Надолазећи век геронтократије: Да ли ће старење друштва довести до мање ратова? štampaj

Осим афричких и јужноазијских држава, скоро све друге земље света суочавају се са демографском револуцијом: драматичним, трајним и вероватно неповратним старењем становништва. Комбинација ниског нивоа фертилитета и растућег очекиваног трајања живота довела је до значајног повећања процента људи старијих од 65 година и сталног раста просечне старости укупне популације. Док је 1950. тек 5% светског становништва имало 65 или више година, до 2021. тај број се скоро удвостручио. Према процени Уједињених нација, до 2050. године тај удео ће се утростручити, чак и да стопе фертилитета престану да опадају – што је мало вероватно.

Депопулација, односно нето морталитет – ситуација када друштво и на планетарном нивоу има више умрлих него рођених – на крају ће обухватити цео свет и постати нова норма. Том тренду се не назире крај, јер је сила која покреће предстојећу депопулацију – смањење жеље за децом широм света – револуционарна. Покушаји влада да подстакну рађања нису успели да врате стопе фертилитета на нивое довољне да се број становника барем задржи непромењеним, а све указује да ће проналажење такве политике бити практично немогуће, барем у догледној будућности.

Подаци за чланице Европске уније недвосмислено указују на размере проблема. На нивоу Уније стопа фертилитета (просечан број деце по жени у периоду између 15 и 49 година) износи тек 1,42. Најгоре стање је на југу континента, са Малтом, Шпанијом и Италијом, које имају стопу фертилитета од око 1,2, упркос издашним финансијским давањима за родитеље. Француска је 2024. забележила мање порођаја него 1806, године када је Наполеон победио у бици код Јене, док је Италија је пријавила најмањи број новорођене деце од уједињења 1861. године.

Тек нешто боље стоје Сједињене Америчке Државе са стопом фертилитета од 1,6, док су индустријализоване економије источне Азије, укључујући и Кину, у најгорој ситуацији, будући да се у тим државама просечан број живорођених беба по жени креће испод 1,3. Подсахарска Африка, са просечном стопом фертилитета од 4,3, последње је значајно упориште високог фертилитета на планети (иако је и ту присутан пад, за чак 35% од краја 1970-их).

Пад „радне кохорте“ 

Смањење процента становништва радног доба (оних који имају више од 15, односно 20 година, и мање од 64) у индустријализаваним земљама драматично трансформише структуру друштва у економском смислу. Оно што је посебно забрињавајуће јесте што је тај тренд је глобалан. Тако ће „демографска дивиденда“, која је подржавала глобалну економску експанзију последњих деценија, ускоро и на глобалном нивоу имати супротан ефекат.

На пример, у периоду између 2020. и 2050. године радно способно становништво у Европи ће се смањити за 17%, у Источној Азији пад ће бити 24%, у Јапану 28%, у Кини 23%, а у Русији 19%.

Старење становништва омета раст продуктивности повећавањем средње старости радне снаге. Наиме, старија радна снага је мање продуктивна. Људи су обично најпродуктивнији у 40-им годинама, када имају више знања, искуства и ресурса од млађих радника, и више енергије и боље здравље од старијих радника. Људи у овој старосној групи су такође спремнији од старије популације да стекну нове вештине и знања и да се укључе у високо ризичне, али и високо награђујуће подухвате, као и да се преселе због могућности за посао.

Као што указују истраживања ММФ-а и ОЕЦД-а, величина ове кохорте у односу на старије и млађе раднике је кључни фактор који одређује укупни раст продуктивности поједине земље. На пример, процене су да је годишњи раст укупне факторске продуктивности Јапана смањен за око 0,8 процентних поена између 1990. и 2005, углавном због смањења удела старосне групе од 40 до 49 година.

Ово је наравно лоша вест за економске изгледе земаља које старе. Удео људи од 40 до 49 година у односу на оне од 30 до 39 година, и оне старије од 50 година, нагло ће пасти у већини земаља током овог века. До 2050, смањење броја радно способних становника ће обухватити преко две трећине глобалне популације (на пример, у Јапану за 15%, а у Кини за 18%). У одсуству иновативних прилагођавања и контрамера, овај опасан тренд би могао да значајно лимитира економски потенцијал већине држава у свету.

Јужна Кореја пружа узнемирујућу визију друштва које се за само једну генерацију драматично смањило. Тренутне пројекције сугеришу да ће у тој држави 2050. године бити три смртна случаја на једно рођење детета, док ће преко две петине популације чинити старији од 64 године, те да ће број радно способних бити за само 20% већи од броја старијих грађана. Са тренутном стопом фертилитета, становништво те земље ће наставити да опада за преко три процента годишње, па ће се за наредних сто година умањити невероватних 20 пута.

