Данас су познати готово сви детаљи покушаја Хитлерове ликвидације 20. јула 1944. План пуковника Клауса фон Штауфенберга да Хитлера убије помоћу експлозива скривеног у актен-ташни остављеној испод конференцијског стола у штабу у Вучјој јами где је Фирер требало да одржи састанак, један је од иконичних догађаја прошлог века. 

Да је ташна остала на месту где је остављена, односно да је пуковник Хајнц Брант није померио како би себи начинио више места, експлозив би сасвим сигурно усмртио Адолфа Хитлера. Тако је један нехотични покрет ногом променио ток историје.

О самом атентату на Хитлера и завери групе немачких официра који су планирали пуч написано је на стотине књига и текстова и снимљено неколико филмова. Најпознатији је свакако Операција Валкира у режији Брајана Сингера са Томом Крузом у улози Штауфенберга. Ипак, иако се чини да се о Јулској завери готово све зна, остало је око ње пуно контроверзи и недоречености.

На првом месту, заверници који су се у јулу 1944. уротили против Хитлера били су далеко од узорних личности, иако су их овај чин и доцнија смрт прилично „опрали“. Реч је, највећим делом, о генералштабним официрима повезаним са немачком аристократијом и разочараним дипломатама и политичарима који Хитлера нису кривили за империјална освајања, расне прогоне и уништење милиона људи – добар део завереника директно је учествовао у масовним злочинима – већ су били крајње незадовољни током рата.

Њихов „проблем“ са Хитлером пре свега је био страх да ће његово аматерско вођење рата довести до слома Немачке, што се и десило десет месеци након Јулске завере.

Уосталом, то су биле основне замерке доброг дела немачког становништва вођи Трећег рајха након завршеног рата, како пише историчар Ентони Бивор у књизи Берлин. Пад 1945: „Владало је свеопште избегавање одговорности за оно што се догађало. За све што се догодило криво је искључиво вођство. Обични Немци нису. Они су били ’обманути и изневерени’. Чак и немачки генерали наговештавали су да су и сами жртве нацизма; да им се Хитлер није тако катастрофално мешао у вођење рата, нико их не би поразио.“

Одмах након атентата, Хитлер је спровео велику чистку. Ухапшени су не само директни учесници у завери, већ је притворено  најмање 7.000 људи, од којих је убијено њих 4.980. У чисткама је директно или посредно настрадао добар део немачког војног руководства, од којих је свакако најпознатији био генерал Ервин Ромел.

Међу погубљеним завереницима био је и Вилхелм Канарис, шеф Војне обавештајне службе Трећег рајха, за кога ће се испоставити да је у сарадњи са замеником Хансом Остером сарађивао са западним обавештајним службама. 

Лик завереника у послератној Немачкој 

У послератној Источној Немачкој, највећим делом због аристократског и идеолошког профила завереника, завереници се готово уопште не помињу. Таква ситуација ће остати све до пада Берлинског зида. У Западној Немачкој, пак, ситуација је другачија. Иако се о њима доста пише, чак је  1954. године снимљен и филм „Канарис“ о Вилхелму Канарису, који је доживео велики успех и означио почетак немачког кинематографског суочавања са нацизмом, о завереницима политичке структуре не говоре, а у широј популацији они се чак неретко посматрају и као издајници Немачке.

Ситуација се мења након уједињења две Немачке. Завереници, а посебно Клаус фон Штауфенберг, постају национални хероји који су се супротставили злу. Потреба за херојима – каква је, рецимо, била конструисана легенда о „добром војнику“ Јозефу Шулцу који је наводно одбио да стреља таоце у Смедеревској Паланци – бацила је у засенак њихове биографије. Тако се завереницима подижу споменици, по њиховим имена се дају имена улицама у немачким градовима, а на дан атентата регрути немачке војске полажу заклетве.

Осамдесетогодишњица Јулске завере у Немачкој обележена је низом јавних церемонија. На једном од скупова учествовао је и немачки канцелар Шолц, који је говорећи о завереницима рекао да су они поставили темељ другачије, демократске Немачке, посвећене људском достојанству, индивидуалној слободи и миру у свету.

Ваухник и завереници

О ученицима Јулске завере у својим мемоарским књигама сведочење је оставио и Владимир Ваухник, југословенски војни аташе у Берлину од краја 1938. до напада на Југославију априла 1941. године. По доласку у Берлин, правећи обавештајну мрежу на територији Трећег рајха, он је ступио у додир са многим официрима, политичарима, индустријалцима и интелектуалцима који су се противили Хитлеровом режиму. У непуне три године, колико  је провео у Берлину, Ваухник је тако упознао многе који ће касније учествовати у Јулској завери.

