Реч владике Јована о култури сећања на јасеновачке жртве, о сликама монахиње Марије, Милу Ристићу, Бранку Ћопићу и Дану победе

Пре неки дан имали смо овдје у Београду, у Народном музеју, промоцију књиге наше Јелене Ердељан „Слике Монахиње Марије – Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“, у издању Музеја жртава геноцида.

Прије него нешто кажем о сликама сестре Марије, рећи ћу нешто о мјесту на коме су те слике настале.

Ја се нисам родио у Јасеновцу, али сам растао у Босанској Градишци. Од ње само треба прећи мост преко Саве, преко пута је Стара Градишка, јасеновачки логор број 5. У мом дјетињству је Градишка (и Стара и Босанска) био један град спојен мостом.

Стара Градишка никада није имала болницу, ни средњу школу, ни робну кућу, кафић, нити било шта друго што чини град. А опет, ми из Босанске Градишке никада нисмо имали парк, парк је био преко моста, у Старој Градишци. Никада нисмо имали ресторан, он је био прекопута у Старој Градишци. Наравно, нисмо имали ни затвор, јер је затвор био у Старој Градишци. 

У Старој Градишци је био један споменик, обелиск, један од првих споменика који је подигнут послије Другог свjетског рата. Још увијек је тамо, запуштен и у распаду. Ми смо се ту, код тог споменика играли, дружили. Никад нам нико није рекао да су испод тог споменика кости скупљене приликом поратног уређивања Старе Градишке. Никад и нико.

Али сваке године, крајем сваког априла, наши животи су се мијењали. Градишком, једном и другом, одједном би завладало чудно осјећање да то нису уобичајени нормални дани, осјећај који нико није могао да дефинише. Тих дана била је с једне стране годишњица ослобођења Градишке, али и годишњица гашења логора Јасеновац.

Двадесет првог априла 1945. године побијене су посљедње жене, јасеновачке затворенице. Затвореници у Јасеновцу су их чули како су пјевале док су их водили скелом преко Саве на Градину. Знали су гдје их воде и да су сутрадан они на реду.

Сутрадан, 22. априла, у 10 ујутро, повиком „Напријед, другови“, неких шест стотина од последњих хиљаду логораша је кренуло у пробој. Ко зна да ли би се ико пробио да се, по причи која можда није у свему тачна, Миле Ристић, један велики човјек, физички снажан Козарчанин који је године провео у логору, није попео на стражару, отео од усташа митраљез и њиме покривао пробој последњих логораша. Помагао му је у томе неки Тенџерић из Подградаца. Обојица су били из такозваног Љевчанског Поткозарја, између Градишке и Бањалуке, из тих крајева.

Тридесет пет година касније, 4. маја 1980, чули смо за смрт Титову. Сви су се тада мобилисали, и мој стари је отишао је у болницу, на посао. Дошао је сутрадан и кратко рекао: „Убио се Миле Ристић.“

Током посљедњих Титових дана, опет по причи, Миле Ристић је био на психијатрији, јер је осјећао дубоко да се нешто тешко дешава. Кад је чуо за Титову смрт, бацио се кроз прозор болнице. Пошто је био јак човјек, није одмах подлегао повредама, живио је до 8. маја, када је преминуо.

Да бисмо разумјели Милу Ристића, треба разумјети још једног страдалника. Ево, сад кад сам дошао у Београд, прешао сам опет преко Бранковог моста. Име моста, на жалост, асоцира само на једног Бранка. Не на Бранка Пешића ни на Бранка Радичевића, ни на било ког другог Бранка осим на Бранка Ћопића. Он је учинио исто што и Миле Ристић, четири године послије њега, марта мјесеца. Бацио се с моста. Нешто касније, поводом Бранкове смрти, Матија Бећковић је рекао једну мудру ствар: рекао је да је Бранко прва жртва рата из 1991. године.

Рекао бих ипак да није Бранко прва жртва рата из 1991. Прва жртва рата из 1991. је био Миле Ристић.

