Астероид YR4 с надимком „Убица града“ јури ка Земљи и стиже 22. децембра 2032: Страх и његове слуге štampaj

Астероид YR4 откривен је крајем прошле године са опсерваторије „Рио Хуртадо“ у Чилеу. Његова величина још увек није прецизно утврђена, креће се између 50 и 100 метара (грубо гледано, YR4 налази се у рангу тунгуског метеорита који је експлодирао изнад Сибира 1908. године), а његова маса процењена је на око 220.000 тона. Астероид је већ добио надимак „city killer“, с обзиром на размере штете која се може очекивати уколико дође до судара са Земљом, 22. децембра 2032. године.

Према првим проценама најугроженији су источни Пацифик, северни део Јужне Америке, Атлантик, Африка и јужна Азија. Деструктивна моћ овог астероида десет пута је већа од оне коју је демонстрирао вулкан Тонга 2021. године током експлозивне ерупције и цунамија који је погодио неколико држава. У тренутку сусрета са Земљом астероид ће имати брзину од око 60.000 km/h.

Оно што у овом случају заиста забрињава је временски распон који нам стоји на располагању од тренутка открића па до могућег судара: мање од десет година. У свим претходним сличним случајевима тај период био је значајно дужи. Ако се испостави да је нека интервенција неопходна како би се астероид учинио безопасним, на располагању имамо јако мало времена (зато што се време потребно за припрему једне озбиљне космичке мисије обично мери годинама, а често и деценијама). 

Рекло би се да је нешто крупно затајило у целом систему за рано упозорење и праћења опасних космичких објеката у који је уложено много новца и за који смо мислили да ће нам у свакој сличној ситуацији дати више времена да адекватно реагујемо.

Где су?

Опасност коју астероиди представљају по Земљу мери се тзв. Торино скалом која је дефинисана бројевима од 0 до 10. Астероиди означени нулом не представљају никакву опасност: или се крећу далеко од нас, или су толико мали да ће сагорети у Земљиној атмосфери пре него што изазову било какву штету. Јединицом су означени астероиди који представљају хипотетичну, релативно малу опасност, потребно је само интензивније праћење. На скали од 2 до 4 су астероиди који имају нешто већу шансу за судар али је очекивана штета и даље ограничена, сконцентрисана на релативно мали регион.

Илустрације ради, највећу икада додељену оцену, четворку, имао је астероид Апофис током једног кратког периода у децембру 2004, пре него што су га прецизнија израчунавања путање вратила на нулу. У категорији од 5 до 7 налазе се озбиљне претње са високом вероватноћом и великим деструктивним потенцијалом. Категорије 8 и 9 резервисане су за сигурне сударе са масивним астероидима уз катастрофалне последице глобалног карактера. Астероид категорије 10 једноставно би окончао постојање цивилизације на овој планети, човечанство и сви трагови његовог постојања били би темељно избрисани.

Када имате ситуацију као што је ова са астероидом YR4, најважније је спровести додатна посматрања како би се прецизно утврдила маса, величина, брзина и положај астероида. Кад имате те податке, рачунар ће на основу њих израчунати положај астероида током наредних неколико деценија, самим тим и могућност судара са Земљом током дужег временског периода. Овако прецизна израчунавања могућа су захваљујући чињеници да се гравитациона сила, једина која одређује кретање небеских тела, може срачунати на основу једноставне Њутнове формуле и да су данашњи рачунари довољно моћни да симулирају кретање механичких система састављених од више десетина хиљада објеката.

До сада су сви накнадни прорачуни ишли у прилог смањивања ризика, тако да у овом тренутку практично сви астероиди (осим YR4) имају скор 0 на Торино скали. Нажалост, нове калкулације у случају YR4 иду у супротном правцу: крајем јануара вероватноћа судара била је 1,2% док је 6. фебруара достигла читавих 2%. Како време буде протицало, мењаће се и вероватноћа судара, при чему су могућа само два исхода: или ће она пасти на нулу, што значи да смо безбедни, или ће достићи свих 100%, што би значило да је судар неминован

Надајмо се да ћемо до априла имати једну од ове две коначне вредности јер ће се након тога астероид толико удаљити од Земље да ће бити практично невидљив, чак и за најјаче телескопе. Нову прилику да прецизно осмотримо и премеримо YR4 имаћемо тек у јуну 2028. године када ће се астероид поново примаћи Земљи. Тачна величина астероида неће моћи да буде утврђена све док се не нађе у радарском домету, а то неће бити пре 2032. године... 