Један од њих је био и Вилхелм Канарис, сива еминенција ових кругова, који је Ваухнику достављао мноштво немачких тајних планова, знајући да ће их он проследити западним савезницима. Међу њима су, поред осталих, били и планови Немачке за напад на Совјетски Савез и Југославију.

Посредник између Канариса и Ваухника био је мајор Ернст Пабст, кога Ваухник у својим мемоарским записима конспиративно назива „мајор П.“, док потпуну потврду његовог идентитета након рата даје Ваухников брат Милош.

Ернст Јулиус Валдемар Пабст рођен је у Берлину 1880. Школовао се на Војној академији, у Првом светском рату борио се на Западном фронту, а након завршеног рата постао je вођа антикомунистичке паравојне јединице Гард-кавалери-шицен дивизион (Garde-Kavallerie-Schützen Division), која ће у Вајмарској републици одиграти значајну улогу.

Пабст ће у историји остати највише упамћен као убица Розе Луксембург 1919. године. По његовом признању, он је био тај који је издао наређење за њено погубљење, иако се у другим верзијама наводи да ју је растргла побеснела руља док је од стране Пабстових војника спровођена у притвор.

И касније ће Пабст остати непоколебљиви противник комунизма, али због веза са вођом СА јединица Ернстом Ремом никада неће бити потпуно прихваћен у нацистичким структурама. Делом због тога, а још више због презрења аристократских кругова којима који су у Хитлеру видели скоројевића који ће Немачку одвести у пропаст, Пабст, иако екстремни антикомуниста и крајњи десничар, постао је део завереничких кругова.

Иако је неколико пута био хапшен од стране Гестапоа, успео је да преживи Хитлерове чистке након атентата и рат, и као један од ретких официра који су учествовали у Јулској завери успео је да се пребаци у Швајцарску у којој је добио политички азил. После Другог светског рата живео је у Западној Немачкој, био члан крајње десничарских скупина, а постоје индиције да је у послератном периоду радио и за западне обавештајне службе.

Управо је Пабст био тај који је почетком четрдесетих година постао Ваухникова веза са завереничким круговима, али и човек који му је омогућио да лично упозна готово све заверенике.

Своја сећања на њих Ваухник ће оставити у мемоарским записима насталим након завршеног рата, и то у две засебне књиге. Док се у књизи Међу издајницима, шпијунима и јунацима, објављеној ове године први пут на српском језику у издању Академске књиге, Ваухник фокусира на период самога рата, током којег је управљао једном од највећих обавештајних организација у окупираној Југославији, у поратној мемоарској књизи У потрази за Хитлеровим војним плановима, коју ће исти издавач ускоро објавити, Ваухник говори о свом трогодишњем службовању у Берлину.

Са дозволом издавача, из ове књиге објављујемо сведочење Владимира Ваухника о учесницима Јулске завере. У својим записима Ваухник даје слику политичке атмосфере у Берлину и зачетка завереничких кругова у првим годинама Другог светског рата, али и могуће разлоге зашто Јулска завера није успела.

 ***

Одломак из књиге У потрази за Хитлеровим војним плановима 

Први завереници у нацистичкој Немачкој

пише: ВЛАДИМИР ВАУХНИК

У судбоносно време, између 1938. и 1941. године, у иностранству је безброј пута било разматрано какав је заправо однос немачког народа према нацистичком режиму. Аутори тих текстова били су већином изричити противници нацизма и политички емигранти, па њихова излагања није било могуће узети као потпуно објективна или реална. Један мањи део посматрача је под утиском тренутног економског полета – пре свега техничких успеха, какве су биле градње ауто-путева, касарни и стамбених зграда, што се свуда опажало – веровао да националсоцијалистички програм ипак има здрав програм за бољи социјални поредак, па нацизам нису у потпуности одбацивали, већ су говорили да га је у неким сегментима потребно копирати. У такве су углавном спадали мали и сиромашни народи који се никако нису могли поредити са Немачком. Шта је пак мислио сам немачки народ, то је било готово немогуће испитати, јер је израз правих осећаја широких маса тешко могао продрети у јавност.

