Чему би служио ММФ да је Америка постала земља пролетерска: Институција која свима треба štampaj

Да ли би Лењин одобравао постојање Међународног монетарног фонда? На прву лопту, одговор би био: не. ММФ је у потпуности посвећен очувању светског капиталистичког система и ниједан социјалиста га не може сматрати добрим. Ипак, сматрам да је овај одговор погрешан. Али пре него што то објасним, рекао бих неколико речи о Фонду.

У последње време имао сам више искуства у вези са ММФ-ом и сведок сам колико су људи у њему заинтересовани да Фонд остане утицајан играч и у 21. веку. Штавише, да он буде заиста међународна организација у условима изузетно високих светских тензија, претњи ратовима и меркантилистичке трговинске политике.

Почеци мојих односа са Фондом сежу у моје ране године када сам радио у Светској банци. У то време мисија Фонда би тражила од Светске банке да јој обезбеди једног од својих (млађих) економиста који ће се придружити Фонду да би тобоже одржавао комуникацију између две институције и Светској банци дао привид неке улоге у доношењу одлука у вези са друштвеним секторима и јавним расходима. Тако сам, врло млад, учествовао у пет или шест мисија Фонда у Турској.

Мисије Фонда су биле импресивне. Имале су директан приступ владиним званичницима и државним подацима, али су имале и одличне људе за анализу ових података. Њихова велика предност била је (и остала) увид у све информације којима располаже влада; њихов велики недостатак је био (и остао) недостатак контакта са остатком земље. Ипак, као што ћу покатати, то никада није ни био задатак мисија Фонда – нити је требало да буде.

Мандат Фонда је био, и надам се да ће остати, ограничен. Ту сам у потпуности сагласан са Адамом Позеном са Петерсон института у Вашингтону, који је на недавној конференцији у ММФ-у позвао Фонд да остане фокусиран на своју основну мисију и да избегава политизацију и „увлачење мисије“ у области за које Фонд није ни најбоље средство нити за то има стручности. Адам је елоквентно писао о потешкоћама да се то уради у садашњим екстремно политизованим условима:

„Све већа политизација међународних финансија и трговине од стране Кине, Европске уније и Сједињених Држава, међутим, довела је у опасност капацитет ММФ-а да помогне земљама чланицама и ограничи експлоататорско понашање влада три највеће економије. Зарад глобалне економске стабилности, ММФ мора да се суочи са овим опасностима.“ 

Основна мисија Међународног монетарног фонда је тако једноставна да може да је разуме сваки средњошколац:

• постарајте се да вратите позајмљени новац;
• не трошите више него што сте прикупили порезима;
• одржавајте макроекономску стабилност.

Већина критика Фонда потиче од неразумевања његове основне мисије: дисциплиновање људи и држава. Та посебна мисија је, с обзиром на светски капиталистички систем, замишљена да тај систем ојача и дисциплинује раднике. Политика штедње, коју Фонд често заговара, није политички неутрална, на што нас с правом подсећа Клара Матеи у књизи Капиталистички поредак: Како су економисти измислили мере штедње и утабали пут фашизму и Марк Блајт у делу Штедња: Историја опасних идеја.

Али оваква мисија Фонда би, и да је систем другачији, била подједнако потребна. Социјализам не подразумева општу неодговорност. Оно што је Лењин јасно нагласио 1922. у свом говору на Једанаестом конгресу Руске комунистичке партије (бољшевика), у време „Нове економске политике“ (НЕП), била је потреба за фискалном одговорношћу, дисциплином и уређеном међународном трговином:

„Идемо у Ђенову [на економско-финансијску конференцију о послератној обнови Европе, која није успела да донесе оно што бретонвудски споразум из 1944. јесте] као трговци да бисмо обезбедили најповољније услове за унапређење трговине која је започета, која се води и која би, чак и ако би неко успео да је насилно на неко време прекине, неизбежно наставила да се и након тога развија.

Морамо испочетка да учимо [економски менаџмент]. Ако то схватимо, положићемо тест; а реч је о озбиљном тесту који ће пред нас поставити предстојећа финансијска криза – тест који се односи на руско и међународно тржиште којем смо подређени, са којим смо повезани и од којег не можемо да се изолујемо.“

Организација која би спроводила овакву дисциплину потребна је сваком систему. Да је свет постао лењинистички и да је Лењин основао ММФ, он би га у потпуности успоставио оваквог какав јесте и Фонд би играо потпуно исту улогу какву је играо у протеклих осамдесет година.

Улога ММФ-а истовремено и јесте и није идеолошки неутрална. Идеолошки је неутрална јер се три кључна горе поменута правила односе на дисциплину која мора постојати у сваком кохерентно организованом систему управљања; та улога није идеолошки неутрална јер се врши у оквиру општег задатог контекста, а то је контекст светског капиталистичког система. Међутим, проблем није у организацији која спроводи правила, већ у систему. Дакле, критика ММФ-а би требало да буде усмерена на систем, а не на извршиоце.

Сун Јатсен је тврдио да треба да постоје четири гране власти. Поред добро познате три, сматрао је да би требало да постоји и контролни огранак власти (контролни Јуан) који би проверавао легалност и транспарентност остале три гране. Корени „четвртог Јуана“ сежу дубоко у кинеску историју. Његов евентуални еквивалент се може наћи у америчком Владином надзорном телу (GAO, Government Accounting Office), с тим да би кинески Јуан имао већу политичку, па чак и извесну судску моћ. У оквиру Комунистичке партије Кине ту функцију обавља Дисциплинска комисија Централног комитета.

Пројектујте сад „четврти Јуан“ на глобални ниво. То је Међународни монетарни фонд. Његов задатак је да проверава да ли се поштују три једноставна правила и на тај начин омогућава несметано функционисање система.

Лењин, старовременски присталица реда и дисциплине (син школског инспектора), то би волео јер би постојање једног таквог тела служило његовим циљевима. Али приступ, озбиљност са којом се питања испитују, ускогрудна посвећеност на три главна задатка били би исти као код ММФ-а. Лењин би дакле задржао исте људе и исти приступ. Тешко је рећи да ли би седиште ММФ-а било у Вашингтону, јер Лењин није размишљао много даље од Евроазије. Али ако би се Фонд преселио у Пекинг, остао би исти као сада. Зато што испуњава функцију која је свету потребна.

Извор: Global Inequality and More 3.0