Геополитика ембарга: Улога економских и других санкција у одржавању глобалне хегемоније Вашингтона

Русија, Иран, Северна Кореја, Сирија, Куба и Венецуела су под свеобухватним санкцијама САД, што значи да је већина комерцијалних и финансијских трансакција са правним лицима и појединцима у тим земљама забрањена америчким законом. Додатних 17 држава – међу којима су Авганистан, Белорусија, ДР Конго, Етиопија, Ирак, Либан, Либија, Мали, Никарагва, Судан, Јемен… – подлежу циљаним америчким санкцијама. Поред тога, још 7 земаља – укључујући Кину, Еритреју, Хаити и Шри Ланку – под посебном су контролом извоза.

Ова листа не укључује циљане санкције постављене појединцима и предузећима у земљама као што су Салвадор, Гватемала или Парагвај, нити санкције уведене територијама као што су Хонг Конг, Крим, Доњецк или Луганск. До 2021. САД су имале санкције за више од девет хиљада појединаца, компанија и сектора у разним земљама. Бајденова администрација је до сада додала још 765 нових санкција. Све у свему, земље које су под неком врстом америчких санкција заједно чине нешто више од једне петине глобалног БДП-а (од кога четири петине чини кинески БДП).

Несразмерна тежина Пекинга на листи земаља под санкцијама САД у суштини је највећи проблем за Белу кућу. Наиме, за разлику од осталих санкционисаних држава, Кина има економску тежину, растући дипломатски утицај, стабилност валуте и ликвидност да подстакне све веће међународно усвајање јуана и кинеског прекограничног међубанкарског система плаћања (CIPS). Кинеско тржиште је такође уносно за извоз санкционисаних земаља, као што су венецуеланска, руска или иранска нафта и гас (истина, преусмеравање роба на несанкционисана тржишта је у суштини скупо и неефикасно, али се на тај начин обезбеђује критична количина новца за финансирање буџета бројних држава под ембаргом). Све у свему, ови алтернативни финансијски аранжмани предвођени Пекингом носе значајне системске ризике за САД и савезнике.

Додатно, све већи број несанкционисаних земаља „Трећег света“ придружује се паралелној светској економији против санкција. Индикативна је јавно прокламована подршка Бразила формирању заједничке валуте земаља БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), иако је реализација тог циља далеко због бројних, не само техничких, проблема. За Вашингтон је опомињуће да унутар БРИКС-а – коме жели да се придружи и много других земаља у развоју — превладава став о потреби суверенизације економских политика, иако су само две земље под америчким ембаргом: Кина и Русија. Де факто подршка Делхија Москви у заобилажењу  западних санкција и јавно изражен негативан став по том питању, упркос снажном партнерству с Вашингтоном, указује да и земље које се могу сматрати наклоњеним САД желе да се заштите од потенцијалних екстериторијалних америчких санкција. 

Отпор политици Вашингтона 

Како јача отпор америчком лидерству, и посебно екстериторијалним санкцијама, многи у Вашингтону, посебно они у академским и бизнис круговима, сматрају да треба преиспитати како санкције нарушавају управо западни поредак који би требало да чувају. Сазрева уверење да „љубав“ Беле куће према санкцијама може да подрије економску и дипломатску моћ САД широм света.

Како потенцира Агата Демаре, ефективност  америчких економских казнених мера се озбиљно урушава како су се напори санкционисаних (и потенцијално санкционисаних) држава да се такве мере што је могуће више неутралишу убрзали у последњих 11 година. Прва снажна опомена било је финансијска изолација Ирана, пре свега кроз избацивање те земље из SWIFT-а 2012. Затим су 2014. западне земље увеле делимични ембарго Русији након припајања Крима, што је навело Москву да приоритизује економску сувереност. Додатно, од 2017. САД су почеле трговинско-технолошки рат са Пекингом, који се интензивирао од октобра 2022, што је упозорење осталим противницима Вашингтона да би и њихов приступ високим технологијама могао бити прекинут. Коначно, најобухватнији ембарго у светској историји, онај од стране (колективног) Запада према Русији инициран од фебруара 2022, опомена је чак и америчким савезницима.

Критика санкција и својеврсног изолационизма САД, посебно је изражена међу „либералним“ економиским мислиоцима, који ту праксу сматрају веома опасним по америчку економску доминацију. Како потенцира Адам Посен, председник Peterson Institute for International Economics, покушаји да се реплицирају читави ланци снабдевања показали су се као изузетно неефикасни (посебно су индикативни примери Северне Кореје или бившег СССР-а). Наиме, да би се створили „отпорнији“ ланци снабдевања мора се платити додатна цена. Постизање самодовољности у било којој великој индустрији, која није једноставна какве су екстрактивне (попут многих грана рударства), веома је скупо, а разлог за то су предности које пружа диверзификација.

