Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву

„Усред величанствене реке појавише се светли бастиони Адакалеа, од 1878. мађарског утврђеног острва, чији су се рефлекси преламали у тамном огледалу воде, а оштре контуре беле сахат-куле и минарета дивно су се оцртавале на високим брдима која су овде с обе стране оивичавала реку. Појединачне светле тачке на другој страни одавале су карауле са којих је Аустрија, независно од политичких мотива, хтела да спречи кријумчарење соли и дувана, у које су се њени српски суседи радо упуштали. Једва чујно су допирали гласови турских стражара који су се смењивали, над целим пределом су завладали величанствени мир и тишина, а у душу је почела да се увлачи меланхолија. Сав живот као да се угасио.“

Овако је Феликс Каниц у другој половини 19. века описао острво у Дунаву на излазу из Ђердапске клисуре, дуго око 1700 метара и широко 500 метара, око когa су се вековима јагмиле европске силе и државе да би 1970. године заувек нестало, потопљено изградњом хидроелектране „Ђердап I“. 

Најстарија времена

За нестало острво се вежу бројне легенде. По једној, Ада Кале је прапостојбина маслина: аргонаути су на повратку из Колхиде, пловећи узводно Дунавом пристали на Аду, ту први пут видели маслину и одатле је  пресадили у свој завичај. Друга легенда говори да се Херкул након подвига овде одмарао, а трећа да је острво настало од аждаје која се окаменила у Дунаву .

Због свог положаја, острво је од најстаријих времена било важна контролна тачка пловног пута Дунавом. У 4. веку Римљани су овде подигли утврђење Ducepratum, у коме су биле стациониране легије цара Константина и на чијим темељима су много касније Угри подигнули тврђаву названу Саан. 

Острво је у састав Србије укључено 1402. године, као поклон угарског цара Жигмунда деспоту Стефану Лазаровићу, који је након Битке код Ангоре постао угарски вазал. Пола века касније, 1455. године, Оманслије освајају острво, да би у наредна два века оно прелазило из руке у руку хабсбусршке и турске империје.   

Аустријска тврђава

Модерна историја Аде Кале почиње почетком 18. века. Након Аустријско-турског рата и потписивања Пожаревачког мира 1718. године, Аустријанци преузимају острво и у наредне две деценије на остацима старијих утврђења граде нова.

На острву је тада подигнута четвороугаона тврђава са бастионима на угловима, у чијем саставу је касарна, резиденција команданта, складиште, болница и фрањевачка црква. Зидине су биле високе око шест метара и дебљине два метра, а новоизграђене куле понеле су имена аустријских великаша и војсковођа Еугена Савојског, цара Карола-Карла VI, затим Мерсија, гувернера Баната, и генерала Валиса. 

Нови изглед острва описао је Феликс Каниц у књизи Србија – Земља и становништво:

„До избијања поновног рата с Турцима 1737. године учињено је много на појачању објеката, а на источном делу острва настала је мала колонија немачких занатлија и ситних трговаца. Као и сва аустријска војна здања оног времена, и ова су носила печат изразите сигурности, а нарочито је била чувена чврстина њихових казамата. Венац бастиона, ломљен са много углова, допире готово свуда до саме ивице острва.“

По овом утврђењу острво је тада названо Ада Кале, што на турском значи „острво тврђава“. Аустријанци га називају Каролинаби и Нова Оршава, по оближем граду на левој обали Дунава. 

На десној, данашњој српској обали Дунава, тада је подигнуто још једно утврђење, по тадашњој царици названо Форт Елизабет, на чијим зидинама је стајала топовска стража за контролу пловидбе. По предању, Форт Елизабет и Ада Кале били су повезани тунелом ископаном испод Дунава.

Османска тврђава 

Након двадесет година аустријске владавине, Османлије поново преузимају контролу над Адом Кале.

Први пут опседају острво у пролеће 1738, са 20.000 бораца предвођених Амиакум-пашом. Захваљујући одбрамбеној снази утврђења, десетоструко мање аустријске снаге успеле су да се одбране. Уследио је ускоро нови османски напад, сада са још јачим снагама, топовима и речном флотом. Нова опсада је трајала пуних 69 дана, након чега се аустријска посада предала, пошто им је дозвољен слободан пролаз ка Београду. Ада Кале је прешла у османске руке. 