Оно што је на путу да се догоди у Јужној Кореји – и што нам се чини као нека врста дистопије – наговештава оно што чека остатак света.

Јавни расходи за старије

Како број старијих особа нагло расте, обавезе владе да обезбеде њихову добробит, првенствено пензије и здравствену заштиту, нагло се повећавају. Јавна потрошња многих развијених земаља на пензије, здравствену заштиту и дугорочну негу старијих особа до 2050. би могла достићи четвртину БДП-а.

Ови трендови већ утичу на земље Запада са дубоким мрежама социјалне сигурности, али и на историјски мање издашне „недемократске“ земље. Кина је, на пример, 2009. потрошила 4,4% БДП-а на пензије и здравствену заштиту, да би се овај удео у 2020. повећао на 8%, са пројекцијама раста од преко 10% до 2030, те 20% до 2050. године.

Старење становништва ће ометати економску експанзију и на страни потражње. Снажна домаћа потрошња чини отприлике две трећине економске активности у већини земаља са високим приходима. Проблем за државе које старе је што се проценат становништва које највише троши смањује (људи у четрдесетим годинама), док се нагло повећава удео становништва које тежи да троши мање (старији од 65 година). Слаба потрошња услед последица старења друштва допринела је, на пример, паду тржишта некретнина у Кини. Кохорта која највероватније купује куће (људи око 30 година старости) од 2020. пала је за 30%, па је као резултат тога опала и потражња.   

Економски ефекти старења

Како друштва буду имала све мање радника, предузетника и иноватора, суочаваће се са све већим бројем људи зависних од неге и помоћи. Међутим, проблеми које ова динамика покреће нису нужно еквивалентни катастрофи. Депопулација јесте тежак нови економски контекст, али земље још увек могу пронаћи начине да и поред тога напредују. Владе једноставно морају наћи начине да припреме своја друштва да се суоче са друштвеним и економским изазовима света који стари и који се смањује.

Студије ММФ-а и ОЕЦД-а баве се потенцијалним ефектима старења на понуду радне снаге и БДП (per capita). Показује се да како се повећава дуговечност тако се продужава радни век, што може ублажити, али не и потпуно надокнадити негативне ефекте старења на запосленост. Побољшани резултати на тржишту рада за људе старије од 50 година, захваљујући бољем здрављу, могли би у периоду 2025-50. допринети расту глобалног БДП-а за око 0,4 процентна поена годишње. А ако владе не предузму ништа, глобални раст би био за око 1,1 процентни поен спорији него у препандемијским годинама, при чему су скоро три четвртине овог успоравања последица демографског фактора.

Поменуте студије указују и да, упркос свим изазовима, друштва која старе и даље имају значајан потенцијал за привредни раст. Оно што је неопходно јесте подршка „здравом старењу“, подстицање запошљавања и мобилности радне снаге у свим старосним групама, као и промоција продуктивности старијих радника даљим развојем целоживотног учења (уз, на пример, могуће коришћење искуства и знања старијих грађана кроз рад са скраћеним радним временом или пак консултантске и менторске програме). У сваком случају, реформе пензионог система, односно продужавање рока за одлазак у пензију и стимулисање рада старијих особа, иновације у здравству, повећана флексибилност тржишта рада, биће неопходни. 

Технолошки напредак – роботика, вештачка интелигенција, сајбер неговатељи слични људима и сајбер „пријатељи“ – могу дати допринос по овом питању, чије размере тренутно не можемо да проценимо. Оно што се често исправно потенцира јесте да би широко имплементирање вештачке интелигенције могло значајно ублажити негативне економске трендове повезане са старењем. У том смислу, јапанска тзв. „изгубљена деценија“ је индикативан случај.

Наиме, бум информационих технологија средином 1990-их донео је неким земљама значајан раст продуктивности, по обиму сличан ономе што неки економисти предвиђају да ће се десити са имплементацијом револуционарних технолошких помака повезаних с вештачком интелигенцијом. Па ипак, Јапан није био међу економијама које су брзо напредовале – напротив. Његова укупна факторска продуктивност, мера економске вредности иновација и технолошког напретка, од 1995. до 2005 расла је за само 1% годишње, за четвртину мање него у претходној деценији. Старење јапанске популације током овог периода било је кључно за успоравање раста продуктивности.

