Филмови за уреднике, новинаре, читаоце и гледаоце: Медији за масовно уништење на великом екрану štampaj

Када је филм „Дан после“ (The Day After, 1983) Николаса Мајера први пут приказан на телевизији доживео је веома јаке реакције публике. Ово дело за циљ је имало да покаже непосредне последице евентуалног атомског сукоба између САД и Совјетског Савеза. Нуклеарна размена пуног обима приказана у филму је била толико уверљива, да су дан после емитовања широм Америке биле успостављене телефонске линије на којима су стручњаци престрављеним гледаоцима нудили психолошку помоћ и савете.

Ово није једини филм који је упозоравао на страхоте евентуалног атомског рата. Исти циљ имала су и остварења „Критична тачка“ Сиднија Лумета (Fail Safe, 1964; нова верзија Стивена Фрирса 2000), црна сатирична комедија Стенлија Кјубрика „Др Стрејнџлав или: како сам научио да не бринем и заволео бомбу“ (Dr Stranglove, 1964), „Четврти протокол“ (The Fourth Protocol, 1987) Џона Макензија, „Гримизна плима“ (Crimson Tide, 1995) Тонија Скота, „Сви наши страхови“ (The Sum of All Fears, 2002) Олдена Робинсона, „Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама и многа друга.

Холивуд – родно место многих филмских ђинђува и перли које гледамо на пола ока у тренуцима одмора. Већина ових тричарија у облику покретних слика на крају заврши на „холивудском бувљаку“, али мањи проценат (бројчано ипак вредан сваког поштовања) улази у историју уметности, у памћење свих нас – да ли у облику делића америчке меке моћи или у форми незаборавног уметничког дела.

Постоји низ друштвено одговорних филмова које је произвео Холивуд, односно сјајни сценаристи и режисери. Неки од њих говоре о појавама у садашњости и тиме упозоравају на будућност, други опет документују прошлост и тиме скрећу пажњу на оно што морамо да учинимо да нам се такве ствари не би поновиле.

Поменули смо она филмска дела која упозоравају, а од оних која су на уметнички начин описала друштвене изопачености из блиске прошлости најизражајнији су филмови који говоре о идиотској опседнутости америчких власти према рату у Вијетнаму. „Ловац на јелене“ (The Deer Hunter, 1978) Мајкла Ћимина, „Вод“ (Platoon, 1986) и „Рођен 4. јула“ (Born on the Fourth of July, 1989) Оливера Стоуна, „Повратак кући“ (Coming Home, 1978) Хала Ешбија, „Апокалипса сад“ (Apocalypse Now, 1979) Франсиса Форда Кополе, „Бојеви метак“ (Full Metal Jacket, 1987) Стенлија Кјубрика, „Жртве рата“ (Casualties of War, 1989) Брајана де Палме – само су неки од таквих филмова.

Данас се огроман број људи ужасава начина на који раде медији, пре свега они главног тока (мејнстрим), а богами и они новонастали. Неодговорни су, злонамерни, непромишљени, надмени, купљени су, лажу по сваку цену, раде за скривене центре моћи – свакакве су примедбе публике.

Да ли је Холивуд успео да опише медијске аномалије у САД и да упозори друштво на последице медијског хаоса? Одговор је: покушали су.

Постоји на десетине филмова који се у целини баве радом медија или појединих новинара. Многи су рађени по истинитим причама. На стотине је филмова који у једном тренутку приче проговоре нешто о раду медија. Постоје и они који се не препознају као филмови о медијима, мада у основи то јесу. Чини се да би била занимљива једна шетња по „филмском булевару медија“. Дакле како „филмска Америка“ доживљава „медијску Америку“...

Грађанин Кејн и Оружја масовног уништења

Први филм који ћемо поменути у складу са „бојом медија“ коју поседује је легендарни „Грађанин Кејн“ (Citizen Kane, 1941). То је једно од најзначајнијих остварења филмске уметности, по многим критичарима најбољи или један од неколико највећих филмова у историји. Режисер (и главни глумац) Орсон Велс је своје дело посветио животопису измишљеног медијског магната Чарла Фостера Кејна.

Име је можда и било измишљено, али карактерне особине и пословни резони добијени су комбинацијом оних које су имали тадашњи познати медијски могули Вилијам Рандолф Херст и Џозеф Пулицер.

По објављивању, Херст је забранио да се филм помиње у његовим новинама. Покушао је и да убеди филмске дистрибутере да одбију да прикажу филм у биоскопима. Чак је било и гласина да је покушао да купи све копије филма како би их уништио пре него што стигну до публике. Упркос овим претњама, филм је успео да преживи захваљујући подршци критичара и публике, поставши једно од најцењенијих филмских остварења свих времена. Велс документује медијског моћника Кејна као себичну, арогантну, својеглаву, тврдоглаву, ташту особу без имало саосећајности према својим савременицима.

Публику својих медија доживљава као лутку чијим концима управља лично он. Филм упозорава на могућност свакаквих скандала у будућности са онима који досегну Кејнову моћ, посебно ако је реч о нарцисоидним социопатама. Имамо прилику да живимо у временима када се остварују сва Велсова упозорења. Нажалост.

