Спаски против Фишера у Рејкјавику 1972: Рат НАТО-а и Варшавског пакта на малој шаховској табли

Совјетски шахисти доминирали су на светској сцени након Другог светског рата. То је био резултат државне подршке коју није могао да користи ниједан западни велемајстор. Шах у Русији је подржавао још Николај II, кратко пре него што ће остати и без круне и без главе, када је као покровитељ Петроградског турнира 1914. био први који је доделио титуле велемајстора петорици учесника турнира – Емануелу Ласкеру, Капабланки, Аљехину, Френку Маршалу и Зигберту Тарашу. Царско меценство није, међутим, било ни близу пропаганди шаха какво ће се развити под совјетском влашћу.

Шах је био симбол совјетске спортске демократије. За њега нису била потребна никаквих посебна помагала, нити трошкови. Уз индустријализацију и електрификацију СССР-а ишло је и стварање широке шаховске инфраструктуре. Шаховски кружоци су расли као печурке после кише – у школама, предузећима, колхозима. Сваке новине које су држале до себе ускоро су увеле шаховске рубрике. Игра се брзо преселила на градске улице и друга јавна места, а земља је постала шаховска радионица.

Године 1923. у совјетској Русији није било више од 1.000 активних шахиста, али после само пет година било их је већ 150.000! На почетку 1951. на шаховским првенствима у Совјетском Савезу учествовало је више од милион људи. Такве размере и масовност ова салонска игра никада није достигла на западу.

Америчко-совјетско шаховско ривалство настало је 1950-их, али није захватило масовну публику као у каснијим деценијама, осим у изолованим случајевима. Током низа мечева одржаних у Њујорку 1954. године, часопис Лајф преузео је улогу опредељеног патриоте, извештавајући: „Укочено лице комунизма опустило се довољно да покаже руске званичнике како праве гримасе, врпоље се на столицама и гризу нокте, као и било ко други под напетошћу.“

Американци нису били равни Совјетима, што су амерички новинари признавали, све док се касних 1950-их није појавио Боби Фишер. Његова полетност, како су хроничари констатовали, симболизовала је независни амерички карактер и учинила га „људским лицем Хладног рата“.

Шаховски меч Фишер-Спаски, који се одиграо 1972. у Рејкјавику, претворио се у судар два света и два система, капитализма и комунизма, НАТО-а и Варшавског пакта, ЦИА и КГБ. Усред Хладног рата, овај шаховски двобој претворио се у питање надмоћи једне или друге идеологије. И Београд је, наравно, имао своју улогу у томе.

Наиме, Београд је био највећи фаворит међу градовима кандидатима за домаћина меча. Он није одигран у Београду „за длаку“, о чему ћемо касније.

Деца комунизма

Борис Спаски је у великој мери био производ совјетског државног похода у развоју шаха. Његова мајка била је једноставна, необразована и дубоко религиозна жена. Деда по оцу био је свештеник и делегат државне Думе из Курске губерније. Већ као једанаестогодишњак, Борис Спаски је добио државну стипендију од 1.200 рубаља – вишу него што је била тадашња плата инжeњера – због нарочитог шаховског талента.

Парадоксално је да је и Боби Фишер био „дете комунизма“. Тачније речено, дете агента Коминтерне и уверене комунисткиње. Његова мајка уопште није била „ментално оболела“, како су писали новинари по његовом паду, квазистручњаци за шах и земљу из које Фишер потиче.

Истина је, међутим, да је његовој мајци Регини постављена оваква дијагноза, али не због истинске психичке болести или поремећаја, него због њених политичких ставова, а који су у макартијевској Америци забрањивани тако што би онима који су их заступали било одређено лечење на психијатријским клиникама. Сличне квалификације касније су се пришивале и Бобију Фишеру када је пао у немилост, али њих нико други није давао осим америчких власти и њима лојалних медија.

Боби Фишер никада није видео свог оца. Њега је са сестром с муком одгајала и прехрањивала мајка Регина. Боби је већ од детињства показивао склоност ка енигматици. Први шах добио је од тетке када му је било шест година и од тада се никада није растајао са шаховским фигурама. Са осам година почиње да посећује њујоршке шаховске клубове, најпре у мајчиној пратњи, а затим самостално.

Доспео је у добре руке: најбољи шахисти тог времена окупљали су се у кући велемaјастора Џека Колинса који је, прикован за инвалидска колица, већ одгајио двојицу шахиста светског реномеа – велемајсторe Вилијама Ломбардија и Роберта Бирна.

Спаски је већ био у кругу јаких шахиста када су из Америке почели да стижу гласови о новом чуду од детета. После Пола Марфија који је бљеснуо средином 19. века такав таленат у Америци појавио се до тада само још једном – био је то велемајстор Самјуел Решевски, пољски Јеврејин који је 1919, у својој осмој години, у морнарском оделцету фасцинирао све љубитеље шаха у Европи играјући симултанке са 45 до 70 противника, да би се следеће с родитељима преселио у Америку и тамо остварио велику шаховску каријеру.

Боби Фишер је 1956. имао 14 година када је постао свеамеричка сензација, пошто је учествовао на шаховском првенству Америке. Његова мајка Регина је следеће године написала писмо Хрушчову у којем га моли да Совјети позову Бобија на међународни омладински шаховски фестивал. Био је тo тежак корак у иначе веома тешкој судбини Фишерове мајке. 

Мајка Регина

Бобијева мајка Регина Вендер Фишер рођена је 1913. у Швајцарској, у породици пољских Јевреја, који су убрзо потом емигрирали у САД, па је Регина одрасла у Сент Луису. Као деветнаестогодишњакиња отишла је на студије медицине у Берлин где је упознала биофизичара Ханса Герхарда Фишера.

Годину дана касније, 1933, у Немачкој на власт долазе нацисти и пар се сели – у Москву! Не само зато што је Регина била Јеврејка, него и због тога што је Герхард био комуниста и, по неким сведочењима, агент Коминтерне. У Москви су се узели и живели пет година. Ту им се родила кћерка Џоан.

Регина је слушала предавања на Медицинском факултету, а Герхард је радио у Институту за неурологију. Мада нису били жртве великог терора који је Стаљин спроводио тридесетих, брак им се ипак на крају крајева распао. Герхард је отишао – или је био послат – у Шпанију у грађански рат, а Регина се у јануару 1939. вратила у Америку. Годину дана касније, Герхард, који је поседовао шпански пасош, одселио се у Чиле.

Захваљујући будности познаника, Регина је у Америци убрзо дошла под надзор ФБИ и под њим ће остати наредне две деценије. Политички токови одвели су Регину у једну од комунистичких организација која је у марту 1947. потпала под указ председника Трумана о забрани рада група „које теже да измене начин управљања САД неуставним средствима“.

Крајем 1952. на основу тог указа, ФБИ је водио истрагу над око 6,5 милиона Американаца. Доказ Регинине нелојалности америчкој држави, како је стајало у њеном досијеу, био је тај што се у Портланду, где је живела са сином, јавила на конкурс за посао преводиоца у совјетској економској мисији.

Водоинсталатер који је дошао код ње у стан да поправи чесму, дојавио је да је она у кући „слушала комунистичку музику и њега наговарала да приступи комунистичкој партији“. Други приљежни сведоци су јавили да је она послала сина преко лета у камп који су отворили комунисти. Своје радикалне ставове Регина уопште није скривала, а један од потказивача се жалио да је она толико убедљиво аргументовала своје ставове да је било тешко противречити јој.

