Песме око којих се врте наши животи: Очи и глас Сенке Велетанлић

Једне зиме почетком шездесетих година прошлог века, мој отац и ја смо ишли да купимо телевизор. Било је то у Параћину. Улице су биле завејане. Снег до колена. Узели смо санке, отишли до радње, на санке натоварили кутију са телевизором, везали чврсто канапом и полако довукли апаратуру до куће. Мој отац је вукао санке, а ја сам их придржавао да се не преврну. Ђузепе Торнаторе – да није снимао своје филмове на Сицилији него у Србији – могао би ову сцену да стави у неки свој филм.

Мојој клиначкој срећи није било краја. Више нисам морао да одлазим у месну заједницу да за 5 динара, колико је коштао улаз, гледам серије Лоле Ђукића са Мијом и Чкаљом, преносе фестивала забавне музике и остале телевизијске атракције из тог времена. „Прозор у свет“ је био инсталиран у нашој кухињи.

Сетио сам се ових догађаја кад сам пре неки дан добио на поклон компилацију „Зажели ја ћу доћи“ Сенке Велетанлић. Добри доктор ме је даривао. Преслушао сам је за кратко време безброј пута. ПГП РТС је овим издањем направио подухват сезоне.

Загреб, Опатија, Београд

Сенка Велетанлић је певачки изданак загребачке школе популарне музике. Високи ниво професионализма, дисциплина, децентност, озбиљност, уздржаност – одлике су те школе. Као и повезаност са италијанском, француском и бечком музичком традицијом.

Она је била звезда опатијског и загребачког фестивала, касније и Београдског пролећа. Сви су се трудили да на фестивалским сценама лепо изгледају. Нико, међутим, није тако добро изгледао као Сенка. Поред елеганције и лепоте она је имала још један квалитет који је издвајао. Била је модерна. Права модерна девојка.

Аница Зубовић, Габи Новак, Лола Новаковић, Нада Кнежевић и друге фестивалске диве биле су лепе, дотеране и елегантне. Али Сенка Велетанлић је уз све то била и модерна. Као да је тим својим фантастичним физичким изгледом наговештавала нову музичку осећајност.

Данас, док прелиставам прилично добро опремљен буклет диска „Зажели ја ћу доћи“ чини ми се да је Сенка својом појавом најавила долазак на сцену Франсоаз Арди. То је та модерност, та фигура, то зрачење, те очи.

Моја другарице из крагујевачке гимназије – са којима сам касније, у студентским данима, освајао Београд – биле су фасциниране Сенком Велетанлић. Она им је била идеал ка коме су тежиле кад је у питању фризура, физички изглед, начин облачења, елеганција.

Живот и каријера су касније Сенку Велетанлић одвели из Загреба у Београд. У Београду живи више од пола века. Сенка је права Југословенка. „Мајка јој је Словенка, отац Босанац-Крајишник, рођена је у Загребу, тамо је завршила и студије, а онда је више од 50 година удата за Македонца“, рекао је Сенкин супруг Зафир Хаџиманов. Као да су Сенкина лепота, таленат и елеганција били наговештаји оног шта је могла да буде та нестала држава – Југославија.

Зажели, ја ћу доћи

На компилацији „Зажели ја ћу доћи“ налази се 21 песма. Евокативни потенцијал понуђене музике је изузетан. Оживљавају светови и прошла времена. Угасли енграми се поново упале, успомене се заврте као вашарски карусел.

На почетку се налази песма Александра Нећака „Прича о изгубљеној љубави“, коју је Сенка певала на Београдском пролећу 1963. године. То је један софистицирани шлагер, бродвејске лепоте и универзалности. Илија Генић је елегантним аранжманом учинио да звучи као неки филмски скор Димитрија Тјомкина.

Стих „Наши дани срећи сад су само нема прошлост“, отпеван јасним и звонким Сенкиним гласом, кад се слуша из ове временске перспективе, задобија трагична значења која превазилазе оквире „изгубљене љубави“.

Песме „Човјек кога требам“ Марије Радић на текст Антуна Јовановића и Арсенова „Што ме чини сретним“ врхунац су ове збирке.