Ово је тек једна од десетак димензија овог сјајног филма. Иако је тема о медијима у филму битна, налази се у сенци комплетне приче о једном моћнику и времену које је помогло његово обликовање. Критика, филмски заљубљеници и медијски професионалци у овом делу проналазе низ сјајно реализованих идеја уз разбијање многих тадашњих шаблона. Хорхе Луис Борхес је, између осталог, о филму рекао: „То је истрага човекове унутрашњости, преко дела које је направио, речи које је изрекао, многих живота које је уништио...“

Други филм у овој видео галерији је „Оружја масовног уништења“ (Weapons of Mass Distraction, 1997) Стивена Сурџика. Реч је о филму „лаганици“ из Ц продукције, међутим он нам доноси једну сјајну слику два медијска тајкуна у Америци који су обузети међусобним обрачунима, углавном путем медија. Њихови ликови неодољиво подсећају на психопате који су се дочепали медијске моћи. Свега има у филму: копања по прошлости противника, извлачење „костура“ из ормана, намештаљки, копања по смећу, измишљених ствари...

Најмање девет имена и презимена из наше садашњости и ближе прошлости уклапају се у овај опис. Ипак, важно нам је да знамо да смо од стране филмских уметника упозорени пре више од 25 година на шта може да изађе организација рада медија у држави уколико се добрим законима унапред не интервенише.

ТВ мрежа

Следеће остварење спада у филмско-медијске иконе. Реч је о делу Сиднија Лумета „ТВ мрежа“ (Network, 1976), драми са елементима сатире. Филм почиње тако што дугогодишњи водитељ Вечерњих вести, фиктивне ТВ мреже УБС, Хауард Бил, сазнаје да ће бити отпуштен због ниске гледаности његовог програма. Следећег дана, Бил изјављује на телевизији уживо да ће се убити током свог последњег емитовања.

Руководство куће одмах отпушта Била, али на захтев уредника канала и Биловог најбољег пријатеља Макса Шумахера, дозвољава му да води последњу емисију, укључујући и део у коме се он извињава гледаоцима. Уместо тога, Бил држи говор уживо о томе како је живот бесмислен и притом необуздано псује.

Захваљујући овом скандалу, рејтинг програма нагло скаче, а руководство УБС-а одлучује да зарад рејтинга Била треба оставити у етру. Шумахер се противи овој одлуци, али остаје у мањини. Бил постепено губи разум, његови програми су пуни беса и резигнације. Током једне епизоде, он вришти: „Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим!“ и подстиче све гледаоце да узвикују ову фразу. Људи широм земље се нагињу кроз прозоре станова и вичу те речи. ТВ мрежа потом креира „Хауард Бил Шоу“, позиционирајући Била као „лудог пророка“. Емисија одмах постаје најпопуларнији програм.

„ТВ мрежа“ открива велике медијске аномалије у САД. Бесомучна трка за гледаност доживљава свој врхунац седамдесетих година прошлог века. При том мало ко води рачуна о разлици између гледаности и утицаја. ТВ програми одустају од класичних новинарских форми. Схватајући да директни преноси, спорт, забава и шоу програми доносе највећи удео у гледаности (шер) они уносе елементе шоу програма у готово све сегменте такозваног информативног програма.

Режија програмских сегмената инсистира на „унапред планираној спонтаности“ (!) лица која долазе пред камере, што доводи до извештачености. Телевизије крећу ка илузији стварности удаљавајући тако и себе и публику од реалности. Гледаоцима то одговара јер и сами теже бежању од стварности која постаје све суровија...

Хауард Бил, као „луди пророк“, говори у једној емисији:

Разбијени Глас

Последња реченица у говору Хауарда Била може да се примени и на делове штампаних медија, али пре свега на поједине новинаре који раде у њима. Доказ за то је филмска драма Билија Реја „Разбијени Глас“ (Shattered Glass, 2003). Прича прати ангажман младог новинара Стивена Гласа у часопису „Нова република“, једном од елитних штампаних медија, који је био радо читан у Белој кући и председничком авиону.

Испоставља се да је овај омиљени редакцијски колега, момак који је увек био спреман за комплимент колегиници, духовит и често насмејан, у ствари лицемер и ласкавац који је највећи део чланака које је написао за часопис једноставно измислио. Откривен је случајно, када је у један текст о хакерима убацио превише лажних података па су га проверили новинари ван куће.

Редакција се извинила читаоцима признајући да је 27 од 41 текста који је Стивен Глас написао било делимично или у потпуности измишљено. Срамота коју је доживео часопис и његово уредништво је била велико бреме у даљем раду. А шта је било са Стивеном? Дипломирао је на правном факултету и написао роман „Баснописац“ о амбициозном новинару који је измишљао приче и ликове зарад напредовања у каријери. Не само да није одговарао за своју превару већ је и зарадио на њој.

„Дефинитивно – Америка није држава него БИЗНИС!“ (још један цитат из филма).

„Рашомон“ (1950) се сматра једним од најбољих филмова свих времена, а режирао га је маестрални Акира Куросава. Ситуација у којој више особа дају сасвим различита виђења истог догађаја позната је посебно у судству и новинарству. То је и основа радње овог филма у којем су сведоци противречни у својим освртима на догађај (реч је о злочину) – тако долази до „Рашомон ефекта“, или „рашомонијаде“ (ове појаве су добиле имена баш по филму).

Уколико су сведоци уједно и учесници у догађају, а не само посматрачи, њихова прича велича њих саме док су сви остали „криви“. Колико смо само пута ово доживели и колико смо пута ову појаву препознали у медијима.

