Право на македонско име и постојање: Чији су Гоце Делчев, цар Самуило, Климент, Наум и Александар Македонски

Саплитање о кости једног од вођа устанка против османске окупације до усијања је довело односе Северне Македоније и Бугарске у још једном од наизглед бесмислених дипломатских спорова, који прети да истовремено заустави пут Скопља ка Бриселу, озбиљно подрије ионако килав кредибилитет политичке елите у Софији, али и способност Европске уније да успешно посредује решавању било каквих проблема на Балкану.

Наместо цвећа, које су на гроб Гоце Делчева претходних година понекад и заједно стављали највиши званичници власти две земље, гроб хероја устанка против османског царства ове године био је окићен полицајцима и тајним агентима. Или, како су последњих дана коментарисали Македонци – да је у Баници 1903. године било толико наоружаних људи, Турци не би ни успели да га убију. Иако је на тренутке деловао као најбезбедније место на Балкану, гроб некадашњег учитеља истовремено је и тачка кључања односа Северне Македоније и Бугарске.

Питање да ли је Гоце Делчев Македонац или Бугарин покренуле су власти у Софији инсистирајући да Скопље, пре но што закорачи у предворје ЕУ, мора да призна бугарске корене језика и порекла нације, те се, тако прочишћено, придружи породици европских нација.

Локални учитељ, који је страдао као један од вођа устанка против Турака, век и по од рођења и супротно идејама за које се за живота залагао, од симбола борбе против отоманске окупације постао је узрок дубоких подела међу политичарима и историчарима две земље.

Сахрањен је три пута. Најпре у селу Баници где је убијен 1903. године. Пошто је то село десет година касније припало Грчкој, његови остаци су пресељени у Бугарску, а потом 1946. године у Скопље. Бугарски десничари, после нових тензија, покушавају да прикупе подршку за још једну сеобу остатака Гоце Делчева.

Античка фаза проблема

Тензије између Софије и Скопља подигнуте су до тачке кључања, недуго пошто су европске дипломате испиле шампањац након тегобних и прилично бесмислених преговора око имена ове некадашње југословенске републике, који су окончани тако што је Македонија преименована у Северну, а монументални Александар Велики окружен певајућом фонтаном деградиран у „коњаника“.

Грчка је, пак, срећна оваквим исходом, доброизволела пустити Македонију да постане чланица НАТО-а, двадесетак година пошто је Бил Клинтон то обећао оцу македонске нације Кири Глигорову.

Проблеми између Македоније и Грчке прокључали су када је влада Николе Груевског и ВМРО-ДПМНЕ, која је претходно изградила политички идентитет јашући на пробугарској политици, одлучила да загребе дубље по историји и искорачи у антику. Позивајући се на хиљаде година историје, прионула је на грађевинске радове у жељи да генерацијама које долазе у аманет остави здања која су преци, заузети историјским превирањима, некако заборавили да изграде.

Тако су у македонској престоници раме уз раме са вођама Илинденског устанка за кратко време никли Александар Македонски, његов отац Филип Други и незнани припадници њихових фаланги који су јурећи за славом доспели далеко ван оквира тадашњих географских карти. На згражавање архитеката и Грка, Скопље је претворено у Акропољ обогаљен ПВЦ столаријом, који је коштао државу око 600 милиона евра, укључујући трошкове десетина кипова, зграда и три галије убетониране у корито Вардара.

Поразом ВМРО-ДПМНЕ на изборима 2017. године, суштински, прекинута је античка фаза македонске политике, па је влада Зорана Заева релативно брзо успела да се ратосиља Александра Македонског и галија вардарских очекујући широм отворена врата евроатлантских организација.  

Северна Македонија је 2020. године постала чланица НАТО, а власти у Скопљу су очекивале и брз почетак преговора са Европском унијом – све док се у европске интеграције нису укључили Бугари, захтевом да рампа на путу ка Бриселу остане спуштена док не буду решене историјске недоумице, укључујући питања језика и националног идентитета Македонаца.

