Рат дивова, рат пигмеја, градови у пламену, градови из пламена: Како је из пепела Смирне настао Измир štampaj

„Рат дивова је окончан", забележио је Винстон Черчил 1919. године, „почео је рат пигмеја". Део овог другог сукоба био је и Грчко-турски рат (1919-1922).

Овај рат је почео средином маја 1919, када су Грци напали Турке с намером да „намире" своје учешће у Првом светском рату на победничкој страни. Лидери Антанте, а нарочито британски премијер Лојд Џорџ месецима и годинама су Грчкој обећавали територијално проширење. Заједнички циљ Антанте био је комадање Османског царства.

Грчки премијер Венизелос у том (геополитичком) контексту лобирао је за интеграцију грчких заједница из Северног Епира, Тракије и Мале Азије у будућу замишљену „Велику Грчку". Аспирације према Смирни имали су, међутим, и Италијани.

Испрва је изгледало да су Турци у расулу те Грци почетком рата без превише проблема заузимају Смирну. Петнаестак месеци касније, у августу 1920, умируће Османско царство било је присиљено да потпише Мировни споразум у Севру којим је признало огромне територијалне губитке, између осталог и губитак Смирне.

Ататурк ствара Турску

Позната је она досетка да се ништа у историји света није толико дуго распадало као Османско царство. Као што с досеткама углавном бива, и ова је у великој мери тачна. И заиста деценијама и вековима Османско царство је бивало и остајало „болесник на Босфору", а онда је и тај болесник напослетку - умро. Десило се то управо након потписивања Споразума у Севру.

Време је, међутим, дошло да се на месту прошлога царства појави нешто будуће и ново. Војску Републике Турска предводиће Мустафа Кемал-паша, ускоро славнији као Ататурк. Та војска ће годину дана након потписивања Споразума у Севру покренути контраофанзиву против Грка. Грци ће изгубити велики део територија који су претходну освојили утврдивши се у Смирни и околини.

У међувремену је Венизелос био изгубио изборе у Грчкој, а нова влада је припремила референдум за повратак краља Константина и наредила војсци да из Смирне настави напредовање ка истоку. У јуну 1921, Грци су били успели да дођу на мање од сто километара од Анкаре. Имали су британску подршку, док су Турску потпомагали Италија и Совјетски Савез.

Од августа 1921, како је већ речено, почела је контраофанзива Турске, али испрва није деловало да је могуће да Турци врате Смирну под своју контролу. Током јесени и зиме, ратна срећа је на страни Турака, а почетком пролећа 1922. почиње краткотрајно затишје.

Они дивови из Черчилове реченице с почетка текста почињу да схватају да је Турска прејака да би се за њу понижавајући Споразум из Севра могао трајно наметнути. Грци су стога препуштени себи самима.

Бог правог тренутка

Као и сви велики државници, Ататурк је знао препознати Каироса, бога правог тренутка. Знао је да за мировне преговоре нема јачег аргумента од стања на терену.

Знао је такође да Смирну може да врати само на бојном пољу, односно да му је Грци никада неће предати за зеленим столом. Стога је крајем августа 1922, пре тачно стотину година, покренуо велику офанзиву.

Продор турских трупа започео је 26. августа. Кључна турска победа односно грчки пораз десио се четири дана касније: у бици код Думлипинара. Сећање на ту битку је разлог што се 30. август у Турској обележава као државни празник, Дан победе.

Грци су у овој бици поднели велике жртве, много њихових војника је и заробљено, укључујући два генерала.

После овог тријумфа, Ататурк својим трупама командује: Правац Медитеран!

Непријатељска им грчка војска од тог тренутка је у потпуном расулу. Влада из Атине шаље очајничке телеграме према Лондону молећи Британце да им помогну да сачувају барем Смирну. Британци су, традиционално, били тврда срца.

Ататуркове трупе су неумољиво напредовале. Дан за дан из грчких у турске руке падали су Баликесир, Ајдин и Маниса. Грци су у повлачењу спроводили тактику спаљене земље, не остављајући иза себе готово ништа. Амерички вицеконзул са седиштем у Истанбулу је забележио да су пре напуштања Манисе Грци спалили 10.300 кућа, 15 џамија, 2 хамама, 2278 дућана, 19 хотела и 26 коначишта.

Дан након уласка у спаљену Манису, турска коњица 9. септембра стиже у Смирну. Ататурк је свестан опасности од одмазде те објављује како ће се смрћу казнити сваки турски војник који буде малтретирао цивиле.

Људи у граду

Према извештајима и проценама, почетком двадесетих година двадесетог века, Смирна има између три стотине и четири стотине хиљада становника. Проценат Грка и Турака је по свој прилици приближно подједнак. Неки извори наводе да су једни, а неки да су други у благој релативној већини. Осим Грка и Турака, сигнификантне су и јерменска и јеврејска заједница, пошто се и једни и други мере у десетинама хиљада.