Одбрана и заштита

Шта можемо да урадимо уколико време, посматрања и прецизнији прорачуни ипак покажу да је YR4 и даље на путањи судара са Земљом? С обзиром да је астероид релативно мали, може бити да је евакуација подручја које ће бити директно погођено најефикасније решење. Можда је најједноставније да пустимо да астероид удари тамо где му се „ћефне“ и истрпимо материјалну штету. Ако би се то десило у Њујорку, процењује се да би страдала стакла у већем делу града, а да би у ширем центру колабирале многе дрвене структуре.

Много тога зависи и од композиције метеорита, тј. да ли је реч о компактној, чврстој стени или гомили лабаво повезаног „шодера“. У најгорем случају, ако је астероид већи, масивнији и компактнији него што нам се сад чини, ослобођена енергија била би упоредива са нуклеарном бомбом снаге десет мегатона, а зона комплетне девастације имала би пречник од најмање 20 километара.

У том случају мораћемо да прибегнемо активним мерама и пробамо да ствар узмемо у своје руке. Реално, постоје свега два начина да се колизија спречи: разарање астероида на мање делове термонуклеарним бомбама или његово скретање са путање судара. Први начин је ризичан – светске космичке силе до сада нису слале нуклеарно оружје у космос (што забрањују и међународне конвенције), а може се само замислити величина трагедије која би могла да настане уколико би лансирање мегатонског пројектила у космос пошло по злу. Не постоји ни претходно искуство: бомбу је потребно активирати тачно у одређено време, на оптималном растојању од астероида. Које је то време и које растојање – нико не за. Први покушај детонације бомбе вероватно би био и последњи, за накнадне покушаје једноставно не би било времена.

Мисија Диморфос

Други начин, измену курса астероида употребом тзв. „кинетичког импактора“, успешно је  27. септембра 2022. демонстрирала НАСА, када се сонда „Dart“ (енглеска реч за пикадо стрелицу) спектакуларно „закуцала“ у астеорид Диморфос брзином од 22.000 km/h. Искључива сврха овог експеримента била је да се утврди могућност корекције кретања астероида употребом сонде без коришћења било каквих експлозивних средстава.

Диморфос је, иначе, стена облика дијаманта, величине 160 метара, која орбитира око астероида Дидимос пречника 780 метара. Већи астероид налази се на сигурном растојању од Земље и на његову путању овај „космички карамбол“ није утицао.

Путања Диморфоса веома добро је изучена. Када је та путања упоређена с путањом након колизије, НАСА је могла врло прецизно да израчуна колику промену правца и брзине је изазвао судар с мајушном космичком сондом (највећа димензија „импактора“ није прелазила два метра). Пре судара Диморфосу је за један круг око Дидимоса било потребно 11 часова и 55 минута.

Иако су прелиминарни прорачуни показивали да би ово време у случају идеално прецизног ударца требало да буде краће за неколико минута, коначан резултат био је много импресивнији: време једне орбите скраћено је за више од пола сата.

Можда ових тридесетак минута делују занемарљиво, али ако промене у кретању астероида изазовете довољно рано, оне ће временом ескалирати у много већа одступања. Измените путању астероида за само неколико метара на довољно великом растојању неколико година пре судара и сва је прилика да ће он на крају промашити Земљу за много хиљада километара. С обзиром да је YR4 по својој прилици мањи од Диморфоса, један пројектил „Dart“ калибра вероватно би могао да отклони сваку опасност. У том погледу, рекло би се да нам искуство не мањка.

На папиру постоје и неки други, много егзотичнији методи, али до сада није изведен ниједан конкретан експеримент. Рецимо, могуће је за астероид закачити велико „соларно једро“ које би, под дејством „сунчевог ветра“, одвукло астероид са критичне путање. Други начин корекције курса астероида предвиђа да се у близину астероида постави неко масивно тело (још кад би само знали где да га нађемо), које би својом гравитацијом постепено мењало трајекторију астероида. Трећи начин би подразумевао да се за астероид веже колосални ракетни мотор који би се затим активирао и својим потиском одгурао астероид на безопасну путању.