Бугарска историја

Формирана је и заједничка комисија, сачињена од историчара из две државе, која је 2019. године покренула процес решавања кључних историјских питања, од краља Самуила, па све до националне припадности Гоце Делчева. Првих неколико састанака овог тела „добацило“ је чак до деветог века, па су се Скопље и Софија договорили како ће ђаци убудуће учити о Ђирилу, Методију, Клименту и Науму.

И ту је историја остала укопана у месту, махом јер су власти у Софији одлучиле да ће македонске евроинтеграције зависити искључиво од спремности Скопља да прихвати бугарску верзију историје. Као лакмус папир македонске спремности да искорачи ка Европи, Бугарска је одабрала Гоцу Делчева – којег обе стране сматрају за националног хероја, с тим што Скопље, суштински, не би имало ништа против да га дели са источним суседима.

Бугарски историчари оптужују Македонце да не прихватају историјске чињенице и одбацују њихове изворе, док македонска страна тврди да Бугари на историју гледају селективно и кроз сопствену националну призму.

Македонски тим, како је за „Балкан инсајт“ недавно рекао историчар Петар Тодоров, рад заснива на модерном схватању и улози историјских учења, односно охрабрује и критичка мишљења ослобођена политичке и идеолошке митологије. Бугари, пак, исход рада ове комисије схватају предметом неке будуће победе којом ће сопствени историјски наратив наметнути другој страни.

Рад комисије је за пет година добацио само до уџбеника за шести разред основне школе у Северној Македонији и годину дана млађих основаца у Бугарској. Препоруке, око којих су се стране сложиле прошлог јула, наћи ће се у књигама пред почетак школске године 2024. године и то само уколико садржај претходно позитивно оцене министарства просвете две државе.

Чији је Самуило?

Краљ Самуило је, према заједничком тексту, описан као „владар велике средњевековне државе, кога већина савремених историчара сматра владаром бугарског краљевства чије се средиште налазило на територији данашње Републике Северне Македоније“.

На сличан начин решене су биографије Ђирила, Методија, Климента и Наума, али се историја негде зауставила у десетом веку, односно безмало хиљаду година пре смрти кључне личности овог спора – Гоце Делчева.

Њега су, некако, у други план бациле одлука Софије да заустави македонске процесе интеграција, те кампање које су у Бугарској пратиле укупно четири изборна процеса у претходне две године. У међувремену, бугарски председник Румен Радев расписао је нове парламентарне изборе, па ће дефинисање порекла Гоце Делчева морати да сачека бар још једну постизборну комбинаторику.

Комисија коју су заједнички формирали Софија и Скопље устројена је према моделу који су, још пре педесетак година, устројили Немачка и Пољска, покушавајући да униформишу историјске уџбенике и будуће генерације поштеде једностраних погледа и националистичких наратива.

Као и у бугарско-македонском случају, ни ова комисија није имала јединствену подршку политичких елита, па су од 1972. године написана и прихваћена три тома заједничке историје, али су проблеми настали када су историчари добацили до Другог светског рата.

Последњи део пројекта „Европа – наша историја“ жестоко су критиковали пољски политичари, па је увођење овог уџбеника у школски програм одложено на неодређено време. У Немачкој из ове књиге не уче само ђаци у Баварској.

Македонски историчари страхују да би њихов рад могла задесити иста судбина, односно да би из неког будућег уџбеника морати да уче само ђаци из Северне Македоније, док би бугарска деца и даље користила постојећа виђења новије прошлости.

Ископавање Гоце Делчева

Најава четврте сахране Гоце Делчева, чији су остаци после сељакања 1946. године завршили у Скопљу, недавно разбијена глава секретара бугарског удружења у Охриду и полупан излог македонског клуба у Благоевграду, резултат су последње у низу тензија између Северне Македоније и Бугарске повезаних са нерешеним историјским наслеђем.

Бугарски националисти су, усред тензија око обележавања 151. рођендана Гоце Делчева, најавили иницијативу чији би успех значио и четврту по реду сахрану вође Илинденског устанка, чије се кости, или бар њихов већи део, сада налазе у Скопљу.