Острво је тада доживело велике промене. Поред осталог, Турци су зграду аустријске војне команде претворили у џамију. И структура становништва је промењена. Први сачуван попису острва из 1741. наводи неколико стотина житеља, већим делом Турака, али и Срба, Румуна, Рома и Бугара. У попису је наведено да су по занимању углавном били думенџије (крманоши), уз неколико, како стоји у попису, „слабоумних“. 

„Са турског пописа  пореских обвезника за варош Аде Оршава“, пише један хроничар острва, „жубори чудна поезија имена која су истовремено и нација, вера, занимање, особина, болест душе: Првул Бугарче, Станчул Газибара, Недељко Мрзак, Ференц Фујко, Јован Богиња, Петре Дуги, Џора Босиок, Стојо Милко, Петре Лижибуре, Јакоб Гинтуша, Илија Јанош, Чорка дунђер, Сава поп, Димитрије бостанџија, Симо терзија, Гина дунђер, Стојан слабоуман, Првул слабоуман...“

У османским рукама Ада Кале је остала следећих пола века, до 1789. године када га Аустријанци након опсаде заузимају. Највећи проблем у опсади била су им утврђења која су управо они подигли.

На аустријској страни, како наводи Ранко Јаковљевић, у борбама је учествовао и велики број Срба. Посебно се истакао мајор српског порекла Маовац, који је по освајању постао аустријски командант острва. Међутим, не задуго. По одредбама Свиштовског мира из 1791. године, Хабзбуршком царству је припао оближњи град Оршава, али су Османлије добиле назад Аду Кале. Њен заповедник тада постаје Реџеп-ага, личност која ће ускоро ући и у српску историју. 

Погубљење дахија 

Године 1804, четири злогласне турске дахије – Ачир-паша, Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф и Кучук Алија – пред Карађорђевим устаницима беже из Београда на Аду Кале. О томе шта се тачно на острву потом догодило постоји неколико верзија. У најстаријем извору, писму земунског свештеника Михаила Пејића упућеном карловачком митрополиту Стевану Стратимировићу, наводи се да су дахије из Београда побегле шајкама са 71 помагачем и отишле Дунавом на Аду Кале, о чему је Реџеп-ага потом обавестио Карађорђа. У писму се даље каже: 

„Тако је Миленко 25. јула у 6 сати приспео у Оршаву и писмо предао Ибрахиму. Тако одмах Ибрахим наредбу учини и 50 изабраних Турака одреди који ће с Миленком и његових 27 момака дахије потући. Кад је прошло 9 сати и дахије вечерале и истом се свукли и легли спавати, онда ови одређени полагано к конаку привуку се и уједанпут кроз пенџере у собу ватру проспу. Онда дахије скоче на оружје и 8 сати битку су држали не желећи живи предати се. А кад је ватра уједанпут престала, онда ударе наши јуриш на ону собу и секирама врата разбију и нађу Кучугалију и Аганлију и Мулу Јусуфа мртве, а Фочоглију још жива, али тешко рањена. Онда Фочоглија затражи воде да му се даде да се напије, па онда с њиме да раде шта хоће, на које молбе један Србин извади пиштољ те му у прса засу, а остали скочише те свима главе одсекоше. У овој бици погинуо је један Миленков најбољи момак и један Реџеп агин. После отидну на конак где су момци дахијски били и предложе да се предају. Они пак у почетку нису хтели, но једну ватру на Србље и Турке проспу; ови кад су видели да нема спаса предаду се и ови их све до једног посекоше. Ујутру кад је свануло дозову Циганина да главе одсечене од крви опере и после на мешину одере. Циганин уплашен прао главе, а кад опрао три и четврту тј. Аганлијину почео прати, несрећом упусти у Дунав... После сиромаху Циганину 500 батина по табанима ударе, сумњати је да ће жив остати. И потом оне три главе одеру, вуном напуне и у недељу у 6 сати ујутру у Београд Миленко донесе и код Реџеп аге, адакалског команданта предаду. Кад су пак главе однешене код везира биле, онда везир огрне овога Реџеп агу с бундом и његових седам момака изабраних такође огрне и бакшиш даде, а засада Србљем ништа није за знак храбрости дато.“

Вук Караџић пак даје другачију варијанту овог догађаја:

„Кад дахије на свршетку лета 1804. године побегну из Београда у Адакале, Срби у договору са Бећир пашом пошаљу Миленка с 40-50 момака с препоруком од Реџепа на његовог стрица Ибрахима, који је био старешина у Адакалу, да побије дахије и главе да им донесе у Београд. На овоме путу Миленко кад дође у Текију од друштво своје онде сакрије, а сам преобучен у просте влашке хаљине отиде у Адакале и преда Ибрахиму писмо Реџепово. Кад Ибрахим види шта му се пише, он каже Миленку да дође довече пошто се смркне, те ће му показати где дахије седе па онда нека чини с њима како зна. Кад Миленко увече дође с момцима и покаже му се кућа у којој су биле дахије, он удари на њих те их побије и главе им изодсеца и однесе у Београд. Јамачно је ту Миленко задобио и новаца и других различитих скупоцених ствари.“

О смрти четворице београдских дахија говори и народна песма „Опсада Београда и погубљење дахија“: 

Везир с војском у Београд уђе.
А кад виде Петровићу Ђорђе,
Да ће њему умаћ’ зулумћари,
Брже зове Стојковић Миленка,
Па Миленку Ђорђе наређује,
Да издвоји поуздане момке
И похита Адакалу граду,
Да му живе похвата дахије,
Ил’ донесе зулумћарске главе.
Намах скочи бимбаша Миленко,
Изабрао тридесет момака,
Право оде Адакалу граду,
А у конак Реџеп-Ибрахима,
Где ’но беху проклете дахије.
Ту с момцима конак опасао,
Па дахије зове на предају;
Но дахије с’ предат’ не хтедоше,
Већ на Србе своје пушке пале.
Онда момци сложно навалише,
Зулумћаре онде погубише
И русе им одсекоше главе,
Па донеше на Врачар у логор.

Нове борбе

У време Првог српског устанка Реџеп-ага одржава добре односе са Карађорђем. Нићифор Нинковић у књизи Жизниописанија моја о господару Аде Кале каже:

„Ту је Реџеп-ага у то време комендант био града. Но он је свезу с Карађорђем учинио да трговина туда слободно пасирати може без икаква прпјатствија једне и друге стране ако Карађорђе с Турцима рат води... Они се нису били целога рата. Вазда су у пријатељству били. Па већ Србија кад даде своје последње паденије Турцима, после и Реџепа посеку у Рушчуку.“

Наиме, изгледа да су након слома устанка апетити Реџеп-аге били већи него што је османска управа могла да поднесе. Закулисним радњама он је покушао да дође до положаја београдског паше, али је осујећен и погубљен 1814. године.

Острвом су у наредним годинама управљала Реџеп-агина браћа, Бећир-ага и Сали-ага. Они су одбили да предају управљање Адом од Порте именованом османском управнику Дервиш-бегу, да би у време Другог српског устанка успоставили  блиске односе са кнезом Милошем Обреновићем. Тада су на острву боравиле српске устаничке снаге, а војвода Павле Цукић је 1815. по наређењу кнеза Милоша са својим одредом помагао Бећир-аги када су острво опседале Дервиш-бегове трупе.

Ипак, притиснута османским снагама и по окончању устанка браћа Бећир-ага и Сали-ага су се напослетку предала и убрзо потом погубљена. Острво је дошло под османску управу. 

Легенда о Мискин Баби

Једна од легенди везаних за Аду Кале која потиче из овог периода је она о Мискин Баби, наводно последњем саманидском принцу из Бухаре у данашњем Узбекистану. На Аду Кале стигао је као тридесетогодишњак 1786, тражећи по легенди острво које је видео у сну, на коме би могао да пронађе душевни мир за којим је чезнуо. Када је стигао на Аду, живео је као просјак и дервиш, поучавајући људе Курану и врлини. Речи које му се приписују гласе: „Ово острво је, по Божјој заповести, створено за одмор и утеху душе. Да бих испунио Алахову вољу, напустио сам престо и своје богатство, прешао сурове пустиње, планине и шуме и дошао овде. Кроз моја уста Алах поручује да се права срећа налази само у чињењу добра!“

Мискин Баба је на острву поштован као свети човек и приписивана су му многа чуда, а након смрти, житељи Аде су над његовим гробом изградили светилиште.  Пре него што је Ада Кале 1970. потопљена, локално гробље је, заједно са гробом Мискин Бабе, пресељено на острво Шимијан у Дунаву, двадесетак километара низводно. 

