Југославија против Бразила и Титов орден за Пелеа: Опроштајна утакмица прве светске фудбалске иконе

У медијским рубрикама типа „Догодило се на данашњи дан“, 18. јула се редовно подсећа како је „на данашњи дан 1971. године“ велики Пеле своју опроштајну утакмицу за репрезентацију Бразила одиграо „у гротлу Маракане“, пред око 160 хиљада гледалаца, против Југославије. Вукчевић, Рамљак (Антонијевић), Степановић, Павловић, Пауновић, Холцер, Петковић (Бјековић), Облак, Филиповић (Јерковић), Аћимовић и Џајић равноправно су се носили са светским првацима из Мексика 1970. године, на крају је било 2:2.  

Бразилци су у већем делу утакмице имали благу иницијативу, стало им је било да се покажу и победе, али стало је било и нашима, и нису уопште зазирали. Први су и повели, голом Џајића у 35. минуту. Бразил је у другом полувремену преокренуо преко Ривелина у 60. и Жерсона у 65. минуту, али је Јерковић евроголом изједначио.

„У 70. минуту Маракана је занемела… Јурица Јерковић добио је лопту на око 30 метара од гола, нанишанио, севнуо је ударац из колена… Феликс је полетео за лоптом, али могао је једино очајнички да констатује да је она свој пут завршила у мрежи иза његових леђа, у самим ракљама…“, писали су наши спортски новинари.

Фудбалски бог

Но, резултат је те недељне вечери у Рио де Жанеиру било споредна ствар; главно је било је да је Пеле десетак минута пре краја утакмице изашао са терена и оптрчао почасни круг, поздрављан френетичним овацијама 160 хиљада присутних… „Finis coronat opus“ (Крај крунише дело) стара је латинска мудрост. На Маракани у Рију догодио се величанствен крај једне величанствене фудбалске приче. Пеле је у Бразилу још као дечак постао бог; одлазак бога у (репрезентативну) пензију превазилазио је границе спорта. 

Лепо је подсећати се како је „наша“ репрезентација сада већ давно непостојеће земље увеличала тај спектакл, и како се на равној нози носила и надигравала са највећим мајсторима и шампионима. „Фудбалски“ део те приче углавном је познат.

У Рио је тада отпутовала бројна југословенска делегација у којој је било и више од 20 новинара и фоторепортера. Утакмица је добро документована, а била је и директно преношена на телевизији. (Новине су тада писале и о једном тв-скандалу – у неком прекиду утакмице, телевизија је, уместо слика и призора из Рија, емитовала своје стандардне рекламе за детерџент, пасту за зубе, Вегету и Зачин Ц, а коментатор са лица места Владанко Стојаковић за то време је, читавих десетак минута, причао „у ветар“.)

О томе ко је најбољи фудбалер свих времена расправљаће се до краја света, али ако је по репрезентативним успесима (и не само по њима), тешко ће неко надмашити Пелеа. Бразил је са њим у 12 година освојио три светска првенства – у Шведској 1958, у Чилеу 1962. (мада се ту због повреде није наиграо) и у Мексику 1970. године. Ниједна репрезентација и ниједан играч нису успели да то понове. Време све гази и релативизује, али Пеле без обзира на то остаје прва асоцијација на најлепше и најбајковитије епизоде у историји игре која је постала више од игре.

Фудбалски ванземаљци

У нововременим теоретизацијама, где се од игре – за коју је Гаринча говорио да је најпростија ствар на свету – прави велика наука, „научници“, „теоретичари“ и „аналитичари“ светски успех у лоптању често доводе у директну корелацију са устројством друштва и државе. Кроз тај оквир онда „рационализују“ победе и поразе на зеленој трави.  

Бразилске успехе у Шведској и Чилеу та „фудбалска наука“ објашњавала је националним полетом и оптимизмом кратке „демократске ере“ – од избора Жозелина Кубичека за председника 1955. до војног пуча и успостављања војне диктатуре почетком априла 1964. године. Дах слободе био је – као – надахњујући подстицај за песнике, писце, музичаре, архитекте, неимаре…, па тако и за уметнике фудбалске игре.

