Необичан сусрет у једном њујоршком ресторану: Тезе о искушењима национализације štampaj

Била је топла, готово летња ноћ у Њујорку. Такви дани долазе сваког октобра и људи у њима силно уживају. Као и многи, одлучио сам да изађем на вечеру, помисливши како ћу следећи пут моћи да седим напољу у ресторану тек за шест или више месеци. Прошетао сам низ Девету авенију до једног од ресторана који волим. Али био је пун. Људи су седели напољу, срећни што могу да уживају у михољском лету.

Власник ресторана, који ме је познавао и био врло љубазан и пријатељски настројен, видео је да за мене нема слободног стола напољу, али пошто сам био сам, показао ми је руком ка столу за којим су седела тројица мушкараца који су говорили руски. Упитао их је да ли би им сметало да им се придружим. И они су били веома љубазни и одмах су пристали. „Нема проблема“, рекоше. Тако седох за њихов сто.

Наручили смо разна италијанска јела и вино, и неко време водили онај уобичајени, површни разговор о времену и скупим киријама. Али када је стигао десерт, инспирисан атмосфером вечери и љубазношћу власника који нас је почастио додатним чашама вина, рекох првом који је седео до мене:

„Драги Лаве, господине Бронштајн, мислим да не би требало национализовати мале ресторане као што је овај. Видели сте како је власник љубазан; чак су и радници, који су најамна снага, деловали веома задовољно. Смејали су се, донели нам вино и лепо смо проћаскали. Мислим да би било погрешно национализовати оваква места.“

Случајни друг за вечером окрену се према мени, мало спусти наочаре и гледајући ме као мачем продорним погледом, рече:

„Толико сам пута слушао овакво ситнобуржоаско брбљање да више не могу да га поднесем. Борили смо се против њега, али, изгледа, без успеха. Као што можда знате, нисам био део већине у Лондону, али сам схватио да сви који говоре глупости сличне вашим пропуштају огромну прилику да направе фундаменталну и светско-историјску трансформацију. Ако допустимо да мала предузећа расту, она ће се трансформисати у средња предузећа, средња ће прерасти у велика, и тада доминантни начин производње више неће бити социјалистички већ капиталистички. А онда ће се поставити питање: зашто смо уопште дизали револуцију ако је њен крајњи резултат систем какав је постојао пре ње?“

Затечен жестином његовог обраћања и силином одговора, окренух се, готово очајнички, човеку који је седео тачно прекопута мене и дотад ћутао. Друг Џугашвили рече следеће:

„У овом конкретном случају слажем се с другом Бронштајном, мада је то слагање феноменолошке природе – односно, слажем се с њим начелно, али разлози због којих долазимо до истог закључка су потпуно различити. Друг Бронштајн је, као и увек, изнео претерано економистички поглед на свет. Стварност је таква да ће и најмања капиталистичка предузећа, ако их не национализујемо, прерасти у већа, а већа у још већа; људи који их буду водили имаће новац, а онда ће поткупити наше кадрове и, посредно или непосредно, преузеће политичку власт. Ти онда вечерас не би седео овде и разговарао с нама, него би седео с људима као што су Керенски и кнез Љвов, а они би нам се смејали што смо били толико наивни да им допустимо да се врате на власт.“ 

Помислио сам да сам расправу изгубио резултатом 2:0. Али онда се умешао и трећи, ћелав човек с козјом брадицом: 

„Не слажем се са примедбама другова Бронштајна и Џугашвилија. Треба дозволити малим предузећима да напредују и цветају. Да, она ће расти, и наш љубазни власник ресторана можда ће једног дана овде водити читав ланац сличних, само што више неће бити тако фин као вечерас. Али ми ћемо зато направити велика предузећа која користе предности економије обима и која ће се ширити још брже него ови ресторани. А политичку власт ћемо задржати чврсто у својим рукама, искоренити корумпиране кадрове и никада нећемо дозволити власницима као што је наш вечерашњи пријатељ да се приближе власти. Земље које се економски развијају и одоздо (као овај ресторан) и одозго (под нашим вођством и уз помоћ економије обима), претећи ће капиталистичке државе и тако доказати да је наш начин производње супериоран, као што је то више пута образложено у научној литератури коју сви добро познајемо. Колико разумем, кинески другови су недавно кренули управо тим путем и, чини се, добро им иде. Дакле, слажем се да овај италијански ресторан у Њујорку не треба национализовати, нити било који сличан ресторан или предузеће у свету – али не из разлога које је навео наш српски друг [заборавио ми је моје име].“

Лакнуло ми је. Хтедох да се захвалим последњем говорнику, господину Уљанову, како се представио, када ми је у том тренутку зазвонио мобилни телефон. Погледао сам и видео да ме зове Маестро.

Окренух се својим саговорницима за столом да им се захвалим и поздравим их. Љубазно су ми отпоздравили. Још једном сам погледао сву тројицу и пожелео им све најбоље.