И Руси за блокбастер свог Опенхајмера имаду: Прича о Николају Тимофејеву-Ресовском

Током летњих месеци, у ери Хладнога рата, на филмским платнима опустелих домаћих биоскопа махом су приказиване холивудске акционе и италијанске еротске комедије, док би се, рецимо, на јулском репертоару сарајевске Кинотеке обавезно нашао и циклус филмова о Тарзану. Југославије више нема, полагано нестаје и џунгла, лета су све врелија, Хладни рат одавно кључа, а уместо нискобуџетних боза и бајатих реприза у мултиплексе су крајем јула стигли „Опенхајмер“ и „Барби“.

Девојчице свих узраста похрлиле су у биоскоп ушушкане у барбикасто розе, док они који желе да виде „Опенхајмера“ стоје у редовима пред билетарницама без гас-маски и гајгерових бројача.

„Барби“ и „Опенхајмер“ стигли су и у украјинске биоскопе, док се на интернету може прочитати вест како ће, упркос одлуци холивудских филмских студија да се придруже санкцијама Русији, оба филма бити приказана и са оне стране фронта. Руски љубитељи играчака, науке и филма моћи ће да гледају Марго Роби и Килијана Марфија захваљујући довитљивости јерменских и казахстанских филмских дистрибутера, а према истом (не)поузданом дигиталном извору, оба филма се већ увелико синхронизују на руски језик, али ће се у дну покретних слика, на великом платну тамошњих биоскопа појављивати и шпански титл.

Да ли ће публика у Русији заиста моћи да види приче о најпродаванијој лутки и оцу атомске бомбе, или је реч о лажној вести, показаће наредни дани. Али шта год да се деси, не би требало искључити могућност да, руководећи се примером одговарања ТВ серијом на ТВ серију о чернобилској катастрофи, руска филмска индустрија у догледно време не произведе филмове о Бабушкама и творцима руске атомске бомбе.

И док би филмска бајка о најпознатијој руској лутки захтевала неколико главних женских ликова, Милош Биковић би могао да игра Николаја Владимировича Тимофејев-Ресовског. Иако је овај светски познати биолог укључен у тајни научни програм након што је прва совјетска атомска бомба успешно тестирана у августу 1949. године, у његовој животној причи има материјала за цео један филмски серијал.

Потомак козака који гаји винске мушице

Тимофејев-Ресовски је рођен на самом почетку двадесетог века у породици осиромашених земљопоседника. Отац му је био инжењер који се бавио градњом железнице, а од бројних важних предака, по своме чувењу истичу се најчувенији донски козак Стењка Разин, те анархиста и географ Петар Кропоткин.

Кренувши стопама овог последњег, Тимофејев-Ресовски је непосредно пред избијање Октобарске револуције почео да студира биологију у Москви, да би га, као заставника црвеноармејске коњице који је певао бас у војном хору, 1918. године заробили анархисти. „Зелени“, како су сами себе називали, нису били ни за Црвене ни за Беле, већ су се борили против Немаца.

Тимофејев-Ресовски им је прво понудио џем од јагода који му пред одлазак на фронт беше поклонио лично Лењин, а онда им је открио и да је блиски рођак његове баке аутор списа којима се слави „непомућена вера у самоорганизовање народа“, како ће то  много касније написати Кропоткинов преводилац на српски Зоран Ђинђић у предговору књиге Анархизам и морал („Просвета“, 1984)

Тимофејев-Ресовски je неко време провео у редовима „Зелених“, све док га након једне битке онесвешћеног нису оставили на бојном пољу. Поново се придружио Црвеној армији, борио се против белогардејских снага генерала Дењикина и онда заразио трбушним тифусом.

Вратио се у Москву 1922, где га је, упркос недовољним научним квалификацијама, пионир модерне генетике Николај Константинович Кољцов примио на Институт за експерименталну биологију.

У земљи је владала општа оскудица, која није мимоишла ни универзитете и научне установе. Научнике је од глади и хладноће у раду много више ометао недостатак опреме и материјала. Тимофејев-Ресовски је овај проблем решавао тако што би обукао своју униформу, упрегао два коња у запрегу и кренуо у прикупљање добровољних прилога за научне потребе. И људи су му давали нове микроскопе, бинокуларне лупе, термостате и другу опрему потребну за извођење најразлитијих научних експеримената.