Лице у гомили

Ако поштујете филмски рад Мартина Скорсезеа онда ћете сигурно послушати његову препоруку: cви би требало да погледају филм Елије Казана „Лице у гомили“ (A Face in the Crowd, 1957). Мислим да је тај филм веома важан пре свега због његове „пророчанске природе“.

Реч је о упозоравајућој причи коју је заиста вредно погледати.

Лери „Усамљеник“ Роудс је главни лик у овом филму – музичар и луталица којег открива новинарка док чами у затвору на југу Америке. Када чује његову музику, пушта је преко радија и он убрзо добија страствене следбенике. Његов музички таленат, у комбинацији с његовом харизмом, чини га тренутним културним херојем, али он убрзо показује да иза фасаде крије крајњи презир према својим обожаваоцима и „обичним“ људима за које тврди да их представља.

Склон је опијању и недоличном понашању. Његова опсесија славом постаје болно очигледна у сцени када стоји сам у свом стану и разговара сам са собом док се просторијом разлеже аплауз са грамофона. У време када је филм објављен 1957. године, сматран је дубоко циничним.

Међутим, по данашњим стандардима, то је практично бајка. На крају, Родс је разоткривен као лицемер и све је изгубио. Филм је опомена која можда неће променити ток историје, али може барем да послужи као подсетник да ликови попут Родса нису ништа ново и да је њихова моћ слаба као и њихов его.

Случајни председник

„Молимо медије да престану да од глупих праве познате особе“ – овај графит уз брисање из сећања оних ликова који су преко медија ушетали у наше животе иако понашањем и менталним склопом не уливају поверење и поштовање – то је мала мантра за ослобађање од разочаравајућих мисли. А тих ликова је безброј, из свих области живота и са свих страна света.

Један забављач и просечан глумац је стицајем околности постао председник државе. Случајно га је неко из публике предложио током једног од његових наступа и – даље је све легенда. Као новоустоличени шеф државе све чланове своје екипе – продуценте, писце текстова, агенте, помоћнике – окупио је око себе и запослио их у кабинету. Вероватно препознајете причу Зеленског у претходним реченицама, али није реч о њему.

Ради се о главном лику из филма Берија Левинсона „Случајни председник“ (Man of the Year, 2006) кога тумачи Робин Вилијамс. У овом пророчанском остварењу нови председник схвата да је на власт дошао помоћу намештених избора од стране неисправних машина за бројање гласова. Одмах одлучује да се повуче са функције и у томе се фикција разликује од стварности која је много суровија и у којој нам се забављач јавља путем телевизије толико често да осећамо ефекат „дана мрмота“.

Занимљиво је да је филм „Случајни председник“ добио углавном негативне критике, између осталог и због наивног заплета: забављач да постане председник, ма хајте молим вас!

Убити гласника

Дођосмо и до једног значајног остварења, нажалост недовољно познатог међу љубитељима покретних слика. Реч је о филму Мајкла Куесте „Убити гласника“ (Kill the Messenger, 2014), рађеном по истинитој причи. Радња прати живот Гарија Веба, новинара локалног листа „Сан Хозе Меркјури Њуз“.

Стицајем околности Веб долази до информација које га воде до могуће тајне операције CIA-е. Вредно радећи на прикупљању делова приче он открива да је CIA организовала продају огромних количина дроге на америчком тлу у циљу прикупљања новца за финансирање „контраша“ у Никарагви (десничарских побуњеника који су наступали против изабране социјалистичке власти).

Веб је тада упозорен да не објављује своја сазнања од једног обавештајца агенције. Речено му је: Постоје приче толико истините да не би требало да буду испричане!

Међутим, новинар је откривену аферу уобличио кроз серију чланака у којима су представљени и разговори са сведоцима. Његове невоље почињу када су се велике новинске куће укључиле у причу и своје ресурсе ставиле у погон да Вебову причу оповргну.

„Разлог за то може бити било који, од просте пословне логике да је CIA важнији савезник од локалних новина, преко зависти до интервенције са највишег нивоа“, пише у једном приказу филма на интернету. Веб није имао уверљиве изворе за потпуну потврду своје приче. Његово писање се базирало на наводима криминалаца. То су искористиле новине „Вашингтон Пост“, „Њујорк Тајмс“ и „Лос Анђелес Тајмс“ да га медијски разапну, уместо да му колегијално помогну у даљем истраживању. На крају Вебова каријера се распада, а 2004. године је пронађен мртав у свом стану, два пута упуцан у главу. Његова смрт је проглашена самоубиством.

На крају приче CIA невољно признаје своју улогу у афери, Вебово писање добија потврду, а они који су га оспоравали никад нису, упркос свему, сасвим признали његове заслуге за откривање ове приче. То није била препрека да се велике новине поменуте пре неколико редова у овом тексту, прогласе за поуздане изворе вести од стране невладиних организација, а све у оквиру кампање о медијској писмености.

Напуштамо за тренутак Холивуд и идемо до Уједињеног Краљевства. 

Скривени план

Политички трилер „Скривени план“ (Hidden Agenda, 1990) редитеља Кена Лоуча у једном моменту филма нам разоткрива позадину многих вести које читамо у штампи или гледамо на телевизији. Ангажовани истражитељи покушавају да реше случај ликвидације једног активисте за људска права у Северној Ирској. Међу онима који могу да помогну је и бивши војни обавештајац.

