Индијски фудбал са и без копачки: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1

Индија је више од космополиса – она је читав универзум. То је земља која је од првог дана стицања независности 1947. била важна у светској геополитици. И пре тога, oд времена када је била драгуљ у круни Британске империје, била je осовина око које су се вртели сви глобални планови, а њено очување био је врховни задатак прве глобалне колонијалне силе.

Индија је земља са 1,5 милијарди становника, привредом и економијом у успону, са становништвом које је дало бројне главне менаџере највећих светских корпорација – Кока-коле, Гугла, ИБМ-а, Мајкрософта, Адобеа.

У овој земљи говоре се 23 званична и, по међународној класификацији, преко 700 других језика. Шест језика говори преко 50 милиона људи, 13 преко десет милиона, а чак 30 језика говори преко милион Индијаца. Више од 10 хиљада људи свакодневно користи један од 122 језика из шест различитих језичких породица.

Индијци су се међународно доказали у бројним спортовима. Готово у сваком, осим у оном најважнијем, који је у земљи најмасовнији и најпопуларнији – у фудбалу. Фудбалска репрезентација Индије никада није учествовала на Светском првенству. У квалификацијама за овогодишњи Мундијал завршила је као трећа у групи, иза Катара и Кувајта, и није се пласирала на Светско првенство у Мексику, Канади и САД.

Последњи успеси до којих је Индија у фудбалу стигла догодили су се давне 1962, када је индијска репрезентација по други пут, након 1951, била шампион Азије. 

Ове две шампионске титуле уоквирују догађај који је био прекретница у развоју индијског фудбала – дебакл индијске репрезентације на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952, када је од Југославије изгубила резултатом 10:1!

Био је то до тада невиђени резултат у фудбалу и највиша победа југословенске репрезентације, све до утакмице са Заиром на Светском првенству 1974. у Минхену, када је Југославија победила са 9:0. Истина, Југославија је у Хелсинкију све до 89. минута водила са 10:0, али је онда неопрезно примила индијски почасни гол.

За Југославију, ова утакмица практично је одмах пала у заборав, јер је била у сенци тадашње победе против СССР-а (прва утакмица завршена је резултатом 5:5, другу је Југославија добила са 3:1). Био је то  мечу који је у плановима за императивном победом заокупио пажњу и шефова две тада ривалске комунистичке државе – Стаљина и Тита.

10 голова

У тиму Југославије у Хелсинкију играли су: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Стјепан Бобек, Бранко Зебец и Бернард Вукас. Екипу је водио тренерски трио – Милорад Арсенијевић, Александар Тирнанић и Лео Лемешић.

Голови против Индије су падали овим редоследом: 1-0 (2') Бернард Вукас; 2-0 (14') Рајко Митић; 3-0 (17') Бранко Зебец; 4-0 (23') Бранко Зебец; 5-0 (43') Рајко Митић;  6-0 (52') Тихомир Огњанов; 7-0 (60') Бранко Зебец; 8-0 (62') Бернард Вукас; 9-0 (67') Рајко Митић; 10-0 (87') Бранко Зебец.

Бранко Зебец, који је постигао четири гола, носио је Партизанов дрес од 1952. до 1959, одиграо 128 утакмица, постигао 37 голова и са Партизаном освојио три купа (1952, 1954. и 1957). Он ће касније као тренер Бајерна у сезони 1968/9 постати првак Немачка и првак Европе.

Од минхенског клуба створио је оно што је данас – доминантнoг шампионa европског фудбала. Исто то ће постићи 10 година касније са фудбалерима Хамбурга SV.

Бајерну је Зебеца, тада 39-годишњака, препоручио његов претходник, Златко Чајковски. Њих двојица су били кључни играчи Југославије педесетих година прошлог века, а Чајковски је поштовао његово фудбалско умеће и таленат. Зебец је био и капитен Југославије на Светском првенству 1958. године у Шведској.

Лекције које је извукла Индија из пораза од Југославије 1952. године биле су више од чињенице да су индијски играчи играли босоноги. Индијци су сматрали да су се поразом разоткриле административне грешке, политикантство и подвале које су оптерећивале индијски фудбал.

Утакмица с Југославијом је нашла место у индијској фудбалској митологији, кинематографији и академском изучавању спорта.

