Сећања на Велимира Вецу Лукића, човекa позориштa и литературe, песникa и боема: Духови епохе

„Често ми падају на памет Јесењинови стихови:

Aх, отаџбино! Колико сам пао.
Руј упало лице пече, као жалац.
Језик суграђана туђ ми је постао,
у својој земљи ја сам као странац.

Тако се ја у мом родном граду, где сам крштен у цркви Светог Саве, осећам све више сувишним, излишним, странцем... И да не будем патетичан, једино се надам да ћу повући очеве гене где су сви умирали око шездесете, од инфаркта. Ја сам један инфаркт већ преживео, ваљда ме други у овој години неће мимоићи. То ми је једина вера у будућност...“

Овако ми је говорио Велимир Веца Лукић почетком фебруара 1996. године, уочи свог 60. рођендана.

На свет је дошао 10. фебруара 1936. у Београду. Од нашег разговора до смрти, 29. августа 1997, проживео је још годину и по дана у истинском ишчекивању да га други удар лиши муке коју је тада овако сажео:

„Постоји један Сартров комад који се зове Несахрањени мртваци. Е, ја себе рачунам у несахрањеног мртваца, и мислим да су многи од нас управо то. Неки верују, неки не знају да јесу, неки знају а неће да кажу, а ја знам и хоћу да кажем. Ја више не знам да ли смо ми друштво, систем, народ, шта смо? Када се изгубе све вредности, када све постане привид, и уметност и наука, и литература и позориште, када је све то у петом или шестом плану, а у првом плану су политички комедијанти – онда је то дуга и тешка болест, агонија која се обично завршава смрћу, а нема Христа да сиђе и једним потезом руке излечи као што је лечио губавце...“

Депресија у којој је последњих година живео Веца Лукић полако је тањила његову жељу за животом. То су схватали његови најближи пријатељи, попут Миливоја Глишића, тадашњег колумнисте НИН-а, који је искрено волео и ценио тог, како га описује, достојанственог човека урођеног господства. А на крају, нажалост, као да се и то стицајем околности којима није могао да влада – релативизирало:

„Та депресија је у последњој фази његовог живота била све јача и он је више није крио. Умео је изненада да се упита чему све ово, има ли живот смисла. Долазио је често у НИН, одиграо би партију шаха, направио неколико досетки и одлазио. Упорно је говорио да живот више нема никаквог смисла, да је све што се догађа у последње време понижење. Једном, у априлу 1997. дошао је да се поздрави са мном и помало патетично рекао да је одлучио да нестане са овога света. Молио сам га да не мисли о томе, да је то кратак наступ малодушности, али сам стрепео. Тако, када су ми јавили једног преподнева крајем августа 1997. да је Велимир умро, помислио сам да се убио. На срећу, ако ту уопште има среће, није то сам урадио већ му се онај тешки инфаркт од пре 15 година вратио.“

Црно време опадања

Велимир Лукић је био песник, драмски писац, управник са најдужим стажом у историји Народног позоришта (18 од укупно 30 година колико је провео у њему), и три деценије „глупо-наиван комуниста“, како је себе касније описао. Пријатељ Бранка Миљковића. „Да сам имао храбрости, требало је да се убијем на време, као Бранко Миљковић“, рекао ми је једном. Секретар Удружења књижевника Србије у функцији носача кофера Иви Андрићу. Кад се славни писац вратио из Шведске са Нобеловом наградом, Веца га је сачекао на аеродрому, а после му је тешке кофере пуне књига носио до стана. И измислио је како му је Андрић пружио напојницу. Бедну. Био је усмени аутор склон мистификацијама, који је у најлуциднијим тренуцима смишљао такве приче да је магијски реализам Маркеса или Сарамага, са којима смо се касније сретали, спрам Вецине љубавне авантуре у Аргентини, например, био чист аматеризам.

Када је деведесетих престао да долази у Клуб књижевника, ова институција је изгубила дух и својство које јој је Вецино присуство деценијама давало. А то се догодило када више није имао пара, када су ову кафану окупирали нови богаташи незагађени мислима и недирнути осећањима, када плата уметничког директора Атељеа 212, где је завршио каријеру, није дозвољавала аутору петнаесетак драма и десетак књига поезије, првом дипломираном српском драматургу, најмлађем добитнику Октобарске награде, да се изложи ризику Будиних цена. Када је Веца морао да изађе из Клуба књижевника да би се у њега уселили ошишани, дебеловрати криминалци у свиленим оделима немогућих боја, уз која су се фантастично слагале дречаве кравате, златне наруквице, ланци и телохранитељи са пиштољима лако набубрелим испод сакоа – ту смену вредности ми је овако описао:

„Ми смо или имали илузију, или је стварно било тако, да су људи из уметности, културе, науке, бар привидно имали неки углед. Постојала је разлика између мене, који сам могао у џепу да имам само један динар, и неког шверцера који је у џепу могао да има милијарду динара. Ипак сам ја био, како би се рекло, поштованији члан друштва. Данас је обрнуто. Сваки онај који има у џепу хиљаду марака, за мене је бог. Ја животарим и више не успевам да нађем мир ни у писању, јер ме је све ово што се догађало последњих година на неки начин растурило и не видим сврхе ни у чему. Све то што нас разједа, што девалвира вредности, последица је политике као кича. Мислим на кич мишљења, кич процењивања читавих вредности, на чињеницу да члан неке странке има већу јавну и материјалну проходност него онај ко би данас написао Рат и мир, открио лек против рака или сиде.“

Тешко је било познавати још некога коме је новац, као Веци, представљао само средство за живот. Сви његови прохтеви сводили су се на две-три пакле цигарета дневно, вечеру у Клубу књижевника уз киселу воду и кафу, пар одела, чисте кошуље и вредне књиге. Највећи део живота провео је са супругом Милком у малом стану на почетку Улице Мајке Јевросиме, у коме је нишка Меги из Мачке на врућем лименом крову, у коју се заљубио кад је имао 23 године, остала да живи после развода, а он се уселио у једнособан станчић на Каленића пијаци. Вецино уживање није подразумевало новац већ друштво, кафану и причу. Његова љубав су били литература, антички писци посебно, и позориште.

