Клик-клак српских привредника и власти у Шекспировој 27: Утицај салчића на најновији сукоб у Клубу „Привредник“ štampaj

„Нисмо влада у сенци, нисмо ни замена за коморе, већ смо највиталнији и најрепрезентативнији део српске привреде; политичких амбиција немамо, само нам је досадило да у име нас и о нашој судбини одлучују мање компетентни и искусни.“

Ово је у јануару 2002. године приликом оснивања Српског пословног клуба „Привредник“ рекао први председник овог моћног лобистичког удружења које окупља српске крупне капиталисте – Миодраг Бабић, тадашњи директор „Хемофарма“ из Вршца.

Ову изјаву би вероватно поновио сваки следећи председник клуба: од Миодрага Бабића, преко Данка Ђунића, Бранислава Грујића, Миодрага Костића и Зорана Дракулића па до Веселина Јевросимовића, који је од децембра 2024. године председник „Привредника“.

А истина је да су током скоро четврт века постојања, чланови Клуба имали на економску политику у разним периодима мањи или већи утицај, некад су кројили законе, а некад их критиковали. Али политика никад није ни излазила из зграде у Шекспировој улици број 27 у којој се налази клуб „Привредник“.

Ђинђић и „Привредник“

Уосталом, како је у интервјуу за НИН фебруара 2011. сведочио Миодраг Бабић, први председник овог Клуба, и сама идеја о оснивању дошла је из Владе Републике Србије. Наиме, „Привредник“ је основан 2002. године на иницијативу тадашњег премијера Зорана Ђинђића, рекао је тада Бабић: „Он ми је те године предложио да тако нешто учинимо. Затим су мене наговорили да будем председник. Имали смо сјајну сарадњу са покојним премијером Ђинђићем.“

А зашто је Ђинђићу у оно време требао „Привредник“?

„Премијер је хтео да најбогатији привредници Србије буду партнер Влади, да се Влада с њима консултује, да понекад провери своја решења, понекад да чује критике“, објашњавао је Бабић.

На питање новинара НИН-а да ли је Ђинђић уважавао мишљења чланова клуба „Привредник“, први председник овог клуба је одговорио: „Да, дешавало се чак да у неким јавним иступима, интервјуима, чујемо идеје које је он од нас прихватио и да их изнесе као њему блиске. Често сам с њим разговарао. Некад је то знало да потраје, да га у нешто убеђујем а онда касније чујем или видим у некој изјави да он то практично промовише. То је нешто што може да обрадује и што показује да вреди конструктивно расправљати. Није било ту неке суревњивости, лепо смо сарађивали. Касније смо одлазили и код њега у Владу“, рекао је тада Миодраг Бабић.

Управо ово што је први председник клуба рекао о улози „Привредника“ дефиниција је лобирања као активности, која, иако код нас често има негативан призвук, није нелегална. Привредници су увек и свуда, не само у Србији, користили свој утицај да утичу на решења која иду у прилог њиховом бизнису.

Први округли сто

А шта је тада требало властима? Амбициозно се ишло у процес масовне и брзе приватизације, а креаторима економске политике требали су купци с капиталом. Оснивачи клуба, представници 23 српске компаније, истицали су да је оснивање „Привредника“ реакција на нечињење Привредне коморе Србије и, како су говорили, на учмалост овог удружења. Тако се српска пословна елита окупила у новом удружењу, а прве састанке одржавали су у просторијама „Генекс апартмана“ код Микија Савићевића, који је такође био међу оснивачима овог Клуба.

Један од првих округлих столова које је „Привредник“ организовао био је о стратегији извоза, а извештаји с тог догађаја у новинској архиви Радио Београда звуче као да су са промоције билтена „Макроекономске анализе и трендови“. Доста сувопарног језика и поприлично академских тема. Медији су пренели став привредника да је повећање извоза услов опстанка српске привреде.

Међу окупљенима су били и Слободан Радуловић, дугогодишњи директор „Це маркета“, и Мики Савићевић, дугогодишњи директор „Генекса“, али и Мирко Тодоровић, власник конфекције „Тодор“ из Врњачке бање, директор „Хемофарма“ Миодраг Бабић и директор „Делте“ Мирослав Мишковић.

„Политика“ је 6. априла 2002. пренела став Миодрага Бабића према коме наш спољнотрговински дефицит расте, а намера државе је да увоз и даље либерализује.

„Да ли после десетогодишњих санкција привреда може да издржи све већу инострану конкуренцију?“, питао је Бабић и додао да то не значи да је за затварање привреде, већ за њено постепено отварање.