До почетка наредне године, Институт је био боље опремљен од свих осталих научних одељења Московског универзитета, а Тимофејев-Росовски се оженио дугогодишњом Кољцовљевом сарадницом Јеленом Александровом Фидлер, која ће свога супруга заразити биогеохемијиским идејама Владимира Ивановича Вернадског. Вернадски, чије је изворна научна област била минералогија, сматра се једним од твораца геохемије, биогеохемије и радиогеологије, и, уз Тејара де Шардена, и идеје о ноосфери, сфери људске мисли која је након геосфере (неживе материје) и биосфере (живе материје) трећа фаза у развоју планете. 

До њега је Фидлерова дошла сасвим случајно. Враћајући се са једне научне експедиције организоване у јеку грађанског рата, истраживачи су се нашли усред метежа изненадне битке, па је Фридманова, уместо да се са осталим колегама врати у Москву, напослетку завршила у Кијеву, где је у то време радио Вернадски.

Своја пионирска истраживања на пољу генетике Тимофејев-Ресовски и Фридманова обављали су у научној станици Звенигород, која се налазила на педесетак километара од Москве. Предмет њиховог проучавања била је Drosophila, или народски речено – винска мушица!

„Незаменљива је“, говорио је својим студентима Тимофејев-Ресовски о винској мушици. „Брзо се размножава... Има јасне наследне особине... Све озбиљне лабораторије широм света баве се њоме. Незналице воле да кажу како од Drosophilie нема било какве економске користи. Али исте наследне законитости вреде како за слонове тако и за винске мушице. Само што генерација винске мушице сазри за само две недеље.“

Али управо је сићушност предмета њиховог изучавања представљала проблем када је од нових револуционарних власти требало измолити додатна средства за истраживачки рад. У званичну посету истраживачким станицама Института за експерименталну биологију требало је да дође актуелни комесар здравља Николај Семашко. Тимофејев-Ресовски је знао да ће Семашко радије отићи до лабораторије где се изводе експерименти са живином него што ће се бавити тамо неким винским мушицама. И зато је решио да га отме, што се напослетку испоставило као пун погодак.

У почетку уплашен и збуњен гомилом жгољавих генетичара који су у једном тренутку опколили његова службена кола, Семашко је схватио значај истраживања Тимофејев-Ресовског, па је Институту додељен нови, већи простор на новој локацији у граду.

Ипак, исти Семашко није оклевао да се младог и предузимљивог научника реши првом приликом. Тако су у марту 1925. Тимофејев-Ресовски, његова супруга Јелена и њихов двогодишњи син Димитриј, уз дозволу совјетских власти, возом отпутовали за Берлин, где их је чекао неуролог Оскар Фогт, који се налазио на челу новооснованог Института за проучавања мозга.

Фогт се пионирским истраживањима људског мозга бавио са својом француском супругом Сесилијом. Фогтови су први пут дошли у Москву јануара 1923, да би учестовали на Првом сверуском конгресу психонеурологије. Оскар је на том скупу одржао предавање, током ког је описао начин на који микроскопски испитује режњеве можданог ткива:

„То је као да летите изнад предела у ком видите бројне градове; само талентовани истраживач архитектуре способан је да брзо уочи карактеристична места, налик каквим нарочитим грађевинама, која разликују град од града.“

Током трајања конгреса, Фогтови су прегледали Владимира Иљича Лењина, који је умирао од последица атентата који је 1918. извршила Фани Каплан. Вођа Октобарске револуције је од фаталних повреда главе преминуо 1924. године, а у фебруару 1925. брачни пар Фогт је поново био у Москви, где ће поставити лабораторију у којој ће наредне две године бити анализирана структура Лењиновог мозга.

Упоредо са овим микроскопским радом, Фогт је развијао свој Институт у Берлину. У томе му је од велике помоћи био млади руски колега, проучавалац Drosophilie. 