Каква год да буде наша реакција, она мора да буде плод међународне сарадње. Ту су водеће светске космичке силе и њихове агенције, ту су и међународне агенције које координишу сарадњу у случају глобалне претње а делују под окриљем ОУН, пре свега IAWN (мрежа која издаје упозорења у случају опасности из космоса) и SMPAG (Савет за планирање космичких мисија). Ту је и реално очекивање јавности да из ове авантуре изађемо без икакве штете.

Иначе, према последњим информацијама, вероватноћа да ће заиста доћи до судара астероида YR4 и Земље не само да није опала већ је, током писања овог текста, порасла на 2,3%.

Да ли је то мало или много? Процените сами: толика је, грубо гледано, шанса да ако баците две коцкице за јамб добијете две шестице (успевало вам је, зар не?). Или да вам бачени новчић пет пута за редом падне на исту страну, да особа на коју сте случајно налетели пише левом руком, да се ове године у некој цивилизованој земљи заглавите у лифту или да из шпила карата из прве извучете „кеца“ у пику.

Сад вам, одједном, 2,3% не изгледа тако мало, зар не? А Брус Вилис се у последње време не осећа најбоље... Саградили смо империје, измислили филозофију и религију, слали молитве небу, „господе, баци циглу и буди прецизан“ и... ето вам га сад! Небо као одговор шаље читаву стену. Па ви видите шта ћете с њом.

Шта смо до сада видели?

На основу анализе фосила и геолошких записа сачуваних у Земљиној кори, данас знамо да се наша планета бар пет пута до сада нашла на ивици потпуне катастрофе, суочена с наглим губитком огромног броја биљних и животињских врста. Број мањих инцидената, када је биосфера морала да претрпи велике, али не и фаталне ударце, мери се стотинама. Ти ударци живом свету низали су се, у скоро правилним временским размацима, све до данашњег дана и нема сумње да ће се слични догађаји дешавати и у будућности.

Неке од ових катастрофа дошле су право ниоткуда, из дубоког космоса, изазване ударима комета и астероида који слободно плове кроз Сунчев систем. Свакако најпознатији такав догађај збио се пре око 66 милиона година (последња од пет поменутих масивних катастрофа), када је пад метеорита пречника десет километара у области полуострва Јукатан у Мексику уништио преко три четвртине живог света, све животиње теже од двадесет килограма, а међу њима и све диносаурусе (са изузетком птица) који су до тог тренутка суверено владали читавом планетом.

Иза ударца метеорита остао је кратер Чиксулуб (Chicxulub) пречника 200 km, дубок хиљаду метара, који је откривен тек почетком седамдесетих година прошлог века када су геолози Антонио Камарго и Глен Пенфилд, у потрази за нафтом на Јукатану, уочили абнормалне минералне структуре, уз високи садржај иридијума који је на Земљи редак, али редовно заступљен у метеоритима.

Механизам уништења био је једноставан: метеорит је имао огромну масу и велику брзину, самим тим и велику кинетичку енергију. У тренутку удара, практично сва та енергија била је претворена у топлоту: настао је ватрени фронт који је уништавао све пред собом остављајући огромну количину непрозирног пепела и прашине. Када је ватрени талас коначно стао, сунце је постало практично невидљиво, настало је изненадно ледено доба које је само убрзало процес општег изумирања.

Такве ствари дешавале су се у давној прошлости, али се дешавају и у савремено доба. Кључни доказ нам „виси“ над главом: данас се сматра да је Месец настао кондензацијом „крша“ који је настао пре око 4,5 милијарди година, у колосалном судару тек рођене Земље и Теје, планете која је у тој колизији потпуно уништена.

Многи космички инциденти оставили су „огреботине“ на лицу наше планете. Један од најупечатљивијих трагова налази се у Аризони: кратер Беринџер широк један километар који је направио гвоздени метеорит пре 50.000 година.

Такође, постоји велика вероватноћа да је око 10.000 становника једног кинеског села погинуло 1490. године управо од ударца из космоса. Пад метеорита изнад Тунгускe области у Сибиру 1908. године опустошио је преко 2.000 квадратних километара и оборио преко 80 милиона стабала. Метеорит је вероватно експлодирао у ваздуху с обзиром да кратер на земљи никад није пронађен.