С обзиром да је филм рађен по истинитом догађају и да је постојао увид у аутентична документа, извесно је да дијалог који следи близак истини...

Измишљене приче, лажи, полуистине, као и паковани чланци за одабране новине су и данас једно од главних оружја обавештајних служби. Понекад „одабрани новинари“ нису довољни већ се у редакције убацују и професионално ангажовани обавештајци. Обично је реч о редакцијама угледних медија. Оних који у причама о медијској писмености представљају „поуздане изворе информација“.

Јасно је да филмска Америка не доживљава са превише поштовања институције медијске Америке. Поштовање је резервисано само за појединце који заиста професионално обављају свој посао.

Колико кошта новинар?

„Ми имамо новинаре које плаћамо, је л' тако?“

Упитана особа потврдно клима главом...

Онај који пита је Мајкл Корлеоне. На то консиљере мафијашке породице, уједно и његов брат по усвојењу клима главом. Разговор се води док планирају елиминацију мафијаша Солоца који је покушао убиство Дон Вита Корлеонеа, њиховог оца. Филм је „Кум“ (The Godfather, 1972) Френсиса Форда Кополе. 

Новинари на платном списку мафије, великих корпорација, обавештајних агенција, политичких партија, тајкуна, спортских клубова, разних организација... Све то готово извесно постоји, али када из претпоставке или јавне тајне пређе у чврсту тврдњу или доказану чињеницу – то може да заболи. Посебно поштене новинаре који предано раде свој посао и оне који су се везали за рад неких појединаца из медија на које је у једном тренутку пала сумња да су наплатили ставове које заступају.

Готово сваки рат који је започео у последњих 50 година био је резултат медијских лажи, рекао је Џулијан Асанж. Али зашто би медији лагали и подстрекивали ратове? Купљени новинари? Или купљене читаве редакције, ТВ мреже...

Ко су новинари

У филмовима у којима се медији и новинари појављују у кратким успутним садржајима створени су многи стереотипи, који најчешће нису баш похвални за њих.

Новинари су често представљани као надмени, арогантни, циници, пуни себе, саможиви, себични, безосећајни, спремни на све не би ли дошли у центар пажње и освојили „Пулицера“.

Један од најбољих примера је ТВ репортер који се појављује у два прва наставка филмског серијала „Умри мушки“ (Die Hard, 1988, 1990). Он не преза од тога да објави вести које могу директно да угрозе велики број људи у талачкој кризи, само да би се што пре прославио и напредовао у каријери.

Шта још значи бити „спреман на све“ у медијском послу? На пример: подмићивати када мислите да је то неопходно или продавати своје тело за ексклузивне вести као што је то радила новинарка из ТВ серије „Кућа од карата“ (House of Cards).

Када је реч о медијима генерално, холивудски филмови их описују овако: од свега се труде да направе спектакл и све раде по шаблону.

Под лупом

Године 1992. на свом концерту ирска певачица Шинејд О'Конор цепа фотографију тада актуелног римског папе Јована Павла Другог уз усклик „Борите се против правог непријатеља“! Тим речима она је осудила раширено злостављање малолетника од стране свештеника католичке цркве. Свет поп културе и медији на овај њен потез реагују на следећи начин: исмевају је, стављају на црне листе, третирају је као друштвеног изопштеника... Њене најближе колеге је избегавају. Велике новине је игноришу.

Године 1993. адвокат Ерик Маклиш доставља Волтеру Робинсону, новинару „Бостон Глоуба“, списак 20 свештеника католичке цркве који су починили сексуално злостављање. Новинар на овај допис никада није одговорио.

Године 2001. у „Бостон Глоуб“ стиже нови главни уредник, Марти Барон. Скреће пажњу на случај једног свештеника који је злостављао малолетника, а са чиме је био упознат и надбискуп Бостона који је целу причу заташкао. Нови уредник тражи од специјалног тима новинара да истражи ову причу. Испоставља се да је само у Бостону малолетнике злостављало око сто свештеника.

Заташкавање педофилије у црквеним круговима помогли су многи угледни грађани својим ћутањем и игнорисањем проблема. Након открића ове афере у Бостону, у следећој деценији су откривене хиљаде жртава свештеника злостављача на тлу САД. Остаје питање колико би их мање било да су послушали Шинејд 1992. године или пажљиво истражили списак адвоката Маклиша 1993.

Филм „Под лупом“ (Spotlight, 2015) Тома Макартија посвећен је овом закаснелом истраживању специјалног тима поменуте бостонске новине.

Ко је „Дубоко грло“?

Филм „Сви председникови људи“ (All the President's Men, 1976) Алана Пакуле прати истраживања и новинске текстове Боба Вудворда и Карла Бернштајна, двојице извештача „Вашингтон поста“. Њихов рад је битно утицао на ток афере „Вотергејт“ и крај председничке каријере Ричарда Никсона. Овај филм представља праву икону међу „покретним сликама“ које се баве радом медија. Могло би се рећи да је дуго био недодирљив за критику било које врсте. Најтачнији је када је реч о опису новинарског посла, изгледу редакције и сл. Спада међу најреалније филмове икад урађене. Ипак, изгледа да је прерано урађен.

