Циганка-мазурка између мјузикла и ћеманета: Српска нова 1923. година у Београду на води

Сем што су на самоме почетку прошле, 2023. године наставили да нижу победе и обарају бројне статистичке рекорде, Новак Ђоковић и Никола Јокић су, сваки на свој начин, на себе преузели леп задатак да светској јавности приближе део српске традиције и наших празничних обичаја.

Ноле је још пре пандемије, након победа на припремним мечевима пред „Аустралијан опен“ тамошње ТВ камере китио бадњаком, да би му, након прошлогодишње победе над Медведевом, у полуфиналу турнира у Аделејду, званични спикер на терену честитао Божић на сасвим коректном српском језику.

Јокић је у својој минипросветитељској медијској мисији отишао и корак даље јер је, након још једног постигнутог трипл-дабла (израза који би Вук, да се баскет играо у време рата за српски језик и правопис, сигурно уврстио у свој „Рјечник“!) америчкој новинарки на њену божићну честитку одговорио са: „Мир Божји, Христос се роди!“. 

Свет, дакле, само ако то жели, врло лако и без бојазни да ће доћи до кршења било каквих норми политичке коректности, прво може да се обавести о тајмингу прослава наших највећих верских празника а потом и да уђе у наш дом као положајник. Након што проџара бадњаком по ватри у „смедеревцу“, наздрави, попије, замези, па потом поједе прву сарму, наш драги гост би врло брзо увидео како у „српској агенди“ верско-потрошачких црвених слова у календару посебно место представљају славе и дочек Српске нове године.

Упражњавање ових светковина пролазило је кроз бројне мене чији је карактер био у тесној вези са променама са којима се суочавало наше друштво. Што је модернизација била бржа и експлицитнија, видљивије и далекосеженије беху метаморфозе форме и суштине ових прослава. На интензитет и карактер промена кроз које је прошао начин њиховог обележавања највише су утицали процеси устоличења и свргавања социјалистичког устројства на свим нивоима власти. 

Али док се слављење свеца заштитника одигравало на релацији храм – вековно огњиште (па макар то био и друштвени, у време транзиције откупљени стан) прослава Српске нове године се већ више од једног века најчешће конзумира по кафанама. Последњих двадесет и пет година овај датум се у многим нашим срединама свечано обележава организовањем концерата популарних певача народне и забавне музике на градским трговима.

А све је почело у време студентског и грађанског протеста 1996/97, када се на улицама Београда те ледене тринаестојануарске вечери 1997. године нашло више људи него приликом било ког од великих преломних историјских догађаја с краја двадесетог и почетком двадесет и првог века.

Потом се десио онај концерт Светлане Ражнатовић пред Скупштином, када је у „фан зони“, тадашњи председник владе Војислав Коштуница настојао да ђуска у ритму октроисаног турбо-фолка.

Током последњих неколико година, Нови Сад је, вођен и егзитовским искуством, дочек Српске нове године претворио у производ саздан од свих вредности које проповедају комесари културне политике ЕУ. Али, једнако успешно и у оквирима свога формата, уме да брендира и Скадарлија, јер се престоничка боемска четврт искристалисала као „сигурна кућа“ за све оне који би да се у српској најлуђој ноћи веселе онако како се то чинило у златно доба староградског лумпераја.

Како je прослава Српске нове године протекла ове године, сазнаћете за 13 дана из агенцијских извештаја и прилога дежурних телевизијских и радијских екипа.  

А захваљујући исцрпним извештајима новинара „Политике“, „Времена“ и „Правде“ у својим издањима од 15. јануара 1923. године, ми данас знамо како је ова домаћа а наша Нова година пре тачно стотину година дочекана у престоници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 

Београд који се претворио у огроман трбух

Иако се, одмах по свршетку Великог рата и након уједињења, прешло на рачунање времена по, народски речено – новом, дакле Грегоријанском календару, у Србији је Нова година још неко време свечано дочекивана по оном „старом“, Јулијанском. Постепени опоравак друштва готово у потпуности разореног страшним четворогодишњим ратом са собом је, између осталог, донео и проширење подручја разбибриге.

Отуда извештач „Правде“ примећује како је Београд пре сто година „више него ма које године после рата“ свечано дочекао нову годину и како је у весељу и забави ван својих кућа те вечери било „преко четири петине становништва“.

