Активни одмор на два точка: Бициклистичка oдисеја кроз Далмацију štampaj

Вођење бици-тура по Стокхолму није ми био само гушт-посао, већ и „life changing experience“, што би рекли Американци. Сваки дан напољу, на „жабљачком“ стокхолмском ваздуху, бициклираш кроз диван град и паркове, крај језера (Меларен) и (Балтичког) мора, дружиш се с људима с разних страна света, причаш им приче, причице, вицеве о Швеђанима, Данцима и Финцима, изводиш свој стенд-ап шоу...

Захваљујући том случајном арбајту, а и Стокхолму таквом какав је – зеленом и са преко хиљаду километара широких бици-стаза, навукao сам се на бициклирање да ево већ осму годину педалам кад год могу. Постала ми је стална занимација да трагам и проналазим лепе и (колико-толико) сигурне стазе (и богазе) изван великог саобраћаја.

Још док сам цикло-радио у Стокхолму, а и касније, наслушао сам се прича људи који су бициклом групно путовали кроз Италију, Француску, Шпанију... Тур-оператер им обезбеди бицикле, а они сваки дан прелазе 60, 70, 80 километара и успут застају у различитим местима – у једном оду у музеј, у другом ручају, на трећем ускоче у језеро...

Касније поподне или предвече, кад стигну до свог одредишта за тај дан, у хотелу или пансиону чекају их ствари. То им такође сређује тур-оператер, чији је ауто увек ту негде (релативно близу групе), да се нађе и уколико искрсне неки проблем са бициклима или нешто слично. За седам или десет дана – око неког језера или дуж реке – направи се 400-500 километара и види се и обиђе много више него што би то на други начин било могуће.

Бициклирајући претходних година кроз Србију и „регион“, често сам се питао како би тако нешто могло да се изведе код нас, у окружењу које није баш „bike-friendly“. Јер, разгранате мреже сигурних бициклистичких стаза нема, на путевима се вози сирово и агресивно, а ни угоститељство није баш претерано „набаждарено“ за „музичке жеље“ поклоника такозваног активног туризма. 

Пре неколико месеци, у необавезном разговору, рекао сам пријатељици, која поред осталог ради и као туристички водич, како бих радо опет „циклорадио”, али не у једном граду и једнодневно (као у Стокхолму), него вишедневно и „на дуже стазе“... „Знам ко ради тако нешто, могу да те повежем...“, рече она... И тако сам на њену препоруку улетео у „нови филм“.

Бициклом по Далмацији

Кад сам маштарио, ни на крај памет ми није било да би од свих могућих места за бициклирање са „следбеницима“ ново ватрено крштење могло да ми буде – у Далмацији. Но, зашто да не. Прихватио сам изазов.

Руту Сплит-Хвар-Корчула-Пељешац-Дубровник-Конавоско поље (Цавтат) прошао сам од тада већ толико пута да сам апсолвирао и где су рупе... И то је бициклирање кроз крајеве где је „циклокултура“ још рудиментарна; до јуче је није било. Али, природно окружење узбудљиво је само по себи, а успут се, као увек с бицикла, омирише и упије још штошта...

Далмација је далеко од бициклистичке Меке. Локалци не бициклирају, мрежа локалних путева где је на два точка сигурно скромна је, а возачи... к’о возачи... Ипак, где год да се крене по Хвару, Корчули или Пељешцу шпартају и бициклисти у разним формацијама.

Бициклиста је толико да се и општи однос према цикло-туризму на локалу очигледно у ходу мења. Превлачи се нови асфалт на неким малим и споредним путевима које понајвише користе бициклисти; ресторани, кафеи, хотели препознају бициклисте као госте око којих се вреди трудити (и у најмању руку за њих имају предвиђен паркинг); чак се и возачи колико-толико припитомљавају.

Иако на терену оперише гомила тур-оператера, свим групама трасе су сличне; број потенцијалних опција сувише је ограничен за неку велику креативност. Али, разликују се хотели и смештаји у којима се одседа, бројност група и пратећег тима, политика према електричним бициклима (има, на пример, група где се само они возе, а и оних где се не возе уопште), пратећи програми и активности мимо бициклирања...