Овакве догађаје „треба пустити да одлеже бар 30 година“ (став неколицине познатих продуцената из Холивуда) и потом, са одложеним сећањем и накнадно прикупљеним чињеницама, снимити филм.

Наиме, легендарни уредник „Поста“ Бен Бредли који је контролисао и усмеравао рад двојице новинара у време афере која је срушила Никсона, четрдесет година после ових догађаја проговорио је о својим сумњама у истинитост приче. Иначе се повела дискусија на интернету о томе да је прилично чудно да се пресудно важан извор из америчке владе звани „Дубоко грло“ јавио баш Вудворду који је бивши маринац и члан престижног тајног удружења „Књигa и змијa“.

Сам Бредли је временом постао скептичан према чувеним састанцима у гаражи које су имали новинари и „Дубоко грло“. Да ли је заиста било састанака или је извор измишљен (што се често ради у редакцијама медија)? Чак и када је не тако давно поменути извор идентификован као Марк Фелт, Бредлијеве сумње су остале. Своју причу је предао Џефу Химелману, а овај је написао књигу о Вудворду – живом споменику класичног новинарства, али уједно и новинару који је опседнут имиџом и спреман на све да одбрани своје често климаве тврдње.

Узбуњивачи и ратни извештачи

„Пробуђена савест“ (The Insider, 1999) Мајкла Мана је сјајно остварење које нам говори колико кошта људски интегритет у стварном свету, као и кредибилитет ТВ мреже. Један узбуњивач из дуванске индустрије и један продуцент из ТВ мреже Си-Би-Ес ризикују много тога покушавајући да обелодане алармантно штетне потезе које приликом производње цигарета чини фирма „Браун и Вилијамсон“.

ТВ мрежа је у почетку заинтересована за интервју са узбуњивачем, али се убрзо повлачи и заједно са дуванским концерном покушава да дискредитује и омаловажи самог узбуњивача, али и свог запосленог. Борити се против корпорације на суду или у медијима је као ићи узбрдо са фрижидером на леђима, рекао је познати продуцент Џо Рот.

Овај филм је постао нека врста нацрта за часове на правном факултету као и за семинаре новинарства. Обрађене су тешке теме: како заштити свој извор вести, како се изборити за објављивање истине са сопственом медијском кућом, како ходати по жици изнад правне џунгле створене од стране корпорације...

Велика канцеларија – двадесетак особа међусобно прича, пије се кафа, вицеви, трачеви, џабалебарење на послу, само један у углу нешто ради...

У холивудским остварењима на платну која се баве ратним извештачима слична је ситуација: тек један или неколико њих заиста раде и труде се. Остали су тек присутни негде у позадини збивања и чекају званичне вести или неки трач који ће проследити матичној редакцији.

Филмови које вреди погледати јер прилично верно осликавају писано и фото извештавање са ратних подручја су: „Година опасног живљења“ (The Year of Living Dangerously, 1982) Питера Вира, „Поља смрти“ (Killing Fields, 1984) Роланда Џофеа, „Салвадор“ (Salvador, 1986) Оливера Стоуна, „Кроз пламен Никарагве“ (Under Fire, 1983) Роџера Спотисвуда.

Оговарачи

Трач је, као појава у међуљудској комуникацији, нашао плодно тло за развој у медијима.

Посебно оним медијима које доживљавамо као таблоиде, било да су штампани или аудио-визуелни. А Америка је домовина таблоида. Трач/гласина/сплетка се веома често користи у прилозима на медијима. Гласине су таман толико комерцијалне да ретко који медиј може да им одоли.

Два филма су посебно значајна јер говоре колико је трач моћан и колико је немогуће контролисати гласине када се једном „пусте у промет“. Први од филмова је „Трач“ (Gossip, 2000) Дејвида Гигенхајма. У њему је на незабораван начин приказана појава „покварених телефона“ и како основна вест приликом препричавања и разних начина преношења, губи првобитни облик и муњевито постаје „комуникациони Франкенштајн“.

Други филм је „Сумња“ (Doubt, 2008) Патрика Шанлија. Управница једне верске школе погрешно тумачи и повезује неке догађаје и долази до закључака који не одговарају истини и могу много зла нанети учесницима тих дешавања. Она се ипак тврдоглаво држи својих убеђења и тако постаје „грешна“...

Ево приче која се појављује и у филму:

Ова констатација са краја приче ипак не спречава америчко друштво да функционише на основама трача што најбоље потврђују берзански скокови и падови акција засновани на гласинама.

Добро дошли, господине Ченс

Господин Ченс цео живот борави у кући свог богатог послодавца и брине се о његовој башти. Слободно време проводи уз телевизор. Када у рукама не држи грабуље онда је то даљински управљач. Спољни свет уопште не познаје осим онога што је видео на ТВ програму.

Једнога дана богаташ умире и Ченс мора да напусти кућу. Већ после неколико сати доживљава инцидент – једна лимузина га благо удара на улици. Потом, стицајем околности, Ченс заврши у модерном дворцу, боравишту угледног, имућног и утицајног човека. Богаташ га заволи због његове једноставне природе. Једног дана код Ченсовог домаћина сврати лично амерички председник на консултације. Разговору је присутан и Ченс, а на питања председника одговара простодушно, дајући примере из баштованства. Анализа економског стања тако постаје прича о годишњим добима и биљкама које након јесени и зиме, опет процветају у пролеће...