Сетимо се и метеорита који се распао изнад Чељабинска 2013. године. Иако метеорит није био већи од 20 метара, преко 1.500 људи морало је да затражи лекарску помоћ, а око 7.300 зграда претрпело је оштећења.

Сенка Немезиса

Према неким истраживањима палеонтолога, глобалне катаклизме повезане са масовним изумирањем живих бића дешавају се сваких 25 милиона година, и сва је прилика да су бар неки од циклуса успона и падова живог света на Земљи повезани с катастрофалним ударцима из небеског комшилука. Засад нема правог објашњења одакле потиче оваква хронолошка правилност.

Најсмелија хипотеза предвиђа постојање Немезиса, тамне, досад неоткривене планете на далекој периферији Сунчевог система која периодично пролази кроз тзв. Ортов облак, станиште стотина хиљада комета заосталих из времена када се Сунчев систем тек формирао. Пертурбације које изазива Немезис својим кретањем кроз Ортов облак могу бити довољне јаке да неке од комета „искоче из свог лежишта“ и запуте се ка унутрашњости Сунчевог система, право ка Земљи.

За научнике се преломни тренутак одиграо 1994. године, када се тек откривена комета Шумејкер-Леви распала а њени фрагменти сударили с Јупитером: сваки фрагмент оставио је тамну флеку, џиновски вртлог у Јупитеровој атмосфери, довољно велик да у њега стане читава Земљина лопта. Био је то врло опипљив доказ да се колизије дешавају чешће него што то мислимо и да је њихов деструктивни потенцијал довољно велики да прогута целу нашу планету.

Након тога уложен је велики труд да се космичко стење попише и класификује према степену опасности. НАСА је установила центар за праћење блиских астероида већих од једног километра (АТЛАС) и изоловала неколико стотина објеката чије се путање опасно укрштају с нашом.

Према данашњим проценама, сваки астероид већи од десетак метара представља потенцијални извор опасности. Сматра се да би судар с астероидом пречника 1 km био у стању да уништи један вишемилионски град, да би астероид пречника 10 km могао да опустоши читав континент, док би судар с астероидом величине 100 километара изазвао потпуну апокалипсу, брз крај човечанства и целокупног живота на Земљи.

Вероватноћа судара

И поред тога што је Сунчев систем препун астероида и комета (до данас је мапирано преко 40.000 оваквих небеских тела), вероватноћа да дође до колизије је веома мала. Разлог за то је веома једноставан: космичка растојања су огромна, а простор између небеских тела довољно велик да се у њему свако осећа „комотно“. Уз то, небеска тела путују по елиптичним путањама које су најчешће концентричне и ретко кад се међусобно секу.

Ако Сунце представите кошаркашком лоптом, Земља би била представљена каменчићем величине два милиметра на растојању од око тридесет метара. Најудаљенија планета, Плутон, налазила би се на растојању од скоро километар и не би била већа од трунчице прашине.

Сунчев систем је, дакле, празан, али је број „каменчића“ у њему ипак довољно велики да се фатални судари морају десити, пре или касније. Како каже Марк Бејли, директор опсерваторије Армах у Северној Ирској: „То вам је сигурно као амин у цркви.“

Ово су потврдиле и компјутерске симулације. Аустралијски инжењер Мајкл Пејн је у свој компјутер унео читав Сунчев систем, служећи се егзактним астрономским подацима. Резултати су били упозоравајући: у последњих 10.000 година наша планета била је бар 350 пута погођена разорним пројектилима из свемира који су изазвали људске жртве и климатске промене.

Ни будућност није много светлија: Пејнова симулација предвиђа да ће се у наредних десет миленијума десити 110 фаталних инцидената у којима ће непосредно страдати 13 милиона људи, 300 експлозија равних оној тунгуској, 12 океанских удара са цунамијима од којих ће сваки однети по пола милиона жртава и четири копнена удара с једнако трагичним учинком. 

Друге опасности из свемира

На крају, поменимо да астероиди нису једина опасност која нам прети из космоса. Уколико у Сунчев систем уплови неки масивни објекат као што је лутајућа („rogue“) планета, она би својим гравитационим дејством могла Земљу да одвуче у орбиту која би имала много хладнију или топлију климу, у оба случаја са катастрофалним последицама.