Уколико се желело оценити немачко расположење према манифестацијама и парадама – којима се, иначе, служи сваки ауторитарни режим – онда се може рећи да је немачки народ већ при уласку Немачке у Други светски рат био испуњен нацистичким духом, ком је верно служио бивајући потпуно убеђен у сврсисходност покрета. Тако – ако узмемо за пример масовно учествовање народних маса приликом прославе годишњице преузимања власти 30. јануара или након победе над Француском – можемо сматрати за оправдано мишљење да је народ био за режим. Ипак, уколико бисмо упитали неког обичног грађанина, посебно жене, коме то и због чега тако усхићено кличу, они то не би никако знали. Била је то пре свега жеља да се учествује у великим поворкама, парадама, скупштинама и представама, које је увек пратило море застава, и да се у тој гомили пронађе лично задовољство. Из тога је и произлазило одушевљење за новог вођу и његове сараднике.

При томе се не сме заборавити да је немачки народ након петнаестогодишњег трпљења оскудице и беспослености заиста дошао до сигурног хлеба, као и да су многи незапослени у партији или преко ње дошли до високих места и тако постигли извесно благостање. При томе су само ретки из те масе били свесни да им је помоћ да дођу до хлеба било гигантско наоружавање немачке војске, а да то није баш најздравији начин да се обезбеди рад и зарада.

Нико не може да порекне да је већина чланова партије, заједно са вођом, дошла са дна и из најнижих друштвених слојева. Један комшија из зграде у којој сам становао правилно је наглашавао да су углавном конобари, брице, портири, поштари, новинари и учитељи били ти који су чинили језгро нацистичког покрета, у исто време бивајући и већи део чланства партије.

Протоком времена заборављено је одакле извиру вође партије, јер су се оне уживеле на својим високим положајима. Неки су се и образовали, чак и преузели неке облике друштвене углађености. То је пратила и промена службе, па су они након шест година постали својеврсна олигархија која је добила известан углед, али и поштовање. Наравно, ту је био и страх од свеприсутног Гестапоа. Тако су поштовање, страх и завист правили равнотежу захваљујући којој је режим опстајао.

Где је у то време била опозиција? Да ли је она уопште постојала? Уколико се говори без предрасуда, мора се рећи да су какав-такав отпор показивала само три друштвена слоја – индустрија, аристократија и војска – и то само до извесног степена. Индустријалци су морали да попусте ако су хтели да и даље послују у диригованој привреди, аристократија је била осиромашена и морала је да тражи запослење у свом рангу, али су та места већ била заузета од стране чланова партије. Тако је остала још само војска која је своје праве осећаје могла да скрива под униформом.

Када је у фебруару 1938. војска била у процесу обнављања, старешине су темељно пропуштене кроз сито, па је деловало да је у војсци дошло до велике подвојености. Велики број официра био је за нови режим, јер је само због Хитлера дошло до прављења снажне војске, па су због тога ступали у редове партије са пуно убеђења. Неки су, ипак, сматрали да је због нацизма угрожена традиција немачког, посебно пруског милитаризма. То је нарочито пало у очи када су у војсци биле уведене извесне форме опхођења које су биле својствене партијским функционерима. Виши команданти су страховали од опасности да ће немачка војска због слепог практиковања Хитлерове спољње политике ширења бити превремено увучена у рат, па би немачки војнички дух у случају поновног великог пораза био заувек покопан. У том погледу су, изгледа, били у праву. 

Та подвојеност у војсци свакако није остала незапажена, па се ускоро могло опазити да извесни официрски кругови уживају повлашћени поступак и да се брже пењу у војној хијерархији, што је подвојеност само још повећало. Као типичан пример једне такве групе команданата били су фелдмаршал Кајтел и Рајхенау, затим генерали Типелскирх, Бекер и Ромел, док су се главни заступници генералштаба – генерали Халдер, Мансфелд, Паулус и Арним –  држали резервисано. Команданти армија Клуге, Бласковиц, Лист и Вајхс били су изричити заступници старог пруског духа, па се од њих није ни очекивало да се под старе дане промене, него да само својим армијама ваљано командују.