Неколико година касније изгледало је да се случај Регине Фишер смирио, међутим пошто је 1956. Регина написала писмо Хрушчову за свог сина, и предала га совјетској амбасади у Вашингтону, њен досије је почео да расте као лавина. Агенти су је овога пута схватили сасвим озбиљно. Поново су je привели, испитали све сведоке и потказиваче, проверили њен банковни рачун и потом је одвели на психијатријску клинику на посматрање. Била је ухапшена због „угрожавања друштвеног поретка“.

Директор ФБИ-a Едгар Хувер наредио је лично својим потчињеним да цео случај воде „с посебном пажњом“. Три године касније, када је Боби с мајком кренуо 1959. на турнир у Аргентину и Чиле, Хувер је лично послао писмо директору ЦИА Алену Далсу и молио га да утврди да ли ће се Регина састати с бившим мужем у Сантјагу. Наиме, још у време Другог светског рата Јужна Америка је била преплављена како немачким тако и совјетским шпијунима, па Хувер није без основа сумњао на Герхарда Фишера као агента Москве.

Писмо Регине Фишер Хрушчову је закаснило и Боби се није нашао на московском 6. Светском фестивалу омладине и студената. Међутим, следеће године у лето отпутовао је у Москву. Путовање је на њега оставило тежак утисак и постало је основом његовог будућег и трајног непријатељства према Совјетском Савезу.

Тако, док је Регина Фишер у Америци хапшена, психијатријски посматрана и била под присмотром због комунистичких уверења и наклоности према Совјетском Савезу, њен син ће постати снажно оружје у борби против светске комунистичке идеологије. 

Боби против Совјета 

Бобија су у Москви свуда примали с пијететом: сместили су га у најбољи хотел, дали му ауто, возача и преводиоца, припремили за њега „културни програм“. Боби је, међутим, отказао посету Кремљу, музејима и Бољшоj театру... Желео је само шах. Ујутру је одлазио у московски Централни шаховски клуб, враћао се у хотел на ручак и онда се враћао тамо. Његови партнери били су мајстори Александар Никитин и Јевгениј Васјуков, али је Боби једва чекао да се сретне са водећим совјетским велемајсторима. Успео је да одигра неколико блиц партија с Тиграном Петросјаном. 

Исте године Боби је други пут заредом постао шампион САД. Две године касније, на турниру у Мар дел Плати први пут се срео са Борисом Спаским, где га је Спаски победио. На међузонском турниру кандидата 1962. Боби је био први, а исте године турнир претендената играо се у Курасау, на Холандским Антилима. Фишер је био тек четврти, после Петросјана, Кереса и Гелера.

Фишерова дуга историја сукоба са совјетским велемајсторима почела је управо на турниру кандидата на Курасау, где их је оптужио да играју брзе ремије између себе, чиме су се чували како би могли да играју пуном снагом против неруских противника. Касније исте године, Фишер се пожалио да је тадашњи светски шампион, Михаил Ботвиник, током меча САД-СССР на 15. шаховској олимпијади која се одржава сваке две године, примао савете од капитена тима. Његову тврдњу нико није схватио озбиљно, чак ни капитен америчког тима који је одбио да уложи жалбу против Ботвиника.

Вративши се у Америку, објавио је чланак у часопису Sports Illustrated у којем је ривале окривио за договор током турнира. „Руска контрола шаха достигла је такав степен да је поштено такмичење за звање шампиона света постало немогуће“, написао је Фишер.

Био је у праву. Свих 12 партија између Петросјана, Кереса и Гелера завршено је ремијем. Совјетски експерти су касније тврдили да су се тројица совјетских фаворита борили не само против Фишера, него и против Виктора Корчноја који је заузео тек пето место.

Фишер је тако наглас рекао оно што су западни шахисти говорили у пола гласа. Изјавио је и да више неће учествовати на турнирима претендената све дотле док ФИДА, Светска шаховска федерација, турнире претендената не замени мечевима по олимпијском систему.

Већ следеће године, Боби је шести пут заредом постао шампион САД победивши у свим партијама које је одиграо.

Али од тада Фишер своје учешће на турнирима почиње да условљава бројним захтевима: високим хонораром, посебним захтевима за осветљење и степен буке у салама где се турнир одвија. Поред тога, тражио је да му се, као и Семјуелу Решевском, омогући да не игра суботом јер је у међувремену постао члан адвентистичке Светске божанске цркве чији чланoви се моле суботом.

Организатори међузонског турнира 1967. у Сусу, у Тунису, постарали су се да у највећој могућној мери удовоље свим Фишеровим захтевима, укључујући и слободне суботе. И поред тога, Фишер се током турнира жалио на галаму и послугу јер се турнир одржавао у хотелу, а затражио је да се из сале удаље фоторепортери.

На крају се пожалио и на распоред турнира: пошто није играо суботом, морао је да чешће игра другим данима. После осам кола био је на челу турнира са шест победа и два ремија, али није се појавио на сусрету са совјетским велемајстором Ајваром Гипслисом, што су судије уписале као његов пораз. Фишер је тада демонстративно напустио турнир и одлучио да више не учествује ни на каквим шаховским такмичењима. Првак света постао је Борис Спаски. 

Две године касније, сасвим неочекивано, Фишер је одлучио да се поново врати шаху и да учествује на шаховском мечу „СССР против остатка света“ који је одигран 1970. у Београду. Боравак Фишера у Београду био је велика сензација. Амерички шаховски геније од тада је део својих симпатија издвојио за Београд – град који је имао снаге да се одупре совјетској доминацији у комунистичком свету.

„Београд је у комунизму учинио оно што ја покушавам да учиним у шаху. Да окончам неосновани совјетски монопол“, рекао је Фишер.

Исте године Спаски и Фишер састали су се на Олимпијади у Зигену, Западна Немачка. Победио је Спаски који је репортерима рекао да сматра Фишера најјачим претендентом на титулу светског шампиона, али некако с висине. 

Пут ка титули светског шампиона

Године 1969. почела је серија турнира на којима су учествовали кандидати за светског шампиона. Први корак у томе били су зонски турнири играни широм света.

Чињеницу да је Фишер у одличној форми нико није могао да оповргне. Проблем је био у томе што Фишер није учествовао на шампионату САД и последично није могао да учествује ни на међузонском турниру на Мајорци. На њему је требало да учествују тројица Американаца који су заузели прва места на шампионату Америке – Вилијам Едисон, Самјуел Решевски и Пол Бенко. Схватајући да реалне шансе за светског шампиона има само Боби, Бенко му је уступио своје место на турниру за скромних 2.000 долара.

Фишер је на Палма де Мајорци победио у свих седам мечева, оставивши за собом другопласираног Ларсена за читава 3,5 поена, што је било непојамно за турнир такве класе.

Пет месеци касније, у Ванкуверу у четвртфиналном мечу кандидата за светског шампиона дошао је још један до тада незабележени тријумф – победа над совјетским шахистом Марком Тајмановим. Фишер је разнео Тајманова са 6:0.

По повратку из Ванкувера у Москву, Тајманов је у осетио горке плодове пораза. Већ на царини на аеродрому Шереметјево, коју је он раније пролазио без икаквих потешкоћа, приредили су му понижавајући дочек. На крају су му у пртљагу нашли непријављене девизе (хонорар од 1.100 гулдена који је носио велемајстору Сало Флору за чланке у холандском шаховском часопису) и роман Александра Солжењицина У првом кругу, издат у иностранству. Такав идеолошки преступ граничио се тада у СССР-у с кривичним делом.

