Како су Руси једном спасили Сједињене Државе: Руска умешаност у Амерички грађански рат

Током припрема за сусрет руског председника Путина и америчког председника Бајдена јуна 2021. у Женеви, припремни састанак одржали су и саветници за националну безбедност, Џејк Саливен и Николај Петрушев.

Руска делегација је тада поклонила Саливену оригиналну гравуру америчког часописа „Harpers Weekly“ из 1863. годинe, која приказује руске бродове укотвљене у њујоршкој луци.

Тада су, наиме, две руске ескадриле спречиле енглеско и француско мешање у амерички грађански рат на страни сепаратистичких држава Југа. Петрушев је поручио да је тиме желео да подсети да Русија и Сједињене Државе могу да буду пријатељи и да сарађују.

Реч је о догађају из историје америчко-руских односа који је сасвим остао у сенци дуге и дубоке историје сукоба две суперсиле.

Од Крима до Крима

Русија је 1863. године пролазила кроз тешка времена. Ране проузроковане поразом у Кримском рату још нису зарасле. У Кримском рату 1853-1856, Руском царству супротставила се коалиција Британског, Француског, Османског царства и Краљевине Сардиније.

Разлози за рат били су повезани са намерама Русије да, користећи све веће унутрашње противречности у Османском царству, помогне одвајање балканских територија од њега, углавном настањених православним народима. Велика Британија и Аустрија су се томе успротивиле. Лондон је, поред тога, настојао да истисне Русију са црноморске обале, Кавказа и Закавказја.

У критичној фази рата савезници су успели да концентришу велике снаге војске и морнарице на Црном мору. То им је омогућило да успешно искрцају десантни корпус на Крим, нанесу низ пораза руској војсци и након једногодишње опсаде 11. септембра 1855. заузму Севастопољ.

На кавкаском фронту руске трупе су деловале успешније. Али претња Аустрије и Пруске да се придруже рату приморала је Русију да прихвати наметнуте мировне услове.

Париски мировни уговор, потписан у марту 1856. године, захтевао је да Русија врати Османском царству све територије заузете у јужној Бесарабији, код ушћа Дунава и на Кавказу, и било јој је забрањено да има морнарицу у Црном мору. Русија је била озбиљно ослабљена и привремено је изгубила утицај у црноморском региону.

Ипак, Русија покушава да не „падне на колена“. Млади цар Александар II је фебруара 1861. потписао манифест о укидању кметства.

Ситуација у Русији је и даље била под лупом Уједињеног Краљевства и Француске, које се нису држале по страни када је јануара 1863. у западним провинцијама Руског царства избио пољски устанак.

Племићко-католичке вође устанка залагале су се за обнову независне Пољске „од мора до мора“. Као одговор на побуну, руски цар је послао трупе на територије обухваћене немирима, што би се данас звало „операција за обнову уставног поретка“. Априла 1863, Лондон, Париз и Беч упутили су протестну ноту Александру II, коју су затим подржале Шведска, Италија и Шпанија.

Европска дипломатија није могла да пропусти шансу да још једном притисне Русију, а забринутост над судбином пољског народа била је само изговор. „Не могу се од енглеске, француске, а још више аустријске владе, очекивати искрене симпатије за патњу Пољака“, писале су америчке новине „New York Daily Tribune“, 1. маја 1863.

У јуну 1863. европске силе су послале другу ноту у Санкт Петербург и затражиле сазивање међународног конгреса ради решавања пољског проблема.

Европске силе у Америчком грађанском рату

У том тренутку, кабинет Александра II донео је, модерним језиком речено, „асиметричну“ политичку одлуку. Одлучио је да пошаље две групе руских ратних бродова на две обале Северне Америке у којој је већ две године буктио грађански рат.

У складу са наредбом руског цара Александра II од 25. јуна 1863. године, две руске ескадриле су послате на обале Америке. Прва, под заставом контраадмирала Лесовског, послата у Њујорк, имала је 6 бродова, а посада је бројила 3.000 људи. Друга ескадрила под командом контраадмирала Поповa, коју је чинило 6 бродова и 1200 официра и морнара, послата је у Сан Франциско.

Историчари се не слажу о разлозима због којих је Санкт Петербург послао две ескадриле руске морнарице на атлантску и пацифичку обалу Сједињених Држава, али многи сматрају да је влада Александра II тиме желела да у великом стилу реши задатке политичке и војно-стратешке природе мењајући однос снага не само унутар Сједињених Држава, већ и шире.

Русија се на овај корак одлучила, сматра се, као на превентивну меру у случају избијања рата са Великом Британијом и Француском, пошто су водеће европске силе тада већ отворено претиле Санкт Петербургу могућом војном интервенцијом због пољског питања. У том случају, руске ескадриле могле би да постану ефикасно средство за блокирање непријатељских морских комуникација у близини америчке обале, као и за започињање операција против енглеске трговачке флоте.

Такође не треба заборавити да су се до тада између Русије и Сједињених Држава развили врло пријатељски и поверљиви односи. Неутрална и добронамерна позиција Вашингтона током Кримског рата била је високо цењена у Санкт Петербургу.

Руски министар спољних послова, а касније канцелар Руске империје, кнез Горчаков с тим у вези је написао: „Симпатије америчке нације према нама нису јењавале током читавог Кримског рата и Америка нам је пружала, директно или индиректно, више услуга него што се могло очекивати од силе која се држи стриктне неутралности“.

