Сезона лова на имигранте у Америци: Милитаризација полиције и последице

„Мир нације која више није под окупацијом трећег света“, натпис је изнад слике нетакнуте пешчане плаже преко које се прелама савршен талас. У хладу палме паркиран је „шеви импала“, икона америчке ауто-индустрије и звезда филмова и серија, од „Добрих момака“ до „Ловаца на натприродно“ (Supernatural).

Ова сцена из снова, слика јапанског уметника Хирошија Нагаија, представља визију савршене Америке каква ће бити када из ње, једном, буде протерано 100 милиона људи. Тако бар сматра администрација председника Доналда Трампа, одлучна да земљу очисти од имиграната, чији се број у САД процењује на око 53 милиона.

На који начин ће америчко Министарство унутрашњих послова, или „Homeland Security“, што је његов званични назив, добацити до пројектованог броја од 100 милиона протераних, протекле седмице најбоље су осетила четворица припадника индијанског племена Сијукс, које су припадници Агенције за имиграцију и царину (The United States Immigration and Customs Enforcement – ICE), у колоквијалном говору Ајс, без прегледа докумената потрпали у комби и послали у притвор у Минесоти. У који тачно, ни после неколико дана није било познато.

„Грађанин сам нације Оглала Лакота… и с обзиром да сам држављанин САД-а и припадник племена Сијукса, Ајс нема право да ме приведе“, наводно су биле последње речи једног од ове четворице бескућника пре него што су завршили иза решетака у америчкој држави која је име добила по индијанској речи за воду – Минесота.

Слична судбина задесила је и двадесетогодишњег Хозеа Роберта Рамиреза, још једног америчког држављанина „погрешне“ боје коже, којег су федерални агенти извукли из аутомобила у предграђу Минеаполиса, такође у Минесоти, и пребацили у притвор из којег га је после силних перипетија извукла мајка која је донела крштеницу.

„Много је страха после ових ситуација. Испитују нас јер имамо тамнију боју коже. Без дилеме – то је расизам“, рекао је Сем Стронг, лидер једне од организација које окупљају староседеоце Новог континента.

Убиство Рене Никол Гуд

Четири потомка људи који су у Америци живели много пре него што су се на овај континент доселили белци, ухапшени су 8. јануара, свега дан после најконтроверзнијег догађаја од оснивања агенције ICE. Тада је један од њених агената у Минеаполису упуцао Рене Гуд и покренуо талас протеста против имиграционе политике председника Доналда Трампа и постепеног пребацивања полицијских послова у руке паравојних формација и приватних компанија, ангажованих како би широм САД-а ловили имигранте.

Случај Рене Никол Гуд (37), мајке троје деце и америчке држављанке, иначе беле боје коже, коју је агент Ајса Џонатан Рос убио током протеста против полицијске акције, и потом прилично арогантно настојање власти да жртву прогласе за кривца, додатно су поделили Америку, и иначе подељену на неколико табора, безнадежно посвађаних око низа суштинских питања – од расних до спољнополитичких.

Непосредно после пуцњаве, председник Доналд Трамп и његов заменик Џеј Ди Венс скочили су у помоћ Џонатану Росу и Гудову прогласили за „домаћег терористу“ и „агресивног агитатора“, како су то претходно већ у неколико наврата учинили приликом пуцњава у другим америчким градовима.

Прегледом снимка, међутим, може се прилично лако утврдити да је Рос, пошто је одложио мобилни телефон, без претераних емоција испалио неколико хитаца у жену која је возила аутомобил, а затим лаганим кораком пратио њено возило. На снимку који је непосредно пре пуцњаве начинио Рос, чује се и мушки глас који изговара: „Јебена кучка.“

Росова породица, која је становала стотињак метара од Рене Гуд, иселила се из куће два дана после инцидента.

„Ја сам градоначелник Минеаполиса и Трамп вас лаже“, речи су Џејкоба Фреја које је „Њујорк тајмс“ у наслов текста дан после пуцњаве, оптужујући Белу кућу да у свеопштем прогону имиграната покушава да оцрни све који се овој акцији противе.

