Антиколонијализам и право на историју: Поуке и заоставштина Франца Фанона štampaj

„Не волим када се Фанонова [оставштина] сецка на комадиће“, рекла је Адаму Шацу, аутору Фанонове биографије насловљене Побуњеничка клиника, Мари-Жан Мануелан, Фанонова дугогодишња пријатељица и особа којој је диктирао Презрене на свету. Шацова нова књига покушава да овог сложеног човека, иконичну фигуру једног бурног доба, представи у свим његовим инкарнацијама, или барем већини њих.

Франц Омар Фанон (1925-1961) се још као француски средњошколац са Мартиника, надахнут поезијом и вером у идеале слободе, једнакости и братства, пријавио у Слободне француске снаге и отишао у Француску да се бори за њено ослобађање од нациста (док, неки држе, локално становништво и није било нарочито вољно да само нешто предузме по том питању). Након рата студира психијатрију у Лиону, а након што је дипломирао ради у неколико клиника широм Француске. Рани је поштовалац „Негритуде“ Леополда Сенгора (културно-политичког антиколонијалног покрета који су 1930-их година основали црначки интелектуалци из Француске и њених колонија), као и поезије Емеа Сезера, свог земљака с Мартиника.

Тамнопути младић, енергичан, поносан, али уједно и скроман Црнац (иако је по мајчиној линији, имао алзашко порекло, што би, како шпекулише Шац, могло објаснити његово име), суочио се са француским свакодневним расизмом, отвореном дискриминацијом и надменим патернализмом („Ма ви тако добро говорите француски!“). Отприлике у то време, 1952, Фанон објављује књигу Црна лица, беле маске.

Као француски лекар, 1953. године прелази у једну клинику у Алжиру (који је у то време био саставни део Француске), где убрзо, уместо уобичајених случајева психичке трауме и шизофреније, сусреће људе чије су читаве породице побиле француске војне снаге или алжирски борци; децу умешану у убиства досељеника – потпуно апсурдно: не апсурдно због неке необјашњиве унутрашње тескобе (angoisse), као код Камијевог „Странца“ (Ками је, узгред, био Француз из Алжира), већ због слепе жеље за осветом. Апсурдно јер такви поступци не помажу покрету отпора, већ погађају невине. Фанонова болница постаје склониште за борце новоформираног ФЛН-а (Фронта националног ослобођења), како за оне рањене у борби, тако и за оне који су психички трауматизовани насиљем, а које Фанон и медицински тим његове клинике лече у тајности.

Корак по корак, Фанон прелази пут од расно изазване нелагоде и привлачности полумистичног света „Негритуде“ ка социјализму (иако Шац никад не каже да ли и у којој мери је Фанон био под утицајем Маркса или Лењина), па даље ка активном ангажману у покретима Трећег света, и то у земљи чија је борба тада (заједно са вијетнамском) представљала најважније бојно поље на коме се нови свет суочавао са старим поретком. Можда још више него у Вијетнаму, у Алжиру су расна, политичка и друштвена питања средином 20. века била најоштрије изражена. Ни присуство Француза и Американаца у Вијетнаму не може се мерити са бројем француских колониста и њиховом укорењеношћу у Алжиру. И, за разлику од Алжира, Вијетнам није морао да се суочи са противречним захтевима социјализма и ислама у изградњи ослобођене државе

Фанон се прикључује алжирској борби за независност. Француска полиција је већ на прагу да упадне у његову клинику, а након што је градска герила уништена у француском десанту, он из Алжира прелази у Тунис, где успоставља блиске контакте са врхом ФЛН-а. Постаје де факто амбасадор ФЛН-а у Подсахарској Африци, која се, као и Алжир, налази у процесу деколонизације.

У Шацовом прегледу Фанонових сусрета у Африци појављују се бројне познате личности тог доба: Патрис Лумумба, Секу Туре, Модибо Кеита, Холден Роберто (који је већ тада радио за ЦИА), Амилкар Кабрал. Пад Лумумбе, кога је Фанон лично волео, али кога су чак и Алжирци на крају оставили на цедилу, потресно је описан. Лумумба је био истински трагична фигура чијем су срамном убиству многи допринели – неки активно, други ћутањем.

Шац ову  плутарховску узорну животну причу представља читаоцу вешто и са осећајем за детаљ, као и са свешћу о Фаноновој јединствености – како у погледу његове личности, тако и политичког простора, жаришта новог света који је покушавао да изгради. Шацов портрет је привлачан: тешко је не заволети Фанона и његове многоструке личности. Као и Че Гевара, био је лекар људских душа и лечио их је не само у клиници, већ и на бојишту и књигама. Као и други изузетни револуционари (види моје приказе књига о Виктору Сержу и Петру Кропоткину), био је човек праксиса – није чудо што су га волели и салонски револуционари Сартровог типа. (Однос између њих двојице и Симон де Бовоар, узгред, прилично је занимљив.)

