Нови феудализам је наша будућност: Како би могaо да изгледа нови мрачни средњи век

Судећи по новинским извештајима и интервјуима, бројни људи у Трамповoj администрацији и око ње опчињени су Римским царством. Себе виде као тумаче поука које су за њим остале – чувајте се имиграције; величајте мушкост; рађајте децу – и наследнике његове величине. Транспарент на Конференцији конзервативне политичке акције у Вашингтону приказивао је Доналда Трампа у профилу Октавијана Августа, украшеног ловоровим венцем на глави. Илон Маск себе назива „Императором Марса“ и једно од своје бројне деце назвао је Ромул. Стив Бенон држи бисту Јулија Цезара у својој канцеларији на Капитол хилу.

Пре две деценије, када је MAGA била само латинска реч за „чаробницу“, написао сам књигу о старом Риму и модерној Америци. Књига се није дотицала мушкости или стопе наталитета, нити је покушавала да објасни пад Рима; идеја је била само да се кроз причу о једном друштву из прошлости пронађу трагови оног у коме данас живимо. Истраживање једног давно несталог царства довело ме је у контакт са истакнутим научницима који су ми великодушно посветили своје време. Човек о коме често размишљам јесте покојни Рамзи Макмален, историчар с Јејла и аутор класичне студије из 1988. године под називом Корупција и пад Рима – књиге чије се поуке и даље добро држе.

Макмален је имао скоро осамдесет година када сам га упознао, био је још увек врло активан, а у то време сматран је највећим живим историчарем Римског царства – почаст коју му је доделило Удружење америчких историчара. Први пут смо се састали на ручку у Њу Хејвену, у Конектикату, а касније смо наставили да комуницирамо телефоном и имејлом. Већ сам га познавао као живахног аутора који је копао по надгробним натписима, фрагментима папируса и одломцима античке поезије. Уживо, његова кратка разбарушена седа коса савршено је одговарала начину на који је говорио: самоуверено, опуштено, скачући с теме на тему.

Субординација унутар Империје

Током ручка, Макмален је покренуо широк спектар тема – можда се предуго задржавајући на раним црквеним саборима – али се изнова и изнова враћао на једну тему: шта се дешава с једном политичком заједницом када централну контролу и заједнички циљ нагризају опортунизам, лични интерес и профит. То је била тема његове књиге о корупцији – појму који је, како га је Макмален користио, имао много шире значење од подмићивања и проневере.

Оно што је њега занимало, објаснио је, били су механизми који су одржавали Римско царство у функцији и како и како се песак неумитно увлачио у његове зупчанике. Рим никада није имао управни апарат развијен као било шта што данас познајемо, али када је функционисао – функционисао је прилично добро.  Оно што је Макмален назвао „ланцем моћи“ повезивало је централну власт са удаљеним војсковођама и далеким магистратима, ковницама новца и снабдевачима бродова, па све до „стотина обућара у Напуљском заливу и стотина сељака с њиховим воловским запрегама у Кападокији“.

А онда се то распало. Макмален је описао проблем: с временом су се између наређења и извршења испречили слојеви различитих интереса, што је довело до прекида ланца моћи. Прекид је могао доћи услед обичне похлепе – негде успут неко би увидео да му се исплати да игнорише удаљени ауторитет. Или се то могло догодити зато што је јавни задатак препуштен приватним рукама, а те приватне руке су имале своје интересе које је требало заштитити. Војска је углавном била препуштена варварским извођачима радова – звали су их федерати – који се нису увек показали поузданим, благо речено.

На многим местима правни је систем био препуштен трговачким интересима: сачувана је једна бронзана плоча из јавне зграде у Нумидији на којој је наведено колико парничар треба да плати и коме како би се поступак уопште покренуо. Макмален је имао мноштво примера таквих случајева – читаву књигу је о њима написао.

Аутсорсинг јавних послова

Политиколог би могао да употреби израз „екстернализација државних функција“ да опише већи део онога што је Макмален проучавао. Познатији термин био би „приватизација“, реч коју је и сам Макмален користио. Почетком 2000-их, након две деценије дерегулације и денационализације, овај термин је ушао у широку употребу, али у другом контексту: да опише пут којим су кренуле владе на Западу, посебно Сједињене Државе и Велика Британија, како би се све већи делови јавне одговорности – за безбедност, финансије, образовање, инфраструктуру, податке – одсецали од државе и препуштали приватним рукама. Свуда су почели да ничу независни феуди. О овом процесу сам писао и ја, и он је постао велики део моје књиге.