Рани јади

Миодраг Илић, драматург, Вецин друг из детињства, мисли да га је књигом заразила мајка Нада, ћерка Јордана Бабановића, угледног учитеља из Врања и народног посланика Либералне странке у Кнежевини Србији, која се школовала у иностранству и била изванредно образована. „Двојица Вециних ујака били су краљеве дипломате, а најмлађи, Бошко Бабановић, чувени предратни фудбалер БАСК-а. Отац Грујица, правник, радни век је провео као виши чиновник који се бавио финансијама у општини Београд. Строг, висок, блиставо леп и у време највеће немаштине беспрекорно елегантан, човек од ауторитета. Веца га је звао 'тата змај' и бојао га се, мада овај никада није подигао руку на свог јединца. Име је, иначе, добио по стрицу, чувеном београдском адвокату Велимиру Лукићу“, сведочио ми је Мија Илић и присећао се заједничког детињства:

„Веца je имао четири, ја шест година када смо се упознали. Мајке су нам биле велике пријатељице. Делио нас је зид између кућа у којима смо становали горе на Звездари, изнад Хајдуковог игралишта. Не сећам се више ко је од кога добио мале богиње, али знам да су нас мајке потрпале у један кревет и заједно смо их прележали. И уопште, цело детињство смо провели заједно. Први пут смо са мајкама летовали у Рибарској бањи, код Крушевца, на падинама Јастребца, потом смо неколико пута били у Мојстрани, испод Триглава. Он је имао 14 година, ја непуне две године старији, када смо тог лета у Мојстрани написали прву драму. Заједничку. Звала се Ко је крив. Радило се о неком разочараном човеку који се одао алкохолу и стално говорио ко је крив, ко је крив, зато смо тако назвали текст који, природно, никада и нигде није угледао светлост дана.“

Обојица су кренули у Шесту београдску гимназију, али Лукићи су убрзо заменили стан на Звездари и преселили се у Улицу Лоле Рибара 4, па је Веца завршио чувену Другу београдску гимназију, као и његов отац. Додуше, као младић имао је пех да једне године на Бохињу упадне у језеро, добије запаљење плућа које ће прећи у инфилтрат, а потом у туберкулозу костију. Дуго су га лечили антибиоцима, а он је, лежећи, прочитао незамислив број књига.

Дуги живот краља Освалда

Имао је 16 година када је објавио прву песму у часопису Млада култура, а са 18 му је издавачка кућа Ново поколење (касније Нолит) штампала прву збирку. Уписао је најпре филозофију, да би пре краја напустио студије и постао први студент на тек основаној класи драматургије коју је водио Јосип Кулунџић. Октобарску награду Београда добио је као студент треће године драматургије за драму Окамењено море, изведену у Народном позоришту. Тако је почео његов стваралачки пут песника и драмског писца кога је био глас да је имао само једну инспирацију – античке мотиве. И то зато да би увијено, кроз алегорију, алудирао на Јосипа Броза и његову супругу, на пример.

Због неких од тих драма је имао проблема, али не великих да би о себи говорио као о жртви комунизма, како су многи, неупоредиво мање „грешни“ од њега, волели да се хвале. А истина је да је Веца био први писац који је после Бранка Ћопића и његове Јеретичке приче био јавно именован и нападнут 1965. године, и то од стране Владимира Бакарића, тада моћног Титовог свиленог. Наиме, причало се да је у односу на друге Брозове главосече Бакарић био сувише мек, па је Стари свог повереника за Хрватску из милоште звао свилени. Веца ми је ту епизоду из живота овако описао:

„Случај се збио две године после београдске премијере комада Дуги живот краља Освалда који је потом био преведен и објављен у једној врло репрезентативној светској антологији политичких драма, где сам се нашао уз Брехта и сличне величине, и већ увелико се играо по свету. И онда је, ваљда, Бакарић негде видео представу, или нешто о њој чуо, тек огласио се јавно рекавши да је моја драма контрареволуционарна, антикомунистичка и све што је уз то ишло у то време. Међутим, нисам имао никаквих проблема због тога. Нормално сам долазио у позориште и радио, док су сви по ходницима причали да сам ухапшен, да сам у кућном притвору, и да је то што долазим у канцеларију само привид, јер ме, иначе, чува милиција.“

Дотични комад Дуги живот краља Освалда био је несумњиво инспирисан владарским паром из Ужичке улице, па га је Уметничко веће Народног позоришта „с гнушањем“ осудило, што је редитеља Брацу Борозана довело у врло непријатан положај, али он се досетио да уочи премијере на Малој сцени Народног позоришта 13. јануара 1963. године, на програму напише како се та драма односи на ОАС, тадашњу десничарску терористичку организацију у Француској која се борила против независности Алжира, и тако се макар формално заштитио. А непредвидљиво перо Елија Финција никада у „Политици“ није исписало толико суперлатива о једној драми као поводом премијере Краља Освалда.

Фестивал малих и експерименталних позоришних сцена у Сарајеву (МЕСС), доделио је потом овој представи све „Ловорове венце“, фестивалске награде, али је извесни партијски истражитељ Наим Курт оног преподнева када је требало потписати све дипломе за текст, режију и глуму, на Радио Сарајеву пљувао по Вецином тексту колико је год могао. Због тога је троје чланова жирија побегло када се читало саопштење о наградама, па су остали само Борислав Михајловић Михиз и Примож Козак. Веца никада Михизу није заборавио за оно време велику храброст коју је овај тада испољио.