Такође, ако би у околини од 50 светлосних година дошло до експлозије супернове, умируће масивне звезде која је потрошила своје нуклеарно гориво, ударни талас који би стигао до Земље сасвим сигурно би имао застрашујуће последице (илустрације ради, током експлозије супернове ослободи се енергија упоредива са енергијом читаве галаксије).

На крају, ту су и лутајуће црне рупе, за које смо сигурни да постоје само не можемо да их нађемо јер су – црне. Свака од њих могла би да прогута Земљу за доручак.

Посебно велики деструктивни потенцијал имају супер-снажни, краткотрајни импулси гама-зрачења („gamma-ray bursts“) чије порекло није до краја разјашњено (вероватно настају током спајања црних рупа или неутронских звезда), али имају довољно велику енергију да потпуно стерилишу нашу планету уколико се десе унутар сфере од 10.000 светлосних година.

Такође, наше Сунце је непредвидиво, његова корона повремено избацује огромне количине вреле плазме у разним правцима, понекад у количинама које су опасне за целу планету. И да не заборавимо ванземаљце. Они су већ ту, међу нама, рептилијанци, чули сте већ за то, па да се не понављам.

А шта смо видели на филму?

Иако су вести о могућим сударима Земље са мање или више опасним астероидима популарно штиво, нарочито у жутој штампи која нема простор резервисан за науку, камоли уредника који се у њу колико-толико разуме, са насловима који својом катастрофичном интонацијом леде крв у жилама (бар код оних који то жуто смеће редовно конзумирају па жуто и размишљају), филмска индустрија једва да је произвела пар филмова на ову тему вредних помена.

Неки од њих настали су у време када нам се неки сумњиви астероид „мувао“ око главе неколико недеља, док му путања није прецизно срачуната и одбачена као безопасна.

Тако нешто десило се са астероидом XF11 током 1997. године, када је извесни Питер Шелус из Тексаса срачунао да ће се овај астероид 2028. године наћи на мање од 40.000 километара од Земље (десет пута ближе од Месеца). А кад је растојање тако мало, ни могућност судара не може се сасвим искључити.

„Неминовни“ крај света није, међутим, разлог да холивудски могули за производњу претенциозних будалаштина не покушају да зараде још који долар, макар после немали времена да их потроше. У року од годину дана, појавила су се два виско-буџетна филма са потпуно истом темом: „Deep Impact“ (код нас приказан под насловом „Велики удар“) и „Армагедон“ (оба су зарадила лепе паре које нису пропале јер нас је XF11 на крају промашио за 4 милиона километара).

У суштини, ради се о потпуно идентичном сценарију судњега дана: један одваљени и прекасно примећени комад космоса величине Тексаса спрема се да за који дан или недељу удари у Земљу. Уколико се не нађу хероји који ће ударцем из близине разбуцати помахнитали астероид („Армагедон“), тј. комету („Велики удар“), човечанство ће доживети катаклизму описану у Јовановом Откровењу.

„Велики удар“

Планета је на ногама и грозничаво прати да ли ће посада космичког брода наоружаног нуклеарним главама искористити последњу шансу људског рода.

Док тензија расте, свака држава се на свој начин припрема за суочење са последицама неуспеха. У „Великом удару“, Американци праве склоништа за шачицу срећника извучених на лутрији који ће преживети ударац захваљујући склоништима изграђеним дубоко под земљом. Иако има помало дефетизма, разумљиве панике или разочараности што се комшија, ето, извукао а неко други није, ипак импонује трезвеност са којом дисциплиновани Американци дочекују смак света (што некако одудара од слика изношења ТВ-апарата кроз разбијене излоге радњи које смо гледали током сваке веће (не)природне несреће у Америци).

За то време, преко ТВ-а гледамо како остатак света муњевито тоне у тоталну анархију: Русијом харају пљачкашке банде, Европа и Африка су на коленима, једино се „пристојна Србија“ не помиње, ваљда зато што је пристојна.