Поново сам се вратио Макмаленовој књизи Корупција и пад Рима у раним данима актуелне Трампове администрације, и запитао се како би он реаговао на убрзано демонтирање државних агенција и масовна отпуштања државних службеника. Све више јавних функција сада ће вероватно бити „аутсорсовано“.

Министар одбране Пит Хегсет годинама инсистира на приватизацији здравствене заштите за ветеране. Други званичник администрације, Мехмет Оз, залагао се за приватизацију Медикера – програма који сада надгледа. Администрација је показала интересовање за разградњу Националне метеоролошке службе и издвајање неких њених функција. Разматра се потпуна приватизација владиних агенција „Фани Меј“ и „Фреди Мак“ , који су темељ националне хипотекарне економије.

Председник Трамп је покренуо идеју о приватизацији и Поштанске службе Сједињених Држава. Првог дана на функцији издао је извршну наредбу којом се Министарству правде дозвољава да поново шаље затворенике у затворе којима управљају приватне компаније, поништавајући политику Бајденове администрације. Обећао је да ће депортовати милионе људи без докумената (илегалних имиграната), а делови тог напора такође се приватизују. 

Политико је још у фебруару 2025. објавио да су инвеститори предвођени Ериком Принсом, оснивачем плаћеничке групе некада познате као „Блеквотер“, послали предлог Белој кући залажући се за стварање приватног војног ентитета за успостављање „логорa за обраду“ и спровођење рација, могуће уз помоћ приватних грађана овлашћених за хапшења. Администрација је убрзо доделила уговор вредан 151 милион долара чартер компанији CSI Aviation за обављање депортационих летова – прилика је била „превише вредна да би се пропустила“, како је изјавио један од руководилаца једне од CSI-јевих подизвођачких фирми.

Макмален је умро новембра 2022, тако да о овоме не могу да га питам. Али сећам се два питања која сам му поставио кад смо се упознали. Прво сам и сâм сматрао готово бесмисленим: може ли да сумира еволуцију империјалног Рима у једној реченици? Рекао је да то може да уради у четири речи: „Мањина има све више.“

Друго питање је било о приватизацији и куда она води. Макмален је био превише опрезан научник да би се усудио на било какву грандиозну изјаву. У историји нема ничег „што мора“, објаснио је. Могао је само да претпоставља о томе како су се одређени процеси одвијали у Старом Риму. Уз то, волео је да пореди културе и временске периоде (касније ми је послао рад који је написао о корупцији у Риму, Индији и Кини у три различите ере), и волео је да истражује идеје. Размислио је о мом питању, а затим је узвратио: „Да ли мислите на средњи век?“, упитао је. „Или на садашњост?“

Повратак у будућност

Средњи век и ја смо се добро разумели, мислио сам. Са своје стране, исказивао сам му искрено поштовање (због оснивања и успона универзитета, оживљавања филозофије, изума наочара) и романтично сам му се дивио (лукови покривени маховином, шарени витражи, мирис печеног вепра на ражњу).

Историју средњег века студирао сам на факултету, а и много година сам радио са оцем на стрипу „Принц Валијант“, смештеном у средњи век (аутор текста био је сценариста „Принца Валијанта“ док је његов отац Џон Кален Марфи седамдесетих цртао стрип на трагу Харолда Фостера – прим.прев). Клесан камен и пуцкетање ватре и данас на мене делују умирујуће.

Заузврат, мени за љубав, средњи век је требало да остане у историји, тамо где припада. Али није. Са убрзаним напретком приватизације, чини се да нам се враћа у облику нечега што подсећа на феудализам. Стручњаци за средњи век расправљају о томе шта та реч заиста значи, рашчлањујући је с контроверзном прецизношћу. Иако у то време можда и није имала јасан смисао, сама идеја, када се оголи до суштине, међутим, прилично је једноставна.