„За дочек Нове године чињене су свугде нарочите припреме. Од дна Дорћола до крајњих граница Чубуре, свуда је било весело. И последња крчма и најелегантнији ресторани били су препуни света. Онај који није себи благовремено био резервисао место, остао је на улици. Велики део света дочекао је Нову Годину шетајући по цичи, пуним улицама света. На све стране смех и шала.“

„Политика“ свој новогодишњи рапорт почиње нешто државотворнијим тоном, истина остављајући нешто простора и за карикирање још увек тешке економске ситуације.

„Никада Београд није имао тако бурну ноћ као сада, дочекујући нову годину, никада толико света није бденисало – чак ни у ноћи најјачих бомбардовања – и никада се јединство свих вера, свих раса, и свих племена није манифестовала тако силно и тако срдачно као прошле ноћи. Београд је био у знаку једне хималајске раздраганости претворивши се у један огроман трбух.

– Ех! – уздахнуо је јуче најутра један студент – да ми је бар милионити део онога што је Београд ноћас прогутао, могао бих се одмах абонирати на вечеру и купити зимски капут!...“

Уредништво „Времена“ је писање о новогодишњем слављу прожело приметнијом дозом литерарности, определивши се да гро извештаја посвети прославама на три, по њима, најспецифичније локације.

„Ресторани у мору светлости, окићени цвећем и зеленилом, дочекали су последњу ноћ старе и прву ноћ нове године. Просторије друштва, установа и удружења биле су исто тако спремне за весели дочек у пола ноћи. Трамваји, фијакери, аутомобили јурили су с краја на крај вароши.

После 9 часова свет је почео да излази из својих домова. Улице се напунише шарених шешира и веселих гласова.

– Где ћете ви да дочекујете?

– Ми у Музик Халу, а ви?

– Ми у Станковићу.

– А ми у Женском клубу.“ 

Између „Музик Хала“ и „Српске круне“

Дочек у „Музик Халу“ био је, како се то данас каже, „у фокусу“ извештаја сва три београдска дневника.

Као и свака новотарија која је дошла из великог света, приређивање овакве врсте забаве очигледно је изазвало огромно интересовање публике. Ниједан од чланака посвећених новогодишњој ноћи, међутим, не открива локацију на којој су Београђани и њихови гости могли да гледају те прве шоу-програме у којима су се преплитале форме варијетеа и кабареа.

Прегледом огласа штампаних на последњим странама наших новина напослетку смо ипак успели да „Музик Хал“ позиционирамо у блок зграда које се налазе на самоме почетку Улице Браће Југовић, „с леђа“ Стакленца на Тргу Републике. Ту се, између осталог, у то време налазио и хотел „Опера“, а данас је ова локација најпрепознатљивија по сали биоскопа „Балкан“ у којој се, истина, више не приказују филмови.

 На том истом месту, само две године касније, отпочео је са радом чувени „Орфеум“ Бране Цветковића. Због популарности Браниних касновечерњих програма, који су почињали након завршетка представа у Народном позоришту, управа тадашњег градског превоза морала је да време поласка последњих трамваја помера до ситних ноћних сати.

Према писању „Времена“, новогодишњи „реви програм“ у „Музик Халу“ потпуно је успео.

„То је новост за нас. Извођачи су били врло добри; у осталом не верујем да им је било тешко играти, јер је сваки од учесника играо за себе. Тако је г. Богић играо г. Богића, а г-ђа Стокић Стокићку, г. Н. Гошић играо Гошића, г-ђа Паранос играла Ану Паранос. Писац ове ревије, и ако је био анониман за публику доказао је да има талента за ствари ове врсте.

После поноћи изведена је сцена 'Код Три Шешира' али она је имала слаб ефекат. Можда и зато што су наша 'Три Шешира' над уметношћу и немогућа за интерпретацију, јер њих треба видети у природи.

Уважени ветеран г. Грунд , члан загребачког казалишта, извео је, као гост, једну шаљиву сцену.

Вече је ипак успело, и публика је истина и сувише рано према осталим локалима разишла се задовољна, заборавивши потпуно на непријатни почетак и на оне две три реплике које су пале из гледалишта првом говорнику са сцене.“

Не треба имати интуицију првог српског полицијског истражитеља Тасе Миленковића да би се схватило како ова новогодишња „приредба“ очито није прошла без извесних проблема.

