Мртво море економске мисли: Када стварност изненади теорију

Томас Карлајл, шкотски мислилац из XIX века, у неколико својих есеја економију је називао јадњикавом науком (dismal science). Њему се приписује (вероватно погрешно) и да је аутор познате пошалице на рачун економиста по којој папагај, када научи речи понуда и тражња, постаје економиста.

Без амбиције да се у цинизму такмичим с Карлајлом, у једном дугом есеју од пре осам година, критиковао сам (помало резигнирано) сколастичке расправе српских економиста. Критиковао сам њихово бекство с терена „примењене" економије у удобну заветрину политичке филозофије, идеологије па и фразеологије. Иако је критика била оштра и неугодна, у њој ни данас не бих ништа променио али бих је, правде ради, ставио у шири контекст везан за тужно стање економске науке у свету. Ово је кратки извод из поменутог текста:

„На мртвом мору српске економске мисли доминирају три групе економиста које се повремено мешају и преклапају.

Први групу чине рутинери и мајстори општих места. Они никада не греше и све што говоре је тачно. По њима, боље је да држава буде функционална него нефункционална, боље је да фокус буде на стварању вредности него на расподели, боље је да запосленост расте него да пада, боље је да се извози него да се увози, боље је да индустрија јача него да слаби, боље је да се инвестира него да се не инвестира. Иако је све тачно, ништа, али баш ништа од ових општих места се не може операционализовати и претворити у економску политику.

Другу групу економиста чине поклоници ММФ-а, УСАИД-а, Светске банке, итд. који у овим и сличним институцијама виде носиоце свеколике економске мудрости. Ови економисти попуњавају сва кључна саветничка, а често и министарска места, њихов задатак је да промовишу и спроводе политику иностраних институција, да говоре о нужности и непогрешивости политике која увек и свуда инсистира на малој држави, на приватизацији, на либерализацији и привлачењу страних инвестиција. Ставови ових економиста су мање општи, али су редуцирани - смањити јавну потрошњу и јавни дуг, уравнотежити буџет, смањити субвенције, продати јавна предузећа и ... и даље нема.

Трећу групу економиста чине идеолози, или можда боље, економски филозофи. Они доминирају универзитетима, обликују јавно мњење, промовишу (нео)либералну идеологију и дају кључну интелектуалну потпору политици колонизације коју спроводе већ поменуте међународне организације. У јавним наступима, идеолози се најчешће не баве конкретним економским проблемима „сада и овде"; они се баве теоријама и принципима.

За све три групе економиста је карактеристично да потпуно игноришу стварност, емпирију и економску историју. Овде је реч само о различитим појавним облицима истог феномена - о недопустивом интелектуалном ескапизму у баналност, сервилност или јалову теорију.

Идејна стерилност увек тражи смоквин лист, она своју испразност заодева ученошћу. У том смислу, терен политичке филозофије је неодољиво привлачан. За разлику од сурове економије где се морате суочавати са стварним проблемима, где се морају предлагати решења, где се греши и где су грешке јасно видљиве, као што је и безидејност јасно видљива, терен политичке филозофије је оаза сигурности. Ту владају логички конструкти и ваљаност теорија се не мери егзактно. Репутације се граде на елоквенцији, ерудицији и полемичком дару, а понекад и на голој агресивности која је сама себи сврха. На том терену се никада не може изгубити, јер је у природи филозофије да не нуди коначна решења. И оне идеје које стварност и искуство убијају, на терену политичке филозофије се увек могу оживети и могу трајати вечно."

С теоријама је све у најбољем реду, али с емпиријом није

Ако је за утеху или оправдање српским економистима, економска наука је у кризи и самозадовољној стагнацији свугде, и то већ више деценија. То не смета да се Нобелове награде за економију деле шаком и капом. Одвојеност економске науке од реалног привредног живота је универзални феномен који се скрива на различите начине. Као што српски економисти воле идеолошку и наративну сферу, тако светски економисти воле да своју јаловост увијају у математичку обланду, стварајући илузију да је економија егзактна наука. Није лако супротставити се том тренду будући да је „математичко-моделска" економија услов да радови буду објављени у престижним часописима, а без тога је тешко направити озбиљнију академску каријеру.

Феномен насилне математизације економије и креирање економетријских модела без смисла није од јуче. На тај феномен је давно указао Василиј Леонтиjев, нобеловац који је економској науци подарио изузетно важну и употребљиву инпут-аутпут секторску анализу и методологију.

Леонтијев је пре четрдесет година написао писмо уредништву угледног (неекономског) часописа Science (9. јула 1982.) у коме је указао на потпуну одвојеност економије од живота и емпирије. Он то илуструје чињеницом да око 54% свих радова објављених у репутабилном American Economic Review садржи моделе без икаквих података и да се број таквих радова непрекидно увећава. Леонтијев указује да су стручни радови пуни математичких формула које почивају на произвољним претпоставкама из којих се потом извлаче ирелевантни теоријски закључци. При томе, модели се подешавају (параметарски „фризирају") с идејом да потврде закључке које су аутори унапред донели. Упозорење Леонтијева није помогло и тренд математичке мистификације се наставио и добио убрзање.

Оно што учени професори нису видели или нису хтели да виде, видели су студенти. Протест против такве врсте учења економије започео је у Француској 2000. године. Студенти су се побунили против претеране употребе математике, против потпуне доминације неокласичне теорије и неупотребљивог економског образовања. Побуна је прерасла у покрет под називом „Аутистична економија". Притисак студената као и дела стручне јавности је присилио француску државу да наложи анализу економских програма. Закључак анализе (извештај Жан-Пол Фитусија) је да су студенти били у праву, мада то није битно променило начин на који се економија и данас предаје у Француској.