Шилинзи и динари

Када је недуго потом отишао у Грац на премијеру ове представе у тамошњем позоришту, Веца је био у потпуном шоку. Пошто су Аустријанци добро разумели комад, нису имали разлога да краља Освалда обуку у историјски костим, већ су га лепо оденули у маршалску униформу. Пљунути Броз. У страху шта ће му се догодити кад се врати у Београд, Веца је одмах после премијере побегао у хотел и није остао на пријему где је требало да буде једна од главних званица.

У повратку је у возу променио шилинге за динаре, макар да га на граници не ухапсе са страном валутом, ако до тога дође. Претходно је успео да купи једну оловку на којој је писало ГРАЦ, јер му је Милка на поласку добацила: „Купи ми макар једну оловку“, алудирајући на то што није имао обичај да жени купује поклон. А то што је све шилинге променио за динаре, није било ни први ни једини пут:

„Мрзео сам било коју другу валуту осим динара, па сам једном приликом отишао у банку и заменио 9.000 марака, девизе које сам добио од извођења неких мојих радио драма у Немачкој, у динаре. Када се сетим тога и сличних потеза, схватам да иако никада нисам био прави комуниста, да сам од комунизма ипак наследио нешто глупо: на страну валуту сам гледао као да је она неки антидржавни елемент, да је велика срамота имати нешто с девизама, и то сам спојио са својим поимањем античке философије да све своје са собом носим.“

Још једна забавна прича збила се тих година када је Веца одлазио у Аустрију по хонораре. Када се затекао у Бечу са пуним џеповима шилинга с којима није знао шта ће, отишао је у хотел-кафе „Сахер“ и, пошто је обожавао слаткише, сео је за сто и наручио да му доносе све слаткише са списка, један за другим, док не каже: доста. Хтео је све да проба. У једном тренутку, приметио је како људи за столовима прекопута упадљиво гледају у њега. Позвао је конобара и питао га да ли је у Бечу забрањено да се наручује више од од једног парчета торте, па сви због тога у њега гледају. Униформисани младић му је одговорио: „Господине, не гледају у вас, гледају у сто поред вас, за којим седе госпођица Роми Шнајдер и њена мајка, госпођа Магда Шнајдер.“

У силној жељи да му не промакне ни једна торта, ни један слаткиш, Веца није ни приметио да поред њега седи тада најславнија Бечлијка са једнако славном мајком. Када сам га питала да ли је Роми у природи стварно онако лепа као на филму, одговорио ми је: „Када сам чуо ко су, погледао сам их, а мајка ми се упадљиво насмејала, само што ме није позвала за сто. Одмах сам се вратио свом тањиру са колачима.“

Зла ноћ

Десетак (или нешто више) година после Краља Освалда, на Стеријином позорју у Новом Саду изведен је комад Зла ноћ који је говорио о прогонству римског песника Овидија. Дежурни партијски чистунци су овај комад, међутим, прочитали као тешку оптужбу против комунизма. Критичар „Политике“ Мухарем Первић био је председник жирија и гласао је да ова представа добије награду Позорја, али је она ипак отишла у друге руке. Веца се овако присећао те приче:

„Председник жирија је гласао за мене, али ми је рекао да пре тога мора да ме нападне, јер је то нацрњи антикомунистички текст, а он је комуниста 'до крви'. И рекао ми је уз то да бих добио најмање 12 година затвора када би он написао о чему се у том тексту заиста ради. Захвалио сам му што ме је ослободио Забеле и рекао му нека пише шта хоће...“

Муке које је повремено имао као драмски аутор, биле су рај у односу на перманентну борбу са властима да се добију паре за позориште. Милка Лукић памти какво је лудило у кући почињало сваког 15. у месецу, кад би Веца кренуо у потрагу за новцем да би првог поделио плате ансамблу Народног позоришта. И онда би опет од првог до 15. био миран. Глиша, како смо звали Миливоја Глишића, тврди да је Вецина љубав према позоришту била јединствена:

„Чинио је неке личне компромисе, бивао је уз власт и слушао власт, уверен сам, само да би опстао на том месту и у тој институцији која је заиста била његов живот. Био је свестан својих уступака режиму да би нешто добио за позориште и самоироничан према својој вези са градским комитетом где је ваздан морао да иде и да се с њима носи. Смишљао је подвале како да изигра официјелну власт на корист позоришта. Када нас избаце из Клуба књижевника а ми одемо и до шест ујутру шетамо Калемегданом, он би већ у осам био у неком СИЗ-у (самоуправна интересна заједница, оличење власти и материјалне моћи у једном периоду развијеног самоуправног социјализма, Р.С.), како би добио паре за позоришну кућу на Тргу републике. Борио се најпре да уопште добију плате, а потом се залагао да глумци имају колико год је могуће веће плате. Иначе, глумце је заиста волео, без обзира што их је стално оговарао, у бољем значењу те речи. Нарочито је волео да прича о њиховим љубавним догодовштинама које су се весело завршавале неким подвалама.“

Рат са Миром Траиловић

Много нежности, наизглед сурове, имао је за Миру Траиловић коју је волео, уважавао, али ју је и кињио на свој начин. Свако мало би пустио глас да је он добио неки посебан новац за Народно позориште, а да Мира није добила ништа за Атеље 212, и подговарао њене глумце да је нападају јер се не бори довољно за њих и њихово позориште. Посебно јој је подигао притисак када је лансирао причу да ће је власт именовати за амбасадора у Мексику и да се управо спрема да тамо иде и погледа резиденцију. Миру Траиловић је то изразито нервирало јер је, изгледа, и она имала неке дипломатске амбиције.

Треба уз то рећи да је Велимир Лукић, човек од позоришта, имао истанчан укус за класичну драмску литературу и за класично позориште, али није имао превелик афинитет за авангарду, нарочито не за локалну. Иако невољно, ипак је признавао да је Мирин БИТЕФ постао културна институција, заслужна за увођење светског, модерног позоришног сензибилитета у наш театарски живот.