Тај логички кључ не може, међутим, да „откључа“ надмоћни бразилски тријумф у Мексику 1970. Јер земља се тада већ више година гушила под отвореном репресијом, а „декретима“ из 1969. године диктатура је отишла још корак даље у спутавању права и слобода: распуштен је конгрес, заведена је цензура, озваничена је и легализована брутална тортура. 

Упркос томе, бразилска репрезентација играла је као да је са друге планете: радосно, расплесано, карневалски… Хроничари апострофирају да су „кариоке“, како су их звали, на СП у Мексику пркосиле и фудбалском духу времена. Док се све већи примат давао физичкој снази науштрб креације и спонтаности, а „бункер“ уздизао у нову моду „играња на резултат“, Бразилци су се држали своје „ретро“ филозофије – играли су „жого бонито“ (лепу игру) – „шевали“, нападали, давали голове…

У тиму су имали чак четворицу нападача – Жаирзиња, Тостаа, Пелеа и Ривелина, којима су се из средине придруживали још Жерсон и Карлос Алберто. Побеђивали су све редом – у групи Чехословачку (4:1), Енглеску (1:0; та утакмица је, по предању, представљала финале пре финала), Румунију (3:2); у четвртфиналу Перу (4:2); у полуфиналу Уругвај (3:1).

У великом финалу са лакоћом су рашрафили Италију са 4:1.

Иако хронике бележе како је „врховни диктатор“, генерал Медиси, после сваке утакмице на Светском првенству телефоном позивао „свлачионицу“, играчи за његов режим сасвим сигурно нису много марили; далеко је то било од њиховог универзума. Режим за њих јесте марио, итекако, и третирао их је као „златну коку“ коју никако не сме да испусти из шака. У књизи својих фудбалских минијатура „Фудбал – сјај и тама“, Едуардо Галеано у неколико реченица сажима ствар: 

„Медиси, диктатор Бразила, доделио је фудбалерима новчане награде, позирао за фотографе са трофејом у рукама и чак једанпут ударио лопту главом пред камерама. Свечана прослава организована у част репрезентације, Напред Бразил, претворена је у званичну подршку влади, а слика Пелеа у лету преко траве приказивана је на телевизији као потврда слогана: 'Нико не може да заустави Бразил.''“

Махање светским првацима као заставом требало је да послужи у „немогућој мисији“ стварања некакве „љупке“ представе о режиму који је у својој суштини био патолошки дијаболичан.

Пелеов опроштај од репрезентације

У марту 1971. године, непуних годину дана после мексичке „рапсодије у жутом“, Пеле је преломио да од жутог дреса хоће да се опрости. Превалио је био тридесету и после 14, 15 година интензивног изгарања осетио је да је крајње време да „стане на лопту“ и да себи мало одушка. Одбране су га немилице крљале и ломиле, тако да је неретко кубурио са повредама (због њих је, на пример, у Чилеу 1962. и Енглеској 1966. морао пре времена да заврши своје учешће). Хтео је зато себи да „продужи рок трајања“, не би ли евентуално једног дана заиграо и ван Бразила (што из административних разлога раније није могао). 

Јавност је, наравно, жалила. Пелеово повлачење из шампионског тима доживљавало се као (неминовни) крај једне ере. Али после свих радости које је својим мајсторством подарио не само Бразилу него и читавом свету, нико ништа није могао да му замери. Скоро нико…

Опроштајна утакмица заказана је за 18. јул 1971. на митској Маракани у Рио де Жанеиру. Гост и противник Бразила: Југославија! По Пелеовом избору. Допадао му се, говорио је, југословенски стил игре који је имао додирних тачака са бразилским. „Југословени играју, не туку“, био је карактеристичан коментар на то у бразилској штампи.

Зна се, такође, да је Пеле веома ценио неке југословенске играче, а за Џајића је наводно негде изјавио како му је жао што није Бразилац...

Југославија као идеалан гост 

Ако су атрактиван стил игре и чињеница да је Југославија у том тренутку актуелни европски вицешампион представљали очигледне разлоге Пелеовог избора, постојали су и неки други, неисказани тако директно, који су Југославију у тaдa чинили пожељним и такорећи идеалним гостом. Посматрано са 55 година временске дистанце, јасно је да је то било време највеће висине коју је „друга Југославија“ досегла; њена лабудова песма такорећи.

