Руски генерал у српској војсци: Михаил Черњајев и 4.303 руска добровољца

У историји Русије XIX век је био доба културног, политичког и духовног успона. Руска држава је елиминисала последње центре робовласништва и хајдучије на Кавказу и у средњој Азији, јачајући своје границе и приближавајући цивилизацију народима Истока. Муњевите акције мањих група добро припремљених и обучених пешадинаца, Козака на коњима и пољске артиљерије били су главни облик ратовања руске војске у овим крајевима.

Михаил Григоријевич Черњајев, који је тада имао велико борбено искуство, успео је да искористи ову тактику 1865. године да заузме град Ташкент, чије је становништво у то време бројало око 100 хиљада људи. Са десет чета војника, две стотине Козака и дванаест топова, генерал Черњајев је потукао у близини града снаге Кокандског каната, а затим опсео и заузео тврђаву, коју је бранило 15 хиљада европских плаћеника, редовних војника и локалних башибозлука. Градско муслиманско становништво (занатлије и трговци) подржало је нову управу, надајући се ослобођењу од безакоња, слободној трговини и смањењу пореског оптерећења.

Черњајев, који је био у личном конфликту са министром војним, убрзо је опозван из Туркестана и био је у резерви све до пензионисања 1875. године.

Писмо из Београда

У писму од 7. марта 1867, када је кнез Михаило Обреновић био спреман да подигне барјак ослобођења балканских Словена, Черњајев му се обратио са предлогом да ступи у српску службу. У одговору, кнез Михаило је затражио од генерала Черњајева да дође да преузме команду над војском када буде дао привремену оставку, након што почне рат против Порте.

Међутим, генерал није добио царску дозволу за одлазак у Србију, а кнез Михаило је био убрзо убијен.

У периоду 1873-1876, Черњајев је у Санкт Петербургу издавао новине Руски свет, које су истицале националне ставове супротне опрезном реформистичком правцу владе по питању унутрашње и спољне политике. У томе је био близак групи московских словенофила који су били окупљени око Ивана Аксакова. Када је у лето 1875. у Херцеговини избио устанак православног српског становништва против турских власти, Руски свет је био први лист у главном граду који је посебну пажњу посветио овом догађају.

Од јесени 1875. руски добровољачки покрет је почео да добија на замаху. Водећу улогу у организовању овог покрета имали су Иван Аксаков и Николај Рајевски.

Иако су добровољци већином били присталице монархистичких, православних и конзервативних идеја, међу њима је било и представника левице, па чак и оних са револуционарним ставовима. Ово уједињење руског народа око националног покрета, у знак подршке православној браћи која су била под „иноверском шаком", изазвало је непријатељство само код појединаца. У немоћном бесу, Пјотр Лавров је из Лондона сиктао о штети и заблуди оних који устају под заставом ослободилачке борбе турских Словена. Плашило га је то што је талас тероризма у Русији спласнуо, а револуционари су кренули у борбу за слободу Словена, изјављујући да „док се народ мучи под влашћу странаца и иновераца, друштвено питање увек пада у задњи план, чак и нестаје са позорнице".

Добровољци за Херцеговину

Словенску борбу против османског угњетавања, на страницама дневне штампе, у дневницима и у јавним полемикама, подржавали су најбољи умови Русије: композитор Пјотр Иљич Чајковски, који је у септембру 1876. написао „Руско-српски марш", хемичар Дмитриј Мендељејев, хирург Николај Пирогов, писци Фјодор Достојевски, који је писао о добровољцима у „Дневнику писца", и Иван Тургењев.

У овим околностима, генерал Черњајев, који је јавно позивао на прикупљање средстава и окупљање добровољаца за помоћ Србима побуњеним у Босни и Херцеговини и аутономној кнежевини Србији у припреми за рат - одлучио је да делује. Прве позиве за прикупљање средстава и сазивање добровољаца објавио је у Руски свет крајем августа - почетком септембра 1875. године.

Званична Русија се плашила да отворено подржи турске Словене, очекујући да ће, као и раније, наићи на противљење традиционалних противника Русије и савезника Порте - Енглеске и Француске. Пораст грађанске свести и жеља руског друштва да предузме независне кораке, диктиране националним осећањима ван контроле државе, уплашили су владу Русије. У фебруару 1876. Черњајев је позван у полицију и био је приморан да дâ реч шефу тајне полиције, генералу Александру Потапову да неће поћи као добровољац за Херцеговину.

Операциони план

Добивши финансијску подршку Московског словенског комитета, Черњајев је отишао на Балкан, где су на истоку у међувремену покушали да подигну устанак и Бугари. Генерала је пут водио у Београд, у који је стигао у априлу 1876. године.

