Једна идеологија за домаћу, а друга за спољну употребу, руски случај: Национализам (и)ли интернационализам? štampaj

Чак и површним посматрачима руске политичке сцене очигледно је да Русија од распада Совјетског Савеза има озбиљан проблем идеолошког самоодређења. То није изненађујуће. Земља је током једног века прошла кроз изузетне политичке промене, промене које су на сваком кораку захтевале идеолошко преформулисање. У периоду од сто година, Русија је срушила вишевековну монархистичку владавину која је своје идеолошко надахнуће црпела из Источног римског царства; затим је створила заметак нове универзалне бескласне државе којој би, у теорији, требало да се придруже сва друштва која би прихватила комунизам.

Овај космополитски пројекат је после Другог светског рата „русификован“, при чему је Русија неформално третирана као старији партнер у Савезу. (Бити старији партнер није увек подразумевало само предности: Русија је била једина совјетска република без сопствене Комунистичке партије и своје Академије наука.)

А онда је Русија одлучила да уништи тај Савез, који је су неки делови становништва, а посебно њен лидер, доживљавали као терет, и да створи велику, али територијално знатно мању олигархијску републику која је, у свом кратком постојању, осцилирала између анархије и владавине тајкуна-убица. На крају, успон обавештајних служби на сам врх државе створио је потпуно нову ситуацију која је, заузврат, захтевала нову идеолошку рационализацију.

Јединственост успона обавештајне службе у Русији често се не процењује правилно. Истина је да су тајне или обавештајне службе увек биле веома моћне, и у Царству и у Совјетском Савезу. Али у оба случаја оне нису биле те које су доносиле одлуке.

Охрана је била под формалном и често (мада не и увек) ефективном контролом цара и његовог окружења. Наравно, као и свака обавештајна служба, понекад је спроводила операције самостално – најпознатија и најбизарнија таква операција била је она почетком 20. века, с циљем изазивања незадовољства радника и стварања „лажних“ синдиката (што јој се, наравно, спектакуларно обило о главу) – али није владала земљом.

Слично томе, моћ Чеке, ГПУ-а, НКВД-а, МВД-а и коначно КГБ-а произлазила је од Политбироа, а касније од Стаљина. Чак и после Стаљина, све до терминалне кризе Совјетског Савеза (под Андроповом), моћ је и даље исходила из Политбироа. У једној недавној књизи о Русији, наводна свемоћ НКВД-а илустрована је масовним погубљењима током година Великог терора. Али ово је погрешно тумачење његове моћи. НКВД је само извршавао Стаљинова наређења. Био је инструмент, а не доносилац одлука. Чак и под Беријом, који је сигурно имао већу моћ од било ког од својих претходника, служба је радила оно што јој је речено. Партија је била та која контролише и мач и штит (који су приказани на грбу Чеке).

Вртоглави низ промена у Русији током последњих сто година разумљиво је довео до интелектуалне конфузије. Шта је то руска идеја и који је државни raison d’etre? Јељцин је наивно веровао да ће проблем решити тако што би организовао (плаћени) конкурс за најбољу националну идеју. Да ли је Русија империја, мултиетничка федерација, етничка држава или заједница свих Руса где год они били (руски свет)? Да ли је светионик за човечанство или империјална сила вођена сопственим интересом?

Идеолошка конфузија, присутна од 1990-их, достигла је врхунац под актуелном влашћу тајне полиције. Обавештајне службе у Русији изгледа верују да се идеологије могу проглашавати декретом. Као да су идеологије исто што и именовања на вишу функцију или одлуке да се неко прогласи „страним агентом“. Довољно је на три дана у исту просторију затворити тројицу припадника тајне полиције и три универзитетска професора, и они ће смислили идеологију која ће затим бити проглашена указом.

Путин је стога формулисао две различите и међусобно неспојиве идеологије. На домаћем плану, то је идеологија велике империјалне нације којој је комунистичка, а нарочито лењинистичка владавина, неправедно одузела неке од њених атрибута. У свом познатом дугачком историјском чланку из лета 2021, Путин критикује руске бољшевике и Лењина лично због тога што су натерали источноукрајински револуционарни режим у Доњецк-Кривојрошкој Совјетској Републици, да против његове воље она постане део Украјинске Совјетске Републике. „Лењинистичке границе“ су тако вештачки одвојиле источну Украјину, насељену углавном етничким Русима, од њихове руске браће.