Тако филм „Maidaan“, који је 2024. режирао Амит Шарма, приказује драму кроз коју је прошао индијски фудбал после пораза од Југославије. Књига Нова Кападије „Босоноги“ бави се истом темом.

Порази као тачке прекретнице

Овако тешки порази готово увек представљају преломне тачке у фудбалском развоју држава. Они обично воде нације у резултатску стагнацију, депресију и губитак међународног самопоуздања. Не толико због самих пораза, него зато што су они тек последица дубљих процеса у фудбалским тимовима и фудбалској организацији. Југославија је била актер у бар три такве утакмице које су одредиле судбину фудбала у другим земљама.

Меч са Индијом био је први. Затим, ту је победа југословенске репрезентације од 9:0 над Заиром 1974. године, која је довела до распуштања заирске фудбалске лиге и вишедеценијског фудбалског пропадања у овој земљи, све до ове године када се Конго, бивши Заир, коначно, после 52 године, пласирао на Мундијал.

На крају, на ред је дошла Мађарска са два упечатљива пораза од СР Југославије у баражу за одлазак на Мундијал 1998. у Француској. Најпре је Мађарска 29. октобра 1997. у Будимпешти изгубила од Југославије са 7:1, а одмах потом, 15. новембра у Београду, поражена је са 5:0. Предраг Мијатовић је постигао 7 од укупно 12 голова Југославије у ове две утакмице.

У процесу који је касније добио назив „мађаризација фудбала“, некадашња светска велесила Мађарска следећих 30 година није забележила ниједан пажње вредан резултат.

Фудбалски пут Индије

Али, Индија је имала другачију путању. Овакав дебакл је само у почетку имао димензије националне трагедије. Спорт, и фудбал посебно, играли су огромну улогу у индијској еманципацији од британских колонизатора, који су ову игру и донели на потконтинент.

Фудбал је у Индију стигао много раније него што га је Британија извезла у Бразил. Британци су фудбалску игру први пут представили у Индији још половином 19. века, док су темеље фудбала у Бразилу поставили касније, 1880-их. Фудбал су у Индији најпре играли британски војници из артиљеријских и коњичких колонијалних пукова стационираних у овој земљи, који су и били колевке првих индијских фудбалских тимова. Индијцима се наиме фудбал изузетно допао, па су убрзо почели и сами да га играју.

У Калкути, тадашњој престоници Британске Индије, фудбал се укоренио раније него у другим центрима, те овде настају клубови попут Сити клуба (1884), Института Кумартули (1885), Аријанског клуба (1886) и Атлетског клуба Мохун Баган (1889).

Ови клубови, смештени у северном делу Калкуте, долазили су у центар града, на Мајдан, да одмере своју снагу и вештине са британским војним тимовима и клубовима попут Фудбалског клуба Калкута, Клуба Далхузи и Клуба Ренџерс.

Поред градских клубова, фудбалски тимови ничу и у предграђима Калкуте, посебно у окрузима Ховрах и Хугли. Иако испрва нису могли да се носе са британским тимовима, победа над Британцима у „њиховој игри“ постала је централна тачка за оне који су желели да учествују у борби за политичку слободу Индије.

Фудбал као политички фактор

У модерном свету спорт је, по својим политичким импликацијама, можда значајнији него као саставни део доколице, а колонијална Индија није била изузетак од тог правила, говоре у својој књизи о социјалној историји индијског фудбала Борија Маџумдар и Каушик Бандјопадјај.

Британски империјализам у Индији није био само политички или економски подухват; он је у много већој мери био друштвени и културни пројекат. Ни антиколонијални индијски национализам, у истом смислу, није био искључиво политичког порекла или карактера. Напротив, може се рећи да је социокултурни национализам претходио његовој политичкој варијанти. Нетипичан израз таквог неконвенционалног културног национализма огледао се у индијском бављењу фудбалом као свакодневном културном активношћу у позној колонијалној Индији, нарочито у Бенгалу.

Почетком двадесетог века фудбал је постао сабирна тачка индијске антиколонијалне свести и средство помоћу којег се настојало да се успостави оријентална надмоћ над западним империјалистом.

Тако је индијска културна борба против Британаца на фудбалском терену ишла упоредо са конфронтационим политичким национализмом усмереним против колонијалне власти. Свака победа индијског тима над европским војним екипама слављена је као тријумф племенитог духа национализма над неплеменитим духом колонијализма. Такве победе имале су важну улогу у уливању самопоуздања Индијцима, рушећи мит о непобедивости Раџа.