У поређењу са бројем људи старости од 30 до 39 и од 50 до 64 године, јапанска високопродуктивна кохорта од 40 до 49 година достигла је врхунац 1991, да би затим пала за чак 29% између 1995. и 2005. Револуција информационих технологија је помогла продуктивности Јапана да се суочи са брзим старењем становништва, али пошто радна снага земље није имала оптималну старосну структуру, технолошки бум није резултирао значајним повећањем укупне економске динамике.

Постоји разлог за очекивање да ће се земље са слично старећим становништвом суочити са сличним проблемима у током надолазеће револуције у примени вештачке интелигенције. 

Политичке преференције старијих 

Негативни економски ефекти старења су директно повезани и са политичким преференцијама старијих бирача, различитим у односу на остатак електората. Наиме, старији људи дају приоритет пензијама, социјалној заштити и (делимично) здравственој заштити. Додатно, они фаворизују нижу инфлацију, чак и по цену веће незапослености, јер приходе остварују од штедње (или од друге финансијске имовине) и рентирања станова, а не од прихода од рада.

Поред тога, пошто преферирају низак раст цена, људи у позним годинама су такође мање директно погођени слабијим економским растом и рецесијом од оних који се ослањају на зараду везану за посао као главни извор прихода.

Снажан и растући политички утицај старијих је последица како њихове бројности тако и околности да ће вероватније изаћи на биралишта него било која друга старосна група, што резултира њиховом „супер репрезентацијом“.

Последично, старење становништва практично „присиљава“ владу да троши више на политике са ниским (или чак негативним) импликацијама на раст, и смањује расходе за политике као што су улагања у социјалне програме, образовање и породичне политике, за које се показало да су важне за повећање БДП-а.

Приоритизација ниске инфлације иде на рачун обуздавања незапослености, са штетним последицама по агрегатну тражњу у економији. Претерана усредсређеност на минималан раст цена (углавном до 2% годишње) добрим делом је последица старења бирачког тела, које жели да заштити стварну вредност својих пензија. Многе владе су отуд делегирале монетарну политику независним централним банкама, у не малој мери управо због старења бирачких тела.

Вероватноћа рата 

Старење становништва успорава економски раст и захтева већу јавну потрошњу за старије грађане. Међутим, будући да је тенденција ка вођењу ратова јача у земљама са млађом популацијом, што је повезано с младалачким бунтовништвом и великим очекивањима, старење значајно смањује вероватноћу да дође до рата између држава. Тако би се 21. столеће, поред тога што ће бити „доба депопулације“, могло испоставити и као мирније.

С обзиром на велики број ратова у Африци, Европи и на Блиском истоку током прве четвртине 21. века, то изгледа оптимистична претпоставка. Наиме, након што је укупан број сукоба широм света опао између 1990. и 2007, почео је да расте након 2010. године. Тако је у 2022. години број грађанских и међудржавних ратова, као и интензитет и дужина трајања сукоба, на највишем нивоу од средине 1980-их, када је било 55 активних сукоба просечног трајања од 8 до 11 година, што је опет значајно повећање у односу на деценију раније, када су постојала 33 активна сукоба у просечном трајању од седам година.

Међутим, оно што је извесно, јесте да ће политичке гарнитуре на власти, у жељи за реизбором, а имајући у виду бројност и политичку тежину оних у позном животном добу, бити приморане да се брину о свом све старијем становништву. Студије показују да како лидери и грађани старе, гласачи постају склонији политикама које преферирају мирне солуције проблема. Последично, друштва ће бити мање способна и спремна за вођење ратова.

Имајући то у виду, надолазећа депопулација и старење становништва могли би да фундаментално промене геополитику, и то набоље. Ово изгледа контраинтуитивно, будући да се број војних сукоба скоро удвостручио у деценији између 2012. и 2022. Међутим, међудржавно насиље је углавном ограничено на демографски младе земље.

Наиме, сваке године од 2012. до 2023, у државама које су отпочеле рат просечан проценат људи старости 65 и више година износио је 5%, што је отприлике половина глобалног просека у 2024. (Статистика би изгледала још уверљивије када не би било Русије међу поменутим земљама).

Дакле, демографски старије државе већ показују смањену склоност ка учешћу у ратним сукобима. Оно што изгледа као универзални ратни тренд, у стварности је претежно покретан агресивношћу демографски младих држава. Ово би могло да помогне у објашњењу велике распрострањености рата и сукоба широм афричког континента, који има неке од најмлађих популација на свету.

Главни фактор којим старење становништва смањује потенцијално доступне ресурсе за рат јесте  – успоравање економског раста. Смањењем броја радника, успоравањем продуктивности и смањењем домаће потрошње, старење чини земље мање економски динамичним и мање способним да финансира ратове.