Иако је након тога написао покајничку белешку, совјетски министар за спорт Сергеј Павлов је писао Централнoм комитету Комунистичке партије о „беспримерном поразу совјетског велемајстора“, да би затим Тајманову биле изречене све казнене мере које су могле да га снађу: искључен је из репрезентације, онемогућен му је излазак из земље, изгубио је државну стипендију и звање „заслужног спортисте“, забрањено му је да објављује у шаховским часописима и на крају – да наступа на концертима! Тајманов је, наиме, био прворазредни пијаниста.

Једини који је стао на страну Тајманова био је Борис Спаски. Он га је јавно подржао, рекавши у једном интервјуу: „Без обзира на резултат, меч је био веома занимљив.“ На саветовању у Министарству спорта своје излагање је закључио питањем: „Ако изгубимо, хоћемо ли сви у затвор?“

Московски чиновници су имали од чега да се тресу. Фишер је у полуфиналу турнира изазивача oпет резултатом 6:0 растурио и данског играча Бента Ларсена. Москва није могла ни да замисли да би сличан резултат смео да се догоди и у сусрету са прваком света Борисом Спаским, тим пре што ни сам Спаски није полагао довољно на „примерно комунистичко држање“, нити је био љубитељ совјетске шаховске бирократије.

После победе над Ларсеном, а пре другог полуфинала изазивача измђу Петросјана и Корчноја, Фишеру се обратио лично председник САД Ричард Никсон. „Серија од 19 победа једна за другом на такмичењима светског ранга је без преседана и Ви имате све разлоге да будете задовољни тим задивљујућим резултатом. Припремајући се за сусрет с победником меча Петросјан-Корчној можете да будете сигурни да вас ваши сународници подржавају с поносом. Срећно!“ 

У финалном мечу за изазивача светског шампиона, који је почео 30. септембра 1971. у Буенос Ајресу, Боби се срео с бившим светским шампионом Тиграном Петросјаном. Фишер је добио прву, Петросјан другу партију, а онда су дошла три ремија. У шестој партији Петросјан је био сломљен, да би до краја меча изгубио све партије. У Москви су звонили аларми.

Политички профил Бориса Спаског 

Високи партијски функционери нису волели Бориса Спаског због његовог понашања. Он као бонвиван није био члан Комунистичке партије, за свог омиљеног писца изабрао је Достојевског, а у друштву пријатеља, пошто је био одличан имитатор, имитирао је Брежњева, чак и Лењина. На сусрету с публиком у граду Шахти 1971. дозволио је себи изјаве за које је локални партијски руководилац сматрао да је неопходно да буду прослеђене у Централни комитет комунистичке партије у Москву. Наиме, објашњавајући зашто не игра на шампионату СССР-а, Спаски је рекао да је награда за прво место само 250 рубаља, док је он за прво место на турниру у Санта Моники 1966. добио 5.000 долара. Није само то уплашило ростовског партијског секретара, него још више изјава Спаског да би он, да није шахиста, постао свештеник!

Те године догодио се још један мутан случај. Спаски је изненадно одбио да потпише колективно писмо подршке члану Комунистичке партије САД Анђели Дејвис против које се у Америци тада водио процес. Његово одбијање објашњено је његовом политичком незрелошћу. Тим важније је постало важно да се у припреме за меч са Фишером укључе и искусни борци са идеолошког фронта. Очекивала се озбиљна битка: у мечу са Фишером у питању је био и престиж Совјетског Савеза.

Совјетско спортско руководство, не без незадовољства, већ се било помирило с мишљу да се четвртвековни совјетски шаховски монопол приводи крају и да се насупрот совјетског шампиона неће наћи тек један представник неке капиталистичке државе, већ главни идеолошки и војно-стратешки противник Москве у Хладном рату.

Сергеј Павлов, председник Комитета за спорт и физичку културу у Савету министара СССР, у материјалу који је припремио за Пропагандно одељење ЦК КПСС, а који је у заглављу носио ознаку „тајно“, за сваки случај је објаснио партијском руководству зашто совјетски шахисти можда могу и да изгубе првенство у светском шаху.

„Совјетски методи припреме шахиста постепено су се преносили у капиталистичке и друге социјалистичке земље, док је у нашој земљи, услед више силе повезане са последицама рата, дошло до јаза између старије и млађе генерације шахиста“, навео је Павлов. „Већина водећих велемајстора достигла је или прешла критично доба шахиста од 40-45 година, а млади још нису спремни за борбу на високом нивоу.“

Саопштавајући да је Спаски већ приступио припремама за одлучујућу битку, Павлов карактерише совјетског шампиона као „високо надареног човека чије могућности ни издалека нису исцрпљене“. Међутим, Спаски има и негативне црте које Павлов у свом извештају овако формулише: „Као последица тешког детињства и проблема у васпитању, он се некритички односи према свом понашању, дозвољава себи незреле иступе, нарушава спортски режим, не показује потребну марљивост. Неки код нас и у иностранству покушавају да још више појачају те недостатке Спаског, развијајући код њега манију величине, подвлачећи његову 'изузетну улогу' као светског шампиона, подгревајући и без тога нездрави меркантилизам Бориса Спаског.“

Павлов на крају са грађанском забринутошћу признаје да „мукотрпан посао“ утицања на понашање Бориса Спаскога који му је поверен, „даје до сада безначајне резултате“. Подтекст је очигледан: Спаски може да победи Фишера, Министарство спорта ради све што је у његовој моћи, али ако он ипак изгуби, то ће бити само кривица Спаскога и његових личних мана.

Овај извештај Сергеја Павлова, као и друге материјале из руских извора и архива које овде помињемо, пронашао је и објавио новинар Аксел Вартањан који је истраживао историју руског шаха и позадину меча Фишер-Спаски.

Плејбој у државној дачи

За припреме Спаског за меч са Фишером, у Министарству спорта лично је био одговоран заменик министра Виктор Ивоњин. Он је у помоћ Спаском позвао водеће велемајсторе.

Спаски је, међутим, желео да сам изабере тренере. То су постали велемајстори Игор Бондаревски, Јефим Гелер, Николај Крогијус и Иво Неј. Сваки од њих имао је свој део посла. Крогијус је поред осталог био и магистар психологије, а Неј – одличан тенисер. Требало је да они помогну шампиону да очува снагу духа и спортску форму.

Избор Неја који није био члан партије изазвао је оштру реакцију КГБ-а, али Спаски није узмицао. У новембру 1971. секретару ЦК Комунистичке партије задуженом за идеологију, Петру Демичеву уручио је своју варијанту плана припрема за меч. Осим обезбеђивања услова за рад (државна дача за све време припрема са пуним снабдевањем и послугом, укључујући медицинску контролу), он је у план укључио и повећање плате за себе и своје тренере, као и нови стан за себе.

У његовим захтевима у ствари није било ничега необичног – Михаел Ботвиник је 1945. за припреме са меч с Аљехином тражио много више. Павлову је остало само да се брине о испуњавању ових захтева.

Совјетска влада је својим велемајсторима исплаћивала месечне плате и спонзорисала њихову турнирску игру. Спаски је за своју улогу у „одбрани последње линије совјетске шаховске хегемоније против Фишера“ добио стан на петом спрату најновије и највеће стамбене зграде у Москви.