Земља јужних Словена на брдовитом Балкану још је зрачила „cool“-ом (како то дефинише Томас Франк) и своја светла бацала прилично далеко. У Бразилу је те 1971. била итекако присутна – на Федералном универзитету Минас Жераиса изучавају се „студије југословенске културе“; медији нашироко пишу о „Праксису“, Корчуланској летњој школи и југословенском типу социјализма; слике Мерсада Бербера изложене на Бијеналу у Сао Паулу отишле су „као алва“ (па су галеристи покушавали од Бербера да наруче „још стотинак“); Пикасов плакат пред биоскопима највећих бразилских градова вабио је на гледање „Битке на Неретви“ – „са Јулом Бринером, Франком Нером, Орсоном Велсом, Сергејем Бондарчуком, Батом Живојиновићем, Борисом Дворником…“

Југославија је и за Бразилце била мање „нека тамо далека земља у Европи“, а много више симбол; слично као што је тада била и многим другима на разним меридијанима – Африканцима, Индијцима, Палестинцима… Шта је ко у њој видео, и шта је коме симболизовала, велика је тема (за једну упоредну анализу). 

Бразилом у том тренутку ведри и облачи поменути десничарски војни режим успостављен пучем, подстакнутим и подржаним из Сједињених Држава; земља је жестоко политички и идеолошки поларизована. Али и десни и леви поштују, и импонује им, југословенско „еквилибрирање“ на „танкој жици“ између блокова. За Латиноамериканце (истинска) самосталност је представљала много већи идеал од било које идеолошке утопије.

Југословенска антиколонијалистичка и антирасистичка иступања изазивала су велику наклоност, поготово на „левом крилу“, које већински није било ни комунистичко ни марксистичко него више „синдикално-радничко“ (попут, на пример, садашњег председника Бразила Луле). Из бразилске даљине, Југославија се понајвише распознавала као независна, слободна и принципијелно антиимперијалистичка.

Расна демократија и расизам „бразилског типа“

Бразил је „конституисан“ кроз колонијализам и робовласништво. Током векова „слејв-трејда“, односно присилне миграције Африканаца у „Америке“, највише афричких робова, између три и четири милиона, завршило је у Бразилу. Успостављени робовласнички поредак био је „шизофрен“ на свој особен начин – стопа смртности робова била је виша него било где другде; у исто време, и мешање са робовима било је интензивније него било где другде. 

Колонизација је била „мушка“, а у оскудици белих европских жена међурасна сексуална интеракција – белих господара и „обојених“ робиња – представљала је од „године нулте“ демографски императив и једину хетеросексуалну алтернативу. Исходиште столетне интерактивности је расно најизмешанија популација на свету. Нијанси је безброј, али неписано правило је гласило (а и даље гласи): што беље – то боље. 

Робовласништво је званично укинуто тек 1888. године. Социјални понори су остали. Иако се од двадесетих година 20. века легитимизује и црно (културно) наслеђе, а „расна демократија“ прокламује као темељна вредност, дубоко укорењени расизам „бразилског типа“ није испарио. Мутирао је, укрстивши се са класизмом. Корелација између боје коже и социјално-класног статуса није нарушена – што си црњи, то си (по правилу) сиромашнији и „природно“ инклинираш ка дну. И обрнуто. Но, то по званичној мантри више није имало расни узрочник и подтекст… 

 „Афро-Бразилац“ на врху Олимпа   

У другој половини педесетих година, када млади Пеле у великом стилу ступа на велику сцену, мутирани расизам је, дакле, и даље свеприсутан, али је његово отворено спомињање својеврстан табу. Са непуних 18 година (после СП у Шведској), Пеле преко ноћи постаје глобално најпознатији и најпопуларнији Бразилац... и „Афро-Бразилац“.  За децу (и не само децу) у Бразилу, Јужној Америци, Африци и другде по свету, постаје инспирација и вишеслојни симбол – наде, слободе, успеха… То ће остати и у наредним деценијама. 