Након преустројства војске у фебруару 1938, највиши војни достојанственици – армијски генерали Фрич и Бек – стављени су на лед, а затим и уклоњени из војске. Док се Фрич још и некако помирио са судбином, погинувши већ у пољском рату као обичан артиљеријски официр, генерал Бек био је знатно немирнији дух, па ово деградирање није могао да прими мирно. Није била тајна да су се око њега окупили бројни одстрањени генерали, па је већ 1939. године било говора о „безазленој“ завери старих генерала, којој су се наводно прикључиле и дипломате које је Рибентроп одстранио. Они нису посматрани озбиљно од стране партије и сматрало се да ће их време, пре или касније, одувати.

Ситуација је била другачија што се тиче главних органа великог Генералштаба. Они су одавали утисак да се не труде да се прилагоде новим приликама. Хитлер је знао да не може да придобије поверење Генералштаба, чак ни услед бројних понуда и концесија које им је нудио. Али је и ту примењена „тактика времена“. Веровало се да ће оно учинити своје, како то мисле и сви самодршци, па ће конзервативни тврдоглавци временом бити полако истиснути и замењени савитљивијим подмлатком. Зато су били уведени брзи курсеви за ратне старешине, на које су уписиване масе одушевљених присталица из Хитлерове омладине, и то без довољне школске спреме. Када је после неколико месеци обуке нове класе у војску дошло десет до петнаест хиљада младих потпоручника, партија је могла да са сигурношћу рачуна да међу њима има најмање три четвртине верних присталица режима.

Хитлер је морао да има сигурне људе на вишим положајима у војсци. Уколико већ није био у стању да нађе замену за команданте, онда би барем шефови штабова и први официри морали бити одани како би надзирали команданте и на њих утицали. У ту сврху били су направљени краткотрајни курсеви за генералштабну припрему официра, а они који су се за тај курс пријављивали били би прво пропуштени кроз партијско сито.

Тај трик је ипак остао потпуно неуспешан. Не само да је Генералштаб знао да тај поступак предупреди, него је и успео да за себе придобије и оне официре који су били склони нацизму.  Немачки генералштаб је одувек био corpus separatum у немачком Рајху, и то још од Наполеонових времена. Хитлер је ипак без сумње, помоћу своје партије и њему приврженог немачког народа, успео да темељно испреврће промишљене планове Генералштаба о далекосежним циљевима. Тако Генералштабу није остао други избор него да рат, кад је већ избио, води тако да ипак буду постигнути његови циљеви. Како би се то постигло, многима је остало потпуно магловито.

Као што сам већ раније споменуо, војни изасланици скупљали су се најмање једном месечно у елегантном ресторану „Хорхер“ на „другарском састанку“, на који су обично били позивани и неки високи немачки официри. Једном су то били официри војске, други пут морнарице, па опет они из ваздухопловства. Била је то прилика да се генералштапци међусобно упознају и да дођу у блиски контакт. Тако се десило да је сваки војни аташе пронашао барем једног оданог пријатеља у вишем немачком вођству, а деловало је да су немачки генералштапци ове улоге између себе поделили.

С времена на време, страни изасланици су желели да остану насамо, па су овакве вечери постале праве „берзе за обавештење“, што је свакако било познато и немачкој контрашпијунажи. Тако нам је било познато да су под масивним урамљеним сликама тих вечери били намештени врло осетљиви апарати за ослушкивање. Још непријатније нам је било због бројних келнера који су нас тим приликама послуживали, а које током других дана у ресторану нисмо виђали. Брзо смо били начисто да су они регрутовани од стране Гестапоа. Ни два минута није могло да прође у разговору, а да нам не приђе конобар да понуди коњак или кафу. Знали смо то добро, па смо одмах, чим се појави такав „импровизовани“ конобар, мењали тему уколико је разговор немачкој шпијунажи могао да буде битан. Тако смо можда и оставили утисак да смо потпуно дезоријентисани људи.  

Баш овакви разговори довели су до тога да је немачка шпијунажа била убеђена да ми нисмо ни најмање „опасни“, па су нам тако допуштали већу слободу. Најзабавније је било то што се после неколико дана сазнавало шта смо говорили током тих вечера. Неке колеге из генералштаба биле су из „сигурних извора“ обавештене шта је „уловљено“ из наших разговора, па често није недостајао ни коментар о томе. Ова „пажња“ Генералштаба била је довољан доказ да се у њему ствара још једна нова „завереничка“ група којој је било стало до тога да страни војни изасланици пренесу у цео свет да се немачки Генералштаб не солидарише са нацизмом и да жели да уз помоћ страних земаља пође другим путем. Као што је холандски мајор Сас у Генералштабу имао једног искреног пријатеља, који га је благовремено обавестио о немачком препаду на Холандију, деловало је да и остале колеге располажу „извором“ чији идентитет нису хтеле да одају.