Била сам близак Вецин пријатељ последње две деценије његовог живота. И кума на његовом трећем венчању, заједно са редитељем Милом Ђукановићам (први брак у раној младости је био толико кратак да га је и сам заборавио, потом је године провео са глумицом Милком Лукић, а трећи пут се оженио Драганом Митровић Пејовић, правницом, ћерком глумца Жарка Митровића). Усуђујем се зато да говорим и као сведок многих догађаја који су касније прерастали у градске легенде. И слушала сам небројено пута како Веца фино бруси верзије неких догађаја из своје прошлости, као да ми је први пут.

Мира Траиловић је била јунакиња многих пошалица свог „најбољег непријатеља“. Њих двоје су се просто без речи разумели. Када би Мира дошла на премијеру у Народно позориште и отишла после прве паузе, то је значило да је премијера успела и Веца би задовољно гледао у њену празну столицу. Када би се задовољно вратила да одгледа представу до краја, Веца је постајао смркнут, јер је знао да ће колико те ноћи изговорити ону своју чувену реченицу: „Био је то још један велики успех Атељеа 212“, јер је тако коментарисала неуспехе Југословенског драмског и Народног позоришта.

Веца је њој, заузврат, рецимо отео за свој ансамбл Микија Манојловића убедивши га да он у Атељеу нема шта да тражи. Много година касније, Мики ће признати да је целог живота остао захвалан Веци због тога, јер никада у Атељеу не би одиграо оне маестралне улоге које му је овај дао у Народном позоришту.

Вецино повремено чланство у неким комисијама за културу при градском или неком другом комитету, за Миру, која није била члан Савеза комуниста, представљало је ноћну мору.

Једном је Веца у име партије био задужен да оде у Атеље, пошто је опет био у питању неки „случај“, односно радило се о некој идеолошкој неподопштини, због чега је управници требало мало припретити да води рачуна за убудуће. Пошто је Мира добила обавештење да ће јој сутра у позориште доћи „друг из Градског комитета“, али није успела да сазна његово име, позвала је увече Вецу и дуго ћаскала са њим о свему и свачему, док га на крају није питала да ли он познаје неког „новог друга из Градског комитета“ који је задужен за позориште. Веца јој је мртав озбиљан измислио име човека, а на њено питање „какав је тај друг“, одговорио да је у питању „ординарни дркаџија, главосеча, где тај прође ту трава не расте“, и све тако да Мири преседне вече. На крају ју је упитао: „А због чега Вас, драга колегинице, то толико занима?“ (Њих двоје били су целог живота на перту, па су се на „ви“ и псовали). Мира је одсечно одговорила да је уопште не занима, него, ето, чула је, па једноставно пита о коме је реч.

Тешко је описати са колико је задовољства чекао Веца сутрашњи дан. Дошао је најпре раније у бифе Атељеа 212, што је Миру посебно разбеснело јер није хтела да он види „друга из Градског комитета“ како долази да је риба. Веца је седео у бифеу и у минут пред почетка састанка попео се у салу где је седела цела управа Атељеа. Мира је покушала да га избаци из сале објашњавајући му да они имају састанак, на шта јој је он рекао: „Знам да имате састанак, због тога сам и дошао.“

Уследила је сцена коју је Веца годинама препричавао кад год би се споменуло њено име, и сви су лепо и веома пластично могли да замисле како Мирино лице најпре изражава неверицу, потом збуњеност, затим љубазност, а кад је дефинитивно схватила игру, с тешком муком је суздржала бес што је Веца још једном заиграо на карту њеног перманентног страха од власти.

Случај Међе Вука Манитога

Ни сам Веца као управник Народног позоришта није било лишен повремених нервирања због „будала са Студентског трга“ (тамо се налазио Градски комитете Савеза комуниста). Онима што су лансирали паролу „мање новца, више талента“, јавно је узвратио: „Празна кујна, луда куварица.“ Колектив га је тада по четврти пут изабрао за управника Народног позоришта. Као управник неколико пута имао је сукобе са влашћу, од којих је истицао два:

„У једном сам победио, у другом изгубио. Почетком маја 1978, када сам се вратио са неког боловања сачекао ме је тадашњи директор Драме Мирко Милорадовић. Објаснио ми је да је избила велика фрка у Градском комитету јер је стигло неко писмо и они хоће да скину с репертоара Међу Вука Манитога Матије Бећковића, чија је премијера била предвиђена за неколико дана. Позвао ме је одмах потом и дежурни идеолог да ми каже како не треба да играмо ту представу, јер у писму које је добио стоји да ту има алузија на друга Тита. Ја му одоговорим да ту нема ни једне алузије на Тита, на шта се он одмах сложи са мном речима: 'Па знам да нема, ја сам рецензирао ту књигу, али представа не може да се игра јер је 'ствар ушла у случај'.' Тада сам први пут чуо тај израз, мада ми никада није било јасно како је то нека ствар улазила у случај. Баш као што ми није било јасно због чега не могу да играм представу ако је пето или већ шесто издање Матијине књиге могло слободно да се продаје у Кнез Михаиловој улици. Мој саговорник ми је тада још рекао да и 'друг Влашкалић предлаже да скинем представу', на шта сам онда ја поручио другу Влашкалићу да ми завнично пошаље написмено како је Матија Бећковић државни непријатељ, па ћу ја, као државни чиновник, то морати да спроведем.“

Као дугогодишњем члану Савеза комуниста није му било тешко да предвиди шта ће се уследити: сазивање партијског састанка у Народном позоришту уз притисак да већина потврди оно што хоће Градски комитет. Али, знајући да партијска врхушка викендом одмара, одмах после разговора Веца је затражио од партијског секретара Народног позоришта да сазове састанак за недељу. А секретар је био глумац коме је Веца рекао да је његов најљући колега, глумац, написао пријаву Градском комитету против представе која треба да се изведе, па нека он позове чланство да се изјасни о представи пошто је погледају. Тако је партијска организација Народног позоришта једногласно изрекла оду Међи Вука Манитога. Записник са седнице је био потписан, све по пропису, како је Партија у то време налагала.