Да најпознатији, најпопуларнији, највољенији и најпоштованији Бразилац на свету буде црнац, представљало је парадокс. У (за)датом поретку ствари, црнци напросто нису били „предестинирани“ за популарност, поштовање, успех, богатство. Пелеова „друштвена позиција“ испоставила се зато као потпуно нова, јединствена и без пандана – не само у актуелном историјском тренутку, него у читавој бразилској историји. 

Он је у тој историји први црнац, Афро-Бразилац, који се издигао до националних и интернационалних висина. Ипак, његова стварна „моћ“ била је флуидна и крхка. Није он држао никакве полуге „тврде“ моћи, већ је био „само црни фудбалер“…

Бразилска елита га је пригрлила првенствено из утилитарних разлога – да служи као фино лице Бразила за показивање свету и као доказ код куће да „расна демократија“ није само мит, већ да, ето, и црни плебејски гоља може да се успне до Олимпа.

Бразилски Луј Армстронг

Њему је импоновало што је припуштен високо. Иако су му неки саиграчи замерали да је пристао да игра стару улогу црнца који не уме (и не сме) да се успротиви и каже не, дискутабилно је колико је Пеле имао маневарског простора за конфронтативнији наступ. У свом балансирању подсећао је донекле на Луја Армстронга у Сједињеним Државама.

Армстронг је био веома свестан америчког расизма, али је на провокативна политичка питања обично одговарао како он „само дува у трубу“. На бројним светским турнејама, од којих је неке спонзорисао Стејт дипартмент, о својој земљи говорио је бираним речима. На „макро-наратив“ покушавао је да утиче дискретно, изокола, гестовима и малим иницијативама „одоздо“…

Но, кад је једном „направио буку“ чуо га је читав свет. У септембру 1957. године, кад се вашингтонска врхушка правила луда и жмурила на „расизам у пракси“ у школи у месту Литл Рок у Арканзасу, Армстронгу је пукао филм: „Због начина на који се понаша према мом народу на Југу, влада може да иде дођавола!“

Његов кратки „политички интервју“ младом новинару малог локалног листа у Арканзасу постао је истог тренутка светска вест. Само неколико дана касније, председник Ајзенхауер послао је војску у тај арканзашки градић да коначно омогући црним ђацима да у дотичну школу, што се сматра једном од прекретница у борби покрета за људска права. 

И Пеле је „само шутирао лопту“. Од велике политике и осетљивих тема држао се по страни, али је учествовао и давао допринос акцијама за еманципацију младих, борбу против сиромаштва, доступност образовања…

Слично Армстронгу, путујући по свету као „амбасадор фудбала“ и добијајући поштовање на разним меридијанима, није могао да не преиспитује, макар за себе и у себи, природу односа у својој земљи; неједнакост, дискриминацију, обесправљеност, сиромаштво, одсуство слобода… И, пре и после свега, расизам и његовог „брата близанца“ – колонијализам.

Пеле у Југославији

Жозе Пауло Флоренцано, бразилски професор друштвених наука, децидно каже како су Пеле и његов клуб Сантос, путујући планетом као спортски дипломати, „прелазили идеолошке поделе између комунизма и капитализма“ и „славили политичку еманципацију нација које су изашле из колонијализма“. Пеле је тиме, тврди Флоренцано, превазишао улогу националног идола и постао нешто много значајније – симбол црначке дијаспоре, панафричка референтна тачка и космополитска икона.

Пеле је са Сантосом прошао и кроз Југославију. Септембра 1969. године играли су у Београду против Звезде (3:3), у Загребу са Динамом (1:1), у Сарајеву са Жељезничаром (1:1)... И (4:4) у Крагујевцу са Радничким, који је те године живео своје звездане тренутке.

Пре те утакмице, Пеле и екипа посетили су спомен-парк Шумарице и одали пошту стрељаним крагујевачким ђацима. То је овековечено на неколико веома упечатљивих фотографија крај споменика у Шумарицама. Није ми позната ниједна друга Пелеова фотографија из играчких дана на којој је тако озбиљан као ту. 