Шта је ICE

Спајање неколико федералних агенција у министарство унутрашњих послова названо „Одељење домовинске сигурности“ (U.S. Department of Homeland Security, DHS), формирано одмах после напада 11. септембра 2001. године, већ од самог почетка није слутило на добро. „Њујорк тајмс“, „Њујоркер“, па и десно настројени „Вол стрит џорнал“, већ тада су упозорили да реч „Homeland“ (домовина, отаџбина) у називу новог министарства неодољиво подсећа на нека друга времена у једној другој земљи, где је посебно министарство контролисало унутрашњу безбедност, полицију и надзор грађана, односно на концепт који су становници Америке оставили за собом одлучивши да у „Новом свету“ граде државу у којој владају слобода, индивидуална права и ограничена власт.

Две године касније, на таласу проглашеног свеопштег Рата против тероризма, унутар овог министарства формирана је 2003. посебна служба названа Агенција за имиграцију и царину (Immigration and Customs Enforcement, ICE). Ова агенција већ годинама „гута“ лавовски део буџета Одељења домовинске сигурности и полако клизи ка статусу какав су у бројним државама имале тајне полиције.

Првобитно, Ајс је замишљен као америчка верзија француске Жандармерије или италијанских Карабињера, чија је улога у безбедносним снагама тих држава прецизно одређена законом и које деценијама нису биле предмет било каквих озбиљнијих контроверзи.

У новој имиграционој служби, суштински, сабране су активности које су раније обављали царина, гранична служба и служба за имиграцију. Иако је првобитна идеја била да се све ове функције усмере ка борби против тероризма, временом је мандат Ајса, услед политичких притисака, пребачен на имиграциону политику. За разлику од граничне службе (Border Patrol), чија је јурисдикција ограничена на појас од 150 километара од границе, Ајс може да прогони илегалне имигранте било где у САД.

У време када је у Белој кући седео Барак Обама, Ајс је протерао више људи него било када раније у америчкој историји, али је акција била махом усмерена против тек пристиглих досељеника. Током осам година Обаминог мандата, његова администрација протерала је три милиона људи. Пре тога, Џорџ Буш Млађи протерао је око 870.000, Бил Клинтон два милиона, а Доналд Трамп током првог мандата (2016-2020) око 1,2 милиона људи.

Амерички либерали су годинама упозоравали да ће, пре или касније, проблеми настати уколико се Ајсу, као гигантској полицијској организацији, дају неограничене надлежности и огроман буџет.

Лов на имигранте

Чим се јануара прошле године поново уселио у Белу кућу, Трамп је на чело лова на имигранте поставио свог саветника за безбедност Стивена Милера. Он је на улице америчких градова пустио до зуба наоружане, маскиране агенте Ајса, који су јурили нелегалне имигранте и сукобљавали се са Американцима којима се њихово делање није допадало.

Пошто је Трамп најавио да ће до истека свог другог мандата протеривати по милион људи сваке године, Конгрес је „Предивним великим законом“ (The One Big Beautiful Bill Act) подигао буџет Ајса на 170 милијарди долара за четири године, што је много више него што је добила било која савезна полицијска агенција у историји Сједињених Држава.

Лидери Ајса су одмах упумпали 30 милијарди долара у кампању за запошљавање нових агената, па је број запослених за релативно кратко време удвостручен. Још 45 милијарди долара одвојено за изградњу и одржавање притворских јединица намењених ухваћеним имигрантима.

„Желите ли да са својим момцима протерујете илегалне имигранте?“, писало је у објави Министарства унутрашњих послова на Иксу, којом се позивало на запошљавање нових агената Ајса. За ову кампању коришћене су посебне технологије, а „таргетирани“ су Американци у војним базама, на тркама Наскара (NASCAR races), у колеџима и на сајмовима наоружања.

Сумануте суме су уплаћиване десничарским инфлуенсерима за рекламирање ICE-a, док је свим новозапосленима у агенцији, приликом потписивања уговора, уплаћиван и посебан бонус од 50.000 долара.

„Светлост ће победити таму“, објаснио је Стивен Милер, најављујући да ће се сва моћ којом власти располажу сручити на главу оних који су се дрзнули да поремете идиличну америчку пасторалу.

