Темпирана бомба у срцу светске економије: Да ли је Кина пред колапсом?

Током августа у западној штампи су се појавили бројни текстови угледних аналитичара, посебно економиста, са насловима који наговештавају привредни колапс Кине. Тако се нобеловац Пол Кругман пита: Зашто кинеска економија посрће, док директор Петерсон института за међународну економију Адам Посен предвиђа „крај кинеског економског чуда“ (и у поднаслову најављује да би тешкоће Пекинга могле бити прилика за Вашингтон). Оно што се потенцира јесте успоравање раста, опадање кинеског извоза и увоза, дефлација, растући неодрживи дугови, пад цена (и продаје) некретнина, те недавни колапс корпорација из те бранше. 

Предњачи водећи амерички дневни лист Њујорк тајмс, чији текстови сигнализирају „нови наратив“ о Кини. Некада представљана као претња услед драматичног раста, сада се описује као опасност за америчку и глобалну привреду, будући да би њен колапс могао имати „заразни ефекат“.

Као један од разлога за стварање „темпиране бомбе у срцу светске економије“ наводи се ограничена способност Пекинга да користи високе технологије развијене у САД, уз већ постојеће проблеме огромне штедње, превеликих инвестиција и ниске потрошње.

Скоро да се појавио нови консензус међу економистима, новинарима и другим аналитичарима и они предлажу „фундаменталне реформе“, а пре свега више потрошње и мање улагања. То што економска логика говори да би то, по аутоматизму, значило значајно успоравање раста и снажан пораст увоза, који би повећао извозну тражњу за производима западних земаља (истискујући домаће производе са кинеског тржишта), није предмет анализе у поменутим текстовима.  

Тренутни економски проблеми Кине

Криза ликвидности у „Zhongzhi Enterprise Group“ (кинеска „банка у сенци“, чије се обавезе заједно са осталим које се баве истим послом процењује на чак три хиљаде милијарди долара), долази тек неколико дана након што кинески гигант у домену некретнина „Country Garden“ није успео да измири своје дугове по основу доспелих обвезница. Посрнуће ова два конгломерата шири страх од „домино ефекта“ код других кинеских корпорација доводећи у сумњу солвентност финансијског система земље.

Повезано са кризом у коју су запале две поменуте корпорације, као и са помпезним објавама негативних трендова главних макроекономских индикатора, у западној јавности се актуелизовало питање краха друге економије света.

Пекинг заиста има многе структурне и друге изазове: успорен је раст продуктивности, смањује се расположиви контингент радне снаге, падају (иначе надуване) цене некретнина, повећана је незапосленост међу омладином. Додатно, још увек постоје одређени проблеми у ланцима снабдевања, као и прекиди у производњи, док се земља суочава са растућим ограничењима на трансфер технологије  из САД и америчких савезника (након забране извоза високих технологија октобра 2022, одлуком администрације у Белој кући у августу америчке компаније су додатно лимитиране у погледу инвестирања у кинеске индустрије чипова, квантног рачунарства и вештачке интелигенције). Поред тога, лидерство земље, као и оно у Белој кући, све више даје предност националној безбедности у односу на економски раст.

Последично, од другог тромесечја 2023. западне мултинационалне компаније су „мање оптимистичне“ према Кини у погледу макро трендова, потрошње, рада и трошкова. Оно што је већ дуже време јасно, како кинеским креаторима економске политике тако и западном бизнису у тој земљи, јесте да се скоро двоцифрени раст током четири деценије почевши од краја 1970-их, неће наставити. 

Да ли је Кина заиста пред крахом? 

Иако има бројне економске проблеме, пажљивије и објективније читање података релевантних за привреду Кине указује да су оцене о банкротству читавих сектора привреде, и из њих изведене дугорочне пројекције о економском краху земље претерано песимистичне, односно тенденциозне. Посебно је проблематична суштинска порука из свих наведених анализа – да успоравање кинеског раста представља озбиљан структурни проблем који произилази из погрешне политике Комунистичке партије те државе као одговор на последице пандемије. Наиме, релевантни економски показатељи, од тренда БДП-а (посебно сектора услуга, али и индустрије), инвестиција, потрошње, спољне трговине и инфлације, дефинитивно не дају основа за тврдњу да је Кина у озбиљној цикличној силазној путањи која ће потрајати више година.