С друге стране, раних 1860-их претња влади америчког председника Линколна нису биле само побуњене јужне државе, већ и Лондон и Париз, који су у Америчком грађанском рату тражили своје интересе подржавајући Конфедерацију.

Велика Британија је направила интригу и признала је Конфедерацију Америчких Држава, што је помогло да се повећа њен међународни легитимитет, а у лето 1863. године ескадрила од 5 бродова из флоте краљице Викторије стигла је у канадску луку Екмолт, показујући спремност да подржи противнике федералних власти у Вашингтону.

И Француска је играла своју геополитичку игру са својим плановима за суседни Мексико, подржавајући отцепљене америчке државе и тајно снабдевајући снаге Конфедерације оружјем.

У Америчком грађанском рату само је Русија, уз Швајцарску, безусловно подржала Север. 

„Руска политика према Сједињеним Државама је одлучна и неће се мењати у зависности од курса било које друге државе“ саопштио је руски министар иностраних послова Горчаков. „Пре свега, желимо да Америчка унија опстане као неподељена држава... Русији су упућени предлози да се придружи плановима интервенције. Русија ће одбити све предлоге ове врсте.“ 

Политички, терен за ову операцију пружала је и чињеница да је Русија, која је управо укинула кметство, у Грађанском рату у САД стала на страну Севера који се борио против Југа за укидање ропства.

Цела операција изведена је у најстрожој тајности, да би се 24. септембра 1863. руска ескадрила адмирала Лесовског усидрила на доковима Њујорка, а 27. септембра друга ескадрила под командом адмирала Попова стигла у луку Сан Франциска.

Све указује да је најважнији задатак америчке експедиције руских ратних бродова био „истицање заставе“, како војна дипломатска пракса назива подсећање противника на своје присуство и спремност за акцију. Руски планови су добро функционисали, а калкулација се показала тачном: антируска коалиција је потпуно пропала. 

Русофилија у Америци

Америчко јавно мњење топло је поздравило присуство руских морнара у америчким лукама. Били су окружени интензивном пажњом америчких званичника и јавности.

Боравак бродова руске морнарице на америчким обалама обележиле су и прославе, свечане церемоније и балови. Руски изасланик у Сједињеним Државама Стекља писао је Горчакову: „Наши поморски официри и даље су предмет свеопште пажње. Генерално, становници се такмиче у својој жељи да угосте наше морнаре.“

„Ваша екселенцијо, већ из новина наравно знате с каквим нас осећањем примају овде“, писао је новембра 1863. контраадмирал Попов руском министру морнарице Крабеу. „Петог овог месеца град Сан Франциско организовао је бал у знак опште наклоности цару и Русији, који ће у аналима Сан Франциска остати као највеличанственији на обали Тихог океана.“ 

Занимљива чињеница је да је Николај Римски-Корсаков, будући познати композитор, био члан руске посаде, који је у ескадрили Лесовског служио као млади везиста. „Наша ескадрила овде је примљена пријатељски, до крајњих граница. Они долазе до нас, чак и даме, да изразе задовољство што смо у Њујорку“, јављао је Корсаков.

Резултати интервенције

Скоро 9 месеци руски бродови били су на америчким обалама. Крајем јула 1864. године, када је Санкт Петербург сматрао да су циљеви мисије испуњени, заповедницима ескадрила наређено је да напусте америчке воде и врате се кући.

Политички резултати боравка руске морнарице у Сједињеним Државама оцењени су у обе престонице као више него успешни.

Могућност блокирања осетљивих трговинских поморских комуникација Енглеске и Француске омогућила је кабинету Александра II да заузме тврђи став у односу на западноевропске силе. Као резултат тога, „пољско питање“ је уклоњено са међународне агенде. До лета 1864. побуна у западним областима Русије је угашена.

С друге стране, на прекретници Америчког грађанског рата, ескадриле са којих су се вијориле заставе Руске империје играле су за Вашингтон улогу гаранта безбедности и одвраћања страног мешања. У политици понекад није потребно да пушка пуца; довољно је да је напуњена и усмерена на непријатеља.

Током боравка руских поморских снага у Америци, федералне снаге оствариле су значајне војне успехе, ауторитет Линколнове администрације се повећао и ојачао је међународни положај земље.

Опроштајни банкет

На опроштајном банкету организованом у част Русије у Бостону 7. јуна 1864, речено је: „Руска ескадрила није са собом понела никакво оружје или гранате за сузбијање побуне, оне нам нису потребне, али са собом је донела више од тога: осећај међународног братства, моралну подршку... Русија се показала као наш мудар, чврст и поуздан пријатељ.“

Амерички државни секретар Севарда је оценио: „Иако је руска флота дошла из својих разлога, значај њеног присуства био је у томе да убеди Енглеску и Француску да је дошла да заштити Сједињене Државе од њиховог мешања.“

У америчкој амбасади у Санкт Петербургу приређен је пријем за руске морнаре који су се вратили, и секретар америчке амбасаде Берг тада је рекао: „Између Сједињених Држава и Русије постоји пријатељство над којим нема сенке лоших успомена. Није тешко замислити огромне предности које таква политика може пружити свим владама света.“

Сматрајући се дужном Русији, америчка влада је 1866. године одлучила да у Русију пошаље „посебну депутацију“ како би изразила захвалност Сједињених Држава руском цару и народу на помоћи пруженој слањем руских ескадрила на њене обале.

Данас, 160 година касније, ове речи нестварно звуче: у контексту данашњих америчко-руских односа, тешко да може и да се замисли да су оне икада размењене између ове две велике силе.