Извештач „Правде“ прво констатује како је највећи део публике провео вече у пространим и елегантним просторијама „Музик Хала“, где су чланови удружења Народног позоришта приредели на свој начин дочек Нове године. Потом следи критика:

„Програм је био изабран, али је, у извођењу знатно подбацио. Нарочито је подбацио балет. Публика је била мало нервозна јер је сала била пуна, те је било апсолутно немогуће окренути се макар где.“

„Политика“ дешавањима у „Музик Халу“ даје много више простора, терајући шегу на нушићевски начин.

„Највећи лом и гужва били су ипак у 'Музик-Холу'. Месни одбор глумаца био је заказао невиђена чуда а свет се већ неколико дана борио да дође до улазница. А прексиноћ у мало није дошло до једног двобоја између једнога организатора ове вечери и једног начелника министарства.

Било је већ прошло десет часова када је, најзад, програм почет кратком балетском игром. Затим је дошао реви, први прави реви у Београду који је показао да ми имамо глумаца изврсних и за ту врсту уметности, али да, на желост, немамо писаца. Јер текст, текст је био бедан, нека врста винаверисања, неједнаког и често баналног.

Али најатрактивнија је одлика ове вечери у 'Музик-Холу' и једна готова невероватна ствар – да су посетиоци сува, апсолутно сува грла дочекали Нову Годину. Јер од 9 часова до 12 и по није се могла добити ни кап воде а камо ли другог пића или кафе. Јер приређивачи су случајно били забораваили предвидети једну ствар. Заборавили су били најмити аероплане који ће летећи разносити пиће пошто се келнери ни боксерима нису могли пробити кроз набијени свет.“  

Весеље уз бенд Мике Аласа

Као пандан овом фијаску, лист породице Рибникар са много више наклоности и разумевања описује оно што се дешавало на самоме крају Кнез Михајлове, у здању где се данас налази Библиотека града Београда.

„Мање претенциозна од својих млађих и модернијих супарница, ресторана и барова, стара 'Српска круна' дочекала је своје госте са ретком срдачношћу и пружила им тако пријатне и искрене веселе забаве каква се те вечери можда нигде није могла наћи. Без ливрејисаних келнера и гардеробе пуно скупоцених бунди и мантила од ретког пелца стара калимегданска кафана није прексиноћ много променила свој давно утврђени карактер буржоаског локала. Ниједан фрак (сем келнерских) све до после поноћи, кад наиђоше гости 'Музик-Хола' и 'Гранд хотела', свега два или три деколтеа.

Гости већином стари посетиоци 'Крунини' који су за ову прилику довели и своје фамилије. Много младог и лепог света. Као и свуда, сви столови добро попуњени, свака столица заузета, али ипак једна релативна 'комоција' и удобност но што би се очекивало у оваквој прилици. Кујна и пиће сасвим у реду, послуга добра и без чекања.

Главна тачка програма – друштво 'Суз'. Ово познато друштво изабрало је 'Српску круну' да у њој дочека нову годину са већим бројем својих чланова и пријатеља. По себи се разуме да је оно узело на себе не само целокупан музички програм весеља, већ је и дало тон општем добром расположењу свих гостију, које је владало салом још од тренутка кад се на вратима појавио 'мајстор' – примаш, уважени алас и свирач г. Мика. Цео програм изведен је на потпуно задовољство; нарочити успех постигла је циганска 'изведба' Марсељезе и 'Баба-Мундрино коло’ које се, прописно, одиграло са амрелима. 

Овај успех 'Суза' означава један датум у историји саме дружине. У току вечери прикупљена је довољна сума новаца да 'Суз' набави најзад један бубањ пошто се исти на рачун репарација није могао добити. На тај начин друштво 'Суз' које већ има сопствени бас, постаће (плашимо се) једно ратно-богаташко друштво.“

Са таквом музиком, и уз добро и хладно пиће, посетиоци су сачекали зору у најведријем расположењу.

„Шта је то Циганка-мазурка?“

Домаће грађанство могло је да бира да ли ће се у новогодишњој ноћи забаваљати уз „винаверисање“ Жанке Стокић и осталих првака Народног позоришта те њихових специјалних гостију или уз народну музику коју је изводио оркестар састављен од професора Универзитета и других припадника тадашње научне елите, у коме је прву виолину свирао Михајло Петровић Алас.