Интернационални тур-оператер чији сам „регионални представник“ специјализован је за активни туризам и нуди сијасет слично конципираних циклотура-авантура широм света. У нашим крајевима илити региону у понуди су им и „Дунавска тура“, и „Балканска“, и разне друге; ниједна не наваби ни приближно толико бици-путника колико ова „морска“...

Активни туристи

Гости су са енглеског говорног подручја – највише из Енглеске и САД, а буде и Канађана, Аустралијанаца, Новозеланђана... Најмлађа гошћа била је двадесетседмогодишња Американка са Флориде, док је најстарији био осамдесетчетворогошњи дека из Енглеске. Главнина је од средњих четрдесетих до средњих шездесетих. Обично буде више жена него мушкараца. Неки дођу упарени, неки распарени.

Већину гостију описао бих као пасиониране бициклистичке рекреативце. По друштвеном и материјалном статусу углавном је то средња класа, а по стилу живота „леви мејнстрим“ какав у „нашим крајевима“ (са изузетком Словеније) постоји углавном само као дебела маргина и статистичка грешка.

Значи, реч је о неконформистички настројеним људима који не бициклирају професионално, али бициклирају редовно, више пута недељно, а викендом и кад имају одмор праве дуже туре и експедиције. И ето, на летњем одмору који су прилично масно платили, драже им је да се „ломатају” и зноје педалајући уз брда, него да се цео дан чваре и испијају коктеле на плажи... Поред својих, „домаћих“ терена, доста њих бициклирало је и бициклира по свету – кроз Француску, Шпанију, Италију, Индију, Тајланд, Мароко, преко Америке...

Буде ту и тамо надпросечно добрих бициклиста; буде и оних који електричним бициклима компензују недостатак снаге, кондиције или неки физички недостатак и проблем. Од колега са дужом водичком километражом чујем да су електрични бицикли последњих година знатно проширили дијапазон гостију. Пре свега, омогућили су старијима да равноправно учествују и буду део приче.

Моја најбројнија група до сада имала је девет људи и тад је био само један ел-бицикл. У једној шесточланој групи била су четири електрична. У четворочланој није био ниједан... Нема правила. Али динамика групе дефинитивно се мења у зависности од односа електричних и „акустичних“ бицикала. На брдовитом терену некад буде као да су две групе; мада, то може да се деси и без ел-бајсева.

Заједничка бициклистичка страст

У поређењу са другима, наше туре су једноставније – мање су групе, сведенији је „стручни тим“, одседа се у хотелима са три звездице, заједничке активности мимо бициклирања су опционе – има их, али нису обавезни део аранжмана него ствар избора.

Из групе у групу интересантно ми је како се ликови разних генерација, с разних страна света и из „различитих филмова“, који се не познају од раније, брзо укаче. Доста је, рекао бих, до заједничке (бициклистичке) пасије или страсти (како код кога), нешто је и до развијене културе групног путовања (доста њих редовно путује на сличну „фору“), а понешто, ваљда, допринесемо и ми „домаћини“.

Моја „десна рука“ је Игор, Шведа из Источне Србије. Годинама је на северу Шведске сервисирао електричне санке; сад су му запали бицикли, и то углавном „акустични“... Одврне климу и стално понавља како му недостају снег и -30. Игор је у комбију (ил’ шта год нам је на располагању) и држи на оку реп колоне. Надгледа оне који су заостали, лови оне који промаше скретање, досипа воду на пролазним станицама, ускаче кад је фрка с неким бајсем... То се стручно зове техничка подршка.

Ја сам, стручном терминологијом, водич и тур лидер. Бринем бригу о бициклистима кад су на точковима, а брижан сам и кад нису... Утирем пут на челу колоне, продајем приче, делим савете, налазим зато за хиљаду зашто: „Зашто је море плаво?“, „Зашто је на (хварским) кућама свуда исти цреп?“, „Зашто бицикл има звук?“...

Зезамо се Игор и ја како смо Паја и Јаре у епизоди „Далмација 2024“.

