већ чињеница да су одустали од убијања Јевреја, гарантује повољне мировне преговоре са западном страном. Оно што подједнако упада у очи код свих аутора, укључујући и саму Хану, јесте то да је Ајхман био велики у имитирању понашања које би изнад себе детектовао као легитимно.

– Замерка критичара је: Ако није био тако глуп како је Хана мислила, Ајхман није могао да буде ни „баналан“ у злу које је чинио. Али пажљиво. Тезу о „баналности зла“ не поставља више новинарка Хана Арент, већ философкиња Хана Арент. Она није рекла да је Ајхман „баналан“, да је нацизам „баналан“, само да је нацизам као форма тоталитарне владавине изродио потпуно нови тип злочина заснованих на аутопоиетским системима масовне смрти, са починиоцима против којих уређени правни системи остају немоћни у одмеравању казне. Може ли се Ајхмана обесити шест милиона пута? Може ли се генерала Вермахта Франца Бемеа стрељати 5.555 пута, колико је људи побио у Краљеву и Крагујевцу у октобру 1941?

– Имплицитна замерка критичара: Нацизам је зло из Пакла, не са железничке станице. Бојим се, заклела бих се, да се у таквом инсистирању крије нешто дивљења. Не према идеологији нацизма, већ из хибриса да је човек као врста постао тако моћан и важан, да чак и његови највећи злочини морају поседовати демонски карактер. Никако банални. Амерички историчар Кристофер Браунинг, аутор студије „Ordinary Men“ (1992) о крвавом дивљању Батаљона 101 у Пољској и Украјини, даје за право философкињи Арент. Као Штангнет и остали, и он сматра да је Хана налетела, да се Ајхман претварао да је глуп, али о баналности зла додаје „she had the right type but the wrong guy“ – уредна категорија, погрешан пример. Браунинг зна о чему говори. Батаљон 101 је био састављен од регуларних полицијских снага, обичних снага реда, оних које данас осигуравају рок концерте и растављају демонстранте да се не потуку; никакав СС.   

– Критичари, онда и данас: То је непоштена књига која за кривце проглашава жртве. За доказ се узимају констатације из 7. поглавља „Ванска конференција и Понтије Пилат-Ајхман“: „Од Пољске до Холандије и Француске, од Скандинавије до Балкана, било је признатих јеврејских вођа, које су, скоро без изузетака (...), сарађивале са нацистима. Да је јеврејски народ заиста био неорганизован и без вођа, тада би 'коначно решење' значило грозан хаос и невиђену патњу, али у односу на компликовани бирократски апарат који је био неопходан за 'прочешљавање' од Запада ка Истоку (...), резултат не би досегао цифру од 4 и по до 6 милиона.“

Оно што Хана каже је следеће: да Јевреји нису прихватили административно уређен систем егзекуција, пола би их се спасило у хаосу. За доказ наводи сведочења са суђења (Пинхас Фројдигер, јеврејски функционер из Мађарске), али генерално примере Данске, Шведске, Италије, Бугарске и Мађарске (до јесени 1944), чије су локалне власти, некад и у сарадњи с локалним немачким функционерима, систематски опструисалe наредбе о „прочешљавању“, а да никад нису директно одбилe наредбе из Берлина.

Интерпретација да је Арент оптужила Јевреје да су се сами убијали, монументална је неправда. Као на пример кад би се српска „раја“ оптужила да су сами бирали синове за јаничаре, јер су били уцењени од Османлија да ће им у противном све синове побити. Или кад бечки, вредносно „неутрални“ специјалиста за источну Европу, Оливер Јенс Шмит, пише како су „српски колаборационисти“ помагали Турцима да сруше Контстантинопољ 1453. године. Неки јесу, али тиме нису престали да и сами буду жртве. Ствар је у томе да ли нека организована власт успе да произведе тотални морални колапс у друштвима као аномалију која се без ње, у таквим димензијама, никад не би појавила.