Књигу Презрени на свету прочитао сам касних 1970-их у тадашњем преводу на српскохрватски. Још увек имам ту књигу и недавно сам је консултовао када сам писао о Фанону приказујући књигу Панкаџа Мишре Из рушевина царства , као и у свом делу Глобална неједнакост.

Мој први проблем са Фаноном, када сам га читао пре скоро пола века, проистицао је из три извора. Прво, тешко ми је било да прихватим његово некритичко величање насиља, које често добија обрисе слављења његове „прочишћујуће природе“ – што је карактеристично за фашистичке мислиоце 1920-их. Иако су корени тог насиља у ова два случаја потпуно различити – код једних је циљ учвршћивање супремације и њена материјализација, а код других потврда једнакости и самоостварење кроз превазилажење свакодневног понижења – свеједно ми је било узнемирујуће.

Други проблем лежао је у Фаноновом проширивању марксизма, односно пројекта друштвене еманципације, ван његовог изворног евроцентризма. Несумњиво је да је марксизам – бар до тренутка када је Маркс почео озбиљније да се бави неевропским друштвима, а посебно до Лењиновог „окретања ка Истоку“ 1920-их – био у суштини европоцентрични пројекат. У Источној Европи се марксизам посматрао као пројекат модернизације и достизања Запада. Фанонов пројекат ишао је далеко изван тог оквира. Он је, истина, имао елементе социјалног и економског ослобођења (ФЛН је, на пример, уводио облике радничког самоуправљања), али нас је приморавао да размотримо области у којима се чинило да су марксистичка решења јасна – али да ипак некако не функционишу: ношење вела – треба га укинути; брак који углавном уговарају родитељи – чисти феудализам; одвојене школе за девојчице и дечаке – укинути их одмах. Моја западна, културна марксистичка матрица тада не само да није у потпуности то прихватала, већ уопште није разумевала проблеме са којима су се Фанон и ФЛН суочавали у Алжиру. Родна неједнакост, разне „чудне“ религије, или, на пример, чудно одевени енглески краљеви и краљице, мени је све то изгледало као реликт истог, средњовековног наслеђа. Нисам могао да схватим зашто су Фанон и ФЛН морали према томе да се односе крајње опрезно, када је мени било саморазумљиво да модернизација значи – све то једноставно треба укинути. 

Трећа ствар коју тада нисам могао у потпуности да схватим била је тешкоћа положаја једног Црнца не само у метрополској, европској Француској (чак и ако нисам могао да се идентификујем са Фаноновим искуством, могао сам да разумем комплекс ниже вредности који увек прати мање културе, и видео сам како он може да обузме све код Црнаца), већ и на другим местима.

Било ми је тада ново и да разумем предрасуде које постоје у односима између Африканаца и Арапа: увреде, презир, стереотипи и слично. Изгледало је да солидарност у Трећем свету није ишла много даље од села, племена, или у најбољем случају, и то неодређено, до нивоа националне државе. Па ипак, нема сумње – како Шац документује – да се током Фанонових путовања по Африци почело стварати нешто попут панафричке солидарности. Није све било илузија.

Све три ове амбивалентности које помињем остају, у извесној мери, и данас када читамо Фанона. Јасно је да независност није решила друштвене проблеме: многе афричке земље имају ниво дохотка као 1960-их, многе показују застрашујуће нивое неједнакости, а неке су још репресивније од колонијалних режима – иако, а то је кључно, без урођеног презира према „расно инфериорним“ масама.

Ипак, неки од идеала за које се Фанон залагао су остварени: политичка независност и могућност да народи сами одлучују о својој судбини. То се вероватно више никада неће поништити. Афричке земље и некадашњи Трећи свет постали су субјекти историје. Да ли је оно што раде добро или лоше, с аутократама или демократама, у сиромаштву или у богатству – мање је важно од чињенице да оне саме стварају сопствену историју (да позајмимо од Маркса). Државе имају делатну моћ, чак и народи је имају. То никада није био случај под колонијализмом.

Империје деисторизују колоније, лишавају их историјског субјективитета – не само да уништавају знање о постојећој историји, већ и не стварају нову. Под колонијалном влашћу, историја колонија постаје фуснота у историји метрополе, или се распада у појединачне породичне приче. Скоро да нема заједничке, националне историје – јер нема делатне моћи. А предуслов за то је национална независност. Чак и најгора диктатура у независној земљи подразумева извесну заједничку одговорност и учешће грађана. Пуни стомаци у задовољним колонијама производе само породично предање. Фанон је то знао. И његова заоставштина – са свим својим манама – и даље је ту, пред нама.