Артикулација тог фудбалског национализма, у свим његовим променама и противречностима, била је видљива на фудбалским теренима позне колонијалне Индије. Масовност индијског фудбала и поткултуре које су из њега израсле постепено су се преплитале са нарастајућим таласом национализма. До 1947. године, када је Индија стекла независност, фудбал није био само најпопуларнији спорт у земљи, већ и неизбежан део индијске популарне културе.

Почеци – Парси из Мумбаја

Током 19. века у Бомбају (данашњем Мумбају), индијски Парси, припадници мале, али утицајне заједнице пореклом из древне Персије, играли су крикет с Британцима како би стекли друштвени престиж и боље односе са колонијалном елитом и још 1848. основали су први индијски Оријентални крикет клуб.

С друге стране, у Калкути и Бенгалу локално становништво, на таласу растућег фудбалског национализма, жарко је желело је да њихови тимови на фудбалском терену поразе Британце као симбол колонијалне власти и тако покажу и своју политичку снагу.

Иронично, док су Парси из Мумбаја побеђивали Британце у крикету још 1890-их, Бенгалци из Калкуте су морали да чекају до 1911. године на фудбалску победу над својим колонијалним владарима. Ова победа уверила је нацију да је слобода могућа и да колонијални господари нису непобедиви и нерањиви, пишу Маџумдар и Бандјопадјај.

Фудбалска сцена у Индији је од почетка имала ограничења. Бенгалци никада нису осећали потребу да иду ван Бенгала како би одмерили своју снагу против других противника. Турнир „IFA Shield“, који су у Калкути основали Британци 1893. дуго је представљао центар индијског фудбала без много контакта с остатком земље и света, тако да ни играчи ни званичници нису имали никакву представу о томе како се фудбал развија ван Индије. Док су у остатку света копачке са крампонима одавно биле у употреби, у Индији су фудбалери наставили да играју боси.

Бесмртних једанаест

У историји индијског фудбала 29. јул 1911. године је датум од огромног значаја. Тог дана je група босоногих „домородаца“ из клуба Мохун Багана први пут у фудбалској утакмици поразила један британски тим, екипу Газиабадског Источнојоркширског пука, и то у финалу ИФА купа.

Енглези су дуго водили с голом разлике, да би пет минута пре краја утакмице капитен индијског тима Шибдас Бадури изједначио, а у последњим тренуцима меча Абилаша Гош погодио мрежу за делиријум крцатог стадиона и десетина хиљада људи окупљених око стадиона, којима су промене резултата показиване пуштањем разнобојних змајева у ваздух.

У доба буђења индијског национализма и почетка организоване борбе за ослобођење од британске власти, овај тријумф се сматрао великом победом за слободу Индије.

На стогодишњицу ове победе, у Индији је снимљен и приказан играни филм „Бесмртних једанаест“ (Egaro, 2011).

Првe победe

Ипак, за многе Индијце овај датум прве индијске победе над једним британским тимом је споран. Они наводе да је много пре Мохун Багана тим играча из Совабазара још 1892. у финалу Трејдс купа победио екипу Источног Сари пука, што је био први пут да су локални играчи показали шта је потребно за победу над Британцима у њиховој игри. Међутим, неки новинари и фудбалски експерти у Индији тврде да је ова утакмица избрисана из историје индијског фудбала због махинација интересних група.

Совабазар је основан 1887. године од стране Нагендре Прасада Сарбадикарија, који се сматра оцем индијског фудбала,  а клуб и сам Сарбадикари одиграли су велику улогу у популаризацији фудбала у Индији крајем 19. века.

Још један индијски тим се сматра важним у пионирским годинама индијског фудбала. Клуб Национални савез (National Association), који је 1900. освојио Трејдс куп, основан од стране учитеља Манмате Гангулија, био је први клуб који је повезао индијски фудбал са национализмом, а његови играчи били су међу првима који су играли у копачкама.

Ипак, победа босоногог тима Мохун Багана јула 1911. године узима се као први тријумф индијског фудбала због широког одјека који је уследио, како широм земље, тако и у Британској империји. Иако је након ове утакмице неколико далековидих званичника сматрало да су за играње фудбала копачке неопходне, посебно на блатњавим и влажним теренима и против противника у копачкама, општеприхваћено веровање било је да Индијци могу боље да играју без њих.