*

Више се не сећам тачно где сам се упознао са пруским мајором П. Сигурно је само да смо се спријатељили. У међувремену ме је гроф Бернсторф увео у високе друштвене кругове. Тако сам остварио везе са угледним људима из партије, као и са хонорарним конзулима. Даља група мојих познаника састојала се од уметника који нису зависили од Гебелса.

Мајора П. могао сам да уврстим у четврту групу. Неколико његових пријатеља и он били су представници старе пруске официрске класе. Тај мајор је иза себе имао прилично живахну политичку прошлост. Био је врло пријатне нарави, а његов пруски менталитет није му дао мира, па је његов утицај био значајан свуда где се одлучивало о вођењу рата или о унутрашњој полици. Услед бројних разлога он није био у активној служби, али је увек био присутан иза кулиса. Временом је постао изузетно угледан и способан привредни стручњак, па је у спољњој трговини имао велику реч.

Као противник Хитлера, пратио је веома критички ток рата. Већ 1940. усудио се да каже да Немачка, упркос победи над Француском, неће извојевати коначну победу и да јој након пораза предстоје тешка времена. До таквог закључка он није дошао само на основу чињеница и разматрања прилика, него и на основу својих опажања као шеф штаба у важном надлештву (Канцеларији за ратну привреду и наоружање Врховне команде), где је био запослен због својих ванредних способности као привредни стручњак, и то као сарадник у компликованим случајевима.

Мајор П. није био частољубив штребер, али је био у непрестаној вези са највишим генералима, који су у младости били његови школски другови. Кад год су они долазили у Берлин, били су редовно његови гости. Поред фелдмаршала фон Вицлебена, били су ту и генерали Томас, Долман, Вајхс, Бекер и Вагнер, а чуо сам да се спомињу и друга имена. Често сам био његов гост, а и он ми је узвраћао посете. Ускоро сам установио да није био у вези само са највишим војним круговима, него да му се са поверењем обраћала и млађа генерација генералштабних официра. Све те официре повезивала је иста мисао водиља да ће Хитлер, који је својом невероватном кратковидошћу довео Немачку у рат, проузроковати и њену катастрофу.

Тако није ни чудо што се на оваквим састанцима расправљало и томе како ће Немачку из овога рата извући и избећи њену коначну пропаст. Већ тада су се чуле изјаве да не постоји други излаз сем да се Хитлер уклони.

Ако су се генерали и генералштапци усуђивали да кажу тако нешто, онда се већ смело говорити о завери већег стила. Једино сам се све чешће питао како провести у дело тај план када Гестапо, да се не говори тек о СС трупама, постаје из дана у дан све моћнији. Како је у то време Немачка била на свим фронтовима победоносна, народ је у Хитлеру видео великог војсковођу који ће и наредне тешкоће са лакоћом савладати. Бити његов противник тако је постало утолико теже. Чак ми је било прилично неугодно што сам о том плану толико пуно знао, јер је било изузетно опасно у такву ствар бити упућен.  

Рат је трајао још пуне три године и тек онда је дошло до атентата на Хитлера. Данас ми је јасно да су прве клице тог подухвата поникле у времену мог боравка у Берлину.

Кад сам се 1944. склонио у Швајцарску, у једном листу сам пронашао чланак у ком се швајцарској влади пребацује што је дозволила азил једном злогласном П. Одмах сам знао ко је у питању. Знао сам и да би тренутно било боље да с њим не ступам у везу. Гестапо му је сигурно био за петама, јер је то било готово непосредно након атентата на Хитлера. Желео сам да мој пријатељ још дуго остане у животу, кад му је већ успело да избегне Хитлерову Вартоломејску ноћ. 

*

И група која се скупила око старог дипломате грофа Бернсторфа била је у покрету. Спомињала су се имена завереника Хасела, Мајера, предстојника полиције Хелдорфа и бројна друга. Она је преко сигурних канала успоставила везу са иностранством и обавештавала западне силе о Хитлеровим плановима. Ова група је увек располагала врло добрим информацијама о лудим плановима Хитлера и Рибентропа… Када сам напустио Берлин нису ме заборавили…

После атентата на Хитлера читао сам у швајцарским новинама да је један део њих био убијен у концентрационим логорима, други обешен, трећи стрељан, четврти страшно мучен и потом задављен....

