Стварање и разградња светског поретка по Рани Дасгупти: Савез државе и технофеудалне елите

Нова, сјајна и лепо написана књига Ране Дасгупте има наслов После нација: стварање и разградња светског поретка (After Nations: The Making and Unmaking of a World Order). Основна идеја књиге, укратко изложена у уводу и у последњем поглављу, јесте разматрање заједничке будућности човечанства која не би била ограничена системом националних држава. Дасгупта сматра да је постојећи систем неспособан да се носи с проблемима кретања људи (миграција), еколошким изазовима и растућом неједнакошћу у богатству. Он верује да ће технолошка моћ и утицај десетак мегакомпанија поткопати систем изнутра и чак довести у питање опстанак људске врсте. Решење види у заједништву, међусобној сарадњи, поштовању природе и новом односу између појединца, државе, Бога (религије) и планете.

Ове теме, које припадају политичкој филозофији, како сам већ напоменуо, разрађене су само у првом и последњем, невеликом, поглављу књиге. Немам нарочит увид у ове односе и мој приказ ће ићи другим путем. Свестан сам да ћу тиме могуће прескочити неке од идеја у овој књизи које Дасгупта, а можда и други, сматрају убедљивијим или важнијим, али мислим да је реч о тематски довољно широком делу да поднесе више различитих приступа њеним главним темама.

За мене, Дасгуптина књига се највећим делом заправо бави начинима на које су националне државе настајале, како су постајале империје и којим идејама су се служиле да оправдају (или себи објасне) своју доминацију.

Дасгупта разматра четири такве идеје: Бога и Европу, односно средњовековну Француску; власништво, односно Енглеску; право, односно или Сједињене Америчке Државе, и природу, односно Кину. Свакој од њих посвећено је по једно поглавље. Поглавља о власништву и праву данас можда највише одјекују, вероватно зато што је англоамеричко мишљење у великој мери одредило Запад и постало утицајно широм света.

У поглављу о Енглеској, Дасгупта успон енглеског капитализма смешта у оквире глобалне економије пљачке. То није нова перспектива. Заправо, како пише у предговору, ни чињенице ни идеје које он у књизи износи нису нове: нов је наратив, начин историјског казивања и повезивања чињенице.

Развој енглеског, а касније британског друштва приказан је праћењем два историјска колосека. Први је био олигархијски продор ка остатку света, при чему су Источноиндијска компанија, чији је приход у једном тренутку износио 15 процената британског БДП-а, и сличне компаније које су управљале деловима Африке коришћене за енормно богаћење малe мањинe.

Та мањина је контролисала државу и била акционар у тим компанијама (чак четвртина посланика у Парламенту били су акционари). Они су пљачкали не само остатак света, нарочито Индију кроз деиндустријализацију њене текстилне производње и Кину кроз Опијумске ратове, већ су пљачкали и домаће становништво, или били бар подједнако равнодушни према његовој судбини.

Да цитирам Адама Смита о првом случају: „То је врло необична влада [трговачких компанија] у којој сваки члан управе жели да напусти земљу и самим тим што пре оконча своје учешће у владавини, и коме је, дан након што је напустио земљу и однео са собом целокупно богатство, потпуно свеједно ако би целу земљу потом прогутао земљотрес.“

Што се тиче другог случаја, британско становништво је изгубило приступ заједничком земљишту, било је приморано да продаје свој рад, а они који би одбијали да играју по правилима система и да пристану да буду, готово без икаквих права, део стада угураног у фабрике или сиротишта, били би жигосани (у многим случајевима дословно, на телу) епитетима лењости, нерада и глупости. Политички су били игнорисани, а економски потлачени.

Читајући Дасгуптино дело, као и сличне књиге којих данас има у изобиљу, човек не може а да не буде потпуно запањен колико супротни наративи о британском успону и Индустријској револуцији, неки од њих „овенчани“ Нобеловим наградама, готово у потпуности успевају да избришу аспекте домаћег и спољашњег терора, поробљавања, пребијања, отворене пиратерије, присилног регрутовања у морнарицу, присвајање заједничког земљишта, баснословног богаћења политичких елита, војног гушења побуна, глади и погубљења под лепим и звучним називом – Славна револуција („The Glorious Revolution“, политички преокрет у Енглеској 1688-1689; прим. прев.).

„Славна револуција“, пише Дасгупта, „означила је настанак модерне државе у њеном сировом облику: недемократску трговачку машинерију која је ослободила терор у земљи и ван ње.“ (стр. 113). Прећуткивати ову истину исто је као описивати совјетску индустријализацију и Велики терор проучавањем московске параде. Али за то нико није добио Нобелову награду. Добро, можда Стаљинову…

Други „колосек“ појавио се тек у другој половини 19. века, када jе материјално благостање становништва почело да се сматра нужним условом за вођење победоносних ратова. Након тога су следила и политичка права. Она, тврди Дасгупта, нису била изборена револуцијом, а још мање претњом елити; напротив, елита их је добровољно уступила како би осигурала сопствену владавину – да би имала сито и разумно образовано становништво способно за масовно ратовање.

Ово специфично објашњење процеса демократизације биће, по мом мишљењу, важно када будемо разматрали данашњу ситуацију, која, према Дасгупти, показује многе сличности са еволуцијом британске империје по „првом колосеку“. Богати у Сједињеним Државама и на Западу могу да напредују ослањајући се на глобалну економију без обзира на то шта се дешава код њих у залеђу, односно са остатком становништва у њиховим сопственим земљама.