У белешци од 27. априла 1972. Павлов наводи да су неки очевици тврдили и наравно извештавали надлежне да припреме у државној вили нису ишле ни глатко, ни лако. Они су на столу шампиона уместо шаховских табли видели часопис Плејбој, а Спаски је на ручку пред собом држао флашу вискија и поднапит причао присутнима старогрчке митове које је волео. Речју, живео је за своје задовољство, уместо да је дању и ноћу бдео над шаховском таблом. Сам Спаски је тврдио да се шахом бавио пет сати дневно.

Служба КГБ-а је доставила Централном комитету Комунистичке партије своју анализу случаја у којој констатује да, поред Фишера, совјетске критеријуме подобности не задовољавају ни председник ФИДА Макс Еве, али ни сам светски првак Борис Спаски. „Макс Еве је више пута јавно показивао своје симпатије према Роберту Фишеру и такође јавно прогнозирао његову победу у мечу за првака света, што је недопустиво за председника светске шаховске организације“, писали су аналитичари КГБ. „Борис Спаски до сада није учинио ништа да осуди понашање Роберта Фишера и Макса Евеа, што може довести до тога да се његов меч са Фишером уопште и не одигра.“

Меч Рејкјавика и Београда 

Од 1951. мечеви за првака света играни су искључиво између совјетских шахиста, па је Министарство спорта СССР имало у организовању велико искуство. Али сада је требало да се совјетска и америчка страна договоре о месту одржавања, јер је Фишер рекао да неће да домаћин меча буде СССР, и затражио је да то буде САД, док je Сједињене Државе са своје стране изузео Спаски.

ФИДА је објавила тендер. Петнаест градова је желело да буде домаћин „мечу столећа“, међу њима завидан број из социјалистичке Југославије. Пријаве су стигле из Београда, Бледа, Загреба, Сарајева, Буенос Ајреса, Амстердама, Рио де Жанеира, Монтреала, Цириха, Атине, Дортмунда, Париза, Боготе и Рејкјавика.

Највиши фонд награда, 152.000 долара, понудио је Београд и с правом био главни фаворит за домаћина сусрета. Рејкјавик је, пак, понудио 125.000 долара. Почели су преговори. У Москву је дошао извршни директор америчке шаховске федерације Ед Едмондсон. Пошто разлика између Београда и Рејкјавика није била тако велика и имајући у виду да су Исланђани обећали учесницима још 60 одсто прихода од телевизијских права, Едмондсон је дао сагласност да се меч игра у Рејкјавику.

Фишер испрва није прихватио да призна „московски договор“. Он је тражио Београд. Тада се појавила идеја да се меч игра у два дела: почетак у Београду, а други део у Рејкјавику. У Амстердаму је потписан нови договор, али је Фишер поставио нове услове: цео приход од сусрета требало би да припадне учесницима. Исланд није пристао, а Фишер је одбио да игра у Рајкјавику.

Београдске власти, које су до тада с радошћу гледале на могућност да буду домаћини сусрету који привлачи такву светску пажњу, постале су одједном опрезније. Градоначелник Бранко Пешић послао је захтев да свака шаховска федерација уплати депозит од по 35.000 долара, имајући у виду да меч може да буде отказан због Фишеровог каприциозног понашања или других разлога. Светска федерација се сагласила. Совјетска такође. Американци су рекли да немају пара.

Тада је Макс Еве, председник светске шаховске федерације, Фишеру поставио ултиматум: или ће прихватити договорене услове или ће сусрет бити отказан, а за титулу ће се борити Спаски и Петросјан у Москви. Фишер је потврдио учешће, али је Београд повукао кандидатуру јер није добио тражени депозит. Остао је само Рејкјавик.

Фишер је прихватио. Отварање сусрета и жреб били су планирани за 1. јул, а прва партија за следећи дан.

Ово је упрошћени приказ преговора. У ствари, обе стране су се трудиле да постигну пропагандну победу. Како је совјетски велемајстор Анатолиј Карпов касније рекао, тада једва да је постојала граница између шаха и политике.

Аклиматизација на Исланду

Совјетска екипа дошла је на Исланд 21. јуна како би се аклиматизовала. Аклиматизација Спаског у ствари није ни била потребна: клима на Исланду била је иста као и у његовом родном Лењинграду; у белим ноћима Спаски је с Нејом до касно играо тенис.

Амерички изазивач у својој екипи имао је двојицу адвоката, представнике шаховске федерације САД, и секунданта – то је био велемајстор и свештеник Вилијам Ломбарди који је победио Спаског на студентском шампионату 1960. године.

Боби Фишер имао је карту из Њујорка za Рејкјавик за 25. јун, али се он тога дана није појавио у главном граду Исланда. Он се за меч припремао у скијашком центру на планини Јужни Апалачи, окружен шаховском литературом и не растајући се ни дању ни ноћу од шаховске табле.

Нешто пре почетка меча организаторима је дошао нови захтев од Фишера: тражио је 30 одсто од улазница. Исланђани су занемели – управо од тог прихода мислили су да покрију трошкове за закуп сале и обезбеде наградни фонд.

Светска јавност је била љута. Коментаришући неизвесност коју је створио Фишер, Мајкл Лејк из Гардијана је написао да би чак и састанак између Ричарда Никсона и Леонида Брежњева било лакше организовати него овај шаховски меч. Спаског је назвао „авантуристичким шаховским херојем Совјетског Савеза“, а за Фишера је рекао да је мечу приступио као „продужетку Хладног рата“. Рој Перот је у истим новинама написао да би Никсон могао да Фишера на Исланд пребаци својим председничким авионом како Америка не би пропустила најбољу шансу да после 35 година прекине совјетски монопол над шаховском игром.

Хладноратовски добровољци

Касније је откривено да су Никсон и Хенри Кисинџер заиста разговарали о импликацијама меча, вероватно мислећи на шах као нову врсту „меке моћи“ коју би Америка могла да примени на глобалном плану, али и на својим универзитетима, пошто је совјетска држава већ стратешки развијала спорт као спољнополитичко оруђе за демонстрацију надмоћи над својим идеолошким противницима.

Осим што су о играчима говорили као о добровољцима у Хладном рату, новинари су своје борбене наративе оправдавали тако што су играчима приписивале генеричке карактеристике њихових земаља и народа.

Тако је дописник Гардијана сматрао да Спаски поседује „келтску ћудљивост и уметничку нестабилност повезану са својим лењинградским прецима“, док је репортер Сандеј тајмса Фишера назвао „индивидуалистичким, авантуристичким и повремено безобзирним типом у групи ловаца на срећу“, а Спаски је за њега био „бенигнији тип совјетског бирократе, опрезан, миран и бесконфликтан“. Дописник Дејли мирора приказао је конкуренте као савршено отелотворења њихових друштава са свим припадајућим стереотипима: „Фишер је, као сваки добар капиталиста, удвостручио новчану награду на 100.000 фунти, тражећи и 30 одсто прихода од свега, осим најновијег улова бакалара на Исланду, док је Спаски, лукави руски пропагандиста, љубио бебе и делио аутограме попут вестминстерских Торијеваца, и постигавши сјајне резултате у представљању своје добронамерности постао шампион петогодишњих планова, непрофитног друштва и чистачица улица.“

Чак су и индијске новине биле захваћене сукобом двојице шахиста као оличења поредака њихових земаља: Фишер је био „храбар, самоуверен, хвалисави Американац“, за разлику од Спаског, „тихог, културног и самозатајног Европљанина“. Индија је била део Покрета несврстаних, па је и Тајмс оф Индија, лист који је сматран антиимперијалним, упоредио Фишера са кловном и саветовао га да меч за првака света није „циркуска глума, нити се шах може свести на аматерско позориште“.