„Операциони план" 19. априла 1876. и „Нацрт ратне операције против Турске" 10. маја 1876, које је саставило војно руководство Србије уз помоћ Черњајева, свели су се на главни план - снагама Тимочко-моравске војске изненадним нападом поразити Турке, ударивши у правцу Ниша, уз употребу бочних праваца и побуњеничких акција у Босни и Бугарској са циљем одвлачења пажње непријатељу. Требало је да овај пораз турске војске обезбеди позитивне изгледе за интервенцију руске дипломатије и војске, чији би резултати помогли у проширењу граница кнежевине и стицању њене независности.

Упркос очигледним недостацима народне војске, којом је располагала аутономна српска кнежевина, Черњајев и група руских добровољаца, која се постепено повећавала у Србији, одлучили су да подрже ратно расположење које је владало у Београду. У то доба, у Нишу је живело мање од двадесет хиљада људи, од којих су више од половине били православни Срби, што је давало велике наде на успех.

Огромна подршка јавности коју је уживала борба за слободу православних Словена на Балкану учинила је руску интервенцију неизбежном. На негодовање руског конзула у Београду Андреја Карцова, Михаил Черњајев је пристао да ступи у српску службу 12. маја 1876. без формалне дозволе цара. Већ 18. (30) јуна 1876. кнез Милан Обреновић је објавио рат између српског народа и османске Порте.

718 руских официра

Почетком лета 1876. Србија је имала регуларну војску од пет хиљада људи, од којих је 360 официра. Мобилизационим планом било је предвиђено распуштање регуларне војске и стварање народне војске од 123 хиљаде војника. Осим тога, уочи избијања рата и у његовим првим данима, у српску службу ступило је 718 руских официра.

Према мемоарима учесника рата и једног од аутора стратешких планова Србије Саве Грујића, укупан број турске војске (концентрисане углавном против Србије) износио је 126 хиљада људи. Црна Гора је имала 24 хиљаде људи, а Србија 98 хиљада. На Дрини је Ранко Алимпић имао 18 хиљада људи, на Јавору Франтишек Зах 12 хиљада, Милојко Лешјанин на Тимоку 15 хиљада, а Михаил Черњајев на Морави 48 хиљада (укључујући 18 хиљада људи који су деловали под командом Ђуре Хорватовића).

Савремени историчари сматрају да је моравска групација Черњајева бројала 50 хиљада људи, источна групација Лешјанина 25 хиљада, западна групација Алимпића 20 хиљада, а ибарска војска Заха 24 хиљаде људи. Насупрот њима била је турска војска, у којој се налазило 20 хиљада башибозлука, 25 хиљада резервиста и 133 хиљаде редовних војника, подељених у неколико група: 60 ​​ хиљада је штитило Ниш и Прокупље, 15 хиљада је било код Видина, 25 хиљада у Босни, 15 хиљада код Сјенице и Нове Вароши, 18 хиљада код Новог Пазара.

Избијање непријатељстава је показало да је било готово немогуће поновити успехе средњоазијске акције. Регуларна турска војска је била много боље припремљена од кокандске војске, а борбени квалитети башибозлука су били нешто инфериорнији од српске народне армије која је ту представљала милицију.

Мобилизација започета 1875. довела је до повећања турске војске, као и до банкрота Порте крајем 1876. године, али су снаге мале аутономне српске кнежевине биле још мање. Прилив добровољаца са неослобођених српских територија под влашћу Османлија и Хабзбурговаца такође је био недовољан. Под овим условима значајну улогу је одиграо покрет страних војних добровољаца, лекара и прилив финансијских средстава у Србију за њихово одржавање. Војну и санитарну помоћ Србима су пружали поједини Енглези, Бугари, Немци, Данци, Канађани, Американци, Италијани, Румуни, Пољаци и други народи европске цивилизације. Међутим, велика већина добровољаца је дошла из Русије.

До краја јула 1876. у Србију су стигле вође војног добровољства, пензионисани професионални официри, међу којима су, поред 48-годишњег Михаила Черњајева, били 34-годишњи Николај Кирејев (погинуо 18. јула 1876) и 36-годишњи Николај Рајевски (погинуо 20. августа 1876).

Повећана подршка јавности добровољачком покрету довела је до тога да је крајем јула 1876, уз негодовање министра војног Дмитрија Миљутина, цар Александар II дозволио официрима да дају привремене оставке како би учествовали у добровољачком покрету, уз обећање да ће задржати свој чин и место у јединици по повратку.