На том првом округлом столу власти и привреде Мирослав Мишковић је изнео захтев који су касније годинама понављали и тражили представници српске привреде – да држава оснује развојну банку за подршку производње конкурентне робе.

Занимљив је био и предлог који је тада изнео Слободан Радуловић, директор „Це маркета“, пар година касније ишчлањен из Клуба. „Без политичке стабилности не може бити ни ваљаног привредног система“, рекао је тада Радуловић и додао да се извоз не може стимулисати преко курса, односно преко слабљења динара као националне валуте, те да су за то неопходне друге мере.

С друге стране, тадашњи министар за економске односе cа иностранством Горан Питић рекао је да се Влада определила за комбиновани модел успостављања партнерства између домаћих и страних инвеститора, какав је примењен у Мађарској, Пољској и Чешкој.  

24 године касније

Тако је, судећи према новинским извештајима из оног времена, изгледао први покушај утицаја крупне привреде на економску политику земље, и обрнуто – чланова извршне власти на српску пословну елиту, која је уз пар изузетака остала иста до данашњег дана.

А како данас изгледа утицај „Привредника“ на политику и обрнуто, то јест колико Влада утиче на крупне капиталисте, видели смо и последњих јануарских дана ове године, када се након седнице Владе одржане 25. јануара, којој је присуствовао и председник Александар Вучић, Клуб „Привредник“ огласио најновијим саопштењем којим „снажно подржава иницијативе председника Србије Александра Вучића, које је изложио на тематској седници Владе Србије“. Ово саопштење било је повод да се у српским пословним круговима поново расправља шта „Привредник“ хоће од политике и да ли политика нешто хоће од овог клуба из Шекспирове.

А у саопштењу још стоји да је једини прави пут за Србију усмереност на реформе и свакодневно координисано деловање државних органа и привреде, „како би се остварила визија развоја у наредној деценији и обезбедило истакнуто и достојно место наше привреде и државе у свету који се убрзано мења“. И у наставку:

„Сагласни смо са ставом да у тој визији нема места за оне који половично и без енергије раде свој посао, посебно кад је реч о онима од чијег рада зависе милиони суграђана. Подржавамо став председника да се безрезервно мора обезбедити стабилност енергетског система Србије у ванредним временским условима. Сматрамо да је од посебног значаја став председника о стратешком јачању електроенергетског система Србије у годинама које су пред нама, а које ће бити обележене новим, великим потребама привреде, поготово ИТ сектора, односно сектора вештачке интелигенције. Подржавамо иницијативу председника да се што пре пронађе начин да се ови капацитети повећају и тиме обезбеди темељ убрзаног развоја Србије на овом пољу. Од свега овога зависи привредни раст Србије, и трансформација наше привреде у складу са савременим токовима, у глобалном амбијенту који се никад брже није мењао, а за то су у држави потребни кадрови који обављање свог посла виде као приоритет, као што је истакао председник Вучић. Само на овај начин може се створити шанса да Србија из периода глобалних промена који је пред нама изађе као победник, са новим радним местима прилагођеним новим тржишним условима, као предусловом за јаку привреду и бољи стандард свих грађана. Српски пословни клуб 'Привредник' спреман је да, у оквиру својих могућности и овлашћења, пружи допринос реформама и брзом и ефикасном спровођењу реформских мера.“

Међутим, неки чланови „Привредника“ кажу да овај документ није прошао Извршни одбор и да су многи од њих садржај саопштења први пут видели у медијима, да се о њему није нити разговарало нити разматрало, као и да саопштење није било потписано. Јавно, чланови овог Клуба о унутрашњем сукобу, који је настао након што је „Привредник“ подржао мере владе, нису желели да говоре, али оно што је споља потпуно јасно јесте да се клатно, када је реч о односу власти и овог Клуба померило у другу страну.

Дракулићев мандат у „Привреднику“

Претходни председник „Привредника“ Зоран Дракулић био је оштар критичар власти, и за време његовог председниковања од 2017. до краја 2024. на редовном коктелу који се у Шекспировој традиционално одржавао у септембру, био је видљив изостанак чланова Владе Републике Србије. Када је 2024. године тим поводом држао говор, изразио је жаљење што на скупу „Привредника“ није било представника Владе и додао да му није јасан такав отпор. „Можда сам проблем ја, и моје критике, али свака критика била је добронамерна“, изјавио је тада Дракулић.

