Бриони пре Тита и Кокија: И тад су били пуни пансиони, собе и салони, зебре и бизони, мали авиони štampaj

Историја Бриона обухвата период од најмање 130 милиона година. Незамислива је чак и за једног од најстаријих житеља овог острва, часну и брбљиву старину Кокија, који се полако ближи осмој деценији живота. О њему је недавно, у холандској продукцији, аустралијски редитељ Квентин Милер снимио документарни филм Ћао, Коки, који је своју премијеру имао на овогодишњем Берлинском филмском фестивалу.

Уколико је расположен, овај добродржећи старац ће вас поздравити, упитати за здравље, поменути свог непрежаљеног Тита, али ће бити прилично дискретан што се тиче његових сусрета са Софијом Лорен, Гадафијем, краљицом Елизабетом и силесијом других личности које су у време СФРЈ боравиле на Брионима.

Што се тиче других ствари, Коки је мање деликатан, па ће вас почастити низом псовки, добрим делом научених од Тита, али чак и њему, који је постао симбол острва и његовог места у историји не само ових простора, прилично би било чудно када би видео његове прве житеље, своје далеке рођаке.

Диносауруси и неолићани

Дуговеки живот острва археолошки је документован. Једна од првих ствари које ћете видети по доласку на острво Велики Брион је џиновски отисак тропрстог теропода, врсте диносауруса чији је најпознатији представник био тираносаурус. Виши од 15 метара и тежак неколико тона, теродоти су доцније еволуирали и из њиховог стабла је изашло чак 11.000 врста данашњих птица.

Међу њима су били и папагаји, па се Коки, у неку руку, може посматрати и као далеки рођак првобитних житеља острва.

Људи на Брионе стижу седамдесетак милиона година касније. На Великом Бриону, на локалитету на рту Громача, пронађени су остаци велике неолитске насеобине. Живот у неолиту се највећим делом одвијао на острвима Велики (или Вели) Брион и Мали Брион, док је низ од 14 мањих острва који припада архипелагу Бриони остао углавном до данас ненасељен, уз изузетке као острво Ванга, на коме је била подигнута Титова вила.   .

Око 1000. године пре нове ере острво је населило племе Хистра (или Истра), по којој је истарско полуострво добило име. Римски извори о Хистрима говоре као о опасном ратничком племену које је користило разуђену и тешко приступачну обалу Истре као базу за пљачкашке походе. Стари Римљани су Хистре успели да покоре тек 177. године пре нове ере, што је описао римски историчар Тит Ливије у чувеном делу Од оснивања града.

Тек након победе над Хистрима Римљани су својој републици прикључили и Брионе. Бриони су добили назив Insulae Pullariae, и на њима су богати Римљани подигли низ резиденција, од којих је највећа била она Гаја Леканија Баса из породице која је владала острвом, и организовали производњу маслиновог уља које је било је на цени широм империје. Једно од најстаријих стабала маслине у Европи, старо око 1.600 година, налази се на Брионима и још доноси плодове.

У новом миленијуму

С пропадањем Западног римског царства, крајем 4. века острва су заузели и разорили Остроготи, после чега cу једно време билa напуштенa, да би се живот на Великом Бриону наставио тек под Византијом, коју наслеђују Франци, па Млечани, који овде праве солану и каменолом из кога ће вадити, поред осталог, и мермер за тршћанску вилу Мирамаре.

Назив Бриони први пут се помиње 1421. године, а потиче од од грчке речи брион, што значи морскa маховинa. Код старијих Истријана и данас је за острва уобичајен облик Бриони, иако је званично име острва за данашњу хрватску државу – Бријуни.

Прекретница за Брионе се десила крајем 19. века, када је један од најбогатијих Аустријанаца тог времена, власник челичана Паул Купелвизер, одлучио да баш на Брионима за себе створи, како је говорио, „рај на земљи“.

Купелвизер је острво купио 1893. године од берзанског мешетара Вилдија, за 75.000 гулдена, што је, када би се превело у данашње вредности, износило око 22 милиона долара. По преузимању острва, Купелвизер је на Брионима затекао катастрофално стање. Најпре, готово да није било дрвећа, највећи део острва су након година експлоатације камена заузимале голети, а у његовој унутрашњости мочваре с ројевима маларичних комараца.

Купелвизер је помоћ затражио од тршћанског Словенца Алојза Чуфара, који је тада у аустроугарској администрацији био на задатку пошумљавања Истре. Чуфар пристаје на његову понуду и од 1894. до смрти 1907. године ради као управитељ острва.