Чудни дани у Берлину

Када је са супругом и сином стигао у Берлин, Тимофејеву-Ресовском је било тек двадесет и пет година и још увек формално није био завршио студије. У почетку, Тимофејев-Ресовски је на Фогтовом Институту са супругом радио као асистент. Генетска истраживања винске мушице су напредовала, „растао“ је и Фогтов Институт, али и Хитлерова партија.

Фогт се јавно противио надолазећој нацистичкој идеологији, па се 1936. повукао са чела Института и уз заузимање и материјалну помоћ Густава Крупа преузео место управника мале „клинике Шварцвалд“.

Тимофејев-Ресовски је пак остао. Могао је да своја истраживања настави у САД, јер му је Рокфелерова фондација нудила такву могућност, а могао је и да се врати у СССР. Али он не само да је остао у нацистичкој Немачкој, већ му је ново руководство Института обезбедило место шефа ове потпуно аутономне научне иституције, а у мају 1938. постао је пуноправни члан Научног друштва „Кајзер Вилхелм“. У исто време је одбио понуду да постане немачки држављанин. „Ја сам Рус по рођењу“, рекао је, „и не видим на начин да се та чињеница промени.“

Тимофејев-Ресовски је током свог боравка у нацистичкој Немачкој дошао до фундаменталних сазнања на пољу генетике и радиобиологије. Његова истраживања мутација изазваних зрачењима довела су га у контакт са Максом Делбриком и Карлом Г. Цимером, који ће 1969. године добити Нобелову награду за медицину. У свом заједничком раду „О природи мутације гена и његове структуре“ тројица научника су у суштини доказали да су гени молекули. Испитујући генетску структуру винске мушице, открили су да хромозом Drosophilie садржи између 10.000 и 100.000 гена. Ово истраживање је лекарима открило сву важност молекуларне биологије.

У свом раду „Совјетски биолог у нацистичкој Немачкој“ истраживачи Ђерђ С. Левит и Уве Хосфелд су на основу докумената доказали да руски научник никако не може да буде одговоран за злочине који су у име науке почињени за време нацистичког режима и у оквиру рада берлинског Института. Такође, понудили су и четири одговора на питање због чега је Тимофејев-Ресовски одлучио да своја истраживања не настави у САД већ на берлинском Институту, на коме су, док је он под микроскопом истраживао генетске мутације винске мушице, нацистички лекари проучавали на стотине мозгова еутаназираних логораша.

Прво, Тимофејев-Ресовски се осећао одговорним за свој истраживачки тим, у коме је било пет научника и шест техничких асистената. Друго и треће, у САД би имао знатно мање техничких могућности за извођење истраживања, а научнички престиж је, по његовом мишљењу, у Немачкој био знатнији него са друге стране Атлантика. Четврто, његова деца су се селидбом из Русије већ била навикла на ново окружење.

То окружење је убрзо постало ратно, а Фогтов институт је постао својеврсна сигурна кућа за многе научнике које је Тимофејев-Ресовски спасао сигурне смрти пруживши им могућност да се баве науком у све тежим временима. Према сведочанству Николаса Рајхла, једног од његових сарадника, нацисти се нису много мешали у послове Тимофејев-Ресовског. Заузврат, он би повремено одржао предавање есесовским лекарима, где би их упознавао са својим открићима у вези са испитивањима мутација гена, док су неки његови радови сигурно могли да се примене у војне сврхе. Такође, како је рат одмицао а несташице бивале све веће, Тимофејев-Ресовски је официре задужене за безбедност локације на којој је радио редовно позивао на вечере када би се на јеловнику нашло месо покусних кунића.

Ова, у најмању руку необична, обострано компромисна идила између нациста и руског научника трајала је све до половине 1943. године, када је Гестапо, након провале једног илегалног ланца покрета отпора, ухапсио његовог старијег сина Димитрија. Тимофејев-Ресовски је покушао све не би ли га ослободио, па је чак и Вернер Хајзенберг, који се у то време већ увелико налазио на челу пројекта израде немачке атомске бомбе, преко својих јаких веза пробао нешто да учини за свог колегу.