А опет, Мила Ристића не можемо разумјети без оног Бранковог увода у „Башту сљезове боје“. У тој књизи, наиме, Бранко први пут рјечју помиње Јасеновац.

Двадесет пет година након завршетка Другог свјетског рата, Бранко Ћопић, који је цијели свој живот и скоро све своје писање посветио Другом свјетском рату, од „Орлови рано лете“ и „Славног војевања“ до „Пролома“ и „Глувог барута“, ниједном није поменуо Јасеновац, све до „Баште сљезове боје“, која је изашла 1970. године.

У уводу „Баште“, Бранко заправо пише писмо свом другу Зији Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу, и каже: ево, опет неки црни коњи и црни јахачи и црне им потковице – не знаш јесу ли Назгули или који други – углавном, ево их опет, и бојим се, мој Зијо, каже, да ћу и ја, прилике су, као и ти завршити…

Е то је стварност, јасеновачка стварност у коју је 2016. дошла Сестра Марија. Дошла је из Манастира Бешке са Скадарског језера, из мјеста гдје се живи као у древна времена монашка… Немојте да говорите да то није могуће. Могуће је. Тамо нема ни струје, нема ни воде. Ако хоћете да пијете или да једете, морате у чамац, па до обале, да јело и воду донесете. Тамо живе сестре, монахиње, и монаси, заиста као у древна времена. Имају агрегате, моторе на чамцу и понешто друго од технике, али суштински живе као што се није живело ни у 15. вијеку, јер када су ти манастири прављени, тада се до њих могло доћи пјешке, али од тада је језеро порасло; тада су били и извори којих више нема, прекрила их је вода у 19. вијеку.

Сестра Марија и још двије сестре – једна од њих, сестра Маркела, је Рускиња, друга је наша игуманија Серафина – дошле су Манастир Јасеновац. Марија је до тада понешто црткала, али се није Јасеновцем бавила.

И одједном, מה פתאום, што би рекли на ивриту, одједном као млијеко кад провари, како је Андрић говорио, она почиње да слика.

Сестра Марија је поријеклом из јужне Србије, одрасла је у Београду, дипломирала је на факултету заштите на раду. И она je пред нас изнијела нешто што ми сами видјели нисмо, чему смо се надали, за шта су нам душе жудиле и чекале. Из ње излази нешто што нисмо могли да дочекамо. Нешто што превазилази и Бранкову смрт и смрт Миле Ристића. Нешто што сад чини да знате нешто запретено и тајно…

Некад се у Јасеновац долазило екскурзијама, кажу да је око милион људи прошло кроз Јасеновац током социјалистичке Југославије. Толико о томе да је Јасеновац био табу тема. Није. Али је приступ њему био табу, што би рекао покојни Јован Мирковић, чије име исто хоћу да поменем. Ако питате неког у нашем свијету ко је највећи зналац Јасеновца од 1945. до данас, нико неће знати да наведе име Јована Мирковића, човјека који је у два наврата, прије посљедњег рата, био директор Спомен подручја Јасеновац, и који је завршио овдје у Београду, радећи у Музеју жртава геноцида. Он је знао сваку стопу Јасеновца, гдје се шта налазило и гдје je шта и када било од његовог формирања августа 1941. до кад су партизани ушли у њега почетком маја 1945.

Првих дана маја, наиме, 21. српска дивизија је ушла у напуштени логор Јасеновац. Јасеновац није ослобођен, као што су Аушвиц или Дахау ослобођени. Он је након пробоја логораша напуштен и никад га нико ослободио није.

Јован Мирковић је то знао, ја вас молим да запамтите име тог великог човјека. Многи би данас вољели да говоре о Јасеновцу, али он је био један од ријетких који је морао да говори и који је имао знање и достојанство да с њиме говори о Јасеновцу. Е тај Јован Мирковић је оним што је радио и дао, оним што је говорио, отворио врата некоме као што је монахиња Марија, с којом почиње потпуно нови период, потпуно нови дан у гледању на Јасеновац.