Један од најлепших комплимената добили смо управо од осамдесетчетворогодишњег Енглеза, хемичара, који је читав радни век провео у великој фармацеутској компанији. Последњег дана пред разлаз (једног од оних дана кад је било плус бесконачно), уз пивце у хотелском „аперитив бару“, цитирао је Белбинову теорију тима и тимског рада, па рече како је наша (случајна) група деловала као одлично усаглашен тим где је свако доприносио на свој начин: „Нико није савршен, али тим може да буде...“ Зазвучало ми је као ода (старој) југословенској школи кошарке из уста мог грчког пријатеља Мариоса.

Узбудљивост и лепота бициклирања кроз Далмацију

И гостима стално понављам како је Стокхолм (лети) најлепше и најсигурније мени знано место за бициклирање. Има преко 1000 километара широких и комфорних бициклистичких стаза, а уз то се градским улицама вози много питомије и умереније тако да је веома безбедно и опуштено чак и кад се уђе у саобраћај. Град може бициклом да се обилази на хиљаду начина. 

Ако би требало да дефинишем тајну узбудљивости те моје стокхолмске бици-туре, рекао бих да она лежи у контрастима и изненађењима – на Велики трг у Старом граду би се, на пример, ушло из малешне и уске улице, из савременог, модернистичког амбијента одједном би се зашло међу старе, традиционалне дрвене кућице, са асфалта би се, иако за тим нема преке потребе, прешло на земљу или шљунак...

Из моје визуре, нешто слично само на другачији начин представља узбудљивост и лепоту бициклирања кроз Далмацију. На релативно малом простору, чак и у току само једног дана, смењују се различити природни амбијенти, бициклира се малим, локалним путевима и прометним магистралама, поред бицикла путује се трајектом (од Сплита до Старог града на Хвару), катамараном (од Хвара до Корчуле), мини-бусом (у више наврата)... Узбрдице и пењања знају да буду напорни, али по правилу благодарно награђују – заиста незаборавним призорима.

По цикло-туристичким параметрима, Далматинска циклотура процењена је као „средње захтевна“. Бициклира се укупно шест дана – један буде лаганији, наредни захтевнији и тако наизменично до краја.

Најзахтевнији успон и километража су на Хвару (Јелса-Хвар-Јелса) и Корчули (Лумбарда-Завалатица-Лумбарда); два дана су „нешто између“ – уз море, без успона, на Корчули (Корчула-Рачишће-Лумбарда) и у залеђу Цавтата (Звековица-Конавоски двори-Цавтат); два дана су мање-више рекреативна (око Марјана у Сплиту и од Старог града до Јелсе на Хвару, као и на Пељешцу од Тришљене груде преко Потомја и Трстеника до Жуљане).

За шест дана пређе се око 260-270 километара. Призора и ситуација „за дуго памћење“ буде прегршт – поглед са врха брда изнад Брусја на Брач и Стариградски канал, спуштање кроз пељешачке винограде од тунела Дингач до Трстеника, освежење у зеленилу и хладовини крај реке Љуте у Конавлима... Мени лично најузбудљивији је поглед на пучину и плави хоризонт који се отвара са брда изнад Пупнатске луке на Корчули.

Са сваком групом прођем туда два пута и увек ме изнова „опали“. Зато што је отворен, неспутан, што пуца у даљину, и што се у тој даљини ипак наслућује друга обала? Зато што сам га гледао у детињству и што ме подсећа на радосна и безбрижна лета са великом и „широком“ породицом? Зато што сам уз њега контемплирао на стражи чекајући да пролазак трајекта означи да је цифра пала за један дан? Ко ће га знати...

А кад у Дубровнику испратимо једну групу и запутимо се ка Сплиту да дочекамо нову, успут обавезно застанемо у кафеу изнад Опузена где је одлична кафа. Густирамо је посматрајући делту Неретве. То нам је постао ритуал.

Можда онај Мексиканац Салинас Прајс, што је тврдио да се баш ту налазила Троја, стварно јесте био шалабајзер. Свеједно, предео је такав да заиста није тешко уживети се у Одисеја... А кад се човек тако измести у „другу димензију“, онда и сву ововременску буку и бес доживљава као одјек вечне трагедије... која ће једног дана постати комедија. Јер, што каже Вуди Ален: „Комедија је једнако трагедија плус време.“