Димитрију Тимофејев-Ресовском, међутим, није било спаса. Послат је у концентрациони логор Матхаузен, где је настрадао током побуне која је избила непосредно пре доласка америчке војске. Јелена Тимофејева-Ресовски је до смрти веровала да је њен син неким чудом ипак преживао рат, а њен супруг је, упркос овом губитку, наставио да се бави својим истраживачким послом све док се 21. априла 1945. пред улазом у Институт у берлинском предграђу Бух није појавила претходница Црвене армије.

Према сведочењу Тимофејевљевог колеге и сарадника, такође Руса, И. Б. Паншина, предаја је протекла мирно.

„Сви смо се налазили у кући Тимофејев-Ресовских. Било је спорадичне пуцњаве. Кроз прозор сам угледао наше војнике. Отишао сам до њих са белом заставом. Једна од првих ствари коју смо потом урадили било је слање телеграма Стаљину, у ком смо га обавестили да стојимо на располагању Совјетском Савезу, те да ће Институт са својим особљем и опремом бити од велике користи Русији.“

Дуго путовање од Лубјанке, преко левог прозора 75. ћелије, до Објекта 0211

Тимофејев-Ресовски је, међутим, одмах ухапшен, али је по налогу генерала НКВД-а Аврама Павловича Завјењагина одмах и ослобођен. Препознавши значај научникових истраживања на пољу радиобиологије, генерал је преузео бригу над Институтом, намеравајући да и опрему и особље што пре пребаци у Москву.

Тако је и било, али тамошњи научници нису дочекали свог колегу раширених руку. Прво, неки од од њих са њим нису хтели да се рукују, да би му потом руке и буквално свезали. Тимофејев-Ресовски је постао жртва сукоба две струје унутар НКВД-а. Док су једни, увиђајући значај његових открића, желели да што боље искористе његова знања, другима је на уму било само да га пошаљу на робију.

Тако је само нешто више од месец дана након што су Американци бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, Тимофејев-Ресовски ухапшен и одведен у Лубјанку, одакле му се губи сваки траг.

Проналазимо га на страницама Солжењициновог Архипелага Гулаг, у поглављу „С острва на острво“. Солжњеницин бележи како се са Тимофејевом-Ресовским сусрео у јулу 1946, у логору у који је у то време доведено много научника. Одмах по доласку у логор, након прве ноћи коју је провео у ћелији, где је, уместо планираних двадесет и пет, било смештено осамдесетак људи, „неки човек, још у добрим годинама, солидне грађе (само мало мршав), повијена носа, да не претерам, као код јастреба“, представио се новајлији као професор Тимофејев-Ресовски, председник Научно-техничког друштва 75. ћелије:

„Наше друштво се свакодневно, по примању јутарњег следовања, окупља под левим прозором. Да немате и ви да нам дате неко научно саопштење? И које?“

Солжењицин је импровизовао, те је у приступној беседи логоршима-научницима препричао књигу коју је током две ноћи читао тог пролећа у логору из којег је ту премештен. Био је то званични извештај Министарства војске САД о првој атомској бомби.

„Пошто примисмо следовање, под левим прозором се окупи Научно-техничко друштво од десетак чланова. Ја изнех моје саопштење и бејах примљен у њега. Нешто сам био заборавио, нешто слабо разабрао, тек моје предавање је морао допуњавати Николај Владимирович, мада је већ целу годину био у затвору и ништа ни сам није могао знати о атомској бомби. За таблу ми је служила празна кутија за цигарете, а за креду – скривени крњатак крижуље. Никола Владимирович би ми их узео и цртао, тако уверено ме исправљао као да је био један од физичара из лос-аламоске групе.“

Тимофејев-Ресовски је, пише још Солжењицин, „блистао знањима из свих могућих наука. Поседовао је такву ширину знања какву научници после његове генерације и не желе да имају (или се можда променила могућност обухвата?). Сада је био тако измучен глађу из времена истраге да му је свака активност ове врсте тешко падала“.