Кренимо од раста главног показатеља стања сваке привреде, бруто домаћег производа, тј. укупне годишње производње у датој економији. Међугодишњи раст истог је у другом тромесечју ове године износио 6,3%, што је убрзање у односу на претходни квартал и далеко више од резултата оствареног код већине привреда у свету. Ипак, овде треба нагласити да је такав раст био добрим делом последица ниске базе у истом раздобљу 2022. (када су антипандемијске мере још увек биле изражене), те је био испод очекивања инвеститора. Додатно, (десезонирано) повећање БДП-а било је не тако импресивних 1% у односу на први квартал 2023. И поред тога, нема сумње да је остварени резултат солидан, на шта посредно указује и кључни барометар привредне активности, потрошња електричне енергије, која је забележила раст у првих седам месеци 2023. од 5,2%.

Оно што охрабрује је одржавање брзог раста услужног сектора привреде у првих седам месеци 2023. од високих 8,3%, као и с тим повезано повећање пласмана робе широке потрошње (за 7,3%). Индустријска производња је у истом периоду умерено расла (за 3,8%).

Контроверзни макроекономски индикатори

Кинески увоз је на први поглед ослабио, падајући за 7,6% у првих седам месеци 2023, што су западни аналитичари повезали са слабом тражњом у другој економији света. Међутим, тај пад је искључиво последица цена, док је далеко бољи индикатор обим извоза, који је повећан за 1%, сигнализирајући благо повећање домаће тражње.

Када је у питању извоз, исказан у доларима он пада, али бележи минималан раст у јуанима (за 1,5% у првих седам месеци 2023.). То што је доларски робни извоз, традиционални покретач кинеске привреде, у јулу 2023. пао за 14,5% међугодишње, добрим делом је резултат високе базе (пораст извоза током лета 2022, након што је Шангај укинуо своје продужено затварање повезано с пандемијом). Додатно, пад извоза такође указује на пад спољне тражње и тај тренд ће се вероватно наставити до јесени јер се кључни трговински партнери Кине – САД, ЕУ и Јапан – суочавају са могућношћу стагнације, док у истом смеру делује и западни  „friendshoring“ (односно пребацивање производње из Кине).

Банковни депозити су нагомилани током три пандемијске године закључно са 2022. Питање остаје да ли је то одражавало страх домаћинстава да би она могла изгубити приступ својој имовини, те да им је приоритет била краткорочна ликвидност (као што тврди поменути Адам Посен), или пак да су локдауни били свеприсутни, те да домаћинства нису била у могућности да троше (штедња је неизбежно порасла и углавном се слила у банкарске депозите). Иако су укупни депозити становништва у банкама наставили да расту у првој половини 2023, у урбаним срединама раст издатака за потрошњу се драматично убрзао. И на нивоу целе државе потрошња по глави становника расла је 50% брже од раста БДП-а, што указује да се смањила стопа штедње становништва. Повезано с овим је и раст удела прихода домаћинствима у укупном националном дохотку током протеклог дела 2023.

У западним медијима се као негативна појава  потенцирала и дефлација у јулу (- 0,3%), што би могло да указује да домаћинства одлажу потрошњу у очекивању да ће роба „сутра“ појефтинити (што би умањило укупну потрошњу и привредни раст). Међутим, тај пад цена био је доминантно последица повишених цена хране у истом периоду 2022, док су основне потрошачке цене (тзв. базна инфлација) у јулу 2023. порасле за 0,8%, дупло брже него у јуну ове године.  

Инвестиције у основна средства су расле не тако импресивних 3,4% у првих седам месеци ове године (иако су инвестиције у високотехнолошке индустрије повећане за чак 11,5%). Међутим, главни разлог релативно слабих инвестиција, како државних тако и приватних, у првој половини 2023. је тај што су залихе индустријских предузећа на крају 2022. биле на историјском максимуму (због политичке одлуке Пекинга да спречава отпуштања радника током пандемије, што је у условима континуитета производње и опадања продаје неизбежно довело до рекордног нивоа залиха). Услед тога, краткорочни подстицај за улагање у проширење производних капацитета у производњи у првој половини 2023. био је слаб. Ипак, у протеклом делу ове године залихе падају, што ствара терен за повећање инвестиција. Додатно, и поред експанзије државних инвестиција, приватне инвестиције (које су фактички стагнирале током прве половине 2023) и даље чине више од половине свих инвестиција, што имплицира да су тезе о неравноправном статусу приватних инвеститора проблематичне.  

Повезано с овим, инвестиције у некретнине су пале за десетину током 2022. и за додатних 8% у првој половини 2023, што је, имајући у виду да улагања у некретнине доминантно потичу из приватног сектора, учинило да укупан ниво приватних инвестиција практично стагнира. Како се приватне компаније у домену некретнина (суочене и са страхом од банкротстава) сада раздужују, мало је вероватно да ће наставити са већим улагањем. Дакле, сектор некретнина ће бити препрека бржем расту приватних инвестиција и у наредним годинама. Међутим, остали делови приватног бизниса, уз очекиване обимне државне инвестиције, требало би да омогуће раст укупних инвестиција у годинама пред нама.