Фишерова личност и изјаве свакако су давале новинарима додатну прилику да у својим извештајима користе бројне хладноратовске метафоре. Фишерово неповерење према „Русима“, како је називао све совјетске људе, укључујући Естонце и Литванце, постепено је достигло толико висок ниво да је 1971. лично проверио коверат жреба да би се уверио да су његовом противнику Марку Тајманову легитимно додељене беле фигуре у њиховом првом мечу.

Фишер је био против избора Исланда као места одржавања меча. Назвао је острво и државу „примитивним“ и одбио је да одседне у најбољем хотелу из страха да ће га Руси лако шпијунирати. Његове сталне критике изазвале су Спаског да у једном тренутку каже како је Фишер показао „знакове маније гоњења“, иако Руси нису били толико непријатељски расположени према њему. 

Чекајући Бобија

Фишер је у Њујорк дошао 27. јуна јер је следећег дана имао нову карту за Рејкјавик, али се опет није појавио у авиону. Његов адвокат Ендрју Дејвис сведочи да су он и Фишер на време дошли на аеродром, али да је Фишер одлучио да купи будилник у некој радњи, и када је кренуо ка авиону, видео је гомилу папараца и окренуо се назад.

Пошто време још није прекорачено, организатори су се припремали као да ће сусрет почети 1. јула, али на дан почетка меча (субота) објављен је чланак државне совјетске новинске агенције ТАСС, која је Фишерово понашање назвала „одвратним иживљавањем“. Крах меча био је на помолу. У пет поподне у Националном театру одржан је коктел поводом почетка меча на којем су се окупили сви: председник Исланда, председник владе, чланови кабинета. Место поред Спаског било је празно. Када су се званице разишле, наступили су проблеми. 

Нико није знао шта даље да ради. Председник Исландске шаховске федерације Гудмунд Тораринсон обратио се премијеру Олафу Јохансону молећи га да се обрати Белој кући, да види шта Никсон може да учини. Никсон је одбио да у томе учествује, схватајући да Бела кућа ништа не може да помогне. Ипак, одлучио је да на разговор позове дугогодишњег провереног америчког дипломату Теодора Тремблија.

Данас сваки амерички ђак зна да су Америку још 500 година пре Колумба открили исландски викинзи и да је прво бело дете које се родило у Новом свету било Исланђанин. Нису се случајно америчке космичке експедиције на Марс у 1976. звале „Викинг I“ и „Викинг II“. Почетком седамдесетих Исланд се налазио у компликованој ситуацији. На изборима 1971. победио је леви блок, назван „Народни савез“. У питање је дошло и америчко војно присуство на острву. Исланд је био једини члан НАТО-а који нема своју војску: још 1951. закључио је уговор са САД о заједничкој одбрани и од тада je америчка поморска база на Кефлавику била важан ослонац атлантске стратегије. Из Кефлавика и базе на Азорима пратили су се совјетски бродови и подморнице у Северном Атлантику. Заједно с тим, база у Кефлавику била је извор благостања за хиљаде становника острва. Владајућа коалација била је пред тешким избором.

Теодор Тренбли је схватио да у тој ситуацији не би било згорег отказати помоћ Исланђанима. Њега су ионако нервирали Фишерови адвокати са апсурдним захтевима – надокнадити Фишеру губитке за ово или оно или обезбедити му целодневно обезбеђење у којем би била четири маринца!? Он је видео да Руси добијају пропагандну битку.

После разговора са премијером Исланда Јохансеном, Трембли је написао телеграм који је послао на три адресе: Стејт департмента, Саветa за националну безбедноста и ЦИА. Исландска страна жели да искористи прилику и да утиче на Фишера, известио је он. Сведочење о овоме може се наћи у мемоарима код Хенрија Кисинџера, пошто се и он лично као државни секретар упетљао у шаховски проблем.

Кисинџер сведочи да не може да се сети одакле је сазнао за бурна дешавања у вези са шаховским мечом у Рејкјавику, из телеграма или из штампе, али да је одлучио да позове Фишера. „Позвао сам га и рекао му: 'Америка жели да идеш и да растуриш те Русе'.“

Очевици тврде да је ова реченица преобратила Бобија. „Одлучио сам да су интереси моје земље изнад мојих личних“, рекао је касније. У то време, Фишерови адвокати замолили су Макса Евеа да одложи почетак меча због болести изазивача – њихов клијент, изјавили су они, био је изнурен и то су доказивали потврдом лекара. Потврда лекара није била достављена, али је Еве одлучио да помери почетак меча и одредио да жреб буде одржан 4. јула. Москва је негодовала али се сложила, поручивши да ако тог дана меч не почне, она ће сматрати да су за то одговорни изазивач и руководство ФИДА са свим последицама које из тога проистичу.

Без обзира на пламен патриотских осећања, Фишер је наставио с каприцима. Догађај који га је дефинитивно преломио да отпутује на Исланд збио се 3. јула. Тог дана британски индустријалац Џејмс Слејтер објавио је да је одлучио да удвостручи наградни фонд – на исландских 125.000 долара он додаје исту своту. Увече 3. јула његов аутомобил у којем је био Фишер улио се у реку других аутомобила која се кретала у правцу аеродрома Кенеди. Дан је био предпразнични и аутопут преоптерећен. Лет предвиђен за 19.30 одложен је до 22.00. Фишерово укрцавање у авион надгледали су агенти КГБ и ЦИА. Чим је авион полетео, хитно су обавестили своја Министарства иностраних послова.

Авион је рано ујутру слетео на аеродром Кефлавик. Колона која приличи шефовима држава одвела је Фишера до хотела ван града. Пол Маршал је ликујући сазвао прес конференцију на којој се извинио у Фишерово име збoг закашњење и захвалио Спаском на стрпљењу.

Совјетска парапсихологија

Страсти су онда прокључале у Москви. Како у својој књизи „Фишер иде у рат“ пишу Дејвид Едмондс и Џон Ејдинов, шеф одељења за пропаганду ЦК КПСС Александар Јаковљев, каснији први сарадник Михаила Горбачова, „био је резјарен“ чином „понижавања“ совјетског шампиона и наредио је Ивоњину да одмах врати Спаског. Преплашени Ивоњин обратио се психологу за консултације: на који начин је могућно убедити Спаског да се врати, уколико он хоће да остане?

Ова чињеница као и чињеница да је у тиму Спаског био магистар психологије, послужили су Фишеру за тврдње током меча да се на њега делују „совјетски парапсихолози“ и да захтева да се ривали обложе стакленом куглом!

Ситација у том часу није била једноставна. Спаском није било могућно рећи ништа што би сугерисало на партијску линију јер то он нипошто није трпео, па се као могућност разматрала опција да се врати на захтев спортског друштва „Локомотива“, где је формално био запослен, под претњом отпуштања с „посла“, али је било потпуно непознато да ли би то увредило шампиона. Руски новинари сведоче да је министар спорта Сергеј Павлов обећао Спаском тријумфалан дочек, уколико се меч откаже.