У понедељак ујутру, Веца и партијски секретар су били позвани у Градски комитет код оног дежурног идеолога који је тражио да се партијска организација позоришта изјасни о представи. Уверен да се разрачунава са колегом који га цинкари Градском комитету, секретар је победоносно извадио записник да покаже како је он то већ учинио и да је паријска организација једногласно дала зелено светло за Међу. Вецин омиљени идеолог ту је побледео, али није имао куд и пустио је представу. Играна је више од сто пута пред препуним гледалиштем, али се о њој у новнама није појавио нити један једини ред. Слободан Селенић је Веци показао критику коју је написао, али му је нису објавили. Тек после годину и по дана, после стотог извођења, објавио је нешто о њој Буца Мирковић.

Случај Карамазова

Ако је с Међом прошао, Вецу су две године касније, 1980, сачекали на Карамазовима Душана Јовановића, у режији Николе Јевтића. И то га је сачекао нико други до његов пријатељ из младости, песник с којим је почињао – Бора Радовић:

„Бора је био мој друг из ране младости. Вава Христић, Бора и ја смо делили заједничку љубав према књигама. Вава је био претплаћен на француске часописе, књижевне и филмске, а онда бисмо Бора и ја долазили код њега да читамо, пошто нисмо смели да их износимо из његове куће. Која је то била радост када би нас позвао да каже како је стигао нови број. Сјајан песник и преводилац, део славног уредничког тима у Нолиту, Бора је у партију ушао у четрдесетим годинама живота и постао јако ригидан, врло строг и дисциплиновани војник партије. Позвао ме је тада у Градски комитет, у својству извршног секретара за културу, и неколико дана уочи премијере Карамазових објаснио ми да му је стигао извештај (од Државне безбедности, како сам касније сазнао) да спремамо комад у коме се рехабилитује Информбиро. А врло је незгодно да у време када је Тито, ето, болестан, ми рехабилитујемо ИБ. Објаснио сам му да то није тачно и послао му текст да би се мој пријатељ и колега, писац, уверио како партија у ствари треба да плати играње тог комада, јер испада да се на Голом отоку лепо живело и да је он просто био уточиште поезије. Ерудита и интелектуалац којег сам познавао претворио се тада у неумољивог партијског егзекутора који је заказао да се генерална проба одигра искључиво за чланове Програмског савета. Међутим, Мала сцена је на генералној проби била препуна. На улазу је био Раде Шербеџија са још 300 људи које сам лично сам пустио, због чега ме је мој тадашњи помоћник одмах пријавио 'где треба и коме треба', што би рекао Војинович. Тако је ова представа одиграна тада и никада више. Градски моћници су у два дана успели да сломе људе, мада су се неки сјајно држали, а мени је остало да жалим због бриљантних улога Неде Спасојевић и Петра Банићевића.“

Тај случај је послужио Веци да тадашњем секретару Градског комитета каже како је он написао више драма него што их је овај прочитао, и још нешто што није за  новине. Секретар и председник Градског комитета били су тих година његови омиљени ликови које је цитирао и имитирао где год би сео. Прозвао их је „мапетовци“, што је чаршија знала и усвојила:

„Годину дана касније, Љубиша Ристић је режирао исту представу, Карамазове Душана Јовановића, с Радетом Шербеџијом у главној улози, играли су је у Студентском културном центру. Међутим, променили су текст па је иследник постао затвореник, пошто је једна од кључних примедби била да иследник 'испира мозак затвореницима'. И тако је њихова представа доживела велики успех, а наша је била забрањена.“

Веца се у то време грохотом смејао због једног заиста нушићевског детаља који се збио поводом ове забране. У Програмски савет позоришта била је делегирана једна другарица испред неке месне заједнице или нечег сличног, која је морала да одгледа комад. Тек када је видела представу, схватила је да се не ради о Браћи Карамазовиma Достојевског већ о нечем другом и љутито узвикнула: „Па што сам ја онда читала оне књиге целе ноћи!“

Пријатељство с Муцијем

„Код књижевника Свете Лукића, у Скадарској 53 крајем педесетих и почетком шездесетих година скупљало се све што је било мислеће у тадашњој Југославији“, причао ми је једном Веца. Ту је започео пријатељство са Љубомиром Муцијем Драшкићем, редитељем и потоњим дугогодишњем управником Атељеа 212, који ће Вецу, после срамног понашања према човеку који је три деценије радио у Народном позоришту и живео за њега, довести за уметничког директора у свом позоришту. И Муци је то време и та дружења у Светиној кући памтио као једно од најплодоноснијих у нашој култури:

„Ту сте могли да сретнете Стојана Ћелића, Љубу Тадића, Владу Булатовића Виба, Бору Ћосића, Вецу Лукића, али и Владу Готовца из Загреба, Приможа Козака из Љубљане. Београд је већ био прилично ослобођен град за нове путеве у уметности, соцреализам је био пробијен, играо се Годо, другачије се дисало него у Загребу и Љубљани. Тамо су Крлежа и Видмар држали монополе. Додуше, било је и у Београду комесара типа Добрице Ћосића или Оскара Давича, али они нису били тако моћни, а срећом био је ту и Андрић који је био већи писац од њих, али није ни у чему пресуђивао. Речју, у Београду нико није имао право диктата као што је то било у Хрватској, Словенији и Босни. У том окружењу и таквој атмосфери почело је наше дружење које никада није престало. Његово касније везивање за позориште било је сасвим природно. Написао је драму која је играна у Народном, завршио је драматургију, постао драматург, управник Драме, и на крају управник Народног позоришта, наследник Грола, Предића, Глигорића, Богдановића и осталих великана. Али, остао је најдуже од свих њих.“

У дугом управничком стажу у Народном позоришту наилазиле су озбиљне кризне ситуације које су Вецу бацале у депресију, али то је, срећом, бивало ретко и кратко. Из Народног позоришта је отишао на место директора ТВ Београд, али ни то није био његов амбијенат и на његову срећу кратко је трајало. 