У англосаксонском свету је тек трауматично искуство финансијске кризе и Велике рецесије (2008/2009) изазвало интелектуалну реакцију ... накратко. Гледано кроз визуру доминантне економске доктрине и теорију рационалних очекивања, тај финансијски слом није никако требало да се догоди. Неувиђавна стварност је међутим изненадила теорију.

Више од деценије после Француске, и англосаксонски свет се полако трезни и ствара покрет за ново промишљање економије (Rethinking Economics). Покрет се потом проширио и на друге делове света, али није стигао до блажено изоловане Србије, као што није стигао ни до већине држава у транзицији. Илустрације ради, један од уџбеника по коме се макроекономија учи у Србији написао је Грегори Менкју, харвардски професор, чија су предавање студенти напустили у знак протеста 2. новембра 2011. Студенти су проценили да економска стварност коју виде око себе нема везе с оном виртуелном коју је чувени Менкју проповедао. 

Као и свака наука и економија се грана и специјализује и у томе нема ничег спорног. Понешто корисно и употребљиво се ту и тамо може појавити, али је све то углавном везано за сферу микроекономије. Занимљива је и појава да се економисти већ деценијама баве психологијом и да изучавају психолошке феномене који утичу на понашање актера у економском животу. Ова врста знања помаже и да се грађани, као потрошачи и поданици, лакше манипулишу. Тренд је постао толико популаран да данас и психолози могу добити Нобелову награду за економију попут Данијела Канемана чија је књига Мислити брзо и споро преведена у Србији.

Економија се развија, грана и... стагнира

И док се економисти баве свим и свачим, док се економија грана у разним правцима, кључни макроекономски проблеми остају отворени, не добијају одговор и не помажу економској политици. Економисти, на пример, не успевају уверљиво да објасне разлоге вишегодишње стагнације продуктивности упркос узлета информационих технологија. На другој страни, проблеми који су сматрани решеним су поново ту. Економисти су годинама живели у наивном уверењу како су решили велики проблем привредних циклуса и створили нови „нециклични свету" у коме привреде остварују стабилан раст уз ниску инфлацију (тзв. great moderation). Велика рецесија се и овде наругала економистима и означила крај тог идиличног света.

Ипак, највећи, или бар највидљивији проблеми везани су за сферу монетарне економије, поготово инфлације.

Проблем инфлације, феномен који прати економију од када је света и века, остаје мистерија и до данас. Таман када су економисти утврдили да је ту све одавно јасно и да је за инфлацију увек крива централна банка и њено прекомерно штампање новца, стварност (од 2008.) их је поново изненадила. Упркос бесомучном штампању новца, инфлација је окаснила више од десет година, што се не уклапа у теорију. А када се инфлација прошле године коначно појавила на Западу, економисти и централни банкари су били потпуно затечени или су бар глумили да су затечени.

И не само да је анализа инфлације промашила, већ с огромним закашњењем економисти почињу да откривају да нису разумели ни сам процес креирања новца и да су живели у вишедеценијским заблудама. Те заблуде су наравно преносили и на студенте и на ширу јавност. Тек однедавно и тек понегде, стидљиво и кроз зубе, признаје се да се новац заиста креира ни из чега, и да су пословне, а не централне банке кључни креатори новца. (Креирање новца „из ваздуха" је дуго и подсмешљиво третирано као нешто што долази из сфере економских теорија завере.)

Упркос томе, монетарни уџбеници се не прерађују. Стари митови, који се у економији називају теоријама, остају на снази како се не би угрозили интереси финансијског сектора и како би свет деструктивних, шпекулативних финансија неометано наставио да цвета и поткопава економске системе.

Има ли наде

Ако је све овако суморно, поставља се питање шта је у корену проблема и зашто економска наука стагнира?

Део објашњења је везан за чињеницу да је економски систем страховито сложен и динамичан. У том систему не постоје законитости какве владају, на пример, у свету физике. Законитости које постоје су преопште да би се могле егзактно, математички уобличити. Систем почива на интеракцији огромног броја актера различите и промењиве снаге који се некада понашају рационално и предвидиво, а некада не.

Све што се у оквиру система збива је увек политизовано и подложно ванекономским факторима и манипулацијама. У том смислу сваки покушај моделирања економског живота је нужно поједностављен, грубо редуциран и у правилу је осуђен на неуспех.

Ови објективни проблеми додатно су затровани идеологизацијом економије као науке. Циљ је да се понуди „научно" покриће за промовисање приватних циљева најмоћнијих интересних група. Проблем посртања економије отуда је огромним делом везан за сферу етике и интелектуалног (не)поштења. Економија као наука не може направити помак све док је у служби моћних интереса који контролишу интелектуални и јавни простор. Коначно, економисти немају превише интереса да било шта мењају будући да се каријере најбрже праве када се следе интереси и новци моћника.

Ако економска наука не може да направи искорак, да ли то значи и да су привреде осуђене на таворење и чекање да се економисти пробуде и изађу с новим идејама? Свакако не.

Историја учи да економска наука у правилу касни за оним што се догађа у привредном животу. Срећом, привреде се могу развијати и онда када економска наука стагнира или чак шаље погрешне сигнале.

Судбину привреде и њеног развоја не одређује квалитет економске науке и ученост економиста. Њу одређује квалитет технократске, управљачке елите која је у стању да усмерава економију ослањајући се на емпирију, а не на јалове теорије. Сва светска искуства - позитивна и негативна - о томе убедљиво сведоче. Успех Далеког истока најбоље илуструје шта и колико компетентна управљачка елита може постићи када не наседа на владајуће економске наративе и не слуша стране суфлере, како се то догодило Источној Европи и Србији.