Догађаји у Рејкјавику збивали су се муњевитом брзином. У подне 4. јула Боби Фишер се није појавио на жребу, пославши свог секунданта Вилијама Ломбардија. По правилима ФИДА, он је морао лично да буде на жребу. Макс Еве није хтео да жреб буде одржан без Фишера, али се у то умешао Спаски. Он је извадио из џепа већ раније припремљено саопштење које је прочитао на руском: „Јавно мњење у СССР и ја лично смо разочарани Фишеровим понашањем. По општим људским нормама, он је у потпуности дискредитовао себе. Самим тим он је у мојим очима довео у сумњу своја морална права да игра меч за титулу првака света. Данас, да би се уопште очувала нада за одржавање сусрета, потребно је да Фишер буде праведно кажњен. Само после тога, ја могу да поново размотрим питање одржавања сусрета“, рекао је Спаски.

Остало је нејасно каква је казна за Фишера коју захтева совјетска страна. Почело се са изнурујућим преговорима да би се на крају разјаснило да Руси желе да се прва партија региструје као победа Спаског. Свима је било јасно да ће у том случају Фишер напустити меч.

Главни судија меча, Лотар Шмит, покушао је да од свега направи шалу: „Како би било да почне с једним пешаком форе?“ Секунданти шампиона су се насмејали, али су остали при своме. Директива Москве била је одлучна. Последњи круг преговора почео је у четири ујутру. Изнурени Еве је објавио: „Не видим други излаз. Објављујем да је Фишер изгубио прву партију.“ У том часу озарио се Гудмунд Тораринсон. „То није могућно, рекао је. „По шаховским правилима није могућно изгубити уколико нису укључени сатови за мерење времена. Ми то нисмо учинили и то је наша грешка.“ На овај аргумент, совјетски представници нису нашли контраодговор.

Специјални изасланик Тримбли покушао је у међувремену да поправи пропагандну штету коју је произвело Фишерово понашање. Претендент је добио крајње несимпатичну ауру у светској јавности. Резултат свега било је писмо које је Фишер написао својеручно и у којем је предлагао Спаском да се сасвим одрекну новчаних награда и да играју само за љубав шаха.

Секундант и адвокати радили су на тексту целе ноћи и на крају су успели да наговоре Фишера да избаци реченицу о новцу. Рано ујутро, док је Спаски још спавао, доставили су папир у његов хотел. Фишер се „искрено извињава због свог неодговарајућег понашања израженог у одсуству са церемоније отварања. Сада, када су изречена извињења, жели ли шампион још увек незаслужену победу у првој партији? Ја вас знам као спортисту и џентлмена и с нестрпљењем чекам прилику да се сретнем са Вама у игри“, пише Фишер.

Америчка амбасада је хитно проследила писмо медијима у намери да придобије симпатије јавности за Фишера. Одлучено је да се жреб одржи 7. јула, а да меч почне 11. јула. Спаски би имао беле фигуре.

Други Кисинџеров позив 

Почетак меча био је идентичан као и све до тада. Фишер је изгубио прву партију, а на другој се није ни појавио, па је Спаски већ на почетку имао стопостотни учинак.

На другу партију Боби није дошао јер је тврдио да му смета звук ТВ камера које су биле у сали. Све то је даље развијало готово паранормалну атмосферу око целокупног меча. Фишер је затражио да се испразни првих 20 редова у публици и да се камере избаце напоље.

„Он је могао да чује плач детета на 300 метара од места где се играла партија“, сведочи Фишеров учитељ, тада новински извештач Дејвид Бирн. Те ноћи било је најдраматичније у Фишеровом штабу јер је већ био спаковао кофере и променио резервацију на карти.

Незгода је била у томе што је Фишер два месеца пре меча, провео сате у преговорима са власником телевизије Честером Фоксом и сагласио се да камере буду у Сали. Кршење уговора изазвало би далекосежне потресе и код организатора, чија је добит била само 10 одсто мања од добити играча.

Истог дана је откривено и како је Фишер намамљен у меч и да телефонски позив Хенрија Кисинџера није био само „патриотска инјекција“. Кисинџеров пријатељ био је британски новинар Дејвид Фрост који је опет био пријатељ милионера Џемса Слатера. Уз помоћ њих двојице, Кисинџер је успео да дуплира наградни фонд. Треба ли рећи да је америчкој амбасади у Рејкјавику поручено да ни у ком случају „не одобри никакве трошкове Бобију Фишеру“?

Људи блиски Фишеру потврдили су да је он последња особа која се бавила новчаном добити. Одбио је милионе долара за комерцијалне рекламе након победе на Светском првенству и донирао је велики део новчане награде хришћанској секти којој је припадао. Према речима његовог менаџера Фреда Крамера, Фишер би остављао новац свуда – у пиџами, испод јастука, испод кревета и тако даље. Како је испричао његов бивши ментор Арнолд Денкер, он је тражио велику победничку суму зато што је „имплицитно прихватио капиталистички принцип да је вредност оно што тржиште одреди. Што је понуда крупнија, већа је и вредност нечијег позива [...] Када му је једном понуђено 5 милиона долара за одигравање меча, назвао је предлог потпуно неадекватним јер је Мохамед Али добио 10 милиона долара за само 60 минута рада“.

Та ноћ између суботе и недеље у којој се није знало да ли Фишер остаје или одлази била је прекретница, на ивици између меча столећа и скандала столећа. Општа нервоза захватила је све присутне. Фишеру су стизале стотине телеграма из целог света. Већина је поручивала: „Боби, играј!“ Целе ноћи Фишеров тим је настојао да га одржи будним и наговори да остане у мечу, а онда је стигао још један Кисинџеров телефонски позив: „Ти си наш човек против комуниста. Иди у рат, војниче!“, поручио је са друге стране жице суперстар светске дипломатије. Фишеру је годило да се према њему понашају као према рок звезди, што је он својим понашањем и изискивао. Ни овога пута није одбио најславнијег дипломату на свету. Камере су повучене са сцене, без већих проблема и без санкција од стране Честера Фокса.

Игра нерава

Спаски се сагласио да трећа партија може да се игра иза сцене, дакле, без гледалаца. За Фишера су постојала два пута. Први је био да дође на партију и да игра и да у горем случају остане други играч на свету са наградом која обезбеђује миран живот и припреме до следеће прилике, а други је водио право у беду – био би заувек напуштен од свих, бојкотован на турнирима, можда доживотно дисквалификован, а о финасијским консеквенцама да се и не говори.

Следећег дана, после непроспаване ноћи, Фишер је потпуно растурио Спаског.

Наша славна велемајсторка, Милунка Лазаревић, која је извештавала са овог меча, видела је Спаског у недељу, 15. јула, у дијалогу са судијама. „Већ тада се могло наслутити да је Спаски најпре изгубио у игри нерава, а поштом и у шаху. Боби га је шокирао изненадним повратком, баш као и пре пет година Решевског у Сусу. И попут Решевског, Спаски је изгубио партију без иједне претње, тако рећи, без отпора“, забележила је наша шаховска првакиња.  

Она је подсетила на Фишерово признање које је јој је рекао: „Волим да ломим нерве противника.“ Фишера инспирише конфликт. Када се посвађа са целим светом, он уместо покајања пружи највећу креацију која враћа симпатије. „Сви ми, огорчени на његове поступке последњих дана, током партије заборавили смо ту демонску душу гледајући праву рапсодију коју је искомпоновао за 300 минута ћутње“, описивала је Милунка Лазаревић.