Председник цитира Ченса и ту почиње медијско лудило. ТВ мреже и познате новине се отимају о личност која је блиска „вођи слободног света“. И док је Ченс потпуно искрен у свету где је све извештачено, откривамо једну од највећих слабости америчких медија: они имају потребу да пренагласе важност особа које изаберу за своје саговорнике.

Тако се и Ченсова једноставна запажања о баштованству тумаче као дубоке метафоре о животу и друштву. Ченс не покушава да неког превари о томе ко је, али га медији уздижу и тиме себи дају важност. Као и сви око њега и медији пројектују дубину и мудрост у његову, у основи празну личност. И ту схватамо како медији данас, посебно у САД, посебно ТВ програми, изузетно глупе или подле људе за час направе познатим и утицајним.

У једном тренутку продуцент ТВ емисије пита Ченса:

– Да ли схватате да ће вечерас да нас гледа више људи него што је гледало позоришне представе у последњих 40 година?

– Заиста, одговара Ченс, а зашто је тако?

– Појма немам! – каже продуцент.

Овај његов одговор описује површност и невољност телевизије да се бави анализом суштине ствари. Довољно је говорити – није важно објаснити. Довољно је слушати – није битно и чути.

У свету где сви глуме, манипулишу и стратешки смишљају, Ченс једноставно постоји. Његова невиност пробија слојеве политичког и друштвеног претварања, откривајући апсурднст система и људи око њега. На крају филма, кад његов богати домаћин умре, његови утицајни пријатељи су спремни да Ченса предложе за следећег председника САД, јер је особа која није компромитована у јавности.

Све ово звучи толико познато, зар не?

Код нас преведен као „Добро дошли, господине Ченс“ или „Присутност“ (Being Тhere, 1979), овај филм Хала Ешбија је провокативна и интелигентна сатира о квалитету америчких медија и политике.

Ријалити новинарство

Филм „Полудели град“ (Mad City, 1997) Косте Гавраса на феноменалан начин описује претварање новинарства у шоу. ТВ репортер који је после неке брљотине на послу назадовао у каријери, стицајем околности се нађе усред талачке кризе која се догађа у једном музеју. У почетку извештава као новинар, а онда схвата да би могао да се врати на стазе старе славе уколико постане учесник у догађају.

Конфузног бившег запосленика музеја који оружјем држи таоце (протестујући на тај начин због отказа који је добио) саветоваће шта да ради/како да се понаша и тако ће контролисати догађај и извући корист за себе. Догађај се, међутим, за час претвара у ријалити програм. Сниматељка, продуценти, новинари на терену, водитељски ауторитет тв мреже – сви се током филма крећу путем који води од новинарства ка шоу-програму и натраг, све у циљу остваривања сопствених каријера, а све то се обија о главу човека који држи таоце и који је медијски представљан час као херој, час као превејани криминалац и терориста.

Коришћење медија у личне сврхе (за међусобне обрачуне) и изопачен однос према догађају у овој причи доводе до трагичног краја.

А када је мешање новинарства и шоу програма почело?

Већ 50-их и 60-их година прошлог века било је јасно да су форме директног преноса и забавног шоуа оне које доносе највише публике. У немилосрдној трци за број гледалаца већина телевизија се прилагођавала овим двема формулама. Две деценије потом било је јасно да мање кошта ако медиј створи свој сопствени догађај уместо да прати постојеће. Такође, била је потребна пуна контрола над тим створеним догађајем (нпр. ријалити „Велики брат“), али не због тога да би се спречили простаклуци или кич већ да би се задовољили спонзори и да би њихове поруке биле пласиране на најефектнији начин.

И коње убијају, зар не

А ево како је све ово пратио Холивуд...

Први ријалити програми из доба почетка рада савремених медија догађали су се у Америци у време велике економске кризе, пре стотинак година.

Филм „Коње убијају, зар не?“ (They Shoot Horses, Don't They, 1969) Сиднија Полака описује плесни маратон са суровим правилима и иживљавањем организатора над такмичарима који су намамљени на учешће великим новчаним наградама.

Ова претеча данашњих егзибиционих ријалити програма на телевизијама, представља мало пророчанство: ту су исцрпљени плесни парови, спонзори такмичара, навијачи појединих учесника, преноси преко радија...

Онда су продуценти „открили“ страх, насиље и егзибиционизам као изузетно комерцијалне облике ријалити програма. Насиље је било све присутније у овим шоуима што најбоље осликавају филмови „Видеодром“ (Videodrome, 1983) Дејвида Кроненберга и „Рођене убице“ (Natural Born Killers, 1994) Оливера Стоуна.

У првом од ова два поменута, шефу мале ТВ станице оператер показује снимке видео-садржаја под називом Видеодром. Реч је о снимцима бруталног насиља, мучења, а на крају и убиства.

Верујући да је то будућност телевизије, шеф Макс налаже оператеру да почне нелиценцирано приказивање програма, али убрзо схвата да снимци из Видеодрома нису монтирани, већ стварни...

Филм „Рођене убице“ говори о мушкарцу и жени који су имали трауме у детињству, а пошто су се упознали постали су љубавници и масовне убице, које су медији неодговорно величали. Убиства овог пара прати (често уживо) и саможиви новинар таблоида, који их профилише у својој ТВ емисији, убрзо их подижући у статус култних хероја (!).