4.303 добровољца из Словенског комитета

Већина добровољаца се налазила у Тимочко-моравској војсци, иако су поједини добровољци, па чак и мали одреди, учествовали у борбеним дејствима у Ибарској војсци. Главна борбена дејства, у којима су учествовали руски добровољци заједно са српским војницима и официрима, били су напад на турске положаје на Бабиној глави у првим данима рата, сукоби на Великом Извору у јулу, одбрана положаја у околини Алексинца и Делиграда у августу, одбрамбене битке у околини Кревета, октобарске битке у области Ђуниса, које су окончане коначним поразом српске војске.

Словенски комитети су укупно послали 4.303 лица из Русије у Србију, али ова цифра не укључује неколико стотина оних који су сами стигли а да се нису регистровали при одласку из Русије у Словенском комитету. На пример, нису урачунати у овај број Николај Рајевски, Николај Кирејев и уметник Василиј Поленов, награђен српском „сребрном медаљом за храброст". Овај број не укључује ни медицинске добровољце које је из Русије послао Црвени крст и друге организације и појединци. До краја августа 1876. Руско друштво Црвеног крста је послало у Србију 95 лекара, 111 болничара, 60 сестара милосрђа и до 128 тона болничке опреме.

Озбиљност ситуације само је подстакла жељу добровољаца да дођу у Србију. У септембру 1876. министар војни Тихомиљ Николић је затражио од Словенског комитета да пошаље у Србију велики одред Козака са коњима и оружјем, официре и 10-15 пешака са искуством у војној служби.

Черњајев је у јавном извештају о утрошеним средствима написао да је током целог боравка у Србији од Московског словенског комитета примио 200 хиљада рубљи у металним кованицама (260 кг у златницима), од којих је већину потрошио на одржавање добровољаца (официрима из штаба по 15 дуката месечно, вишим официрима седам дуката, војницима до један дукат, остало је трошено за куповину 5.300 капута у Аустрији, 114 коња у Румунији и за трошкове рањених, погинулих и добровољаца који су се враћали, као и за посебне исплате избеглицама из Бугарске и Старе Србије, помоћ породицама погинулих српских официра и војника). Овај извештај је занимљив по томе што се Черњајев присетио да је на крају борбених дејстава под његовом командом остало 2.446 добровољаца: 640 официра и 1.806 подофицира и војника са искуством у војној служби. У истом извештају, Черњајев је објаснио да је један број добровољаца био изван његове команде у Ибарској и Дринској војсци.

У јесен 1876. на челу Ибарске војске такође је стајао руски генерал - Семјон Новоселов. Да бисмо разумели значење ових бројки, подсећамо се да је према Војним шематизмима Кнежевине Србије 1876. године редовна српска војска шест месеци пре рата имала само 317 официра, од којих је пет било пуковника, 12 потпуковника, 20 мајора. Од тога само 24 официра била су са штапском струком. Пристрасни противник руске националне идеје, Михаил Покровски је процењивао број добровољаца свих врста и професија до шест хиљада људи.

Интервенција Русије

У тешким условима, у јесен 1876, Черњајев је инсистирао да је дошло време за званичну интервенцију оружаних снага Русије, које би могле да искористе концентрацију снага турске војске на западу и убрзају њихов пут до престонице Порте, кроз планинске превоје на Балкану, чиме би се избегао будући неизбежан тежак и крвав рат.

Турска војска у Ђунису са надмоћнијим снагама је успела да победи здружене снаге српске војске и руских добровољаца 17. (29) октобра 1878. године. Колосални губици међу добровољцима, губитак стратешке тачке одбране и пад војног духа у армији су приморали Черњајева да кнезу Милану пошаље у Београд хитан телеграм у којем се наводи да ће без хитног примирја Србија бити осуђена на пропаст.

Следећег дана, Русија је започела делимичну мобилизацију војске, поставила ултиматум османској влади да ургентно закључи примирје и повуче турске трупе са предратне територије кнежевине Србије. Дана 20. октобра (1. новембра)  1876. ступило је на снагу примирје.

Черњајев је предао команду српском официру и отишао за Београд. Интервенција званичне Русије је имала своју цену. Непослушни генерал је био принуђен да хитно напусти Србију. У новембру 1876, генерал Александар Никитин послат је да га замени у Србији, по царском наређењу, и он је преузео евакуацију руских добровољаца који су тамо остали.

Генерал Черњајев је морао да сноси консеквенце своје непослушности: дуго није добио царску дозволу за повратак у Русију, био је држан по страни од борбених операција на Балкану током Руско-турског рата и био му је изричито забрањен повратак у Србију на почетку Другог српско-турског рата.