Исте вечери, Спаски је ставио приговор да не жели више да игра у собици иза сцене где се гласно чује бука аутомобила. Судија је одлучио да се све партије меча убудуће играју на сцени, а једино у случају буке од стране гледалаца играчи ће се повући иза сцене. Фишер је захтевао да се партије наставе тамо где су се играле.

У понедељак поновљена је загонетка: одлази ли Фишер или остаје? Велико узбуђење избило је у 12 сати. Локални аеродром регистровао је путника Роберта Фишера на лету за Њујорк. „Његов понос не би му дозволио да напусти арену после пораза, али после победе, он ће отићи“, тврдио је познати холански шахиста Вад дер Фејн. Али, срећом, испоставило се да је реч о грешци. Испоставило се, наиме, да неки грешни немачки студент носи исто име и да тих дана путује за Њујорк. „Која је следећа лудост на реду“, питао се велемајстор Хоровиц. 

У четвртој партији, Спаски је почео фуриозно: повукао је 16 потеза за 8 минута. Дошао је до предности и очекивао се нови Фишеров слом. Ипак, Фишер је спасао већ изгубљену партију. Напад који је извео Спаски, открили су његови секунданти, припреман је три месеца у Сочију и назвали су га „Сочи напад“. Фишеров тим је брзо одговорио: „Онда је ово одбрана из Кефлавика“, мислећи на исландску НАТО базу. Тамо је Фишер одлазио на куглање, а понекад је тамо и преспавао. То неће остати игнорисано до краја меча, када се у њега пуном снагом укључе војне машинерије НАТО и Варшавског пакта.

Организатори су знали да имају врућ кромпир у руци који је свакоg часа могао да им испадне. Зато су се побринули да међу новинарима-извештачима буде 11 реномираних светских шаховских велемајстора. Ако би Фишер напустио меч, Исланђани би одмах организовали велики шаховски турнир и Фишеров новац пребацили у наградни фонд.

Међу онима чије мишљење је било тражено, био је и југословенски велемајстор Светозар Глигорић, јер је стрпљиво и љубазно одговарао на сва новинарска питања. Глигорић је прогнозирао да ће неко сигурно да победи, јер нерешен резултат 12:12 не желе ни један ни други шахиста.

У следећих 11 партија Фишер је доминирао. Победио је у шест, уз један пораз и четири нерешена меча. Спаски је све до 21. партије покушао да се врати у меч, али је растојање и даље остало исто, три поена предности за Фишера.

Ратне стратегије

Током два и по месеца, до 21. септембра 1972, колико је трајао њихов двобој, апарати идолошких противника нису нимало били опуштени. Напротив. Осталом свету чинило се да су дешавања у Исланду сасвим скренула са колосека догађаја који се сматрају „нормалним“.

Будући да су у тадашњој влади Исланда седели и комунисти, Американци су све време страховали од могућег „дила“ Рејкјавика и Совјета који би могао да се оконча неповољно по америчког представника. У ноћи између суботе и недеље, када је цео тим убеђивао Фишера да не одустане од меча и када је поново звао Хенри Кисинџер, амерички амбасадор Теодор Тримбли срео се са Џеком Андерсоном, вођом истраживача из Агенције за примењене пројекте, практично филијалом Пентагона. Совјетским агентима овај сусрет није промакао, а звона су већ звонила на узбуну. Одмах је укључено и совјетско Министарство одбране!

Све је личило на пародију светске конфронтације: две најјаче војне машинерије на свету чине све што је у њиховој моћи да добију један обичан шаховски дуел! То је једним делом и одговор на питање откуд невероватни публицитет који је овај меч имао, а који је био раван оном који је имало америчко искрцавање човека на Месец или Гагаринов лет у свемир. У Београду је био постављен чак и велики екран – ондашња варијатна „видео бима“ – како би Београђани могли директно да прате овај планетарни догађај.

Сам Фишер је у овој борби нишане поставио високо: „Ово је заиста борба слободног света против лажљивих, преварантских и хипократских Руса. Ово је микрокосмос целокупне светске политичке ситуације“, рекао је Фишер репортерима Би-би-сија.

Актери овог меча оставили су утисак да је доиста у питању прави рат. Чак је и извештач за америчке медије славни Артур Кестлер, писац познат и по томе да је био један од најактивнијих припадника Конгреса културне акције, организације коју је образовала ЦИА за рат на културном и интелектуалном фронту током Хладног рата, назвао Фишера „мимофантом“ – мешавином мимозе и слона. „Не постоји биће чији мир може бити тако лако узнемирен као што је то Боби, нити ико може да тако безобзирно повреди осећања других као што то може он да учини“, написао је Кестлер о Фишеру.

Микроталасима на шахисту

Џек Андерсон је био познат Совјетима још од 1960. када је америчка страна оптужила совјетску армију да „бомбардовањем микроталасима“ покушава да утиче и измени понашање америчких дипломата. Андерсон је био врхунски специјалиста Пентагона у примени микроталаса. Он је након америчких оптужби, водио експеримент на мајмунима који су боравили у згради амбасаде с циљем да се утврди истинитост ове претпоставке. По ономе што је јавно објављено, претпоставка није потврђена, али та зграда америчке амбасаде у Москви никада није стављена у функцију. Исте године је Николас Вејд у престижном часопису „Science“, у броју 177, објавио опширну анализу позадине совјетских оптужби о употреби микроталаса у мечу Фишер-Спаски.

Руска страна је лансирала „необичне оптужбе“ да „Фишер користи електронске справе и хемијске супстанце како би умањио играчке могућности Спаског“. Шаховски савез Исланда узео је ове тврдње за озбиљно, али није нашао никакве доказе који би их поткрепили. На другој страни, Руси су очигледно у то били потпуно уверени, иначе не би тако отворено наступили у јавности, констатује Вејд. 

За Русе, али и за остале, било је сасвим очигледно да се Спаски не понаша уобичајено. „Он се уопште не смеје. Понаша се као човек у затвору. Он не мисли само на Фишера“, рекао је после четири меча велемајстор Мигуел Најдорф. Јефим Гелер, који је био у тиму Спаског, рекао је: „Ја познајем Спаског много година и ово је први пут да запажем такве падове концентрације и тако неуобичајено непромишљен импусиван стил.“ У прва четири меча, Спаски и Фишер играли су нерешено, по две победе оба.

Остали посматрачи су безвољност Спаског објашњавали страхом од Фишера који се појавио и код других велемајстора који су се претходно срели са њим – код Тајманова, Ларсена и Петросјана. Аутор претпоставља да је Русима морало да се учини да је иза Фишеровог скора од 19 узастопних победа нешто више од обичне хипнозе.

Вејд решење покушава да нађе у постојећој руској литератури. У њој се налази опис болести назване „астенични синдром“. Симптоми су, поред осталих, слабост, брза исцрпљеност, депресија, асоцијално понашање, осећање страха, тешкоће у памћењу и другим менталним функцијама, као и неспособност доношења одлука. Данас се та болест назива chronic fatigue sindrom (CFS).