Успоравање економског раста у старијим земљама вероватно ће смањивати могућност за ескалацију спорова око све оскуднијих ресурса. Број милитаризованих спорова које су државе покренуле, историјски посматрано, убрзано је растао у односу на динамику БДП-а по глави становника.

Наиме, како се економска моћ земље повећава, релативни трошкови постизања њених међународних циљева се смањују. Сходно томе, како привредна снага државе расте, она може бити спремнија да и вођењем рата постигне одређене циљеве. Повећани раст тежи да државну агресију учини вероватнијом, док ће нижи раст изазван старењем тежити да такву агресију учини мање вероватном. 

Бројност армија 

Повећана јавна потрошња је неопходна не само за суочавање са последицама старења становништва, већ и са њиховим узроцима. Брзо старење демографских група је индиректно одговорно и за владине трошкове за домаћу безбедност и програме социјалне заштите, јер оно доприноси многим изворима растућег незадовољства у развијеном свету, укључујући успоравање економског раста, штедњу и растуће етничке и антиимигрантске тензије, пошто доминантне групе страхују од свог демографског слома.

Као одговор на растуће немире, многе владе покушавају да потисну незадовољне групе или да их смире кроз социјалне програме. Кина је, на пример, учетворостручила своје трошкове на полицију и домаћи надзор између 2007. и 2020, док су се јапански расходи на подршку раду и запошљавању и за смањење сиромаштва и социјалну заштиту (искључујући трошкове за старост и здравствену заштиту) између 1990. и 2020. повећани са 0,5 на 3,7% БДП-а.

Пошто земље троше више на решавање узрока и последица старења, други расходи, укључујући и расходе за војску, вероватно ће бити потискивани, јер се буџети налазе под све већим притиском. Иако војна потрошња може повећати економски раст запошљавањем недовољно искоришћене радне снаге, стимулисањем агрегатне тражње и финансирањем истраживања (што на крају помаже цивилним индустријама), анализа Џ. Пола Дана и Нан Тиана указује да је вероватније да ће таква врста потрошње наштетити дугорочном расту смањењем расхода за продуктивније инвестиције, поред осталог и услед растућег нивоа јавног дуга. 

Статистичка анализа демократских и ауторитарних земаља показује да када државна потрошња на социјалну заштиту, укључујући и ону за старије особе, пређе 25% буџета земље, вероватноћа да ће земља покренути милитаризовани спор значајно опада.

Многе земље су или на ивици или су већ прешле овај праг потрошње. Потрошња за старост, незапосленост и одржавање прихода старије популације, као удео у општој државној потрошњи 2021, у земљама ОЕЦД-а у просеку је износила скоро 21%, а с обзиром на то да ће ови расходи само расти, ове државе ће имати снажне буџетске подстицаје да избегну покретање војних непријатељстава.

Додатно, начин на који ће старење учинити свет мирнијим јесте и смањење величине главне кохорте војног доба. Године 2050, Источна Азија ће имати 42% мање младих између 18 и 23 године него 2020; Латинска Америка ће имати 13% мање, а Европа 17% мање.

Истина, државе би могле да повећају стопу регрутовања повећањем плата и бенефиција, као што је Русија то учинила у тренутном рату у Украјини, али уколико се укупни војни буџети не повећају, растући трошкови по војнику ће потиснути друге области војне потрошње, укључујући развој, набавку и одржавање оружја.

Војске би могле да покушају да заобиђу смањење војно способних кохорти заменом особља технологијом. Револуција у вештачкој интелигенцији, недавни успеси беспилотних дронова и могућност „робота убица“ могу замену војне радне снаге технологијом учинити све атрактивнијом. Али, пошто ће многе војне мисије и даље бити радно интензивне, постоје ограничења у способности војске да ову замену реализује.   

Анализа анкета спровођених у САД од почетка 1960-их до средине 2000-их, закључује да „постоји генерацијски јаз око војних интервенција САД“, при чему старији Американци константно показују „највећи опрез према употреби војне силе“. Ово је посебно важно у демократијама јер може смањити подршку бирача ратним опцијама, али и у ауторитарним режимима, који могу бити забринути да би ратни губици могли да подстакну „домаћу реакцију“.

Наравно, старење становништва неће потпуно искоренити рат, али ће смањити способност влада да добију широку подршку за војну акцију. Донекле је изненађујући закључак да ће старење, по свему судећи, постати моћна сила за мир – сила каква до скоро није постојала.