На неки начин, овакав изопачени развој друштва и медија предвидео је и филм-дистопија „Ролербол“ (1975). У будућности коју контролишу корпорације, светом доминира насилни спорт који се зове Ролербол. То је такмичење у брзини и суровости где је смрт такмичара сасвим уобичајена ствар.

Уметнички обликована прича о ријалити програмима стиже 1998. године, а то је „Труманов шоу“ Питера Вира.

Филм говори о човеку који је несвестан да живи у смишљеној ријалити емисији, коју широм света гледа око милијарду људи. Сви његови суграђани из малог места на острву су у ствари глумци и статисти. Једино Труман који је од рођења планиран за овај ТВ шоу, не зна за све то.

Сам крај филма је један од најгенијалнијих у историји кинематографије – „сцена у којој Труманов брод удара у осликани хоризонт његовог вештачког света бриљантно сажима филозофска питања о слободи, аутентичности и удобности илузије“.

Тема морала у садашњости или блиској будућности постала је изазовна за ствараоце покретних слика. Свежа филмска прича на ову тему иде овако: упорна у жељи да оствари каријеру у информатичком свету, млада девојка се придружује технолошком и друштвеном гиганту по којем и филм носи назив – „Круг“ (The Circle, 2017) Џејмса Понсолта.

У једном моменту она пристаје, на наговор врха куће, да буде праћена камерама 24 сата дневно. Тако постаје заштитно лице фирме са милијарду пратилаца, али у исто време губи свој идентитет.

Ново доба овако изгледа: присуство на интернету је најважније, а број пратилаца показује праву моћ...

Креирање стварности, контрола пажње

Филмовима који се баве ријалити шоуима додаћемо и неколико оних чија су тема измишљотине и намештаљке које праве сами медији или на њих пристају. Разлог: да би на тај начин скренули пажњу на друштвени проблем, или – много чешће, да би остварили корист у комерцијалном смислу.

Тако се филм „Квиз“ (Quiz Show, 1994) Роберта Редфорда бави намештањем резултата у квиз такмичењу на једном ТВ каналу. Рађен по истинитој причи филм описује како су на миг спонзора и уз прећутно одобравање руководства куће, продуценти квиза одабраним такмичарима унапред давали тачне одговоре на питања која ће им бити постављена. Ујдурма је разоткривена и законски је одговарао: НИКО.

У филму „Ратом против истине“ (Wag the Dog, 1997) Берија Левинсона медијски експерти ангажовани од стране власти измишљају читав један рат са Албанијом да би се скренула пажња са секс скандала актуелног председника. Медијским манипулисањем, отвореним лажима, измишљањем, монтажом, уз сарадњу новинара који као папагаји понављају од власти сервиране вести, успевају у томе да непостојећи догађај постане општеприхваћена стварност.

У филму „Симона“ (Simone, 2002) Ендрјуа Никола јавност је задивљена умећем глуме нове јунакиње у актуелним филмовима. Никоме не пада на памет да је она, у ствари, компјутерски генерисана, виртуелна глумица. Продуцент који ју је створио у једном тренутку, не могавши више да контролише њено одсуство из естрадних јавних појављивања покушава да је „убије“ помоћу смишљене несреће. На крају признаје судским органима да она никада није постојала. Међутим, публика одбија да у то поверује.

Закључак речен у филму: не можеш наметати истину јавности ако је она не жели! Неко би рекао да сценарио није довољно убедљив. Али, стварност демантује овакав закључак.

Баш недавно је један инди рок бенд привукао пажњу милионске публике својом музиком, наступима, интервјуима. Али, испоставило се да ниједан члан ове рок групе у ствари не постоји. Од музике, гласова и текстова до заједничких фотографија и „животних прича“ чланова бенда Велвет Сандаун – све је створено вештачком интелигенцијом. Ипак, њихова музика је звучала довољно убедљиво да привуче стотине хиљада слушалаца, који су мислили да су открили нови, алтернативни рок састав. 

Лари Флинт је створио издавачку империју са својим сировим и сексуално експлицитним часописом „Хаслер“. На судској парници против њега због ширења порнографије он приказује мали монтирани филм: експлозија атомске бомбе, концентрациони логори, немилосрдно убијање у рату...

„Да ли је ово неморал или оно што се налази у 'Хаслеру'“, пита он у филму „Народ против Ларија Флинта“ (The People vs. Larry Flynt, 1996) Милоша Формана. „Шта има гори утицај на младе људе: ови снимци из Дневника на телевизијама или голотиња из мог часописа?“ 

Случај Роџера Ејлса и Валаса Соузе

Осим филмова, у причи о медијима велику улогу играју и све популарније ТВ серије.

Неколико њих су посебно битне за тему медија, а најзначајнија је вероватно она која се бави последњим годинама каријере Роџера Ејлса, контроверзног телевизијског уредника и такозваног медијског консултанта великог броја конзервативних америчких политичара. „Најјачи глас“ (The Loudest Voice, 2019) је назив ТВ серије у којој сазнајемо како је кабловска корпорација „Фокс“ створила, у режији Ејлса, канал „Фокс њуз“, познат по производњи „посебне врсте ТВ забаве: вестима!“

Једнако бруталан колико и комерцијалан, овај канал ће постати познат по бескрупулозном пласирању вести које одговарају конзервативном наративу, без обзира да ли је реч о истини или не, да ли је реч о чињеницама или измишљотинама.