За разлику од њих, имућнији припадници руске емиграције, који су спас од бољшевика потражили у нашој земљи, нису имали тај луксуз. Њихова београдска „база“ је, пре равно стотину година, била кафана „Златна лира“.

Према писању „Правде“, тамо није било ниједне слободне столице.

„Публика је била врло одабрана – изгледа да је тамо била само елита њихових кругова у Београду. Вечера, мало музике и Шумски била су једина дистракција наше браће Руса. Било је и говора са жељом да идућу Н. Годину дочекају у њиховој ослобођеној отаџбини, али по свему изгледа, многима баш ни није стало до повратка кући. Неколико радозналих Срба и новинара мешали су се овде онде у редовима гостију и покушавали да се за то вече прилагоде општој атмосфери.“

Новинар „Времена“ овако писује атмосферу у „Златној лири“:

„Око столова водила се жестока и дуга борба. Један Србин је са грдном муком дошао до места за столом и чим је прегледао карту јела запитао је келнера:

– Шта је то Циганка-мазурка?

– То је таки… таки… мелшпајз.

– А зашто се зове Циганка-мазурка?

У читавој „Златној лири“ нико није знао зашто се Циганка-мазурка тако зове, али се она тако допала госту, да је он, после две чаше ризлинга, најавио да никад неће јести ништа друго, и уз то поставио своме госту питање:

– А хоће ли даме скоро почети да се љубе са нама?   

– ???

– Што се ви чудите? Зар то није ваш стари обичај да се даме љубе с мушкарцима на Нову Годину?

Пошто је добио негативни одговор, господин се разочарао. Али у томе моменту електрика се угасила.“

Било је Руса који су новогодишњу ноћ дочекали са својим домаћинима у нешто мање отменијој атмосфери, у кафани „Српска царевина“, која се налазила близу Чубурског потока.

Извештач „Политике“ пише како је ту један мађионичар на великим плакатима обавештавао госте „да ће летети кроз кафану поврх глава публике и опет да се да видети на бини. И свакојака друга чуда.“

У истој кафани је наступала и народна трупа руских уметника, „која је концертрирала у Букурешту, пред краљем“ и која ће поштованој публици омогућити да „ужива у дубоким уметничким тајнама.“

„Разуме се, господин доктор није летео, то јест публика га бар није видела да лети нити је могла да продре у 'дубоку тајну уметности'. Али су зато доброћудни Чубурци ревносно надокнадили тај недостатак на други начин. Јер у 12 часова у кафани је био прави хаос, газда је ликовао од задовољства. И кад је пред зору све било попадало од пића, један глас отуд с келнераја заповедао је да се излази напоље и један човек мрачан, клецајући коленима појавио се с метлом на вратима.“ 

Београд на води 1923.

Описивање свега онога што се те вечери дешавало по београдским кафанама и улицама, „Политика“ завршава „силаском до реке“, закључујући како „испраћај старе и дочек нове године није био мање интересантан и на Сави и оним малим чађавим кафаницама и ашчијским ћумезима од Калимегдана па дуж савског пристаништа све до 'Бристола'.“

Следе детаљни извештаји са неколико најпосећенијих места у Савамалском кварту. Прво се описује атмосфера у хотелу „Посавина“, који су били посели углавном подофицири „снабдевени, разуме се, дозволама за излазак у варош за целу ноћ.“

„Уз песму и свирку тамбураша, раскопчаних копорана заваљени за столовима исполиваним вином и кафом они су трпељиво још од 9 сати увече чекали да чују први топовски пуцањ са градског бедема, који је имао да објави испраћај старе године. Али до пуцња је било ипак исувише далеко и они су, просто да прекрате очекивање, и да унесу боље расположење у друштво сами приредили дочек Нове године. На читавих пола сата раније, дакле, једва ако је било 11 и по часова зафијукале су одједном преко кафанске сале, изнад глава гостију и полупијаних келнера испражњене боце 'Жилавке' и са треском се распрсле о зид једног празног угла.“ Потом се додаје како је у „Посавини“ после дочекана и „одистинска“ Нова година, јер „добро расположеним гостима као да ништа није сметало да је дочекају и по други пут за исто вече.“

У хотелу „Крагујевац“, који се налазио одмах преко пута самог пристаништа, „било је нарочито живо“.