Први задатак пред њим било је пошумљавање острва, затим култивисање земљишта уништеног вађењем камена и прављење путева и стаза, чија дужина ће на крају износити преко 50 километара. Али највећи проблем је био исушивање мочвара које су биле легло комараца, и сузбијање маларије која је косила становништва острва. Купелвизер, који је и сам једва преживео маларију, за тај посао 1901. године ангажује славног лекара и бактериолога Роберта Коха, који је претходно пронашао узрочнике туберкулозе и колере.

Кох велики број заражених острвљана лечи кинином, и спроводи низ мера  за сузбијање болести, да би за само неколико месеци маларија на острву била готово искорењена.

Кохов боравак на Брионима значајно је допринео истраживању маларије и начинима борбе против ње. Поред осталог, и то је било уврштено у његов епохални допринос медицини због којег је 1905. добио Нобелову награду. У знак захвалности на Брионима је у некадашњем каменолому подигнуто споменик-обележје његовог боравка на острву, а микроскоп који је Кох користио током истраживања маларије изложен је у тамошњем музеју.

Рај на земљи

Купелвизер на Брионима гради пристаниште, уређује водоснабдевање, уводи струју, подиже хотеле. До избијања Првог светског рата на острву је радило пет хотела са капацитетом од 500 гостију, а његова „брионска флота“ бројала чак седам бродова.

Како би се систем одржавао, на острву су радиле стотине запослених, највећим делом из Пуле и околних места, за чији смештај су направљени посебни стамбени комплекси.

У жељи да острво буде добрим делом самоодрживо, Купелвизер на њему прави неколико фарми, млекару и сади винограде. Сир и вино које се производило на острву дистрибуирани cу широм Европе.

Гостима брионских хотела на располагању је био базен са угрејаном морском водом, бањски третмани, тениски терени и коњичко тркалиште, организовани су концерти, књижевне вечери и предавања познатих научника, а о животу на острву извештавале су новине Brioni Insel-Zeitung.

Купелвизер ангажује тада познатог ловца Карла Хагенбека да на острву направи и зоолошки врт са ретким животињама.

Све то је, наравно, било намењено искључиво богатој клијентели. Рекламна кампања о Брионима као најексклузивнијем европском летовалишту, али и фама која је почела да кружи о њему, убрзо је на острво довела европске индустријалце, политичаре, племство, уметнике...

Франц Фердинанд и брионске краве

Прва је на острво стигла немачка принцеза Марија Јозефа од Саксоније, мајка последњег аустроугарског цара Карла. Вођен њеним примером, на острву је и Карл често боравио, а друштво му је правио принц Ајмоне, који ће након разарања краљевине Југославије 1941. постати „краљ“ Независне Државе Хрватске под именом Томислав II. На острву често борави и немачки цар Вилхелм II. На њихову препоруку на Брионе почиње да долази и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, који 1910. долази на идеју да преотме острво од Купелвизера.

У својим мемоарима он наводи и бизарну епизоду са Францем Фердинандом који му је рекао да би он много боље управљао острвом, а да би му један од првих потеза био да побије све животиње, а нарочито, из неког разлога, краве. Купелвизер је био шокиран овим предлогом, али је све то знатно боље прошло од посете Франца Фердинанда америчком националном парку Јелоустоун. По причама, он је веверице, изнервиран забраном да по парку не сме да их из ватреног оружја убија, гађао камењем.

Купелвизер је одбио његову понуду, али је у жељи да умилостиви аустријског надвојводу, понудио да изгради вилу за њега која ће му бити препуштена на бесплатно коришћење, а он да само плаћа камату на кредит који ће за те потребе бити узет.

Франц Фердинанд је привидно пристао на овај план, али је заправо смислио подвалу.  У париском издању Њујорк Хералда пуштена је лажна вест да Аустроугарска због осетљиве политичке ситуације и опасности од шпијунаже планира да конфискује острво од Купелвизера и претвори га у санаторијум намењен ратним инвалидима. Намера је била да се Купелвизер заплаши и да по ниској цени прода острво. Директни извршитељ посла био је адмирал аустријске морнарице Фон Рипер, човек од највећег поверења Франца Фердинанда, о коме Купелвизер пише у мемоарима:

„Морао сам бити спреман на експропријацију ако би овај предлог прошао. Ризиковао сам да ми се имовина, која је тако мукотрпно стечена, одузме за износ далеко испод њене вредности. (…) Како сам сазнао из веома поузданих извора, његова намера је била да ме исцрпи, односно да ме мучи на такав начин да бих морао да понудим Брионе престолонаследнику и да будем захвалан за сваку цену коју би он био спреман да плати. Смешне процене и бројке којима је баратао показивале су његово потпуно неразумевање већ тада стечене вредности Бриона.“

Купелвизер ипак није насео на ову подвалу, а Франц Фердинанд је од плана одустао. Последњи пут је Брионе видео у јуну 1914. током путовања за Сарајево. Том приликом он није посетио острво, али је бродом прошао поред њега и оставио синове да тамо проведу време током његове посете Босни и Херцеговини.