–  Замерка критичара: Хана је стајала на Ајхмановој страни. Писала је лоше. Најпре о овом другом. Сваки интелектуално поштен читалац схвата да Хана у тој књизи „не пише“, већ мисли. Резултат мишљења није добитак у знању, већ у способности разликовања доброг и лошег. Њена мисао је да нема правог прогреса и да је пад у варварство увек могућ. Али од варварства да се деца не вакцинишу, да се прекидају читања књига или перманентно блокира рад скупштине, горе је државно организовано варварство које у прописаној законској процедури преокрене моралне вредности, па од „не смеш да убијеш“ постане „треба да убијеш“.

Што се Ајхмана тиче, Хани Арент је драго да је смакнут. Једино што уз то аргументује да су људски правни системи и закони немоћни да у чисто легалној процедури санкционишу масовне злочине који произилазе из државно преокренутих моралних вредности. Није само нацизам у питању. Дилеме тог типа се понављају, иако испод нивоа праве тоталитарне власти. Како на пример казнити америчка бомбардовања цивила у Авганистану, кад су се Сједињене Државе изузеле из свих међународних судова – осим као врхунске моралне судије свима другима? Ко је бомбардовао Србију 1999? Нико, сви су анонимни, зато што су само радили оно што им је наређено. Управо то закључује Хана Арент: да највеће зло у свету чини „Нико“, Niemand, Nobody, и да нам је то као техничко-правно решење оставио у наслеђе нацизам. Стаљинизам такође, али он има неке друге специфичности.  

У филму (документаристички преузето из стварности) овако Хана Арент пред студентима објашњава своју тезу о „баналности зла“: „Западна мисаона традиција болује од предрасуде да највећа зла која човек може да учини долазе из греха себичности. Али зло се у овом веку показало радикалнијим од тога. И ми знамо данас да највеће зло, радикално зло, више нема ништа заједничко са мотивима себичности. (...) Читав систем концлогора имао је за циљ да увери затворенике да су сувишни и пре него што су убијени. У логору су морали да науче да казна не стоји ни у каквој смисленој вези са преступом; да експлоатација не мора да донесе профит никоме; да рад не мора да има плодове рада. Логор је место бесмисла; бесмисла који се директно производи. Ако је истина да се у последњим стадијумима тоталитаризма појављује апсолутно зло, апсолутно у томе да се више не може директно извући из људских мотива, онда је исто тако истина да без тоталитаризма никад не бисмо упознали радикалну природу зла.“

Брехт: „O Немачка, бледа мајко“

Разлика између Хане Арент и њених академских и моралних критичара онда и данас је у нивоу емоција. Она их је имала, али би их блокирала кад мисли. Друга страна је прво смишљала емоцију, па мислила из ње. Што нижи ниво критике, као у случају пропалестинског револта у берлинском музеју, тим дискрепанција између емоције и мисли бива очитија. На крају би емоција прогутала сваку мисао.

Управо је то механизам који делује у савременој кенсл-култури, као застрашујући процес неутрализације свих сигурносних механизама представничке парламентарне демократије. Посебно је лоше да се то тако драматично догађа у једној од најрелевантијих европских земаља, Немачкој. Свакако најрелевантијој за непосредну будућност истока и Балкана.   

Немачка политика и јавност поново губе оријентацију у добром и лошем, исправном и неисправном, дозвољеном и недозвољеном. То не значи да се крећу ка нацизму, али се форме неке нове патологије у преокретању вредносних норми назиру. Немци као политичка култура имају мало рафинмана у својим маниризмима, па су ти процеси некад и духовити. Још. 

Али Хана Арент, та непопустљива, вероватно напорна контролорка сопственог интелектуалног наслеђа, није без дугог погледа изабрала „Немачку песму“ Бертолта Брехта за мото књиге о Ајхману. Брехт ју је написао још 1933, пре свега што је уследило, кад је, као и Хана, само он пијетистички гој, бежао из Трећег рајха.

Строфа иде овако: „Немачка, ти бледа мајко, кад се чују приче што из твоје куће стижу развеселе се људи. Али ко те види, тај се хвата за нож.“