Ево гледали смо малочас филм о Јасеновцу из 1946. и наравно, свима нам је после њега тешко, мучно, пуни смо набоја, с правом. „Освету траже ове жртве, освета ће бити, једино освета“, каже се у филму. А владика Николај, прије своје смрти у Америци, говорећи о Јасеновцу каже: „Срби прво да се не свете.“ Нисмо се у томе баш прославили.

Али ево, сада, добили смо ово што нам је донијела сестра Марија. То је нешто што је живјело у колективној свијести, али из ње је сада изашло као нешто ново. Али, како каже  Андрић, или Хесе у „Демијану“, зашто је тако тешко било изаћи из те љуштуре, из тог јајета?

Како било, наша душа је послије ових слика другачија, мекша. Дао Бог да сам дјетињство провео гледајући у овако нешто, а не само ове ужасе од филма који су нам показивали сваки пут кад смо ишли у Јасеновац.

Каже мени неко: а кад си ти био први пут у Јасеновцу? А како ћу да памтим, кажем му, кад сам био први пут у Јасеновцу? Па одрастао сам тамо, од пете године своје године сам одрастао у Јасеновцу. Онда кад сам први пут прешао мост, 1971, ето, тога се могу сјећати да сам први пут био у Јасеновцу. И Босанска Градишка је била на свој начин дио логорског комплекса.

У Босанску Градишку су 1945. године довели оне мучене четнике црногорске кад су се предали, па су их одатле пребацивали у Стару Градишку, вјероватно скелом. Немамо историјских сазнања шта је с њима било, макар с вођством, Павлом Ђуришићем и осталима, али можемо да претпоставимо.

Али дај Боже да смо своје дјетињство провели гледајући ове слике Сестре Марије. Можда бисмо израсли као мало мекши, мало племенитији људи. Овако се на нашу крајишку тврду душу, додавало само тврђе и љуће. Јесте описао Бранко Николетину као митраљесца, голубијег срца, али можда тек сад са овим сликама ће наше душе постати мало голубије и мало склоније праштању. 

Нешто се коначно мијења, нешто се заиста дубински мијења… И што је најљепше, нема недеље да у Јасеновцу нема стотину, стотину педесет, двјеста људи. Нема дана без посјетиоца. И, хвала Богу, када дођете у Манастир Јасеновац, тамо неко живи. У које год доба дана да закуцате, као и кад дођете у Студеницу, Дечане, Хиландар, има неко да вам отвори врата, да вас дочека, да вас прими; имате где да преспавате, да се помолите Богу, запалите свијећу, наравно и да посјетите и Cпомен подручје.

У току прошле године, кажу званични извештаји, повећао се број људи који долазе у Cпомен подручје. То је можда највише зато што ми сваку групу која долази у манастир шаљемо да оде и види и Cпомен подручје, да оде наравно и до Доње Градине, то онда све заједно чини посјету меморијалу.

Некада је посјета Јасеновцу обавезно укључивала и посету Козари. На жалост, више не. А то је јако важно. Ево и зашто.

Ми јесмо страдали, али наше страдање не можемо на силу звати Холокаустом. Јеврејски народ није имао много прилике да се бори у Другом свjетском рату. Ми јесмо. Ми не само да смо се борили, ми смо у Другом свjетском рату побjедили. Не било ко, него – МИ.

Други свjетски рат у Југославији водио се у највећем дијелу од Врбаса на истоку до Беле Крајине у Словенији на западу. О томе говоре и називи наших дивизија. Прве две јесу биле пролетерске, трећа је била санџачко-црногорска, али Четврта је била крајишка, Пета је била крајишка, Шеста је била личка, Седма је била банијска, Осма кордунашка, Девета далматинска, Десета и Једанаеста крајишка, Дванаеста славонска. Значи, потпуно је јасно гдје се рат водио. И ми смо у том љутом рату побједили.

Ако Гарда Србије поносно корача Црвеним тргом 9. маја, на Дан побједе, они су поносни због оних који су се тада борили, у тој борби дали двије стотине хиљада живота, и побједу изборили. Ми смо побједници Другог светског рата. Не само страдалници, него смо и побједници. И та побједа нам пише на челу. 

***