Шта му је било на памети? Шта је могла да му буде бразилска асоцијација на то што је ту чуо, видео и доживео? Моја претпоставка је: Киломбо (quilombo). Том речју афричког порекла у Бразилу су називана насеља која су на „слободним територијама“, обично у тешко доступним пределима, стварали одбегли робови. Киломбо је бразилска „клица слободе“, симбол отпора против робовласништва и колонијалног ропства. Киломбои су крваво и брутално затирани. Није смело да се дозволи да робови удахну и појме слободу… Песме о њима подсећају на песме Вука Стефановића Караџића из „јуначког циклуса“. 

Југословенски орден за Пелеа

Вест о томе да се Пеле од бразилског националног тима по сопственој жељи опрашта утакмицом против Југославије одјекнула је, логично, и у нашој земљи. Доживљено је то као велика почаст репрезентацији, југословенском фудбалу, али и самој држави. 

Институционална реакција била је брза и „знаковита“. Већ почетком априла Југословенски савез организација за физичку културу, широка „базна“ организација за промоцију здравог духа и тела у народним масама, шаље Државном секретаријату за иностране послове (министарству) допис са предлогом да Југославија одликује Пелеа. Секретаријат за иностране послове на челу са државним секретаром (министром) Мирком Тепавцем тај предлог промптно прихвата и шаље даље, кабинету Председника Републике, са образложењем:

„Државни секретаријат за иностране послове сматра да би одликовање најпознатијег фудбалера света без сумње било у интересу даљег развоја односа између Југославије и Бразила и предлаже да Председник Републике одликује фудбалера Едсона Дос Насцименте Пелеа 'Орденом југословенске заставе'. Мишљења смо да би било најпогодније да у име Председника СФРЈ ово одликовање уручи наш амбасадор у Бразилу Мирко Остојић приликом свечаности у Рију, која ће се одржати 18. јула 1971. године.“  

„Амин“ из Титовог кабинета, са Титовим потписом, стиже такорећи „у трен ока“ – Пеле је одликован Указом Председника Републике бр. 81 од 1. јула 1971: 

„Председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на основу члана 217. Тачка 4. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и члана 4. Закона о одликовањима одлучује да се за изузетне заслуге на пољу фудбалског спорта и постигнуте значајне успехе на светским такмичењима, као и учињен допринос развоју спорта и зближавању међу спортистима света одликује Орденом југословенске заставе са златним венцем Едсона до Насименто Пелеа.

Председник Републике 
Јосип Броз Тито, с.р.“ 

Вест о југословенском државном одликовању Пелеу у бразилској јавности дочекана је са симпатијама и добила је завидан публицитет у штампи, на радију и телевизији. У југословенским дипломатским круговима процењивало се да ће „тај симпатични гест председника Тита“ допринети бољим односима између Југославије и Бразила, као и да ће Југославија тиме добити на престижу код народа и руководства земље.

Унутар дипломатског кора у Рију било је и резервисаности, пре свега (рекло би се на основу доступних докумената) код представника источноевропских земаља. Секретари Мађарске, Чехословачке и Бугарске амбасаде су се питали: „Зашто званично државно одликовање једном спортисти?“    

Одликујући Пелеа Југославија није нарушила дипломатски протокол, али јесте донекле изашла из његових уобичајених конвенција. Такви „церемонијални гестови“ потпадају под „културну дипломатију“ и земље њима демонстрирају своју „меку моћ“. Југославија је у то доба њом несумњиво још увек располагала и из приложеног се да закључити да се није устручавала да је понекад демонстрира.

Режимски притисак

Експлозија теленовела као жанра у Бразилу коинцидирала је са успостављањем и учвршћивањем војне диктатуре; то је и доба када су телевизори масовно улазили у домаћинства. Диктатура је буквално субвенционисала куповину телевизора и (не)посредно поспешивала бујање теленовела – са становишта „структуре“ анестезирање и опијање маса патетично-мелодраматичним садржајима није било само пожељно, него је представљало насушну потребу. 

