Одлазак Џевада Сабљаковића: Био је на понос професије štampaj

Џевада сам познавао тек само педесет година.

Дружили смо се у кафани, породично по кућама, мање професионално. Имао је много тога да даје, давао је несебично.

Ми матори, памтимо Џевада још из оног времена док је водио и уређивао Дневник. То је оно славно време Телевизије Београд без конкуренције, када уредници и новинари постају славни, као Милан Ковачевић, као Чеда Мирковић, као Лола Ђукић, Зора Кораћ, Малиша Маринковић, као Џевад.

Не знам колико се тачно Џ мајао у том дневнику, мислим да знам како се то завршило. Барем сам то тако чуо од још једног уредника тог времена, Раше Попова. Раша је испричао да је у време чувеног Титовог говора у Сплиту, оног који се највише памти по нападу на представу Тикве, у коме прозива и аутора: Драгослава Михајловића-Михиза (?!), тај говор је читаво пре подне директно преношен на ЈРТ-у, њима запало да те вечери уређују Дневник. Проценили су да је Сплитски говор дугачак, предугачак за Дневник, Раша и Џевад свели су то, на колико треба – 10 минута.

Због овог краћења дигла се моћна џева, земља се тресла, суспендовани су, а кад се галама смирила, кажњени су премештајем, Раша у Науку, Џевад у Културу.

Казна испаде права срећа у несрећи: рад код Зоре Кораћ биће за њега златан професионални период, по коме га треба памтити. Размахао се, био је креативан, задовољан, ништа му није падало тешко, био је свој на своме. Зналачки убедљиво уређивао је „Отворену књигу“, „Петком у 22“, мислим и понеко „Кино око“, али и целовечерње специјале „Уметничке вечери“, од којих памтим сјајан омаж Милошу Црњанском, уређен поводом 10 година од смрти писца, са добро одабраним саговорницима, мање познатим документарним прилозима, и први пут на телевизији емитованим „Ламентом над Београдом“ који изговара сам Црњански, са сјајно покривеним кадровима сниматеља Драгана Манчића.

Тад је настао и његов први роман Омаха, изузетно вредно дело с цазинском душом, које неће наћи прави пут до читалаца, јер се догодио рат.

Био је југословенски патриота, постаје један од стубова Јутела. Немогућа мисија, борба здравог разума са помахниталим националистичким силама. Нешто чему и данас присуствујемо и опет се надамо некаквом добром исходу.

Било како било, Јутел је угашен, Југославија изгубила, рат отишао даље. Џ остаје заробљен у опкољеном и гранатираном Сарајеву, јавља се волонтерски у „Радио Зиду“ (Здравка Греба) и за неке друге мање станице. Ситуација у Сарајеву и читавој Босни постаје све страшнија. Ми из Београдског круга покушали смо да организујемо његов излазак из опкољеног Сарајева, али покушај је пропао. Извукао се на неки други начин и доспео у Париз. Као слободан стрелац радио је за више агенција и новина, није кукао али емиграција му је падала тешко. Када му је понуђено да буде уредник Слободног радија „Брод“, оберучке је прихватио.

То задовољство није дуго трајало.

Дочекао је пензију у Паризу, дочекао је и смираје рата. Могао је до сестре Џенане у Цазин, могао је код старије ћерке Нађе у Фиренцу, код млађе Уне у Београд. Могао је и да пише, написао је још два успешна романа, средио и објавио годинама писане приповетке.

Једном, у време док је још жарио и палио у култури, седели смо у „Радовићу“, било је неко жешће кафанско расправљање, усред расправе Аца Спасић се окренуо и рекао: „Нервира ме овај Џевад, понаша се као принц.“ Насмејали смо се, значи сложили, и Џ се насмејао помирен са судбином, јер било је неке тачности у реченом: Џ је имао то усправно достојанствено држање, никад љут, правичан, без скривених мисли, увек искрен, радознао, другар, исти према надређенима и подређенима, увек спреман за смех, за шалу и на сопствени рачун, за солидарност, да саслуша и чује, поуздан пријатељ, веома храбар, непроменљив, гарантовано некварљив, увек спреман за добре разговоре, за ношење ормара у селидбама, за тамбураше у Новом Саду, отворен за нова упознавање и сваку другу доброту.

Био је за понос читаве професије.

Заиста кажем, Аца је био у праву, стварно је имао све те принчевске мане.

Такав био, такав остао. Никад маторски оматорио.

Због тога смо га волели и наглувог.

Слава му.