Благо одшкринута врата Европске уније, на шта је Софија пристала после притисака са запада Европе, враћена су на фабричка подешавања после инцидента у Охриду у којем је повређен секретар локалног удружења Бугара, контроверзно названог по последњем бугарском цару. Наиме, 19. јануара секретару удружења „Цар Борис Трећи“ Христијану Пендикову су поломљена ребра и вилица у инциденту о којем су бугарски и македонски медији различито извештавали.

Скопска телевизија „Телма“ је, позивајући се на локалне изворе, јавила да туча у којој је повређен Пендиков није имала политичку позадину и да је резултат дугогодишње нетрпељивости међу актерима инцидента. Наводи се и да је секретар бугарског удружења, пре избијања туче, вређао тројицу житеља Охрида. Бугарска агенција БГНЕС пак тврди да је тучи претходила салва увреда и псовки на рачун секретара бугарског удружења, односно да су га нападачи повицима „Бугараш, фашиста и Татарин“ вређали на националној основи.

Негде тихо, у етар је пуштена и верзија према којој је једна „страна држава“ платила обе стране да изазову инцидент, како би се додатно скрајнула македонска кандидатура за чланство у Европској унији.

Инцидент у Охриду уследио је три месеца пошто су демонстранти каменицама и јајима гађали седиште бугарског удружења у том граду и потом разбили таблу са натписом „Цар Борис Трећи“.

Учесници демонстрација у Охриду су тада повицима „татари“, „фашисти“, „нацисти“ протестовали због именовања овог клуба по цару Борису Трећем, током чије је владавине Бугарска склопила савез са нацистичком Немачком и депортовала на хиљаде македонских Јевреја у концентрациони логор Треблинка. 

Судбина македонских Јевреја

Јеврејска заједница у Северној Македонији је још раније подсетила да је после одлуке Бориса Трећег да уведе расне законе у замену за територије у Македонији, у концентрационом логору Треблинка убијено више од 7.000 македонских Јевреја. Наиме, од 7.144 припадника јеврејске заједнице у Македонији депортованих у Треблинку само је неколицина преживела, а на месту на којем је некада било јеврејско насеље у Скопљу подигнут је Музеј Холокауста.

Током Другог светског рата Бугарска је, после серије договора са Немачком, окупирала велике делове Румуније и Македоније и донела низ антисемитских закона, које је спроводила на окупираним територијама. Последњи пут Борис Трећи је са Адолфом Хитлером разговарао у августу 1943. године, када је одбио да се укључи у рат против СССР-а. Умро је од последица срчаног удара недуго после тог сусрета, а многи бугарски историчари тврде да је отрован.

У скопском Музеју Холокауста наводе да је протеривање македонских Јевреја договорено директно са Адолфом Ајхманом, те да је у првој фази за депортацију било одређено око 13.000 Јевреја из Македоније и околине Пирота, те још 8.000 из Софије. Од тог броја, у логор Треблинка пребачене су 11.343 особе. Депортације су прекинуте у мају 1943. године после притиска јавности и Цркве.

Чији је језик и Гоце?

Осим по последњем бугарском цару, слична бугарска удружења су названа по Ванчу Михајлову и цару Фердинанду Првом, што су Македонци доживели као провокацију, јер Бугарска већ годинама процес македонских евроинтеграција условљава решавањем наводних питања у вези са националним идентитетом Македонаца.

Суштински, Софија настоји да заустави захтеве да се Македонцима у Бугарској призна статус националне мањине, односно да Скопље призна да македонски језик и идентитет имају бугарске корене.

Тако Софија инсистира и да се македонски језик надаље зове званични језик Републике Северне Македоније или у одређеним случајевима уз фусноту: „Према Уставу Републике Северне Македоније“. Бугарска наводи и да је „македонски језик настао 1944. године“, те да може да се рачуна једино као „писана регионална форма бугарског језика“.

Отуд и спор око Гоце Делчева. Он је, ако је веровати бугарским историјским изворима, за себе говорио да је Бугарин. Македонски историчари тврде да се касније предомислио и изјашњавао као Македонац. Пуних 130 година од смрти, његова националност остаје предмет спора. „Био је Македонац у регионалном, а Бугарин у националном смислу“, могла би на концу бити дефиниција која ће ући у уџбенике. Уколико икада буду написани.