„Узрок тог синдрома, према руској медицинској литератури, јесте микроталасно зрачење. Совјетски физиолози ову болест објашњавају на основу Павловљеве теорије по којој је централни нервни систем посебно пријемчив на микроталасно зрачење. Западни физиолози признају да снажно микроталасно зрачење преко загревања мозга може да доведе до менталних непријатности, али су они по правилу имали тешкоће да докажу исте ефекте приликом зрачења ниским фреквенцијама, какво је било описано од стране руске школе“, објашњава Вејд.

На овом место, Вејд у причу укључује Џека Андерсона и његове налазе, додајући да Стејт департмент није желео да коментарише наводе о операцији „Пандора“ коју је водио Андерсон, а о којој су се наводи појавили у штампи током меча Фишер-Спаски.

Да ли су Руси веровали да је Фишер против Спаског употребио микроталасе? „Чини ми се да је о томе реч, јер су описи у њиховој литератури типични управо за тако нешто“, објаснио је саветник у Институту за одбрамбене анализе Херберт Полак, стручњак за ову тајну и широј јавности сасвим непознату област.

Руси у свом саопштењу нису навели на коју врсту електронске опреме ово се односи. Велемајстор Гелер је само саопштио да су „стигла писма која указују на то да Фишерова столица и осветљење имају особине које омогућавају да се делује на већ описани начин“.

Исландски професор са универзитета у Рејкјавику, Сигмундур Гудбјарнсон, тестирао је столице оба играча, али су налази на обе столице показали да нема ни најмањег садржаја отрова, феромона или других непожељних супстанци. Ништа осим већ две мртве муве које су нађене у сијалицама у сали. Руси су дисциплиновано тражили да се на обе муве обави аутопсија, што је потпуно згрануло ондашње медије.

Фишер и његов тим организовали су „противудар“, оптужујући Русе да настоје да делују на Фишера уз помоћ парапсихолога и тражили да се меч игра под стакленом куполом у којој ће играчи бити изоловани од осталог света. До овога није дошло, али су супарници померени из главне сале у споредну, у којој није било публике. 

На шта су заиста Руси мислили износећи ове оптужбе? Они су имали на уму могућности које пружа НАТО база Кефлавик и којој је електронска опрема била главни оперативни инструмент. Едмондс и Ајдинов у својој књизи наводе спекулације да су Руси сумњали да је Фишеров отац, који је као комуниста радио у московском Институту за мозак, односно на истраживања која су се тицала употребе микроталасног зрачења и њиховом деловању на људски мозак, у неком тренутку предао своје налазе Американцима и Фишеровој мајци Регини која је радила по упутствима ФБИ, након великих и бруталних притисака које су тајне службе примениле на њу! Све ово још увек се налази  у области непотврђених слутњи, али је остављен путоказ будућим истраживачима. До правог „шаховског рата“ није дошло јер је то било доба политике „детанта“ и попуштања у односима две суперсиле. 

Фишеров рат против свих

Разумљиво је да је Фишер био против сваке владавине ауторитета, и за кога код је помислио да би могао да стане између њега и жуђене победе, био му је непријатељ. Дакле, Руси су били његова примарна мета, а Американци су се нашли на листи непријатеља када су стали између њега и онога што је желео.

Његово незадовољство Америком, евидентно и током „меча столећа“, превидели су многи новинари који су у великој мери уложили напоре да двојицу шахиста представе као производе и представнике својих националних култура. Године 1965, америчка влада спречила је Фишера да учествује на турниру у част Капабланке у Хавани. Њега, међутим, није било могућно зауставити. Одиграо је партије на овом турниру седећи за столом у шаховском клубу „Маршал“ у Њујорку пред арбитром, а његове и противничке потезе су слали телексом. Године 1966. играо је шах са Фиделом Кастром, што је тада био прилично субверзиван чин.

Његово мишљење о Американцима је било прилично ниско, што се види из интервјуа који је дао нашем велемајстору Светозару Глигорићу за књигу о овом мечу „Fischer vs Spassky: World Chess Championship Match, 1972“, која је објављена исте године у Лондону: „Када победим Спаског, онда ће се Американци више заинтересовати за шах. Американци воле победнике... САД нису културна земља. Људи овде желе да се забављају. Они не желе ментално оптерећење, а шах је високо интелектуални облик. Американци желе да се баце испред телевизора и да не морају да отварају књигу ...“, рекао је нови светски шаховски првак.

Меч је окончан 21. септембра 1972. а 21. партија била је и последња у мечу. Пошто је следећа партија била одложена, Борис Спаски је одбио да дође на наставак меча.

Боби Фишер је постао првак света у најбурнијем икада одиграном шаховском мечу. После њега ни он ни Спаски никада више нису били исти играчи. Фишер је без борбе препустио титулу првака света Анатолију Карпову, а Борис Спаски прешао да живи у предграђу Париза. 

Борис Спаски у Москву се вратио 2012, где и сада живи. Године 2006. у једном интервјуу описао је себе као православног хришћанина, монархисту и руског националисту: „Што се тиче мојих ставова, ја сам руски националиста. И ту нема ништа страшно, не бојте се. Неки кажу да је руски националиста гадна ствар, исто што и антисемита, расиста, национал-бољшевик. Не. Националистички Бог постоји и постоје народи који се међусобно поштују. Ја сам убеђени монархиста, а то сам постао током совјетских година и никада то нисам покушавао да сакријем. Верујем да је величина Русије повезана са деловањем њених вођа какви су били наши цареви. Оно што ме заиста чини срећним у модерној Русији, јесте и то што се црква враћа у живот“, рекао је Спаски.

Реванш у организацији газда Језде

Након деценија проведених као самотњак, Фишер је 1992. пристао на реванш са Спаским од 5 милиона долара против Спаског у Београду. Његова тада деветнаестогодишња девојка, мађарска јуниорска шаховска звезда Зита Рајхани, наговорила га је да одигра овај меч.

СР Југославија је у то време била под санкцијама Уједињених нација због рата у бившој Југославији, и из Сједињених Држава запретили су Фишеру да ће га казнити са 250.000 долара и/или десетогодишњим затвором због „трговине са непријатељом“. Фишер је тада поцепао решење Министарства финансија САД у којем му под претњом новчане и затворске казне забрањују да игра у земљи под санкцијама.

Фишер је мечеве са Спаским играо у Београду и на Светом Стефану и победио. Освета америчких власти била је немилосрдна. САД су издале налог за хапшење и поништиле пасош свом хладноратовском хероју. Са своје стране, Фишер је касније похвалио терористичке нападе од 11. септембра 2001. рекавши да Америка „треба да буде збрисана“.

Велемајстор Никола Караклајић о овој репризи меча из Рејкјавика је писао у својој књизи „Ћаскања о шаху“: „Био сам судија у чувеном мечу Фишер-Спаски. Други судија, Лотар Шмит, је од свог Министарства спољних послова добио одобрење да може да остане само првих пет кола. Тако сам ја продужио да судим остатак меча на Светом Стефану и у Београду. Била је то за мене велика част. Са Фишером сам често причао о музици јер је он знао да сам био уредник Радио Београда. Рецитовао ми је стихове Нила Јанга које је знао напамет, па сам му ја снимио једну траку са његовом музиком (претежно баладе из акустичну гитару), коју је он слушао у часовима одмора. Фишер ме је увелико подсећао на Дон Кихота“, написао је наш велемајстор.

Због овог меча, Фишер је завршио живот као прогнаник. Умро је у 65. години у Рејкјавику, у „трећој репризи“ велике људске и хладноратовске драме која се баш на овом месту одиграла 36 година раније.