Жртве Ајса

После годину дана агресивних акција Ајса, тачан број пуцњава у којима су учествовали њени агенти немогуће је тачно утврдити. „Њујорк тајмс“ их је избројао девет, „Вол стрит џорнал“ 13, „Тајм“ магазин 16. У овим инцидентима рањено је најмање девет особа, од којих су пет држављани САД-a. Најмање две особе, укључујући Рене Гуд, су убијене. Амерички портал Трејс тврди да је стваран број жртава Ајса двоструко већи.

Пре Рене Гуд, у Чикагу је у септембру 2025. убијен Силверио Виљегас Гонзалес, у кога је пуцао агент Ајса. Министарство унутрашњих послова је тада тврдило да је агент претходно био озбиљно повређен, али је сам агент непосредно после инцидента рекао да „није ништа страшно“.

У прилично контроверзним објектима које америчка влада назива притворским јединицама ICE-a, током прошле године умрле су 32 особе.

За америчку јавност био је шокантан и случај рањавања Маримар Мартинез у Чикагу у октобру 2025. Ова легална америчка држављанка је комшије упозоравала да су у околини федерални агенти. Један од њих јој је рекао: „Уради нешто кучко“, пре него што је ранио хицима из аутоматске пушке. Против агента Чарлса Егзума није покренут поступак, иако су у међувремену у јавност доспеле поруке у којима се хвалио како је „испалио пет метака и направио седам рупа“. „Запамтите овај случај, дечаци“, написао је Егзум.

У још 13 инцидената агенти Ајса су пуцали „мање убитачним средствима“ попут гумених метака и „бибер куглица“. Министарство унутрашњих послова је саопштило да су агенти Ајса у свих 13 случајева с правом отворили ватру јер су на њих јурили аутомобилима.

„Већ је постало редовно да насилни агитатори возила користе као оружје у нападима на наше службенике. Забележен је раст од 3.200 одсто напада возилима. Агенти Ајса су увежбани да се одбране од таквих напада“, навела је званичница Mинистарства Трисија Меклафлин.

У најмање три наврата пуцано је на припаднике Ајса. У Даласу је у септембру непозната особа пуцала из снајперске пушке на једну од канцеларија ове агенције. Пуцач је промашио агенте, али је убио двојицу притвореника. Пуцано је и у Калифорнији и Чикагу.

Милитаризација полиције

Опасан изглед и ратничка опрема агената који по америчким улицама плаше грађане, нису само производ Трампове стратегије застрашивања, већ и део „Програма 1033“, иницијално успостављен још средином деведесетих, према којем војска део вишкова наоружања и опреме мање или више бесплатно већ деценијама препушта полицијским и другим безбедносним службама.

Пре Трампа, убитачним али непотребним оружјем полицију опремао је и Барак Обама, па су полицајци добили десетине хиљада јуришних пушака, око 200.000 шаржера, камуфлажне униформе, опрему за ноћно осматрање, пригушиваче и авионе.

У арсенал чувара Универзитета Централна Флорида је 2008. године, уз 23 аутоматске пушке, доспео и модификовани бацач граната, а Државни универзитет у Охају је, према истом програму, 2013. године добио војно возило MRAP посебно оклопљено да издржи удар импровизованих бомби какве су побуњеници постављали дуж друмова у Ираку.

Од 2001. године до данас, полицијским јединицама пребачена је војна опрема вредна 34 милијарде долара.

Прошле године агентима Ајса су на располагање стављени и хеликоптери „блек хок“, коришћени у рацијама у Чикагу, као и беспилотне летелице „предатор“, а агенција је током 2025. купила стрељачко наоружање вредно 71,5 милиона долара, односно 636 одсто више него претходне године.

Унутрашњи ратови

Војно наоружање, међутим, није једини проблем са којим се суочава Америка у процесу јурњаве за нелегалним имигрантима. Суштински, еволуција полиције према ратнички настројеним формацијама корене вуче још од свеопште друштвене кризе шездесетих година прошлог века, када је локалним полицијама дозвољено да формирају специјалне одреде, какви су се први пут појавили у Лос Анђелесу 1960. године. Данас такве јединице, такозвани SWAT тимови, има 90 одсто америчких градова у којима живи више од 50.000 становника.

