Зашто народи пропадају: Порекло моћи, просперитета и сиромаштва по Асемоглуу и Робинсону

У недавној вожњи београдским таксијем, имала сам част да ми припадне чест тип међу нашим таксистима: возио ме је политички аналитичар. Није да човек није био у праву, каже да је радио у Шведској па зна. У завршници вожње закључио је да са нашим народом дефинитивно нешто није у реду. На мој коментар да сигурно нисмо баш најгори он ми је узвратио: ма нисмо ми најгори, ми смо међу најбољима, зато му је и жао што пропадамо.

Иако су београдски таксисти неприкосновени у домену економије, политике и геополитике, има и људи који се стручно баве овим темама и пишу опсежне књиге. Таква је студија „Зашто народи пропадају – порекло моћи, просперитета и сиромаштва“, чији су аутори Дарон Асемоглу и Џејмс Робинсон, заједно са Сајмоном Џонсоном, ове године добили Нобелову награду за економију. 

Књига фасцинантно влада историјским паралелама широм планете. Ризница историјских референци води читаоца на  путовање ролеркостером по планети и епохама. Како и зашто су одређена друштва напредовала, развијала се или пропадала? Зашто су неки богати а неки сиромашни? – основна су питања која су полазишта за ово истраживање.

Ногалес у Аризони и Ногалес у Сонори

Ногалес је подељени град на граници Мексика и САД – Ногалес у Сонори и Ногалес у Аризони. Разлике са једне и друге стране ограде су драстичне. Ногалес у Аризони има годишњи приход од 30 хиљада долара, тинејџери се школују, већина становника има високо образовање. Својина им је заштићена, могу да покрећу бизнисе итд. Имају воду, струју, канализацију, путеве.

Становници  града јужно од ограде – мексичког Ногалеса – нису те среће. Иако спадају у развијеније крајеве Мексика, годишњи доходак по домаћинству износи око трећине дохотка у Ногалесу у Аризони. Већина одраслих није завршила средњу школу. Здравствена заштита је лоша, стопа криминала висока, очајни су путеви, ризично је пословање, влада корупција.

Шта је то што чини разлику у овом подељеном граду где живи исти народ, на истом месту? Није, дакле, ни до географије ни до културе. Кључна разлика је у институцијама, како економским тако и политичким. И кључан је начин на који су се те институције развијале. Одговор на разлике у Сонори лежи, кажу аутори, у начину на који су се различита друштва формирала у раном периоду колонијализма.

Упрошћено, шпански конквистадори су у Латинској Америци пљачкали, убијали и отимали блага старих царстава. Иначе, златне реликвије су претапали у полуге, згодније им је било. Густо насељена подручја била су погодна за освајање.

У Северној Америци није могао да се деси овакав тип колонизације. Енглези су крајем 16. века кренули у освајање Америке. Најбоља места су већ била купљена – локације са рудницима злата и сребра, и домородачким становништвом, већ су биле освојене. У Вирџинији није било злата ни племенитих метала, а домородачко становништво није се могло присилити на рад нити на обезбеђивање хране.

Колонисти су морали да раде. Биле су потребне занатлије свих врста. Иако је покушано присилом да колонисти буду претворени у радну снагу, ствар није успела и кренуло се са подстицајима. Или, како кажу аутори, почињу да се уводе  инклузивне институције, како политичке тако и економске.

Дакле, напредак или сиромаштво не зависе од географије, културе или знања, већ од тога какве су институције.

Аутори студије институције деле на инклузивне и екстрактивне. Инклузивне су оне које омогућавају приватну иницијативу, развој технологије и иновације. Одлучивање је такође омогућено ширем слоју становништва. Ове друге, злоћудног имена „екстрактивне“, оне које цеде и музу доходак не би ли га поделиле међу најужом елитом – не хају за иновације и нове технологије јер су непосредни произвођачи демотивисани, а владајућа елита не жели промене, које би угрожавале одржавање апсолутне власти.

Креативна деструкција

Политика институција кључан је разлог за успешност и неуспешност народа. Аутори трагају за објашњењем зашто политички живот неких друштава води ка инклузивним институцијама које доприносе остваривању привредног раста, док је политички живот огромне већине друштава у прошлости водио, а и данас води, ка успостављању екстрактивних институција које тај раст спутавају.

Делује логично да је привредни раст и просперитет у интересу свих чланова друштва, па и похлепних диктатора – више ће они узети. Ипак, то није увек случај. Има пуно историјских примера опирања расту од стране владајућих елита.

Супротстављање привредном расту имало је своју логику и није било последица незнања. „Уз привредни раст и технолошке промене иде оно што је економиста Јозеф Шумпетер назвао креативном деструкцијом. Старо се замењује новим. Нове привредне области одвлаче ресурсе од старих. Нова предузећа преузимају послове старих. Нове технологије чине постојећа стручна знања и машине застарелим. Процес привредног развоја ствара и губитнике и добитнике на политичком плану и на економском тржишту. Иза супротстављања инклузивним економским и политичким институцијама често стоји страх од креативне деструкције“, наводи се у књизи.