Међутим, далеко од тога да етничка и национална шароликост ту завршава. У Смирни је, наиме, у то време и око 10.000 Италијана, преко 3.000 Британаца, између 2.000 и 3.000 Француза те близу пет стотина Американаца. Ту су, наравно, и десетине и стотине припадника других народа, укључујући и Србе.

Српска заједница у Смирни имала је вишевековну традицију, а у културну историју српског народа овај град се уписао и својом значајном улогом у животима Доситеја Обрадовића, Герасима Зелића те Јоакима Вујића.

Прва два-три дана од уласка турске војске у Смирну, стање је још увек било колико-толико под контролом. Предводница турске војске је углавном поштовала Ататуркову наредбу, што из страха од најављене казне, што због чињенице да је у луци у Смирни у то време било усидрено двадесетак америчких, британских и француских бродова те да је део њихових посада штитио резиденције страних дипломата и зграде институција. Ипак, такво стање није нажалост потрајало...

Изгубљени рај

Како је у град пристизало све више турских војника, тако је и дисциплина све више и све драстичније попуштала. Према већини извештаја, први акти насиља били су усмерени према Јерменима, међутим, врло брзо су се на мети разуларене војске нашли и сви они који су јерменске цивиле покушавали заштитити, укључујући и ситуације када су становити угледни и имућни грађани, попут једног Холанђанина и једног Британца, покушали да спрече случајеве сексуалног насиља над женама.

За који дан све се отело контроли и злочини су били све бројнији, укључујући и линчовање митрополита Грчке православне цркве Хризостома (Калафатиса) кога је бесна маса убила на најокрутнији могући начин, а описи сведока тих бестијалности подсећају на извештаје и снимке смакнућа Гадафија.

Прави пакао је, међутим, наступио тек тринаестог септембра када је почео пожар. Ватра је најпре избила у јерменској четврти, али се због сувог и ветровитог времена брзо раширила широм града.

Према великој већини сведока, тумача и коментатора, пожар је подметнула турска војска, мада има и оних који тврде да то није поуздано доказано те да постоје и друге могућности. Оно што је, међутим, извесно јесте да је пожар био катастрофалан и да су у њему до темеља изгорели углавном делови града где су доминантно живели Грци и Јермени.

Најгора су била прва три дана: од тринаестог до петнаестог септембра, но пожар није до краја угашен све до двадесет и другог. Број људских жртава, број оних који су у највећим мукама умрли, који су живи изгорели или су димом погушени, у различитим апроксимацијама јако варира. Најконзервативније процене говоре о око 10.000 жртава, а има и историчара који тврде да је било и близу 125.000 страдалих.

Број оних који су остали без крова над главом и било какве имовине мери се пак стотинама хиљада, где неки чак помињу и цифре које се ближе оној од пола милиона. Оно што је несумњиво јесте да је са овим пожаром нестао један град који су многи путници намерници описивали као „рајски".

Дуван и сећање

Живот, међутим, иде даље. По попису из 1927, Измир је имао скоро упола мање становника него Смирна само пет година раније, а скоро деведесет посто њих су били Турци.

Као што је на месту некадашњег левантински измешаног града настао данашњи грчки Солун, тако и на месту некадашње Смирне постоји данашњи турски Измир, велики град од практично три милиона становника, трећи највећи у Турској (после Истанбула и Анкара) и друга највећа турска лука (након Истанбула). Стара Смирна живи у књигама, песмама, причама и легендама.

Пожар у Смирни део је историје и популарне културе, свуда у свету, али нарочито у Грчкој. Тек примера ради, фамозна породица Оназис је из Смирне. Изгубили су велики део имовине, што у пожару, што у износима датим као мито Турцима за спасавање голих живота. 

У време пожара, Аристотел Оназис је имао шеснаест година. Изгубивши завичај, завршио је у Аргентини. Пре него што је поставши бродовласник постао оно што је био, бавио се увозом и извозом цигарета.

А мене опет баш цигарете, из компликовано-носталгичних разлога, често подсете на Смирну. У зрело лето 1993, кад је у средњој Босни на врхунцу био рат између Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране, толико жесток да између зараћених страна више није било ни најосновније трговине, а истовремено довољно изненадан да још увек нису успостављени трговачки контакти са српском страном, цигарете су се плаћале сувим златом.

Често их, међутим, уопште није било. Сарајево је било под блокадом, па се из тамошње Фабрике дувана нису могле износити цигарете изван града. Цигарете из Ровиња су престале да долазе до нас, а „линк" према добављачима „Партнера" и „ХБ-а" још није био направљен.

Памтим тај релативно кратки период (и) по томе да је једини бренд цигарета до кога се могло доћи, макар и по скупе паре, био турски „Измир", у меком паковању: цигарета толико јака (можда и због младих ненавикнутих плућа) да ти се чинило да два-три дима имају ефекат неке друге целе. Ми смо се као петнаестогодишњи-шеснаестогодишњи клинци, кад бисмо се „огребали" за цигарету, зезали: „Хајмо спалит један Измир".

Заборав нагриза сећања. Анегдоте гутају историју. Мртви су мртви. Све нестаје у пепелу.