„Свакидашњи дремљиви куфери и путници, једина клијентела ове кафане, као да су у земљу пропали. Уместо њих кафанска сала богато илуминирана, била је дупке пуна веселих гостију. Лађара, кочијаша, амала, Руса – обалских радника и по који од оних продаваца ужичких производа које на сваком кораку срећете свуда по пристаништу.“

Под великим сводом трештао је импровизовани оркестар, „налик на џаз-банд“, који је, сем једне виолине и једног бубња, чинило „четири-пет трубача.“

Ту је Нова година дочекана пет минута доцније него кад је први пут испраћена стара код „Посавине“.

„Двадесет минута до дванајест, сам газда је лично угасио електрику!...Када је настао мрак настала је и у сали гробна тишина, као да су сви очекивали да чују Стару годину како лагано, на прстима, одлази. И ту у мраку газда од кафане приредио је сасвим случајно својим гостима оригиналну тачку која је изазвала одиста прави урнебес од смеха.

Када је угасио сијалице и када је салом завладала тишина, газди је однекуда пала у мраку патриотска помисао да Нову годину дочека са химном. Зато је пустио руке са табле на којој су били електрични бушони и на прстима отишао до музиканата да им дошане шта има да засвирају кад он упали сијалице. Када је наручио да одсвирају химну, газда је пошао натраг али у мраку погрешио је зид и разуме се никако није могао да напипа бушоне. Због тога се мрак – испраћај старе године – много отегао и гости су већ били почели да постају нестрпљиви. Нестрпљење је, назјад, захватило и газду и он је у једном тренутку срџбе креснуо машину да нађе бушоне!... Разуме се када су гости то видели настао је лом од смеха и вицева. И усред тог урнебеса сијалице су се поново упалиле, музиканти су засвирали химну и насмејана и весела Нова година је ушла у 'Крагујевац'.“

У извештају се још наводи како гости код „Крагујевца“ нису дочекивали Нову годину два пута „пошто су прву сви признали као званичну.“

После „Посавине“ и „Крагујевца“ наилази читав низ малених кафаница све до „Босфора“, кафане преко пута Гођевчеве радње.

У хотелу „Карађорђе“ било је такође врло весело. Нова година је дочекана игранком и песмом. Већину гостију у „Карађорђу“ сачињавали су капетани лађа и њихове породице.

„У хотелу 'Венецији' – потребно је одмах истаћи – Нова година је дочекана нешто мало после пола један – ма да је кафански часовник те вечери радио необично савесно и тачно. Али то непредвиђено закашњење било је ипак оправдано и то на један одиста оригиналан начин: због тога што су задоцниле крофне!...

Љубазна газдарица овог хотела хтела је да приреди својим гостима пријатно изненађење: да их све послужи крофнама, у тренутку када се сијалице поново упали. Послужење је одиста и дошло, истина мало доцније, али и то само због неких чисто кујинских разлога…“

После честитања и грљења и после поједених крофни неко је пронео глас да је газдарица метнула у једну крофну наполеон.

„Међутим, нико није нашао наполеон мада су све крофне биле сатрвене све до једне. И онда је неки крманош са шлепа уобразио да је прогутао наполеон. И како то не би било ништа невероватно, ово уображење је захватило и друге госте. Тако се направила читава узбуна. Срећом газдарица није била још легла и могла је да демантује вест о крофнама филованим наполеонима. Тако је ипак и 'Венеција' весело дочекала Нову годину.“

На самом крају извештаја, новинар „Политике“ напомиње како је Нова година на Сави дочекана „у најбољем расположењу и најлепшем реду“. Да је то заиста тако, „може потврдити и тај факат што од прексиноћ па све до јуче ујутру нико није приведен кварту Савамалском, а то није мала ствар – јер такву Нову годину тај кварт ни не памти.“

Непуних стотину година касније, на другој обали Саве, одмах након новогодишљег одбројавања, почео је да тоне сплав „Фристајлер“, са кога су, без већих последица, евакуисани сви гости и конобари. У новинским извештајима са лица места не наводи се ни које су се посластице налазиле на „Фристајлеровом“ новогодишњем менију, ни да ли је међу бродоломницима било и руских емиграната.

Београдске новине пишу да је власницима сплава одређен притвор. Како ће се истрага завршити, читаоци „Ока“ знаће нешто више у јануару 2123. године.