На Олимпијским играма

Фудбал је постао олимпијски спорт још на Олимпијади у Паризу 1900. године. На турниру је тада чествовало само неколико екипа из Европе, али је потом олимпијски фудбал почео да привлачи нације из целог света. 

Индија је први пут учествовала на фудбалском олимпијском турниру 1948. године у Лондону, а њени репрезентативци су играли боси. То није било дозвољено по тада постојећим правилима, али пошто је то било време када је Индија тек стекла независност, британске власти су као чин великодушности дозволиле индијским играчима да играју без копачки. У мечу са Француском Индијци су пружили изванредну игру, али су на крају изгубили резултатом 1:2, и то након што су промашили два пенала, а Французи постигли победоносни гол у 89. минуту.

У књизи „Stories from Indian Football“ („Приче из индијског фудбала“), новинар Џејдип Басу цитира тадашњег индијског фудбалског тренера Б. Д. Чатерџија који је рекао: „Играчи су имали копачке и могли су да их носе ако би то било потребно у случају влажног терена. Али су више волели да играју боси.“ 

Без копачки или никако

Први премијер независне Индије, од 1947. до 1964, био је Џавахарлал Нехру, који је као ватрени љубитељ спорта био веома заинтересован да види Индију на спортским турнирима широм света. Индијска влада издашно је давала новац за разне спортске догађаје и спортове, укључујући чак и хокеј. Наравно, и фудбал је добио владино покровитељство и приватна спонзорства. Индијци су фудбал играли босоноги, јер су тако више волели.

У књизи „Nation at Play: A history of sports in India“ („Нација у игри: Историја спорта у Индији“) Ронџо Сен пише: „Није било неуобичајено да Индијци играју боси против фудбалера у копачкaмa; заправо, играње без копачки побољшавало је њихове атлетске вештине... Индијски фудбалер Мана је говорио да је лакше контролисати фудбалску лопту без копачки.“

Прво Светско првенство у фудбалу је организовано 1930. године. Између Олимпијских игара у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952, Индија је 1950. године добила позив од Бразила да учествује на Светском првенству (у то време није било квалификација). Индија овај позив није прихватила и од тада никада није учествовала ни на једном турниру који се играо за пехар Жила Римеа.

Разлог одбијања Индије за учешће на Мундијалу у Бразилу био је захтев индијског фудбалског руководства да се њиховим играчима дозволи играње босих ногу. ФИФА је била непоколебљива у ставу да никоме неће бити дозвољено да крши правила. Индији је речено да њени играчи играју или у копачкама, или да уопште не играју. Индијци су изабрали ово друго.

Звездани тренуци и једна катастрофа

Од почетка педесетих индијски национални тим под вођством тренера Саједа Абдула Рахима доминирао је азијском фудбалском сценом. Биле су то златне године индијског фудбала. Индијска репрезентација предвођена играчима попут Чунија Госвамија, П. К. Банерџија и Тулсидаса Баларама освојила је два пута Азијски шампионат, 1951. и 1962. године, и заузела четврто место на Олимпијским играма 1956. године.

Али судбински меч је био онај 15. јула 1952. године на Олимпијским играма у Хелсинкију, када је љубав индијских фудбалера према босоногом фудбалу неславно пропала.  Тим који је предводио Саилендра Нат Мана, а тренирао Сајед Абдул Рахим, поражен је од Југославије резултатом 10:1. То је био и остао највећи пораз индијског фудбала до данас.

Овај пораз је доказао је да је играње међународних утакмица без копачки било равно одласку на двобој с прутом, уместо с пиштољем у руци. Индијци су били свесни да је било претерано рећи да је играње без копачки био једини разлог за понижавајући пораз, али је свакако био један од главних узрока.

Треба рећи и да нису сви индијски фудбалери у ери пре 1956. године играли босоноги. На Олимпијским играма у Лондону 1948. године најмање три играча су играла у копачкама, а ни сви играчи у „Бесмртној једанаесторици“ Мохун Багана из 1911. године нису играли боси – један од најбољих играча овог тима Судир Чатерџи више је волео да носи копачке. Национална фудбалска федерација Индије (АИФФ) је тек 1956. увела правило о обавезном ношењу копачки на утакмицама, али и усагласила правила са ФИФА прописима, те је трајање утакмица продужено на свим великим турнирима у Индији са дотадашњих 70 на 90 минута. 