Вратимо се, на пример, у 16. век за време владавине енглеске краљице Елизабете I. Она издаје наредбу да сви поданици треба да носе плетену капу. Вилијам Ли, млади свештеник из Калвертона, дао се на размишљање како да се процес плетења убрза. Осмислио је машину за плетење. Успео је да стигне и до краљице, која је хладно одбила патент са образложењем да би то угрозило њене сиромашне поданике. Покушао је после у Француској, па опет у Енглеској и – ништа. Петао је прерано кукурикао.

Централна теза ове књиге јесте да су привредни раст и просперитет повезани са економским и политичким институцијама које то омогућавају, док институције усмерене на „цеђење“ дохотка, и његово преузимање од стране мале групе људи – воде стагнацији и сиромаштву. Али то не значи да екстрактивне институције уопште не могу да доприносе остваривању привредног раста. Једнопартијски Совјетски Савез, на пример, имао је фазу убрзаног привредног раста.

Аутори сматрају да је такав раст могућ, али да није одржив уколико се на политичком и економском плану не изврше промене. Такође, неопходно је за привредни раст у друштвима без плурализма да постоји централизована држава која ће преусмерити ресурсе у високопроизводне области, као и да на својој територији може да обезбеди владавину реда и закона. „Оне институције које такву централизацију немају, тешко могу да омогуће и ограничени привредни раст, као што то показују бројни примери у подсахарској Африци“, наводе аутори.

Историјске скретнице

Дарен Асемоглу и Џејмс Робинсон наглашавају да у историји постоје такозване кључне скретнице – историјски моменти, догађаји и периоди изразитих промена. Таква је била епидемија куге у Европи, која се другачије одразила у западној и источној Европи. На западу је недостатак радне снаге и људства радној снази дао извесне слободе и права, у источној Европи је репресија над радном снагом додатно порасла.

Што је већи политички и друштвени плурализам већа је могућност да дејствује такозвана благотворна спирала, која и у изазовним условима ипак вуче друштво на боље. Аутори књиге „Зашто народи пропадају“ наводе случај Сједињених Америчких Држава.

После грађанског рата дошло је до убрзаног привредног раста на Северу. Развијале су се железнице, индустрија и трговина и неки људи су згрнули огромна богатства. Добили су назив „Барони пљачкаши“ због немилосрдног пословног понашања, разбијања конкуренције и учвршћивања монопола. Корнелиус Вандербилт,  магнат железнице, даје историјску изјаву: „Шта ме брига за закон? Зар немам моћ?“

Џон Д. Рокфелер је 1870. основао компанију „Standard oil“ са циљем да успостави монопол на превоз и малопродају нафте и нафтних деривата. Већ 1890. та компанија је контролисала 88 одсто промета прерађеном нафтом у САД. У тадашњим карикатурама се „Standard oil“ приказује као октопод који у својим пипцима држи не само нафтну индустрију већ и читав Капитол Хил – здање Конгреса САД.

Благотворна спирала

Ипак, дошло је до сузбијања монопола захваљујући, сматрају аутори, „благотворној спирали“ плурализма и институција које укључују шире делове друштва. То, наравно, није омело поменуте бароне да огромно богатство стицано под нерегуларним условима и даље увећавају. Џон Рокфелер је 1916. године постао први милијардер на свету.

Благотворна спирала може и да промени смер у злоћудном правцу – непредвидиво је да ли ће се то десити. Млетачка република је грабила ка инклузивним политичким и економским институцијама. На крају је спирала кренула наниже – институције су преузете од стране уске елите која је остварила монопол на економске прилике и политичку моћ.

Аутори се ограђују од приступа да је модернизација кључ успеха. „Многи релативно богати народи подлегли су и подржали репресивне диктаторске режиме и екстрактивне институције. И Немачка и Јапан били су међу најбогатијим и најиндустријализованијим земљама у свету у првој половини двадесетог века, и имали су сразмерно добро образовано становништво. То није спречило успон Националсоцијалистичке странке у Немачкој нити усмерење милитаристичког режима на територијално ширење путем рата у Јапану – због чега су њихове политичке и економске институције начиниле оштар заокрет према екстрактивним институцијама“, наводе они.

Напредак и сиромашење јесу историјски условљени, али нису предодређени. Друштво напредује уколико је моћ широко дистрибуирана, а није у рукама малобројне елите која кроји законе. Такође, споља се ствари не могу побољшати – мере побољшавања сиромашних земаља од стране међународних финансијских институција нису ефикасне. Сами друштвени протагонисти једини су који могу да врше притисак на политичке елите да обезбеде услове за развој квалитетног живота у заједници.

Гледишта ауторског тандема могу бити преиспитивана са становишта различитих струка. За ширу публику – књига „Зашто народи пропадају“  инспирише на размишљање о самом смислу друштвеног напретка као и утицају историје, великих догађаја и случајности на развој народа. А може да буде и корисно штиво за укључивање у разговор са београдским таксистима. Уз прикривање чињенице да сте читали тамо неку књигу. То не пролази.