Претходне, 2023. године рекао је како Српски пословни клуб „Привредник“ чине 62 најуспешнија привредника у Србији, компаније којима они руководе редовно пуне буџет, радници редовно примају плате и нико од запослених не ради за минималац, а ипак, како је нагласио, „ни то није довољно да ресорни министри из Владе нађу за сходно да се појаве на овом скупу“.

Између ова два пријема Дракулић је у медијима истицао како је корупција ушла у све поре друштва. А на „Копаоник бизнис форуму“ 2024. године рекао је како смо ми промашили привредну политику јер су домаћи инвеститори гурнути у крај, и да нас ни криза поводом корона вируса није научила памети да не може економски раст да се заснива само на страним инвестицијама, а да домаћа улагања остану ниска.

Нови чланови

Анонимно, чланови клуба „Привредник“ у разговору с новинарима рећи ће да се клатно од критике власти сада померило ка подршци актуелној економској политици, а с тим померањем клатна у Клуб су стигли и нови чланови: Драган Бошњак и Стојан Вујко из „Миленијум тима“, као и Дејан Чакајац, оснивач и председник компаније „Моцарт“.

Како је до овог заокрета дошло није познато, али је видно да су прошле године стране инвестиције успориле и двоструко су ниже него претходне, 2024. године, као и да су представници власти почетком 2025. године организовали састанак са представницима српске привреде у Привредној комори Србије. Том састанку присуствовало је неколико десетина привредника, отворио га је председник Привредне коморе Марко Чадеж, а присуствовао му је и председник Србије Александар Вучић.

Тема овог састанка почетком прошле године биле су инвестиције домаћих привредника и како да им се отклоне препреке, пре свега бирократске, како би улагања српских привредника била већа. Састанку су присуствовали и неки чланови клуба „Привредник“, а међу првима окупљенима су се обратили Мирослав Мишковић, власник „Делте“ и Александар Костић, председник „МК групе“.

Из овога је јасно да су држави у условима успоравања страних инвестиција за привредни раст сада неопходни домаћи привредници, а привредницима је за њихове бизнисе увек боље да имају него да немају директну комуникацију са представницима власти. Овога пута проблем са последњим саопштењем „Привредника“ је што се видело да његови чланови немају комуникацију међу собом, те да су поделе у друштву и политици стигле и у вилу у Шекспировој улици број 27. Колико год да су њихови састанци тајни и одвијају се изван очију јавности, сада је јасно да међу српском пословном елитом, бар када је конкретно о овом саопштењу реч, нема консензуса.

Пад гувернера Шошкића

Али ни то није први пут. У лето 2012. године, непосредно након последње смене власти и уочи смене гувернера Дејана Шошкића, Српски пословни клуб „Привредник“ огласио се саопштењем у коме је критиковао првог човека централне банке. То саопштење имало је увертиру, пошто су моћни увозници међу члановима Клуба дуго пре тога критиковали гувернера због политике слабљења динара.

А онда је гувернер Дејан Шошкић написао ауторски текст за „Политику“ којим је за неколико октава подигао тон према крупним српским капиталистима, рекавши како домаћи привредници не знају да произведу ништа, ни фен, ни телевизор, као и да не знају да „удахну нови живот посрнулим гигантима из металског или текстилног комплекса, већ је најчешће њихов највећи пословни домет да нешто купе за један, а продају за два динара“.

Након тога клуб „Привредник“ објавио је саопштење у коме наводи да „гувернерово залагање за оживљавање посрнулих гиганата из металског комплекса указује на недовољно познавање привреде и укупних развојних потенцијала земље“.

„Привредник“, чији је председник од маја 2010. до децембра 2012. био Бранислав Грујић, тада је у саопштењу од нове Владе, чији је премијер јула 2012. постао Ивица Дачић, тражио убрзање процеса реиндустријализације, пошто је највећа одговорност за амбијент у коме је могуће користити потенцијале које наша земља има у „извршној и монетарној власти“. Међутим, ово саопштење нису подржали сви чланови Клуба, а неки су чак јавно пружили подршку тадашњем гувернеру Дејану Шошкићу. Један од њих био је Никола Павичић, почасни председник „Таркета“ из Бачке Паланке, који је изјавио да је гувернер направио најбоље скенирање српске привреде.

Ово саопштење је дошло у атмосфери у којој је претходно гувернер поручивао српским привредницима како треба да се „хеџују“, односно заштите од валутног ризика. „Ко се хеџује, може да се убије“, одговорио је тада Шошкићу председник „Привредника“ Бранислав Грујић.