Прва песмa је џезирани блуз-ноктурно који као да је доспео са репертоара Били Холидеј. Говори о љубави са погрeшним човеком, који је „пропаст“ за партнерку. Песма долази из ноћи из које је „побегао месец“, из мрака у којем „самотник пожели друга“. Звук трубе, модификован сордином, наглашава ноћну атмосферу и алијенираној Сенкиној интерпретацији даје нова значења.

Ово песма вапи за новом рокерском верзијом која би била у складу са начином на који је Џенис Џоплин отпевала Гершвинову тему „Summertime“.

Арсенова песма „Што ме чини сретном“ има фине рокерске обрисе. Карактеристичан дедићевски коктел поезије и музике омогућио је Сенки да направи интерпретацију која се на овој компилацији разликује од осталих.

Уобичајеном извођачком арсеналу она је овде додала још и гласност и снагу.

Аранжман Миљенка Прохаске учинио је да се Сенкина верзија Арсенове песме може замислити као музичка тема за неку легендарну филмску сцену. Рецимо, ону са прекоокеанским бродом у Фелинијевом Амаркорду:

Морем плови један брод
      некуд на југ
с њим плови живот наш
      увијек у круг

Песме „Опрости, волим те“ Драге Диклића, „Тебе сам изгубила“ Зорана Рамбосека на текст Свете Вуковића, као и она која је дала име компилацији, а чији су аутори Тугомир Видановић и Александар Кораћ, не заостају за овим споменутим.

Три

Изузетна сценска појава Сенке Велетанлић, зачињена природном елеганцијом и лепотом, привукла је и филмаџије. Сенка је као глумица наступала код двојице проминентних југословенских синеаста.

Играла је у филмовима Николе Танхофера Свануће и Саше Петровић Три. Оба филма су из 1965. године.

Петровићев филм Три је култни филм југословенске кинематографије. То је такозвани омнибус филм – састављен је из три приче. Сценарио је писан на основу мотива из збирке приповедака Папрат и ватра Антонија Исаковића. У сваком од три дела филма главни јунак – једна од најбољих улога Бате Живојиновића у каријери – у амбијенту Другог светског рата сусреће се са смрћу. Критика је овај филм оценила као „највреднији југословенски филм с ратном тематиком, а и једно од најбољих дела остварених у нашој земљи“.

У трећој причи се појављује Сенка Велетанлић. Она глуми лепу градску девојку коју су заробили партизани и осудили је на смрт због љубавне везе са немачким официром.

Чека се извршење казне. Безимени партизански командант (Бата Живојиновић) и лепа девојка (Сенка Велетанлић) гледају се; нема никакве вербалне комуникације, само погледи. Лепо Сенкино лице је у првом плану, пре свега њене очи и коса. Лепота осуђенице учини да се командант поколеба. Има и једна суптилна еротска сцена кад девојка једе дињу. Сукња јој се мало подигне, покажу се колена и почетак бутина. Командант гледа са прозора. Све је наговештено, али ништа није изречено.

На крају девојку стрељају, а партизан остаје збуњен. Да ли је требало опростити? Да ли је лепота оправдање за забрањену љубав? Питања висе у ваздуху док се на екрану појављује натпис: Крај.

Бата Живојиновић и Сенка Велетанлић, као мушкарац и жена, били су одлични у том филму. Саша Петровић је препознао Сенкину лепоту и елеганцију и умео је да их сними. Ти кадрови представљају величанствени тренутак југословенске кинематографије и Сенки обезбеђују посебно месту у историји ex-Yu уметности.

Прошлост није прошла

Неке приче имају почетак а немају крај. Тако је и са овом о Сенки Велетанлић. Пре неки дан имали смо прилике да слушамо Сенкиног сина Васила Хаџиманова у Ботаничкој башти. Сенкина музичка мисија започета средином прошлог века има свог легитимног настављача. А како чујем и унука Марта је на том путу.

Не волим флоскулу „боља прошлост“. Некако ми је патетична и погрешна. Више ми се допада она Фокнерова сентенца која каже да прошлост није мртва, нити је прошла („The past isn't dead. It isn't evеn past“). То је жива твар, као музика. То је континуитет који нас дефинише, то су песме око којих се врте наши животи. Неке од њих је отпевала Сенка Велетанлић. Ето их на компилацији „Зажели ја ћу доћи“.