У августу 1946. Тимофејев-Ресовски је премештен у логор у Караганди, где је такође организовао научно друштво. Оболео од дистрофије, налазио се на измаку снага када је, на интервенцију нобеловца Фредерика Жолио-Кирија, Лаврентије Берија издао налог за његов хитан повратак у Москву.

До централне затворске болнице у престоници стигао је у сточном вагону претрпаном изнемоглим затвореницима. Вид му је неповратно био ослабио толико да више није могао да користи микроскоп. Опоравак се одвијао споро и Тимофејев-Ресовски је тек у пролеће 1947. био у стању да отпутује на Урал, до Објекта 0211. Била је то шарашка – затворско село подигнуто на обали језера, које су још звали и Лабораторија Б. Ту су радиолози, хемичари и ботаничари из целог СССР-а, у циљу даљег развоја совјетског војног нуклеарног програма изучавали радијативну биологију, дозиметрију и радиохемију.

Тимофејев-Ресовски је, према сопственим речима, једва имао снаге да се попне уз тек неколико степеника, али успео је да се опорави и настави са својим радом. Власти су му прво дозволиле да пише супрузи Јелени, која се са њиховим млађим сином Андрејем и даље налазила у Берлину, да би 1948. и они стигли у Објекат 0211.

Тамо ће остати све до половине педесетих година, када су и окончана драматична стаљинистичка превирања међу совјетским научницима, који су у борби за опстанак на слободи и на руководећим местима на универзитетима и научним институтима, генетику у потпуности прогнали из свих тадашњих истраживања. 

Последњи бизон

Холивудски продуценти би се сложили да би крај ове невероватне приче о једном научнику требало завршити каквом мирном, идиличном сценом.

Предложак за баш такав мизансцен проналазимо у биографији Николаја Тимофејев-Ресовског. Након ослобађања од обавеза у Објекту 0211 њему није био дозвољен повратак у Москву, па је свој научни рад наставио у Свердловску, где је основао лабораторију за биофизику при Уралском одељењу Академије наука. Током летњих месеци, водио је летњу школу у експерименталној станици у близини језера Мијасово, где се истраживало у областима „од астрономије до гастрономије“. Није постојала било каква радна рутина, а атмосфера је била крајње неформална. Тимофејев-Ресовски је свима који би дошли да лето проведу у експерименталној станици поред језера говорио да никако не би смели да буду агресивно озбиљни док се баве истраживачким радом.

И можда би смех младих, надарених људи жељних знања био сасвим довољан за одјавну шпицу да Тимофејев-Ресовски, упркос противљењу многих партијских душебрижника, у пролеће 1956. ипак није одржао предавање на Биолошком одељењу Московског универзитета.

Тада млади радиобиолог Генадиј Полипарков сећа се како су по наређењу декана факултета врата на главном улазу у зграду била закључана, али да се Тимофејев-Ресовски ипак појавио, па га је један од професора провео кроз све лабораторије, да би се онда појавили пред салом препуном студенета.

„Био је веома мршав, а коса му беше попут гриве“, сећао се овог предавања Поликарповљев колега Корогодин. „Прешао је погледом преко публике. Потом је скинуо јакну и пребацио је преко наслона столице. У наредном трену је почео да говори... и тај говор беше тако жив да смо сви схватили како никада до сада нисмо чули нешто слично...“

И то би био идеалан тренутак за одјавну шпицу.

У њој би, сем податка да је Јелена Тимофејев-Ресовски умрла 1973. у Свердловску, данашњем Екатеринбургу, а да је њен супруг овај свет напустио 1981. године у Обњинску.

Једанаест година касније, Државни тужилац је констатовао да оптужба за велеиздају из 1946. године није имала правног основа, те је Николај Тимофејев-Ресовски рехабилитован.

Руски писац Данил Гранин је након дугогодишњих истраживања и разговора са научником 1987. објавио биографски роман „Бизон“. Књига је преведена на енглески језик и 1990. године објављена под насловом „Бизон: књига о научнику који је победио Стаљина“.

Можда ће помама за „Опенхајмером“ и овај текст нагнати неког од домаћих издавача да у догледно време Гранинов роман о Тимофејев-Ресовском буде преведен и на српски језик.