„Он није умео баш буквално да служи власт и зато и није опстао на том месту“, сведочио је Муци Драшкић. „Вратио се у Народно позориште као драматург, а онда је 1993. за управника дошао Аца Берчек, човек који није био интелектуални калибар дорастао Велимиру Лукићу. Хтео је да га понижава, што се заиста није смело дозволити. Како државу није било брига шта ће бити са Вецом, довео сам га у Атеље за уметничког директора где је провео последњих четири-пет година свог живота. Био је човек високог образовања са одређеним, врло поузданим класичним укусом, требало је само да чита комаде и даје своје мишљење. Тај период живота није био тако значајан за Вецу, али је био врло драгоцен за људе који су с њим седели и разговарали. Тај његов крај је био достојанствен и плодотворан за неке млађе људе, али не и за њега.“

Santa Maria della Salute

Од свих његових драма, највише сам волела Santa Maria della Salute. Играла се у Атељеу, ни дуго ни успешно, и заувек ћу мислити да је то била неправда. Слутила сам да је Веца у дубини душе патио што је ова представа неславно прошла, и на то сам мислила док се тог 1. септембра 1997. на Новом гробљу Петар Краљ опраштао од њега говорећи над раком:

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute...

Био је то ваљда једини његов комад неспорно аполитичан, говорио ми је Драшкић:

„У тој представи Зоран Радмиловић је у улози Лазе Костића остварио једну од својих најбољих улога, а Ружица Сокић је без конкуренција одиграла своју животну улогу. Био је то почетак каријере младе Гордане Косановић (која је играла Ленку Дунђерски), тако да је глумачки то била изваредна представа. Мислим да је пех ове представе био у томе што је изашла у време БИТЕФ-а, а критичари су те представе онда третирали као битефовске, и уколико нису задовољавале тај критеријум, пролазиле су неупоредиво горе него што би иначе прошле. Вецина представа је у том тренутку морала да задовољи 18 праваца, колико их је приказано на фестивалу, што значи и Шекнера, и Ливинг театар, и Крејчу и све остале, а то је немогуће. Цео Вецин драмски опус био је везан за класичну и строгу форму, највише за Есхила, имао је избрушену реченицу, нимало колоквијалну, и код њега није било приградског језика као код Александра Поповића. Речју, све то што је он писао никада није било у моди.

Међутим, у позоришту, као у уметности иначе, једино је важно шта ће преживети, па тако мислим да ће неке Вецине драме бити игране и кроз педесет година јер имају универзалну форму и књижевни језик високе вредности. Жао ми је што у Југословенском драмском позоришту није одигран његов последњи комад Нечајев, који прича о неким идејама на које смо сви насели и сада због тога плаћамо тежак цех. То је вербална драма, атрактивна као мисаона структура, али доћи ће време када ће овај народ поново почети да мисли, па ће се тада, ваљда, и та Вецина драма одиграти.“

Слом комунизма

Када се угасио Савез комуниста Југославије, из којег није хтео да изађе мада су многи то прижељкивали у немогућности да га избаце, Веца је ушао у СПС и још брже изашао из њега. Потом је имао кратак флерт са Социјалдемократијом Чеде Мирковића, а онда се повукао из свега. Своју неславну политичку каријеру овако је 1996. у разговору описао:

„После тридесет и једне године чланства у СКЈ славно смо се угасили, мада сам ја лично био већ угашен и пре тога. У СПС сам ушао уверен да ће то бити опозициона партија, па сам тако хтео једном да будем и у опозицији, а поготову што сам имао и неких, да кажем, претњи, да ћемо се сада ми који смо били чланови СКЈ а не сакријемо се у неке демократске или друге странке већ одемо у СПС, да ће нас одмах наћи и – обесити. Све док није остварио своју велику победу, СПС је заиста личио на велику демократску партију, на оно што је по мом уверењу могла бити некаква социјалдемократска партија. Међутим, после велике изборне победе та странка се претворила у нешто друго и ја сам је напустио 1992. године, својом вољом, јер ми је у неким стварима постала чак и ригиднија од оне партије којој сам припадао 31. годину. Моја кратка авантура са Социјалдемократијом је пропала јер нисмо могли да се договоримо око тога шта значи та реч. Ту сам дефинитивно завршио са странкама. Вратио сам се Епикуру који је лепо рекао да само велика невоља може натерати паметног човека да се бави политиком. Ја сам данас у већој невољи него што сам икада био, али не видим да ме политика може вадити из ње нити бих то више желео.“

Муци Драшкић, монархиста по политичком уверењу, вечито се спорио с Вецом око тог његовог ангажмана:

„Увек сам тврдио да је политички апсолутизам једина озбиљна ствар. Веца додуше није био обожавалац Кардеља, али негде су сви они насели на ту идеју. Био сам увек врло груб према њему и говорио му да је политички неписмен. Бавио се политиком, а за њу није имао ни дара ни добру процену. Био је код Броза, па код Милошевића и на крају код Чеде Мирковића. Уверен сам да је то радио по инерцији. Кад је већ ушао у Савез комуниста, мислио је ваљда да треба да иде даље. Анархичан какав је био, каснећи на састанке, али и на сахране, пре је био тип интелектуалног боема него дисциплинованог човека који би извршавао партијске обавезе. Међутим, Вецин политички ангажман у култури био је врло плодотворан. Захваљујући својој интелигенцији, образовању и припадности том клубу чије је боје бранио, умео је да смири политичке тензије кад год је неки политички терор претио позоришту. Слично се понашао и Мухарем Первић, који је имао виши партијски рејтинг од Веце. Без обзира што сам имао великих примедби на њихово опредељење, њих двојица су у многим тренуцима одиграли врло позитивне улоге јер нису дозволили да глупост преовлада у Градском комитету или на неком другом месту где се кројила капа позоришту. Један од најмрачнијих периода београдске власти био је везан за једно данас потпуно безначајно и заборављено име извесне Софије Мишић, која је организовала лов на вештице у култури. Веца је успео да минира ту акцију, а пошто је од њега било захтевано и да рашчишћава неке ствари, он је то радио, али не онако како су његови партијски налогодавци од њега очекивали, већ на свој начин. Да Веце није било на том месту у култури можда бисмо ми лошије прошли, али да није уопште био у тој Партији, па самим тим и на тим местима, он би сигурно много боље прошао у животу.“

Кафанске игре

Било је бољих песника и драмских писаца од Веце Лукића, али вештијих у кафанском завођењу, усуђујем се да кажем, није било за живота свих нас који смо с њим друговали.

„Да је забележено све што су у кафани испричали Михиз и Веца, имали би дело к'о Томас Ман, а овако га немају“, говорио је Муци. „Они су били најатрактивнији усмени причачи реалних догађаја. Неке Вецине приче сам слушао и по 20 пута, али ми никада нису биле досадне, јер никада нису биле исте. Увек су биле мало нафиловане новим, бољим филом. Тек последње две-три године живота престао је да прича своје чувене догађаје, упао је у депресију и једноставно је хтео да оде са овог света. Није се убио, али као да јесте. И жао ми је што га нема јер се ово време истањило са људима. На чело некад озбиљних институција долазе особе сумњивог порекла, знања и квалитета и све више се осећа колико недостају људи као што је био Веца“, сведочио ми је Муци после Вецине смрти.

Књижевника Бранимира Брану Шћепановића Веца је истински волео, а на његов рачун је направио неке од антологијских кафанских штосева. Брана ми је после Вециног одласка тврдио да се ни онда није љутио на њега због тога, јер нико тако маестрално није умео да смисли каламбуре, а да у њима никада није било злобе:

„На ону чувену латинску 'о мртвима све најбоље', Волтер је реплицирао следећом сентенцом: 'Живима дугујем обзирност, а мртвима истину.' А истина о Велимиру Лукићу може бити само оно најлепше што се може рећи о човеку. Био је велика персона, образован, елоквентан, духовит, раскошног талента. У поезији је имао однегован префињени стил, версификацију на највишем нивоу, а својим драмама, које су почивале на митовима и историјским параболама, улазио је у саму срж актуелности проблема свога времена. Као човек, Веца је био особен, јединствен. Потицао је из грађанске породице, отмене, префињене, где се знао ред, али није улазио ни у какву шему, ни у какав калуп. Ни грађански, ни књижевни, ни кафански. Био је рођени позоришни човек. Не само због сјајних драма које је оставио, већ и због тога што је у дружењу са пријатељима свакодневно правио мале позоришне представе. Није могао да буде сам, мислим ни два сата није могао да буде без пријатеља и слушалаца. Од сваке ноћи у Клубу књижевника он је правио малу позоришну представу. Увек је ту неко био главни актер као објекат, наравно, око кога се испредала цела прича, а Веца је предњачио јер је увек волео да држи банку за столом. Неуморно је говорио бриљантним језиком, елоквенцијом која је фасцинирала, са параболама, сликама, поређењима... Речју, била је то чиста фантазмагорија.

Нисам упознао никога ко је знао толико стихова и умео тако да их рецитује. Једне године срели смо се на Бледу, и Веца, Милка, моја бивша супруга и ја кренули смо колима кроз Словенију. Целим путем, седећи поред мене као возача, он је рецитовао поезију: од Шекспира, Пушкина, Љермонтова и Пастернака, до Елиота, Бодлера, Дучића, Диса, Ракића, Костића, Раичковића... Чинило ми се да је знао напамет целокупно најбоље светско песништво.“

Најомиљенија Вецина прича о Брани била је нешто најзабавније што сам слушала. Једног лета, кад су сви отишли на годишњи одмор, Веца и Брана су остали сами и сваке вечери се налазили у кафани. Било је то време Бранине велике популарности због романа Уста пуна земље. Веца позове Брану телефоном представивиши се на чистом хрватском језику као новинар загребачког „Старта“, који је у то време био веома тиражан и популаран и у Београду, замоли га за интервју, и издиктира Брани гомилу паметних питања на која овај треба да одговори, а успут га  замоли да му пошаље у коверти и пар својих фотографија. Уз то, још му се дуго извињавао што не може да дође у Београд и лично интервјуише великог писца, али, ето, лето је, сви су на одмору, и зато не може да напусти редакцију.

Увече се Брана и Веца нађу у кафани и Брана се похвали како је добио понуду за „Старт“, али је посебно био одушевљен паметним новинаром који је повлачио паралелу између Кјеркегора и Шћепановића (у Бранину корист, наравно) и разумео најтананије пишчеве мисли. „То ти је, мој Вецо, западна култура, а не ови наши ође, Балканци“, одушевљено је говорио Брана. Веца је онда сутрадан водио код фотографа да направи Бранине портрете, а овај је своје одговоре и слике спаковао у коверту и послао дотичном новинару. „Старт“ је излазио двонедељно и Брана је чекао следећи број, па још један и још један, а онда је с јесени окренуо телефон поменутог новинара и питао га шта је с његовим интервјуом. Љубазни Загрепчанин је оговорио да је добио Бранин интервју са самим собом, фотографије такође, али да не разуме потребу „госн књижевника“, јер обичај редакције је да пошаљу свог новинара када траже интервју, а од господина Шћепановића заиста нико није тражио интервју за „Старт“. Брани је било јасно ко је могао да изведе ту ујдурму и после тога неко време није говорио са Вецом.