Бизаран, неотесан, агресиван, болесно амбициозан, политиком опседнут ТВ махер – све је то Ејлс. Он је своје уредничко време потрошио и на сексуално узнемиравање немалог броја водитељки и презентерки са програма, осим што је своју уређивачку политику описао чувеном изјавом: Људи не желе да буду информисани. Они желе да осете да су информисани.

Свет видео-монтаже и намештаљки одлично је приказан у ТВ серији „Ухваћен“ (The Capture, 2019). Термин „корекција“ у серији се користи да би се описала видео-монтажа уз помоћ које невина особа бива оптужена за неки злочин.

Људи имитирају оно што виде на ТВ програму или на филму. Да није тако не би ни 150 милијарди сваке године било уложено у рекламе на електронским медијима у САД.

Однос америчких и уопште западних медија према стварности донео је путем тог имитирања: много малограђанштине која се са ТВ екрана преселила у реални живот, обиље исхитрених закључака, много надахнућа за егзибиционизам и насиље.

Доказа за ову тврдњу је безброј, од бразилског ТВ репортера Валаса Соузе који је организовао убиства не би ли камере његове емисије о криминалу били прве на лицу места, до холандског наводно лажног ријалитија („De Grote Donorshow“, „Велики донаторски шоу“, 2007), у којем се такмичари са листе чекања за трансплатацију боре за бубрег као награду.

Лаку ноћ и срећно

Постоји још неколико десетина холивудских филмова који се на неки начин баве медијима и које вреди поменути, али ћемо их оставити за неки „медијски фељтон“ у будућности.

Да издвојимо само неколико њих:

„Лаку ноћ и срећно“ (Good Night and Good Luck, 2005) Џорџа Клунија – критички однос једне емисије на ТВ мрежи о деловању сенатора Џозефа Макартија.

„Убице и сведоци“ (Parallax View, 1974) Алана Пакуле – како сарађују тајне службе, владе у сенци и корпорације.

„Огромно срце“ (A Mighty Heart, 2007) Мајкла Винтерботома – ризик новинара у потрази за причом може да доведе до трагичних последица.

„Досије Пеликан“ (The Pelican Brief, 1993) Алана Пакуле – пример правог односа новинара према свом извору.

„Серпико“ (Serpico, 1973) Сиднија Лумета – некада један узбуњивач није довољан већ медији траже и неког њему надређеног.

„Ноћне хронике“ (Nightcrawler, 2014) Дена Гилроја – главни лик у филму снима несреће и злочине у Лос Анђелесу и потом снимке продаје телевизијама. Што је садржај више узнемирујући, то више новца заради.

„Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама – супер компјутер који подсећа на вештачку интелигенцију умало да започне Трећи светски рат.

„Ђаво носи Праду“ (The Devil Wears Prada, 2006) Дејвида Франкела – како функционише естрадно/модно новинарство; спонзори, завист, злоба, ароганција, сујета...

„Вероника Герин“ (Veronica Guerin, 2003) Џоела Шумахера – како изгледа одлична новинарка и како мафија и криминалне групе кажњавају новинаре који их разоткривају.

„У игри“ (State of Play, 2009) Кевина Мекдоналда – одличан истраживачки рад у којем се испоставља да је један од извора информација у ствари извршитељ злочина.

„Фрост против Никсона“ (Frost/Nixon, 2008) Рона Хауарда – занимљив опис припрема за важан интервју и сам чин разговора са одабраном државником...

У филму „Председничка игра“ (Nothing But The Truth, 2008) Рода Лурија новинарка се суочава са затворском казном зато што одбија да открије свој поверљиви извор. Ово је у САД сасвим могућ исход уколико суд утврди да је реч о националној безбедности.

Радио на филму

Када је реч о радију као традиционалном медију, треба поменути филм „Амерички графити“ (1973) Џорџа Лукаса, у којем радио водитељ Вулфмен Џек преноси поруке личне природе матураната у једном америчком градићу. По узору на овај филм настала је емисија „Озон“ на Радио Београду 202 шест година касније.

У филму „Добро јутро, Вијетнаме“ (1987) Берија Левинсона сличан ди-џеј концепт је примењен на радио-програм у ратном окружењу. Човек пред микрофоном је био одличан, али такав програм у атмосфери оружаног сукоба није могао да прође без трагедије.

У филму „Хотел Руанда“ (2004) Терија Џорџа радио је искоришћен за анимирање припадника једног народа да убијају своје земљаке само зато што су из другог народа.

“When the legend becomes fact, print the legend.”

„Када ти је прошлост пуна мрља опстајеш тако што инсистираш на митовима.“

Управо зато је и једно од најбољих објашњења рада медија у САД оно што каже новинар у филму Џона Форда „Човек који је убио Либертија Валанса“ (1962).

Када му главни лик у филму (игра га Џејмс Стјуарт) исприча истину о томе како он није човек који је убио зликовца Валанса, иако му је то приписано као херојско дело утирући пут његовој политичкој каријери, новинар му одговара: Ово је Запад, господине. Када је легенда прихваћена као чињеница, прави тренутак је да штампате (озваничите) ту легенду!

За сада: Медији, политика и историја – митолошки је троножац на којем Америка живи од данас до сутра. Да ли је могућ скорашњи излазак из те позиције? Да, али највероватније је да тај филм нећемо гледати.