Како је у Европи царска моћ опадала, учврстио се нов систем организације, у коме су моћ, управљање, закон, безбедност, права и богатство били децентрализовани и држани у приватним рукама. Они који су поседовали ову приватну моћ били су међусобно повезани, од највишег до најнижег, у нивоима вазалства. Они с врха су такође имали обавезе према онима испод – да спроводе правду и пруже заштиту. Замислите систем, могуће, као лутку налик на руску бабушку састављену од олигарха који владају великом масом људи који преживљавају као кметови и сељаци.

Идеји о владама као јавним пројектима с јавном сврхом и извесним степеном јавног учешћа грађана – онога што је Мејфлауерски споразум из 1620. назвао „грађанским политичким телом“ (Civil Body Politic) – требало је много времена да се поново успостави. Већина људи у развијеном свету живи у једном таквом систему, или у нечему што тежи да то буде, већ неколико векова. Нећу претеривати у оцени колико је овај експеримент био успешан, али он је разлог што имамо полицијске снаге уместо самовољних осветника и мреже социјалне заштите уместо милостиње коју људи у хулахопкама насумице бацају с коња.

Нови феудализам

Током осамдесетих и деведесетих, приватизација је поново почела да добија на замаху, и за то је имала велику подршку. Антидржавно расположење створило је за то прилику, а предузетници су је само приграбили. Приватизацију су такође заговарали креатори политике који су сматрали да је „аутсорсинг“ приватних извођача послова природно ефикаснији. Осим тога, јавни сектор не може да обави све.

Од случаја до случаја, приватизација овога или онога може да има смисла. Проблем настаје у самој акумулацији. У САД, чак и пре него што је Трамп други пут преузео дужност, било је отприлике двоструко више људи запослених у приватном сектору који обављају послове савезне владе него што је било федералних службеника.

Како се темпо приватизације убрзавао у 21. веку, тако је идеја „неофеудализма“ или „технофеудализма“ почела да привлачи пажњу научника и теоретичара – поред осталих Џоела Коткина, Џоди Дин, Роберта Кутнера и Јаниса Варуфакиса.

Већина ових аналитичара је дубоко забринута: они предвиђају ерозију транспарентности, непоштовање индивидуалних права и концентрацију моћи у рукама све малобројније групе богатих „барона“, док је већина становништва сведена на услужне послове који представљају модерaн облик кметства. Насупрот томе, теоретичари на техно-либертаријанској или неореакционарној маргини, који све то посматрају из јајоликих столица у „Скај лаунџу“, виде исте појаве – и једва чекају.

Значење и последице приватизације могу бити предмет расправе, али сам феномен се не може оспорити. Да наведемо неколико примера.

Монопол над контролом новчане масе некада је био обележје јавне моћи. У периоду од једне деценије, приватне криптовалуте су поткопале ту контролу, истовремено омогућивши широк спектар нелегалних активности. Криптовалуте је тешко регулисати чак и када би за то постојала воља, које често нема. У САД, Трамп и његова породица су у великој мери укључени у крипто бизнис. Када је у априлу 2025. председник Трамп најавио да ће позвати 220 највећих инвеститора нa приватну вечеру за своју криптовалуту „$TRUMP meme coin“, вредност тог мим-новчића је порасла у року од неколико сати за 60 процената.

Монопол над легитимном употребом силе – замена витезова и копљаника разних вазала професионалним сталним војскама – било је још једно традиционално обележје јавне власти. Чувена изјава Доналда Рамсфелда да „свако иде у рат с војском коју има“ данас гласи „с војском коју унајми“.

Плаћеничке војске и милиције

Приватне војне компаније које данас делују широм света, попут групе „Вагнер“ или компаније „Трипл канопи“, подсећају на немачке плаћеничке војске зване ландскнехти (Landsknecht) из 15. и 16. века.

Свет је данас преплављен ветеранима из недавних ратова, а владе и корпорације често желе активне мере без правног надзора. (Данашњи фриленсери у безбедносним услугама, примећује извештај Националног универзитета за одбрану САД из 2019. године, „као средњовековни плаћеници могу се показати претерано бруталним приликом извршавања уговора“.)

Од 2007. до 2012. године, само САД су потрошиле 160 милијарди долара на приватне компаније или појединце који пружају безбедносне услуге.