Покрет привредника

Многи су заборавили, али уочи смене власти 2012. године српски привредници, од којих се неки били и чланови овог Клуба, имали су чак и један краћи излет у политику. У септембру 2011. године основали су Покрет привредника Србије, чији је координатор био управо Бранислав Грујић, тадашњи председник „Привредника“.

„Нисмо интересна група, нити штитимо било чије појединачне интересе. Интереси Србије су наши интереси, а намера нам је да допринесемо бољем животу грађана“, рекао је тада Грујић и додао да су чланови овог Покрета, поред осталих и велики и мали произвођачи намештаја, одеће, обуће фризери, пекари и угоститељи.

„Немамо намеру да постанемо политичка партија, али имамо намеру да се политички ангажујемо“, изјавио је Бранислав Грујић. На изборима одржаним следеће године Покрет привредника Србије ипак није учествовао, али је оштро критиковао економску политику тадашње власти.

„Дубоко смо незадовољни привредним реформама, али ми не тражимо кривца, већ нудимо решења“, рекао је тада Грујић.

Извештаји из тог периода бележе како су представници медија питали представнике Покрета привредника смеју ли да се кладе да ће и њихови запослени гласати за њих на изборима, на шта они нису одговорили.

„Привредник“ у Тадићево доба

Претходно, чланови „Привредника“ су у лето 2010. године ушли у отворени сукоб са тадашњим властима након изјаве председника Бориса Тадића да у Србији постоје непристојно богати људи. „Нека људи чије сам богатство назвао непристојним, саграде један мост“, рекао је тада председник Тадић и додао да ће то бити начин на да купе свој легитимитет.

Прозваним се међу првима осетио Мирослав Мишковић, власник „Делте“, па је тог лета директорка сектора за корпоративне комуникације компаније Јелена Крстовић саопштила да се економски патриотизам компаније огледа у чињеници да запошљава 25.000 људи.

Тадићева иницијатива се завршила тако што су, уместо тајкунског моста, грађани Београда добили платане у Булевару краља Александра, које су донирали чланови Клуба „Привредник“.

На крају, кад се подвуче црта, занимљива је чињеница да су чланови Клуба „Привредник“ заправо у највећи сукоб ушли са владом за коју савремена политичка легенда каже да су је формирали. Реч је о влади такозваног „националног помирења“ ДС-а и СПС-а.

Наиме, уочи ванредних парламентарних избора маја 2008. године, након којих је ова влада и формирана, амерички амбасадор Камерон Мантер се у вили у Шекспировој улици број 27 састао са члановима Клуба „Привредник“, чији је председник од 2004. до маја 2010. био Данко Ђунић, и поручио им „да треба да подрже проевропску владу“, како је писала „Политика“.

Други састанак америчког амбасадора са мањим бројем чланова овог Клуба догодио се после избора, у ресторану поред стадиона ОФК Београда, и њему је присуствовао мањи број чланова Клуба. Медији су тада пренели да се од привредне елите очекује да има став о политичким догађањима и да би тај став требало да иде у прилог владе листе „За европску Србију“ и СПС-а, која је и формирана јула 2008. године, са Мирком Цветковићем као премијером.

Гласови из виле у Шекспировој улици

Четири године касније, уочи избора 2012, спекулисало се да многи чланови Клуба „Привредник“ финансирају Српску напредну странку, а када је 12. децембра те године ухапшен Мирослав Мишковић, у бизнис круговима се говорило како је нова власт ухапсила једног од својих финансијера.

Занимљиво је и то да се Клуб тада није огласио саопштењем којим би бранио једног од својих оснивача и дугогодишњег члана. Неки чланови јесу то урадили, али у своје лично име.

Током скоро четврт века колико је прошло од оснивања Клуба „Привредник“, званично регистрованог 27. фебруара 2002. године, мењао се однос српског крупног капитала према властима, али и однос власти према њему. Само се једна ствар никада није мењала: политика никада није изашла из зграде у Шекспировој улици, купљене неколико година по оснивању Клуба за седиште „Привредника“.

„Нема у томе никакве тајновитости. Да се не бисмо скупљали на разним местима, ресторанима, на пример, узели смо ову вилу“, рекао је јуна 2006. Зоран Дракулић за недељник НИН. „Ово је место где ћемо међусобно лакше комуницирати.“

Да ли у вили у Шекспировој број 27 чланови клуба Привредник сада све мање и теже комуницирају? Због политике, разуме се. Сигурно не због салчића чувеног кувара Радета Литричина, који се у „Привреднику“ ионако више не спремају.