Интервју с Канетијем

Једној од тих легендарних подвала сам присуствовала једне ноћи у Клубу књиженика. Када је Елијас Канети 1981. добио Нобелову награду за књижевност, амбициознији писци у Клубу књижевника били су шокирани овим избором шведске академије јер, забога, они нису чули за Канетија а он добио Нобелову награду. Један је поставио круцијално питање: „Какав је то писац кад два тома његовог романа Заслепљеност коштају у 'Просвети' 24 динара?“

Десило се да је у целом друштву писаца само Миливоје Глишић прочитао тај Канетијев роман, и Миодрагу Булатовићу је једне вечери препричавао садржај. Следеће вечери Буле не само да је причао садржај романа, већ и детаље. Наравно, све је било нетачно, али ингениозно духовито.

Веца је одлучио да мало олакша ту неправду учињену домаћим генијима из Клуба књижевника, па је позвао Глишу у помоћ. Овај је измислио Канетијев интервју у „Монду“. Водећи француски дневник изабран је зато што је у Француској већ био преведен Шћепановићав роман Уста пуна земље и у овом листу је изашла белешка о томе, па је Брана од тада стално претио „Мондом“ као својим органом. Знао је да упита Вецу, Булета, Глишу, Жарка Команина и остале који би се задесили за столом, како се осећају тако анонимни кад о њима не пише „Ле Монд“, и све у том стилу. Глиша је тада радио у „Вечерњим новостима“ и пошто није било имејла ни факса, он је на телепринтеру, у локалу, после Танјугове вести број 178 „Извоз трактора у Шри Ланку“, откуцао вест 179: „Канетијев интервју у 'Монду'“: 

„Написао сам како је овогодишњи нобеловац Елијас Канети у ексклузивном интервјуу париском 'Ле Монду' рекао да га то признање радује, али да је стигло у позним годинама када се човек више не може надати плоднијем стваралаштву. Међутим, Канети сматра да су са исто толико права то признање могли да понесу Грејем Грин, Борхес, Маркес (који тада још није добио Нобелову награду), и, како се Канети изразио, 'мој југословенски пријатељ Миодраг Булатовић'. Говорећи о Булатовићу, Канети је нагласио да је он једини југословенски савремени писац који је баштинио Достојевског у европској литератури, да је једини аутентични настављач традиције и начина мишљења Достојевског у савремениј прози итд. У договору са Вецом и Булетом, дођем увече из редакције 'Новости' у Клуб књижевника, носим тај 'интервју' на телексу и ту почиње представа. Питам друштво да ли су видели. Веца наглашено незаинтересовано, рутински, пита: 'Шта?', а ја одговарам: 'Канетијев интервју у 'Монду'.' Ту остали писци за столом почну да дижу главе како би чули шта је то ракао Канети. Ја им покажем Танјугову 'вест', прочитају они да Канети помиње Булета, што овај дочека кобајаги с неверицом: 'Ма није могуће?' И ту почиње реакција. Један писац цикне: 'Буленце, знао сам да ћеш далеко догурати', други нерасположен саопшти да га боли глава и тражи од Иве Кусалића да му спакује кремпите да иде кући. Буле га је испратио речима: 'Иде кући да пише, да ме стигне, да достигне моју славу.' И сви су поверовали у 'интервју', осим нас тројице завереника. Вратим се кући, упалим радио и на Студију Б чујем: Канетијев интервју у 'Монду'. Ту се озбиљно препаднем, јер ако се открије да сам га ја измислио, последице могу да буду врло озбиљне. Сутрадан питам Булета откуд тај 'интервју' на Студију Б, а он ми каже да га је он однео. Питам га како је могао, кад зна да смо то измислили да бисмо насекирали друге, а он одговара да је баш било лепо написано, па што не би људи то чули. Велимир Лукић је убедио покојног Петра Џаџића да наше новине нису објавиле тај Канетијев интервју зато што је Булатовић – реакционар! Па ме је Џаџић на Сајму књига молио да му дам тај интервју да га стави на клапну Булатовићевих сабраних дела.“

Посебно леп пријатељски однос гајили су Веца и Борислав Пекић, који је у то време одмах пошто би дошао из Лондона одлазио у Клуб књижевника. Ту је прихватао игру коју је Веца диктирао и чини се да су једнако уживали у подељеним улогама. Веца је кобајаги био власт, а Пекић реакционар који је побегао из земље. И сате су проводили у тим луцидним, циничним дијалозима. Када се Пекић кандидовао за посланика у Раковици, његов противкандидат је био Војислав Шешељ. Пекић је изгубио, а Веца га је тешио: „Шта ћеш, победио те плоднији писац.“

Где одлазе гласови?

Милка Лукић, жена с којом је годинама био у браку, делио успехе, сумње, стрепње и страхове, одласком Веце Лукића није само изгубила свог животног сапутника већ и најбољег пријатеља. Веца је, после развода од ње, дуго био у вези са љупком, младом словеначком глумицом Маријетом Грегорач, али се она на крају удала за старог редитеља Франце Штиглица, након чега је Веца имао кратку авантуру са једном глумицом која је нестала са сцене, а потом се поново оженио. Међутим, вероватно ни једна од тих жена није знала Вецу као Милка. После Вецине смрти смо разговарале:

Милка Лукић (1936) преминула је 14. децембра 2009.

Актери и саговорници у овој причи одлазили су редом: Мира Траиловић (1924-1989). Мило Ђукановић (1927-1989). Миодраг Булатовић (1930-1991). Јован Вава Христић (1933-2002). Љубимир Муци Драшкић (1937-2004). Миливоје Глишић (1943-2017). Борислав Бора Радовић (1935-2018). Бранимир Брана Шћепановић (1937-2020). Мирко Милорадовић (1936-2023).