Паралелно с њима делује индустрија још већих размера – растуће приватне компаније за прикупљање обавештајних података попут „Палантира“. САД троше значајан део свог буџета за обавештајне службе. Сâмо име компаније „Палантир“ као да, преко Толкина, одзвања уназад у феудални свет.

Јавне полицијске снаге, чија је мисија да заштите све, углавном су изум из 19. века. Али полицијске снаге се смањују. У САД свако ко има новца и потребу за тим сада ангажује приватна обезбеђења, који броје два пута више припадника него полиција. Међу компанијама са седиштем у САД, трећи највећи светски послодавац – после „Амазона“ и „Волмарта“ – јесте приватна безбедносна фирма „Allied Universal“.

Приватна обезбеђења патролирају малим градовима и деловима великих градова. Конзорцијум стотина предузећа у Портланду, у Орегону, ангажовао је компанију под називом „Echelon Protective Services“ да чува њихов центар града, дању и ноћу.

Током пожара који су опустошили Лос Анђелес у јануару 2025, најбогатији становници Брентвуда позвали су тајну безбедносну фирму „Covered 6“ да заштити њихове домове од пљачке.

Што се тиче личног обезбеђења, тржиште нема граница. Према извештајима, Марк Закерберг за лично обезбеђење годишње издваја 23 милиона долара, пет пута више него што папа плаћа за „Швајцарску гарду“, која служи за личну заштиту верског поглавара и Ватикана.

Приватно управљане стамбене заједницe

Као и у средњем веку, богати се повлаче иза заклона. Да је данас изграђен, Виндзорски замак би у продајном проспекту био описан као „приватно управљана стамбена заједница“. Деведесетих година прошлог века, када је економиста Роберт Рајх почео да пише о „отцепљењу успешних“, око три милиона америчких стамбених јединица налазило се унутар затворених заједница, које су штитиле популацију од око 8 милиона људи.

Данас затворене заједнице обухватају 14 милиона стамбених јединица. Једна компанија за некретнине на Флориди својевремено је на својој веб страници питала заинтересоване: „Да ли је ров прави избор за вас?“ Била је то првоаприлска шала, али не баш добра, пошто модерне резиденције окружене рововима већ постоје. Можда и најексклузивнија ограђена заједница на свету заправо је острво – у заливу Бискејн на Флориди, са 89 становника (укључујући Џефа Безоса, Иванку Трамп и Џареда Кушнера) и радарским системом обезбеђења који је пројектовала израелска компанија „Магос“. Полицајци у глисерима пресрећу свакога ко се превише приближи.

Приватизација је уздрмала и правосудни систем. Један пример из амбициозног истраживања Роберта Катнера и Кетрин В. В. Стоун у часопису „The American Prospect“ тиче се све веће употребе обавезне арбитраже коју корпорације уписују у приватне уговоре као начин решавања потрошачких и радних спорова. Јавни судски систем је преоптерећен. Арбитража – „аутсорсинг судске праксе“, како је аутори називају – ствара паралелни приватни систем, онај у коме се ефикасност више вреднује од јавног надзора или законског поступка.

Надзор у ширем смислу – над животном средином, храном, лековима, финансијама – деценијама се премешта у руке оних над којима би требало да се спроводи. У својој књизи из 2021. године Приватизација свега, Доналд Коен и Ален Микелијан документовали су губитак јавне контроле над водом, путевима, социјалном службом, парковима и много чим другим.

Актуелно намерно демонтирање владе у Америци и њена замена нечим што је изграђено на приватизованој моћи и мрежама личне лојалности само убрзава процес који је одавно било у току. Његов дух је пре неколико деценија ухваћен у максими Мареја Вајденбаума, економског саветника Роналда Регана: „Немојте само да стојите ту – укините нешто!“

Случај Алена Бејтса

Једaн од недавно најгледанијих телевизијских програма у Великој Британији била је ITV серија „Господин Бејтс против Поште“ (Mr Bates vs the Post Office), драматизована верзија догађаја од пре неколико деценија. Наиме, британски поштански систем, којим је некада директно управљао министар у влади, постао је 1970. (државна) статутарна корпорација. С временом су делови тог система издвајани – од времена Маргарет Тачер земља је агресивније него већина других држава спроводила приватизацију – а правни и надзорни оквир био је подвргаван сталним изменама.