Амерички империјални систем заснива се, пише Дасгупта, на праву, или тачније на „правном уобличавању“ (односно легитимизацији) сваке праксе која би била профитабилна. Поглавље о Сједињеним Државама почиње сусретом Европљана са (домородачким) америчким становништвом, када су праксе поробљавања, освајања земље и масовне присиле морале бити смештене у наизглед правни оквир. Све почиње, као што је познато, са шпанским, односно католичким покушајима да се успоставе нека правила у односима између хришћана и „дивљака“.

Дасгуптино приповедање је врло убедљиво и код читаоца изазива противречна осећања. Из чисто практичних разлога, увођење извесних правила, ма колико она на први поглед изгледала неправедна, а која уређују односе између тлачитеља и потлачених, боље је него одсуство било каквих правила. И заиста, много пута у историји тлачитељи су игнорисали свако размишљање о сопственом понашању или његовом оправдавању: сматрали су да им оно није потребно.

С друге стране, лицемерје тих наводних „правила“, грубих и склепаних на брзину не само да би оправдала већ почињене неправде већ и да би умирила савест тлачитеља и будућа кршења елементарних људских норми можда учинила још вероватнијим, достиже такав степен да човек од њега инстинктивно устукне.

Дасгупта у тај контекст смешта и чувено, иначе здраворазумско тумачење Џона Лока о својини као нечему што настаје мешањем људског рада с природом: оно је било мотивисано потребом да се објасни европска узурпација земље од домородачког становништва (укључујући и Африку). Домороци се третирају као да не постоје, односно сматра се да никада нису продуктивно ступили у однос с природом, већ да су само од ње живели, те да самим тим немају право на земљу на којој живе. То је замрзнута слика света у којој се „непожељни“ становници једноставно уклањају из видокруга, природа остаје нетакнута, а прва особа која с њом ступа у активан однос јесте – колонизатор.

Темељ америчке империје почива на праву – или „праву“ (у смислу управо описаном). На међународном плану, оно ступа на сцену с Париском мировном конференцијом и појавом Сједињених Држава као глобалне силе. Стварање Лиге народа учвршћује идеју света који је, такорећи, „геометријски“ и правно подељен на делове територије под контролом различитих влада, које заузврат представљају нације. Настанак Уједињених нација после Другог светског рата, Хладни рат, теорије модернизације и слично – све се то објашњава или разматра унутар овог новоуспостављеног оквира система националних држава.

Тај свет се данас, према Дасгупти, ближи крају због неспособности да се носи са изазовима које сам поменуо на почетку. Али пре него што се осврнем на тај део, вреди поменути Дасгуптино објашњење кинеске империјалне традиције и њеног данашњег домета.

За разлику од остала три случаја, она је усредсређенa на контролу природе. Кина је огромно континентално царство пресечено рекама, од чије контроле зависи опстанак становништва, а тиме и царства. Кина, пише Дасгупта, данас исту потребу за контролом, коришћењем и експлоатацијом природе – како минерала, тако и пољопривредних култура – извози на остатак света. То је нови поглед на Иницијативу „Појас и пут“ („Belt and Road Initiative“, BRI). Ова Иницијатива је не само наследник историјске трговине између Средњег царства и Европе већ и настављач вековне кинеске праксе суочавања с хировима природе ради опстанка. Данашња кинеска експлоатација минерала у Африци само је наставак кинеске империјалне политике, али сада примењене на цео свет, а не само на империјално језгро.

Британска и кинеска империја тако постају сличне: обе зависе од спољашње пројекције својих унутрашњих пракси – трговачко-олигархијског друштва Енглеске, које се пројектује у пљачку колонија и поробљавање колонизованих народа, и кинеског „друштва заснованог на контроли водних ресурса“, пројектованог на пљачку природних ресурса другде.

Да се вратим на питање које сам раније поставио: да ли је превазилажење друштва „првог колосека“ нa данашњем Западу могуће? Треба имати на уму да Дасгупта сматра да је такво друштво (равнодушности према сиромашнима) у Британији превазиђено тек када су владарима били потребни здрави млади људи за ратове. Ако резонујемо по аналогији, која би сила данас натерала америчку елиту да уступи више моћи „обичним људима“?

Тешко је видети које би силе могле да одиграју ту улогу, нарочито јер технолошки напредак, како Дасгупта инсистира, све мање зависи од људи. Ако се ратови могу водити не само дроновима (што смо видели у рату Русије и Украјине), већ и интернет мрежама, сателитима и роботима-ратницима, зашто би елитама уопште било потребно срећна и здрава популација?

Уместо да превазилажење система националних држава видим у стварању неке магловите глобалне заједнице, склонији сам мишљењу да се на хоризонту као највероватнији исход појављује симбиотски однос између државе и технофеудалне (како се често назива) елите. Држава неће нестати. Нити ће нестати систем националних држава. Држава је изузетно флексибилан и моћан инструмент јер је она једини легални извор принуде (барем као такав самопроглашен и од многих прихваћен). Уместо да се с националном државом суочи фронтално и покуша да је сруши, зар за нову технократску елиту не би имало више смисла да је преузме, да се у њу увуче и тако у једном споји позивање на законско право државе да примењује силу и способност да ту силу заиста примени, силу коју им њихово технолошко умеће омогућава?