Највећа штета од decoupling-а (раздвајања) између све снажнијих економских блокова САД, Кине и ЕУ произилази не толико од трговинских баријера, већ од смањеног раста продуктивности. Наиме, мања диверзификација у финансијским токовима, инпутима (укључујући идеје и пословне праксе), заједно с мањом конкуренцијом, уз даља ограничења миграција, директних страних инвестиција, протока информација и технологије (посебно када економски национализам постане де факто официјелна државна политика), довешће до значајног успоравања продуктивности. Наставак тзв. derisking-а и decoupling-а извесно ће водити ка споријем привредном расту у читавом свету, што ће водити релативном смањењу јавне потрошње и последичним негативним последицама по стандард популације. Посен закључује да добици у јачању националне безбедности (коју наводно угрожава Кина) у агресивној derisking политици нису вредни надолазећих великих трошкова.

Чак је и Министарка финансија САД, Џенет Јелен, у априлу 2023. признала да увођење једностраних санкција Вашингтона земљама широм света може да ослаби доминацију долара. На пример, све већа употреба санкција подстакла је растући покрет за дедоларизацију на „Глобалном југу“. Америчка монета је и даље без премца, али постоје одређене назнаке споре ерозије њене глобалне доминације и постепеног помака ка мултиполарном валутном поретку. Јасно је да Јелен, као и многи други званичници и think-tank-ови у Вашингтону, желе да преиспитају употребу финансијских санкција као спољнополитичког алата. Заједно с тим, а у нади да се помогне одржавању економске доминације САД, предлаже се већи гласачки утицај у међународним монетарним институцијама за земље „Трећег света“, односно „Глобалног југа“.

Забринути су и амерички бизнис кругови. Утицајни think-tank „Information Technology & Innovation Foundation“ упозорио је у извештају од 12. јула 2023. да ако Америка жели да добије технолошко-економско надметање са Кином, онда трговинска политика мора дати приоритет глобалном тржишту за напредне индустрије са високим фиксним трошковима (као што су ваздухопловство, софтвер, биофармацеутика, а посебно полупроводници). Потенцира се да управо тренутни ембарго на извоз чипова и полупроводничке опреме у Кину смањује доступни део глобалног тржишта за фирме из САД, потенцијално штетећи њиховој средњорочној и дугорочној конкурентској предности. С обзиром на то да су америчке (и „савезничке“) полупроводничке компаније у све оштријој конкуренцији са Кином, критичан фактор успеха је повећање продаје, те поменути think-tank позива владу у Вашингтону да повећа напоре да максимизира доступно тржиште (што је уосталом и интенција фамозног Закона о CHIPS-у).

У Извештају провејава страх да ће управо контрола извоза олакшати напоре кинеских компанија да повећају пласман, омогућавајући им да продају чипове по нижим ценама и остварују веће профите (или ниже нивое губитака које ће субвенционисати влада у Пекингу), те да реинвестирају у полупроводнике следеће генерације. Закључује се да је приступ глобалном тржишту егзистенцијалан за индустрије са високим фиксним трошковима. Без тога трошкови неће падати, инвестиције у истраживање и развој неће расти, а страни конкуренти ће добити структурне предности које на крају могу довести до пропадања напредних америчких фирми и индустрија са високим фиксним трошковима. 

Начини неутралисања санкција 

Америчка моћ да уведу санкције другим државама произилази из примата долара и домета америчког надзора над глобалним финансијским каналима. Стога, Америци непријатељске земље траже финансијске иновације које умањују ове предности Вашингтона.

Један од начина су билатерални валутни свопови (уговори о размени валута којим се директно повезују централне банке и елиминише потреба за коришћењем треће валуте за трговину), чиме се заобилази долар. Кина је потписала своп споразуме са више од 60 земаља с циљем заобилажења америчких финансијских канала, ако је то неопходно. И земље која САД сматра савезничким такође склапају уговоре о размени валута. На пример, Индија је 2019. купила од Русије С-400, а плаћање је обављено у рубљама и рупијама, чиме су избегнуте америчке санкције које би могле да зауставе аранжман.