Џејмс Џојс и Томас Ман на Брионима

Поред аристократије и богаташа, на острву су често боравили и познати уметници, као тада чувени аустријски сликар Хуго Шарлемон, који је насликао бројне пејзаже са брионским мотивима, као и Густав Климт.

Унутрашњу декорацију брионских здања пројектовао је у духу бечке сецесије Едуард Крамер, ученик Ота Вагнера.

Редовни посетиоци острва били су нобеловац Вилхелм Оствалд, композитор Рихард Штраус, оперски певачи Јан Кепура и Лили Леман. На њeму су неколико седмица боравили Џорџ Бернард Шо и Томас Ман, кога је овде затекла вест о смрти композитора Густава Малера, по комe je начинио лик Густава фон Ашенбаха, јунака новеле Смрт у Венецији, који посећује Брионе, описујући га као „острво на Јадрану, које је последњих година стекло леп глас; оно лежи близу истарске обале, становништво – шарено ритави сељаци – говори језиком посве туђим, лепо разграђене хриди спуштају се у море, онде где је отворено…“

На Брионима је Џејмс Џојс прославио свој рођендан 2. фебруара 1905. написавши о томе у писму свом брату: „Нора, Ејерс, госпођица Глобочник и ја смо отпутовали малим паробродом на острво Бриони (познато по сиру). Свака мала гозба је празник у овој земљи.“

Сећање на Џојсов боравак на Брионима данас чува уметнички пројекат Дамира Урбана „Бријунска соба Џејмса Џојса“, као и позориште „Ulysses“ Радета Шербеџије.

Између светских ратова 

Први светски рат, отпочео након смрти најпознатијег госта острва и мрзитеља брионских крава, променио је и Брионе. Недуго по Сарајевском атентату гости су напустили хотеле, њихова места су заузели аустроугарски морнарички официри, а острво је постало главна аустроугарска подморничка база.

Након рата, Бриони, као и цела Истра, припали су Италији. Паул Купелвизер је преминуо у Бечу 1919. У појединим изворима се може пронаћи информација да се разболео током посетe Србији крајем 1918, где је истраживао локације за ископавање злата, али за то не постоје материјални докази.

Брионе је наследио његов син Карло, покушавајући да настави очевим путем. Комплекс је проширен, направљени су нови тениски терени и игралиште за поло, чак је  набављен и хидроавион који је довозио путнике из Трста, али није вредело. Из годину у годину, Карло је тонуо у све веће дугове. Није му погодовало ни то што је власт у Италији прешла у руке фашиста, који су његову породицу сматрали реликтом некадашње аустроугарске прошлости. У време велике економске кризe, 1930. године, суочен са банкротом, Карло Купелвизер извршио је самоубиство.

Породична фирма одлази у стечај, а 1936. власништво над острвом преузима италијанска држава, и то на лично инсистирање Мусолинија. Уочи почетка Другог светског рата Бриони су претворени у војну базу, са подморничком школом и стационарем за повређене италијанске војнике.

Након капитулације Италије 1943. године, острво је прешло у немачке руке, и то као део Оперативне зоне Јадранско приморје под командом Одила Глобочника. На Брионима је била стационирана велика немачка јединица, због које је острво неколико пута било на мети савезничких бомбардовања, од којих су најжешћа била у априлу 1945, када су уништена два хотела, мноштво вила, пристаниште…

Немци су се са острва повукли ка Трсту, а прве партизанске јединице на Брионе су стигле 29. априла 1945. Затекли су готово потпуно разорено острво.

Две године касније на Брионе је дошао  Тито. По неким изворима овде је доспео тражећи место за резиденцију из које би могао брзо да се евакуише у случају совјетске окупације Југославије. Ускоро му се придружио и Коки. Отпочело је ново поглавље историје острва, чији је Коки једини живи сведок.