Комунизам се напада и због уништавања Русије и „рускости“. Патријарх, свештеници и читава поворка таквих фигура познатих из процесија 19. века поново се призивају  за сваку државну прилику: од благосиљања трупа које се шаљу да гину на фронту, до разних годишњица или сахрана.

Путин земљу (а можда и себе) отворено обликује по угледу на три идеолошка стуба царске Русије: на самодржављу, панславизму и православљу. Али док су ови стубови имали неког смисла под Романовима, данас готово да га немају, изузев самодржавља. Јер, како Русија може да има идеологију заштите свих Словена и православља када води рат против словенског и православног народа који јој је најближи по култури и историји? Додуше, цареви су такође сузбијали украјински национализам (који је тада био маргинални политички покрет), али нису слали дронове на Кијев.

Чак и аутократија, једина могућа веза између царизма и „ФСБ-изма“, стоји на климавим ногама: апсолутизам (на челу са императором, царом који је „самодержец“) заснован је на вишевековној традицији, изведен је из византијског цезаропапизма и имао је културно и историјско утемељење. Ништа ни приближно слично томе не постоји у садашњем режиму.

Али да би идеолошка конфузија буде потпуна – што је моја главна поента – Путин је за међународну употребу осмислио потпуно другачију идеологију. То се нарочито јасно видело од 2022. године и почетка рата са Украјином.

Према том наративу, Русија је нови лидер „Глобалне већине“ и предводи остатак света у супротстављању хегемонији најбогатијих и најмоћнијих држава. Ова идеологија изгледа као нека смешна имитација Лењинове синтезе марксизма и антиколонијализма из 1920-их. Али док је Лењин био озбиљан теоретичар, садашњи лидери то нису. Лењин је Совјетски Савез видео као прототип бескласне и космополитске државе у складу са основним марксистичким начелима. Таква држава би природно била савезник азијских и афричких земаља у успону, у њиховој антиколонијалној борби. Било је идеолошки потпуно доследно подржавати, на пример, Индију и Кину у њиховим антиколонијалним настојањима, чак и када су главне унутрашње снаге у тим земљама биле буржоаске, јер се Совјетски Савез залагао за интернационализам и крај колонијалне експлоатације.

Апсурдно је да Русија на међународном плану заступа идеологију коју  на унутрашњем плану експлицитно одбацује. Како држава која се, према самоодређењу, залаже за аутократију и национализам, може да предводи „Глобални Југ“ у његовој борби за праведнији свет? Не може се ујутру једној публици проповедати империјализам и национализам, а поподне другој публици интернационализам и равноправност свих народа.

Русија се тако идеолошки нашла у потпуном ћорсокаку. Не само у пројекцији своје идеологије унутар земље – где сличне контрадикције (о којима овде не говорим) постоје у односу према  царском и комунистичком наслеђу (да ли је Стаљин велики зато што је победио у Другом светском рату или је зликовац који је минирао и дигао у ваздух стотине руских православних цркава?) – већ, што је важније, и на глобалном плану, где противречност између национализма за домаћу употребу и (наводног) интернационализма за спољне сврхе, у потпуности разоткрива своју парадоксалну природу.

Ово питање можда не би било толико значајно да је Русија нека мала земља у којој сличне идеолошке контрадикције могу бити проблем само за ту земљу, али не и за остатак света (Србија и Хрватска су такви примери), али оно што је доминантна идеологија у Русији, и како Русија види себе у односу на сопствену историју и у односу на данашњи свет, то може постати (и јесте) драматично важно, пошто може да доведе, сада или за неколико година, до већих ратова и сукоба, па чак и до нуклеарне апокалипсе. 

Док је моћ увек важна, начин на који се она користи зависи од тога како земље и њихови лидери виде разлоге за своју борбу и за остваривање каквих циљева могу да убеде своје грађане да погину. Зато је улога идеологије од пресудне важности у сваком модерном друштву, баш као што је то била и у прошлости.