Семе пораза

Године 1951. Индијци су се етаблирали као први званични шампиони Азије. Тренер тима је био Сајед Абдул Рахим (1909-1963), познат као Рахим Сааб. Учитељ по професији, током краће играчке каријере имао је прилику да игра и у Европи, у Холандији, што је била реткост за индијске играче, а након тога се, заједно са индијским спортским пиониром Саједом Мохамедом Хадијем, укључио у рад фудбалске организације у држави Хајдерабад. Као селектор репрезентације умногоме је технички унапредио игру тима. 

Када је Свеиндијска фудбалска федерација (АИФФ) одлучила да пошаље фудбалски тим на Олимпијске игре, за тренера је реизабран Рахим, али то се није допало одређеном лобију унутар федерације, који је почео да ради против његовог ауторитета.

На папиру, федерација је уложила доста труда да састави најбољи тим за Олимпијске игре, међутим процес селекције није био чист. Током селекције вођене су жестоке закулисне борбе, као последица унутрашњих сукоба и борбе за превласт унутар фудбалске федерације. Ствари су се погоршале по доласку у Хелсинки. Захваљујући политиканству званичника, Рахим је остао без праве моћи. 

Ипак, пажљивији поглед на олимпијски тим из 1952. године показује да је Индија имала веома солидну екипу. Четири играча – Мана, Шанмугам, Саху Мевалал и Ахмед Кан већ су имали искуства играња на Олимпијским играма у Лондону 1948. Нападачка линија коју су чинили П. Венкатеш, Моинудин, М.А. Сатар, Ахмед Кан и П.Б.А. Салех била је одлична комбинација. Али босоноги нису имали велике шансе против моћне Југославије, која је у Хелсинкију освојила сребрну медаљу.

Потоп с Југославијом изазвао је огромно узбуђење и велику узбуну. У провали националног беса и очајања, прва жртва био тренер. По повратку у Индију, Рахим је поднео оставку након жучне расправе у којој је прецизно дефинисао све играчке и организационе мане и недостатке индијског фудбала.

Али неколико месеци после катастрофе у Хелсинкију, фудбалско руководство je схватилo потребу да озбиљно размисле о техничким аспектима на које је указивао Рахим и позвалo га да поново преузме место тренера националног тима.

Данас се Рахим сматра архитектом модерног индијског фудбала, а његов мандат као тренера несумњиво је једино досадашње „златно доба“ фудбала у Индији.

Под његовим вођством, индијска репрезентација је изузетно напредовала и у техничким квалитетима и у тактичким иновацијама и добила је надимак „Бразил Азије“. Освојили су златне медаље на Азијским играма 1951. и 1962, а играли су и полуфинале Летњих олимпијских игара 1956. у Мелбурну. Изгубили су га поново од Југославије сa 4:1, али је Индија у претходној рунди, захваљујући хет-трику Невила Д’Соузе, победила домаћина Аустралију са 4:2. (Д’Соуза је са четири гола поделио титулу првог стрелца турнира с Тозом Веселиновићем.) У борби за бронзану медаљу изгубили су од Бугарске са 3:2, али је Индија постала прва азијска земља која је достигла овај пласман.

До друге титуле шампиона Азије Рахим је тим Индије довео 1962. године на турниру у Џакарти, иако се у то време борио са раком. Преминуо је годину дана касније.

Од његовесмрти, Индија је пала у фудбалски понор. У наредних шест и по деценија није направила ниједан резултат вредан пажње, упркос популарности овог спорта у земљи. Најбољи индијски фудбалер је довољно добар да игра тек у нижим енглеским лигама, а репрезентација Индије је рангирана испод 150. места на свету. Чак и на азијском нивоу, Индија је међу најслабијим екипама.

Ипак, Индију у фудбалском свету зову и „успаваним џином“.  Да би се вратила вера у способности националног тима и да би се „џин“ пробудио, прошле године је организована тродневна свеиндијска турнеја Лајонела Месија. Био је то огроман спектакл у којем су учествовале стотине хиљаде Индијаца.

Месијева популарност у Индији није само резултат његове блиставе каријере, нити масовне телевизијске покривености светског фудбала, већ је повезана с емоционалним односом који милиони Индијаца имају према фудбалу, игри коју често називају „најлепшом на свету“.