Крајем деведесетих, Пошта је, у споразуму насталом као аранжман „јавно-приватног партнерства“, компјутеризовала своје рачуноводствене и друге операције; систем је испоручила британска компанија коју је потом купио технолошки гигант „Фуџицу“. Грешке у софтверу убрзо су довеле до тога да су стотине сеоских поштара лажно оптужени за крађу и отпуштени из службе, неколико њих је отишло у затвор, а један број је извршио самоубиство.

„Фуџицу“ је потом признао грешку, али није прихватао кривицу за низ неправди који је уследио. Унутар Поште, корпоративна непрозирност и распршена одговорност олакшавали су прикривање, а отежавали утврђивање одговорности. Без истраживачког новинарства часописа „Computer Weekly“ – и, наравно, ТВ серије – можда уопште не би ни било никакве одговорности.

На крају, директорка Поште је доживела иронично феудалну судбину: некадашњој „Команданткињи Реда Британске империје“ краљ Чарлс III је одузео ову титулу. А господин Бејтс, локални управник поште који је организовао отпор, проглашен је витезом.

Господин Бејтс против Поште имао је многе предности у причању приче у односу на реалност – обичног човека који постаје јунак, гневне сељане и зелени сеоски крајолик. Али ситни проблеми који полако блокирају механизам власти ретко изгледају спектакуларно и јавност их готово и не види. А последице се откривају споро и често се правдају ситним словима у уговорима.

Приватни затвори

Године 2008, Чикаго је у очајничкој потрази за новцем приватизовао своје аутомате за паркинг, продавши на 75 година права на све приходе групи инвеститора коју је предводио Морган Стенли. Одредба у уговору о „усклађивању“ захтева од града да надокнади инвеститорима изгубљени приход када се паркомати избаце из употребе – што оптерећује доношење одлука кад год град буде разматрао пројекте који би укинули паркинг-места или дали предност јавном превозу у односу на аутомобиле.

Права на управљање наплатом путарине на ауто-путевима неке јурисдикције су продале приватним компанијама, укључујући и стране. Ситна слова у уговорима често спречавају унапређења споредних путева, уз образложење да би побољшања путне мреже створила нелојалну конкуренцију. 

Приватни затвори у уговоре по правилу стављају клаузулу о квотама. Док се државе и општине можда надају да ће у складу са својом политиком смањити број затвореника, кревети у приватним затворима без обзира на то морају бити попуњени.

Ланац подизвођача

Подсећајући на „ланац моћи“, који омогућава делотворну власт, Макмален је писао: „На свакој тачки преношења првобитна наредба мора се пренети онаква каква је примљена. У супротном, све ће се распасти.“

Контрола и одговорност су темељ. Контрола се односи на то ко доноси одлуке и ко одлучује да ли ће се спровести – и у чију корист? Одговорност се односи на то ко одређује да ли је нешто пошло по злу, а ко да ли је проблем решен? У приватизованом свету, влада постаје „дифузна, нестабилна, непредвидива“, а линија одговорности све више слаби. Извођачи радова ангажују подизвођаче, који ангажују своје подизвођаче.

„Не могу вам ништа рећи о подизвођачевом подизвођaчу подизвођача“, рекао је званичник НАТО-а за „Њујорк тајмс“ 2010. године кад су га питали о обезбеђењу конвоја у Авганистану, за које се испоставило да је у дослуху с талибанима. У великом делу данашње из система „издвојене“ власти, „подизвођач подизвођачeвог подизвођача“ готово је опис радног места.

Да ли је феудализам наша будућност? У историји не постоји да нешто „мора“ да буде, а садашњост је загонетка исто колико и све што је пред нама. Приватизовани свет може бити привремена аномалија, нова развојна фаза, или само подразумевано стање људског друштва. Наша епоха још нема име, и неће бити на нама ни да му га дамо. Из неке далеке тачке у будућности, век у којем живимо можда ће изгледати као „средњи“. Са својом контроверзном прецизношћу, историчари ће рашчлањивати шта је „приватизација“ заправо значила и питати се да ли смо је у своје време уопште разумели.