Филм „Велики удар“ је колико-толико спасао Морган Фриман у улози америчког председника, иако му последња порука нацији непосредно пред удар не служи много на част (у стилу „ко вас ј***“). Сценаристи су очигледно имали проблема како да, на једној страни, сачувају Земљу у комаду, а на другој да гледаоцима ефектно покажу шта би једног дана могло да их стрефи.

Тако је комета у повољном тренутку располућена на два дела. Онај мањи ударио је у Земљу негде на пучини Атлантика изазивајући мамутски цунами који је почистио источну обалу Америке све до Вашингтона, дубоко у копну САД. Осим тога, изгледа да је тотално разарање Беле куће, први пут виђено у филмском ремек-неделу „Дан независности“, повољно одјекнуло међу америчким филмофилима (а богами и овде), па је и „Велики удар“ направио нешто слично: оно што је претекло након мучког напада из свемира, докусурила је поплава.

Онај други, много већи и смртоноснији део комете уништиће у самоубилачкој акцији, на ползу целог човечанства, Морганови храбри астронаути (један ћорав, други матор као корњача, а остале сам већ заборавио). Пре него што се, у последњој секунди пред смак света, мајушни свемирски бродић зарије у само срце комете и претвори је у импресиван ватромет високо на небу, остало је таман толико времена да се у живом ТВ-преносу сваки члан посаде натенане опрости са татом, мамом, женом, децом, љубавницом, кафе-куварицом, председником кућног савета, кучетом, папагајем и осталим мезимцима.

„Армагедон“

У „Армагедону“, Брус Вилис, мајстор за бушење рупа у свему и свачему, окупља „елитну“ дружину чији је задатак да у фатални астероид закопа неколико атомских бомби како би га касније разбуцали на ситне парчиће. Та „рударска“ екипа делује потпуно „фалш“ – сви у тиму имају тако фине руке тако да је од почетка јасно да никад у животу лопату нису узели у руке, камоли руковали машином сложенијом од тостера.

Коначно на метеориту, Брус Вилис и екипа успевају да избуше довољно дубок јендек за нуклеарну бомбу чија ће експлозија располутити велики камен. Нажалост, из неких глупих разлога, један од њих мора да жртвује свој живот и из близине детонира паклену машину.

У патетичној сцени која по гњецавости може да се упореди једино са апсолутном референцом #1 (говором америчког председника у већ поменутом „Дану независности“), Брус Вилис (а ко би други) отима последњу мисију од свог будућег зета (Бена Афлека). Тако је Вилисова филмска ћерка (Лив Тајлер) остала сироче, а не, далеко било, удовица још пре него што се удала. И тако је Брус Вилис по јубиларни 43. пут погинуо и 87. пут спасио човечанство.

И поред тога што филм одише дражесним мирисом холивудске сапунице, „Армагедон“ је ипак оставио нешто вредно иза себе: кадрове из којих свако може да види да је Лив Тајлер вероватно најлепша жена на свету („С каквим међедом мени живот прође“, каже матори Црногорац свом сину док поред њих пролазе лепотице са нудистичке плаже у филму „Лепота порока“).

А ту је и солидна нумера „I don’t want to miss a thing“ у извођењу групе Аеросмит, која се још увек често врти на радио-станицама (песма је својевремено била кандидована и за Оскара, али је награда отишла неком другом).

Код судбине

Трећи филм који бих овде поменуо је „Knowing“ (код нас приказиван под насловом „Код судбине“) из 2009. године у режији Алекса Пројаса, који се деценију раније прославио ремек-делом „Dark City“ („Мрачни град“). Главни јунак филма је астрофизичар Џон Кестлер са МIТ колеџа кога глуми Николас Кејџ који већ деценијама бесомучно скаче из филма у филм, често без икаквог критеријума не бринући много о „уметничком дојму“, па ни о својој будућој заоставштини.

У том погледу најлакше га је упоредити са Стивеном Сигалом чија је филмографија дужа од „Илијаде“ и „Одисеје“ заједно, али са једном значајном разликом. Сигал је у свом френетичном „стваралачком заносу“ апсолутно конзистентан и све што је досад направио може да се опише једино као првокласно смеће намењено интелектуланој сиротињи (у једној карикатури, Сигал, који иначе има и руски пасош, прети да ће наставити да снима филмове ако Запад не престане са нападима на Путина).