Није стога можда ни толико чудно што се режим у случају Пелеовог опроштаја понашао попут карикатуралних јунака теленовела: Пелеу је најпре јавно пружена „безрезервна подршка“, али се иза сцене сплеткарило, уцењивало и претило, да би у „пет до 12“ био направљен скандал за „најширу публику“…

Ни бразилска јавност није знала, па самим тим нису могле да знају ни југословенске дипломате, да је недељама пре заказаног спектакла на Маракани на Пелеа „одозго“ вршен константан притисак да повуче своју одлуку о повлачењу. Пошто је он остајао при своме не показујући намеру да устукне, почетком јула, само десетак дана пре утакмице и читавог спектакла, бразилска влада демонстративно, на сва звона, разглашава своје дистанцирање од учешћа.

„Ово је створило прилично мучну атмосферу. Данашња штампа пуна је коментара, који углавном не одобравају став званичних. Истиче се да је влада донела одлуку о свом учешћу у свечаности управо због Пелеовог одласка из репрезентације и да је стога садашњи обрт чудан“, пише у депеши амбасадор Мирко Остојић, процењујући, показаће се потпуно исправно, „да је у основи владине одлуке свакако потреба даљег коришћења Пелеа и његове популарности у сврхе публицитета и пропаганде режима“.

Иако је амбасадор сматрао да апстинирање бразилских званичника не би требало негативно да утиче на југословенско учешће, питање око кога је у константним консултацијама са „централом“ у Београду је – на који начин се поставити у новонасталим околностима и како Пелеу уручити орден, а да то не доведе до нежељене колизије са бразилским државним врхом. 

Остојићева депеша послата „централи“ у Београду четири дана пред утакмицу илуструје дилему:

„Ако до утакмице остане или се још погорша постојећи сукоб Пелеа и представника владе онда је боље да се амбасадор много не експонира. Ако се тај однос на неки начин смири и нормализује онда би могло бити и питања и замјерки зашто сам амбасадор није предао Титово одликовање овом данас најпопуларнијем човјеку Бразила. Молимо да о овом размислите и формирате став.“

Свечаност у југословенској амбасади

Пошто су у неочекиваном скандалу обични Бразилци, али и контролисани медији листом били наклоњени Пелеу, војно-политички прваци пред утакмицу донекле ретерирају, проценивши да им у том тренутку даље заоштравање не иде у прилог. Ипак, извори из амбасаде Југославије недвосмислено указују да је бразилско министарство иностраних послова „чинило све“ да се предаја југословенског одликовања Пелеу не изврши на самом стадиону, како је иницијално било замишљено, него у амбасади. 

На крају је нађен компромис по принципу „и вук сит и овце на броју“. У амбасади Југославије у Рио де Жанеиру дан пре утакмице приређен је пријем са бројним гостима и том приликом је амбасадор Остојић, у име председника Јосипа Броза Тита, Пелеу лично уручио „Орден југословенске заставе са златним венцем“ и диплому.

Од Југословена је Пеле тада добио још два (званично заведена) поклона – Фудбалски савез Југославије поклонио му је скулптуру корчуланског вајара Франа Кршинића, а југословенски спортски новинари и фоторепортери албум са фотографијама о његовом боравку у Југославији 1969. године.  

Захваљујући се, „видно задовољни Пеле“ рекао је како је веома почашћен одликовањем које му додељује југословенски председник и (sic!) „нагласио да сматра да одликовање добија као представник бразилског народа“. 

Пријему у Амбасади и уручењу ордена Пелеу присуствовала су и два бразилска државна званичника, чиме је свечаност „закључена“ у оквирима дипломатског протокола. То, међутим, није значило да је Пеле за своју непокорност амнестиран. У наредне три године, практично све до одласка у „Њујорк Космос“, „одозго“ је редовно шиканиран и омаловажаван као национални издајник.

Педесет пет година касније нема ни Југославије, а нема више ни Пелеа. У великом универзитетском граду Кампинасу у држави Сао Пауло још увек, тик до Кенедијевог, стоји и споменик „највећем сину југословенских народа и народности“, подигнут после Титове смрти на иницијативу далматинских исељеника.

Ускоро ће, 29. децембра, трећа годишњица откад је Пеле отишао да „негде горе“ заигра са Марадоном. Дијего у Дрвенграду, код Емира Кустурице, одавно има свој трг. Било би лепо када би и До Насименто, носилац ордена „братских народа и народности“, после свега, добио неку уличицу у нашим крајевима, макар у некој фавели… Био је (и) наш.