Други начин је развој незападних система плаћања. Потпуно укидање приступа SWIFT-а које је искусио Иран и у великој мери Русија, наводи Пекинг и Москву да унапређују сопствене алтернативе системе за међународно плаћање. Кинески CIPS, која је у 2021. по обиму трансакција био тек стоти део SWIFT-а, ипак је успех, јер постоји алтернатива највећем систему плаћања контролисаном од стране Вашингтона. Око 1300 банака у више од 100 земаља придружило се CIPS-у, и ако Кина буде одсечена од SWIFT-а, резерва (иако не ефекасна и обухватна као „оригинал“) је спремна.

Треће средство да би се избегле санкције је дигитална валута. Већ око 300 милиона Кинеза користи дигитални јуан, са пројектованих милијарду до 2030. Бела кућа нема начин да ограничи употребу виртуелног новца који издаје централна банка друге земље. Суверена дигитална валута такође долази са могућностима надзора за кинеске безбедносне службе. Иако дигитални јуан остаје релативно маргиналан глобални феномен, за неколико деценија, када Азија буде креирала половину светског БДП-а, регионална дигитална монета ће свакако постати атрактивна солуција. 

Куповина венецуеланског дуга

Осим покушаја да се угрози доминација долара,  постоји непосреднија претња западном утицају: секундарне санкције за куповину проблематичних дугова. Наиме, када земље не исплаћују своје зајмове, или су близу неизмирења обавеза, велики институционални зајмодавци настоје да тај дуг на секундарним тржиштима продају за делић цене. Када су државе које не плаћају дугове под америчким санкцијама, западни инвеститори оклевају да купују њихове проблематичне дужничке обвезнице, а Вашингтону антагонистички актери имају обичај да искористе прилику.

Пример Венецуеле, чија се економија од 2014. до 2021. смањила за три четвртине, и која се 2017. нашла у банкротству на 60 милијарди долара спољног дуга након што је пропустила да исплати рату од 200 милиона долара повериоцима, индикативан је. Три месеца пре неиспуњења обавеза, Трампова администрација је увела нови круг санкција Каракасу, што је спречило ту земљу да се врати на америчка тржишта капитала како би прикупила новац за враћање дуга.

Оно што се догодило од тада требало би да постане упозорење заговорницима санкција у Вашингтону. Како су се обавезе Венецуеле одлагале, многи првобитни амерички институционални власници венецуеланских обвезница (укључујући пензионе и инвестиционе фондове) кренули су да продају ризични дуг по ниским ценама. Како су америчке секундарне санкције екстериторијалне, западни институционални и појединачни инвеститори се нису усудили да искористе шансу да купе обвезнице дуга те државе. Као резултат тога, све већи удео венецуеланског неизмиреног дуга је купљен од стране сумњивих власника преко УАЕ, Турске и других, највероватније од стране нових кредитора из Кине, Ирана и Русије. Док су три четвртине дуга Венецуеле из 2017. држали амерички холдери, данас је тај износ вероватно преполовљен.

Како се велики део дуга преселио на мистериозне инвеститоре у непознатим јурисдикцијама, ти исти нови инвеститори ће добити место за столом када дође време да се поново преговара о условима повратка Венецуеле на глобална финансијска тржишта. Додатно, многе обвезнице Каракаса су секјуритизоване (покривене) богатим резервама нафте и гаса у земљи. Куповином тих средстава, нови инвеститори имају удео не само у наплати потраживања и будућим профитабилним инвестицијама када сазре време за опоравак те државе, већ и у њеној енергетској имовини (која је међу највећим у свету). Поједностављено речено, фирме или владе супротстављене интересима САД и Запада лако би могле да стекну контролу над снабдевањем енергијом и инфраструктуром коју сада контролише Каракас.

Постоје и примери инвеститора који су запленили имовину државе дужника да би извршили или изнудили исплату неизмиреног дуга, као што је случај након неплаћања аргентинских дужничких обвезница 2001, када је амерички хеџ фонд Elliott Capital запленио брод аргентинске морнарице у Гани. На тај начин је агресивни холдер обвезница са седиштем у САД довео у питање односе са Буенос Аиресом у име профита, чија је величина маргинална за Америку.

Пракса санкционисања 

Ипак, и поред бројних аргумената против практиковања ембарга од стране званичног Вашингтона, тешко је очекивати промену. Наиме, казнене економске мере Вашингтона и савезника (остале англофоне земље: Британија, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, као и ЕУ, Јапан и Јужна Кореја) попуњавају празнину између празних дипломатских декларација и смртоносних војних интервенција, те су омиљен алат креатора политике у Белој кући. Како је увођење санкција политички лако изводиво и јефтино, односно без опасних краткорочних реперкусија по САД (што је за политичке елите и с њима повезани вашингтонски „блоб“ најважније), није реално да ће Бела кућа мењати своју политику у скорије време.