Са друге стране, Николас Кејџ повремено испадне „глумчина“ (што он, заправо, и јесте, али га боли уво за то) и „убоде“ неки филм који је вредан памћења („Lord of War“, „Adaptation“, „Leaving Las Vegas“, „Wild at Heart“, „Matchstick Men“, „Raising Arizona“, „Pig“). „Knowing“ је један од таквих филмова.

Прича почиње пре много деценија, када су ђаци једне основне школе добили задатак да нацртају како ће изгледати свет будућности. Сви ти цртежи стављени су у „временску капсулу“ која је затим запечаћена да би била отворена тек после педесет година. Стари цртежи подељени су новим ђацима, а син професора Кестлера добио је записе девојчице по имену Лусинда.

Збуњен оним што је видео у њима, син их показује свом оцу који убрзо постаје опседнут њиховим садржајем: уместо шарених слика, Лусиндин документ садржи низ наизглед неповезаних бројева за које ће професор убрзо открити да предвиђају датуме будућих катастрофа од којих су се неке већ десиле (11. септембар, ураган „Катрина“), док су три још увек у будућности.

Две ће се врло брзо материјализовати, тачно у предсказано време, али остаје трећа за коју је Лусинда предвидела да ће погодити „ЕЕ“ (што ће професор протумачити као „Everybody Else“).

Верујем да многи нису одгледали овај филм па ћу овде престати с препричавањем, јер филм свакако вреди погледати, нарочито сад кад треба да прекратимо време док нас нешто не „звекне“ из космоса. Прича је динамична, интригантна и добро осмишљена, глума на врхунском нивоу, а крај у стилу који од Алекса Пројаса и очекујете: једноставан, логичан и визуелно перфектан.

„Меланхолија“

Било је ту још покушаја да се експлоатише слична тема, као што је „Greenland“ из 2020. године са Џерардом Батлером и Моником Бакарин, другом најлепшом женом на свету, одмах после Лив Тајлер. Али ако треба изабрати само један који се истиче својим приступом, атмосфером и оригиналношћу, то је сигурно „Меланхолија“ Ларса фон Трира из 2011. године са сјајном глумачком екипом на челу са Кирстен Данст и Шарлот Гензбур (ни овај апокалиптични филм није могао да прође без лепих жена), уз подршку глумчина као што су Александар и Стелан Скарсгард, Шарлота Ремплинг и Џон Харт.

У овом филму, наша планета уплела се у компликовану игру са „Меланхолијом“, космичким објектом који астрономи означавају као „rogue planet“. Реч је о планети која нема своју матичну звезду (у том погледу личи на „ронина“, лутајућег самураја без господара), која слободно плови космичким простором, пролазећи кроз различите планетарне системе са непредвидивим утицајем на њихова устаљена кретања.

И док тај, испоставиће се смртоносни плес Земље и Меланхолије траје, уз повремену лажну наду да се фатални судар може избећи, актери на Земљи живе своје дане, сваки на свој начин, у расположењу које варира од панике и очаја до фатализма и потпуног мирења са судбином.

У овом ремек-делу Ларса фон Трира, централно место има депресија сагледана кроз оптику свеопште космичке деструкције. У фокусу су две сестре, Џастин (Кирстен Данст) и Клер (Шарлота Гензбур), које у сусрету са апокалипсом потпуно мењају свој карактер: испоставиће се да депресивна Џастин одједном постаје прибрана и рационална, као да налази утеху у нарастајућем хаосу, док Клер, наизглед чврста и лагодно ушушкана у свој живот, бива преплављена страхом који измиче контроли.

„Меланхолија“ је, истовремено, и визуелно фантастичан филм, са много артистичких кадрова које ћете упамтити чак и ако њихов смисао не можете (а можда и не треба) да одгонетнете. Филм вас води кроз осећања која прате и одговарајуће боје: од златне топлине која прати Џастин и њено венчање до пастелних, хладно-плавих тонова који илуструју надирање таме, очајања и тоталне анихилације.

Ту и тамо прожет Вагнеровом музиком, филм завршава незаборавном, меланхоличном сценом у којој је тренутак уништења, уз сав свој ужас, испуњен и неком врстом надмоћног спокоја јер је, најзад, чекању дошао крај, крај који брише све наше страхове и бриге. 

***

Актуелни филмови о удару комета, метеора, астероида