Страна штампа је већ крајем 1940. јављала о неспоразумима између Хитлера и Химлера са једне стране и генерала Браухича и Халдера са друге. Такве вести су у оно време биле још преурањене, иако се тачно знало да је Браухич – који се још пре две године безусловно ставио Хитлеру на располагање, па је зато добио место главног команданта војске – био врло разочаран развојем догађаја.

Помало загонетна особа био је армијски генерал Халдер, који је својим држањем подсећао више на неког савесног професора. Као шеф кабинета фелдмаршала Браухича, он није имао Хитлерово поверење. Он је и први дошао до убеђења да ће дилетантска стратегија Хитлера и његове околине довести до катастрофе. Ипак, како је рат већ био у току, онда га је коришћењем ауторитета фирера и партије било потребно наставити што је могуће успешније како би војска добила на угледу. Када би деловало да коначна победа није далеко, онда би било потребно пронаћи начин да се Хитлер и његова клика, самим тим и нацизам, учине безопасним. По његовом мишљењу, војничка победа била је предуслов за преокрет у Немачкој. Зато се он у свом раду водио само мишљу да се, чак и насупрот Хитлеру, не сме дозволити пораз.

Овакво схватање делимично је оправдавало и расположење у немачком народу после великих успеха у Француској. Немачки грађанин, сељак и радник, нарочито немачке жене, били су поносни на своју војску, приписујући јој велике победе. Мали и велики партијски функционери су у том тренутку још били ослобођени од војне службе и остали су у земљи због функционисања партијског апарата. Ти партијски „успеси“ у очима јавности били су смешни, па им је ситуација из дана у дан постајала све тежа. Због тога је ускоро покренута велика пропагандна кампања са циљем да се народу докаже да се војничке победе могу приписати само партији, јер је она у правилном схватању будућих догађаја подигла ту силну, способну и нацизмом задојену народну армију. Било како било, углед армије је тако растао, а тиме се смањивао изглед још не сасвим поузданих завереника.

Прве групе завереника учиниле су велику грешку, највише због тога што су потицале из само једног миљеа, тј. генералитета, аристократије и дипломатије. Они са осталим слојевима народа нису били ни у каквом контакту.

То ми је још јаче пало у очи када сам дошао у везу са адвокатом др Ведлингом. Он је био скроман и слабо обучен човек, али упркос томе високообразован старији господин, који је морао да живи без средстава и под туђим именом, како се, уосталом, и мени представио. Он ме је молио за велику услугу да шаље пошту пријатељима у иностранство преко мог курира, на шта сам пристао и за шта ми је он био врло захвалан. Из његовог излагања могао сам да закључим да су радничке масе изгубиле жељу и потребу да политички делују после инсталирања спретно уиграног партијског апарата Хитлерове безобзирне власти. Зашто би то радили кад им је хлеб, рад и мир био осигуран? Такође, систем узајамног надзора био је тако темељно изграђен да се уопште није могло рачунати на неки отпор радничких маса, поготово у случају да прилике остану непромењене. Преокрет би био могућ само помоћу војске или дејством иностранства. Ипак, војска је представљала само господство сабље, што је било прилично непожељно. Тако је тај план постао безизлазан и могло се само очекивати да се заврши поразом.

Према опажањима у току зиме 1940/41, тло у Немачкој, и поред неких наговештаја, још ни издалека није сазрело за преврат, а сви напори противничке пропаганде сматрани су за преурањене. Немачки народ није желео да има сопствени суд, већ је хтео да буде вођен. Постојала су само два ауторитета: партија са својим СС трупама и Гестапо, а на другој страни војска са официрским кадром и добро дисциплинованим снагама. Следствено томе, само између та два ауторитета могло је да дође до судара. Победник који би преузео вођство био би од најширих маса признат као победник.

Ово су први завереници у војсци правилно просудили схватајући да је предуслов за преврат да војска ствара чуда на фронту и да се у земљу врати победоносно. Ипак, како су војнички успеси изостали у другој фази ове светске борбе, завера је изгубила сваки изглед за успех у првобитно замишљеној форми.

Неуспели покушај преврата и атентат на Хитлера 20. јула 1944. тако је постао прилично задоцнели и очајнички акт. Ипак, мора се признати да би Хитлерова смрт имала за последицу скраћење рата, као и да би то спасло милионе живота, а цео свет би био поштеђен грозота рата који је потрајао још десет месеци.