Депресијација јуана се интензивирала након неочекиваног смањења каматне стопе од стране централне банке средином августа 2023. (ради подстицања привредне активности), иако су државне банке куповале ренминби и продавале доларе како би успориле темпо пада домаће монете. С обзиром на високе каматне стопе у САД, тешко је имати стабилан јуан и експанзивну монетарну политику, посебно ако, барем за сада, нема спремности да се интервенише из девизних резерви ради одбране националне валуте.

(Делимична) промена економског курса

Суочена са бројним проблемима, од покушаја технолошке изолације од стране Запада до успоравања економског раста повезаног и са пословном климом у земљи, власт у Пекингу се одлучила да делимично промени курс покрећући регулаторне реформе. Додатно, креатори политике почели су од јула са појачаним монетарно-фискалним стимулансима с циљем подстицања потрошње.

Док је претходних година била повећана регулација интернет компанија, од јула 2023. регулатори су дали јасан знак да прекидају ову праксу. Фирме, укључујући „Алибабу“, „BiteDance“, „Meituan“ и друге, одговориле су појачавајући запошљавање и преокренувши талас отпуштања у поменутим, али и другим приватним технолошким компанијама током 2022. Последично, њихова профитабилност ће вероватно порасти у односу на низак ниво претходних година, подстичући укупан раст приватних инвестиција.

Ипак, као највећи привредни и социјални проблем препознаје се драматични пад цена некретнина широм земље, због чега су многе кинеске банке оптерећене лошим дуговима, а многи власници кућа суочени са смањењем нето вредности (велика задужења локалних самоуправа такође су потенцијални проблем и то системске природе). Сходно томе, влада је ублажила нека ограничења задуживања ради развоја, умањила обавезне резерве за банке и благо смањила каматне стопе. Проблем са сектором некретнина своје корене вуче из 2008, тј. огромних инвестиционих стимуланса који су подстакли грађевински бум. Све то није био проблем док тај исти сектор, који је тренутно генерише чак 23% БДП-а земље, није почео да доноси све мање и мање приносе. 

Постпандемијски опоравак Кине

Кључни економски показатељи указују на притиске с којима се суочава кинеска економија средином 2023. И поред тога, економски трендови у јулу, као и у протеклом делу 2023, указују на наставак опоравка, посебно у сектору услуга и производњи у високотехнолошким индустријама, који би са интензивирањем мера подршке привреди требало да се убрза. Додатно, регулаторна строгост Пекинга указује да је реприза америчке кризе из 2008. нереална, односно да је системски финансијски колапс мало вероватан. На крају крајева, кинеске власти имају изванредну репутацију када је у питању обуздавање потенцијалне економске кризе.

Како наводи Џејмс Галбрајт, један од водећих лево настројених америчких економиста, главни рецепт који предлажу западни економисти да би Кина требало да се фокусира на потрошњу уместо на инвестиције и сада је погрешан као и пре 30 година. Како Галбрајт потенцира, није спорно да кинеска економија, после 40 година импресивног раста, успорава. Додатно, неће бити лако одржавати висок ниво инвестиција у држави са инфраструктуром и стамбеним фондом на нивоу западног.

Међутим, Галбрајт главне инвестиционе потребе Кине види у образовању и здравству, у усклађивању вештина са потребним радним задацима, у збрињавању старијих и у сузбијању емисије угљен-диоксида, што ће, имајући у виду преку потребу за улагањем у поменуте приоритете, омогућити тој земљи да остварује солидне и барем двоструко више стопе раста од економија на Западу.

Осврћући се на „нови наратив“, Галбрајт сматра да он фактички није о Кини колико је о самом Западу. Наиме, циљ је да се потврди теза о неизбежном тријумфу капитализма, слободног тржишта и демократије, те последично о лидерству Америке у високим технологијама.

С њим се у принципу слаже Николас Ларди, сарадник Петерсон института за међународну економију, можда најбољи западни познавалац друге највеће светске економије, који сматра да је економски опоравак Кине, након три пандемијске године, иако не тако снажан, започео.

На крају, ваља подсетити да су се најаве пропасти кинеског привредног модела појавиле недуго пошто је она почела да бележи импресивне економске резултате, а један од пионира био је Гордон Чанг који је већ 2001. објавио тада веома популаризовану књигу са насловом: Надолазећи колапс Кине.