Народи и владе

Већина преживелих руских добровољаца је евакуисана из Србије на рачун Словенског комитета пре почетка 1877. године. Добровољци који су хтели да оду напустили су земљу пре 19. јануара 1877, а они који су остали под оружјем у саставу добровољачке руско-бугарске бригаде повучени су у Румунију 16. фебруара 1877.

Сећање на тешке дане војне сарадње је било замрачено међусобним пребацивањима и оговарањима руских добровољаца и српских официра, што штампа либерално-комерцијалног смера у Русији, која је и без тога била критична према добровољачком покрету, није пропустила да искористи (Биржевие ведомости и Голос/Новаја газета). По повратку у Русију, Черњајев је умало изазвао на двобој једног од таквих пискарала који је намерно ширио клевете о добровољцима и њиховом вођи.

Међутим, његови саборци у Русији и Србији сећали су се генерала по добру. Друштво „бивших руских добровољаца из остатака борбених одреда светог рата 1876. године за ослобођење Србије" окупљало се на свечаним парастосима у Русији све до почетка Првог светског рата.

Године 1913. Одбор за помоћ Србима „Михаил Черњајев", формиран у Санкт Петербургу, прикупио је 52 хиљаде рубљи (44,72 кг у златницима) које је упутио у Београд за помоћ рањеницима и сирочади. Сећање на подвиг и жртву добровољаца допринело је распрострањености у руском друштву масовне подршке Србији у лето 1914, што је нагнало царску владу на предузимање одлучних мера.

Искра борбе која се распламсала у лето 1876. није замрла и настављена је у руско-турском рату 1877-1878, чији је један од резултата било међународно признање независности Србије. Османска застава, која је у јуну 1876. збачена са Калемегдана, од тада се више никада није уздигла на зидовима Београдске тврђаве.

Потомцима су у наслеђе остале речи генерала Черњајева о поступцима званичне Русије 1875-1878. у вези са добровољачким покретом: „Чини се, да неуспеси дипломатије настају као последица тога што је (...) недавно један од руководилаца наших иностраних дела тврдио, да дипломатија не признаје народе, већ признаје само владе (...) Да дипломатија није благовремено почела при крају народног покрета, већ стала на његово чело, колико би крви и новца било сачувано, колико би се жалости и разарања избегло. И тада и сада, радње дипломатије су сличне акцијама команданта, који нема дефинитиван план, па је стога спреман да изврши десет пута више посла него што је потребно, само да би избегао општу битку." „Жеља за штедљивим ратовањем увек води поразу и великим губицима (...) Протекли рат, покренут у виду економије са 120 хиљада, отегнуо се две године и коштао двоструко више. Када покрећете рат, морате имати на уму једини циљ: победу, која је, без обзира колико скупо коштала, увек јефтинија од најјефтинијег пораза.

Фјодор Михајлович Достојевски је погинуле добровољце у јесен 1876. назвао „најбољим људима", бранећи сећање на генерала Черњајева у најтежем тренутку за њега: „Словенска акција, шта год да се деси, треба коначно да отпочне, тј. да пређе у своју активну фазу; а без Черњајева не би добила такав развој (...) Ако је већ започела словенска акција, ко је онда, ако не Русија, требало да јој стане на чело, у томе је сврха Русије - и Черњајев је то схватио и подигао барјак Русије. Одлучити се на ово, предузети овај корак - не, не, то није могла да уради особа без посебне снаге (...) Ни његова нада на хитну помоћ Русије, у сваком случају, није била грешка, јер је Русија коначно изговорила своју велику одлучујућу реч. Да је ова реч изречена бар мало раније, онда Черњајев не би погрешио ни у чему. Ох, многи на месту Черњајева не би желели да чекају толико дуго - то су управо амбициозни људи и каријеристи. Сигуран сам да многи његови критичари не би могли да поднесу ни половину онога што је он издржао. Али Черњајев је служио великом циљу, а не својој амбицији, и више је волео да жртвује све - своју судбину, и славу своју и каријеру, можда чак и живот, само да не напусти дело (...) Они [Срби] ће се сећати убијених Руса, који су положили своје животе за њихову земљу. Руси ће отићи, али велика идеја ће остати. Велики дух руски оставиће трагове у њиховим душама - из руске крви проливене за њих израшће њихова храброст. И једног дана они ће се уверити да је руска помоћ била нематеријалне природе и да нико од Руса, који су за њих убијени, није мислио да код њих завлада!"