Након тога уследиле су серије унутрашњих ратова које су од седамдесетих година објављивале администрације разних америчких председника – рат дрогама, сиромаштву, тероризму и, на концу, имигрантима.

„Рат против дроге“ (War on Drugs), који је осмислио Ричард Никсон а у стварност пренео Роналд Реган, полицију довео у положај да је добар део грађана САД-а види као непријатеље, када се процес уместо на хапшење дилера свео на искорењивање корисника. Претходно се „Рат против сиромаштва“ (War on Poverty), који је прогласио Линдон Б. Џонсон, сплетом околности временом претворио у рат против сиромашних, што је додатно одвојило снаге безбедности од америчког друштва, да би коначан ударац нормалности задале мере у склопу „Ратa против тероризма“ (War on Terror), који је Џорџ Буш Млађи објавио после 11. септембра 2001. године.

Све то је временом довело и до промене менталитета припадника снага безбедности који су у међувремену, махом без своје воље, опремљени средствима примеренијим ратиштима него урбаним срединама. На улицама су почела  да се појављују оклопна возила, а на рекама гумени чамци „зодијак“ са сонарима и другим скенерима.

Полиција се одједном претворила у војску, коју су у бројним америчким градовима становници почели да доживљавају као агресора. У сукобима са снагама реда у САД су само прошле године убијене 1.134 особе.

Део актуелне агресивности владе и владиних агенција лежи и у чињеници да је Трамп обећао безмало 3.000 хапшења дневно, па се притисак из Беле куће прелио на улице америчких градова, и то на најгори могући начин.

Приватизација лова на људе

Прва администрација Доналда Трампа је, како би негде сместила имигрантe пре него буду протерани, издвојила 45 милијарди долара за притворске јединице, махом приватне објекте које је, после серије контроверзи, затворио Џозеф Бајден.

Највећи такав затвор био је Норт Лејк у Мичигену, који је у јуну прошле године поново отворен пошто је „Гео групација“, која се бави приватним затворима, потписала уговор са Министарством унутрашњих послова о привременом смештању ухапшених имиграната.

У депортације имиграната умешан је и Ерик Принс, оснивач „Блеквотера“, пошто је наводно био кључна спона у преговорима Вашингтона и владе Ел Салвадора око прихвата ових људи. Главна идеја целог подухвата била је да се „опасни људи одведу што је даље могуће од Америке“, а у Ел Салвадору би се сместило бар 100.000 „најгорих криминалаца“.

Принсовој фирми је већ исплаћено око милијарду и по долара за услуге „проналажења“ 1,5 милиона имиграната које траже власти у Вашингтону. Плаћеницима се, за сада, активности ограничавају на проналажење ових „бегунаца“ и пријављивање њихових боравишта агентима Ајса (skip tracing). Уколико Вашингтон буде задовољан резутатом, Принсова компанија ће, по истеку уговора крајем следеће године, добити и бонус вредан 121 милион долара.

Историјски, овакав лов на људе последњи пут је организован још крајем 18. века, када је Конгрес овластио робовласнике и њихове плаћенике да хватају робове одбегле у северне државе.  Плаћеници су добијали пет долара ако се испостави да су ухватили некон од "слободних" Афроамериканаца и двоструко више уколико су заиста заробили одбеглог роба.

Принсова компанија понудила се да преузме део терета и од судова пред којима се одређује судбина имиграната. Како су одмах приметили скептици у САД, са приватизованом полицијом, затворима и судовима пропаст је готово загарантована.

Почетком јануара број имиграната које је Ајс држао у притвору достигао је рекордну цифру од око 69.000. Током последњих годину дана, према неким проценама, преко 600.000 људи је депортовано из земље, што је још увек далеко мање од броја који је Трампова администрација одредила да мора бити ухапшен и протеран пре него што се преостали Американци одвезу до савршене плаже с почетка овог текста на којој ће, у хладовини палми, дочекати наредне изборе.

Уколико се ове слике уопште буду сећали, јер је њен аутор, Јапанац Хироши Нагаи, тужио америчко Министарство унутрашњих послова за крађу и затражио да је хитно уклони са својих налога.