У књизи „Легенде, митови и народни обичаји Ђердапа“ Јелена Бујдић Кречковић и Александар Репеџић о Мискин Баби пишу: „Веома образован и начитан, Мискин Баба био је последњи емандски принц из XVIII века старе династије Узбека, из Бухареје. У сну му се, када је имао 30 година, предсказало да треба да нађе мирно место на дунавским катарактама, јер ће само ту моћи да се посвети и да нађе духовни мир. Следећи предсказање, Мискин Баба је оставио дворац, пријатеље, науку, поделио имање сиромашнима и упутио се у Београд, тражећи сањано острво. Прихватио је молбу султана да, као светац, буде судија, управник, и човек који ће умирити побуњени српски народ у Отоманској империји. Предање каже да је Мискин Баба у томе био успешан, па су тим простором завладали мир и задовољство. Због тога је тадашњи београдски паша, желећи да га заувек задржи код себе, покушао да спречи његов одлазак. Наредио је наиме, стражи на свих дванаест београдских капија да Мискин Бабу не пусте да изађе. Међутим, десило се чудо. По причи свих дванаест стражара Мискин Баба је истовремено изашао на свих дванаест капија кроз зидове и врата и они нису успели да га задрже. И Мискин Баба је тако дошао на острво које му се показало у сну, Ада Кале, где каже легенда, живи као просјак све до данас. Виђан је како хода бедемима и обалом, све док оствро није потпољено. Данас Мискин Баба лебди изнад воде око острва Шимијан на које је пресељена адакалска тврђава, чувајући дух некадашњег острва. Мискин Бабу могу да виде бивши становници Ада Кала и по њиховом казивању које је намењено само њиховој деци, он умива своју дугу браду, умачући је у сунчани одраз у води, правећи таласе, а онда је отреса и из ње пушта ветар.“

Кнез Милош и Лајош Кошут 

Османска власт је у првој половини 19. века учврстила свој положај на Ади Кале, направивши од острва својеврсну турску енклаву. За време Осман-паше, сина суровог Сулејман-паше Скопљака, који је власт над Адом и околним нахијама преузео 1828, комплетно српско становништво исељено са острва у Кладово.

Кнез Милош, који је са Осман-пашом одржавао добре односе, Аду Кале је посетио 1835. на путу за Истанбул, што је описао Сима Милутиновић Сарајлија:

„Ту је кнеза Милоша и његову пратњу дочекао заповедник Адакалеа Осман-паша, а дошао је и командант Оршаве мајор Миленковић са неколико официра. При уласку у град гости су дочекани и поздрављени почасним плотунима из осамнаест топова.“

Петнаестак година касније острво је дочекало и мађарског револуционарног вођу Лајоша Кошута. Када је након гушења мађарске револуције 1849. Кошут протеран из Мађарске, доспео је на Аду Кале, где га је, како се наводи у ондашњим документима, „краљевски дочекао“ и заштитио Бего Мустафа, управитељ острва. Из захвалности према овом чину, мађарске разгледнице са Аде Калеа су деценијама касније масовно штампале лик Мустафе Бега уз натпис „Спаситељ Кошута”. Забележене су и легенде да је Кошут са собом на Аду донео Круну Светог Иштвана која је четири године била овде закопана.

О острву и његовим тадашњим житељима сведочанство је оставио начелник Кључког среза Илија Пчелар:

„Ниже Текије у растојању ¾ сата на самој окуки и средини Дунава између Србије, Цесарије и Влашке лежи одвећ јако и вешто сазидан у острву град Адакале, иначе у картама позната 'Neu Orsova' са 135 кућа и 485 Турака, међу којима живе и око 30 душа хришћана. У овом граду постоји турски гарнизон од 500 војника, над којим је заповедник миралај. Турци у том граду имају џамију своју и једног кадију. Овај су град Аустријанци чудесно са млогим лагумима и сводовима подземним сазидали и нужним кулама и околним градићима снабдели, и по свршетку Турцима уговором без икакве битке предали. Овај град откако је у турске руке допао, нико га до данас освојио није. Под овај град спада и кастел 'Fort Elisabeth' спроћу истог адакалског града на обали српској, такође художествено од Немаца сазидана тврдиња са чрезвичајном високом стражарском кулом. Град се Кастел сваки дан по заоду сунца затвара и путницима велике неугодности, а трговцима знатне препоне причињава, јер се туда ноћу ни сувим ни водом проћи не може. У граду кастелу и у најновије време многи су српски житељи своју погибељ и гроб у Дунаву нашли. Оваквих жалосних примера много имаде.“

Османска ексклава  

Дефинитивни одлазак османског становништва из Србије и предаја турских тврђава након 1867. утицала је и на Аду Кале. Тврђава Форт Елизабет је те године минирана и готово потпуно уништена, Порта је драстично смањила свој војни гарнизон на острву, а Ада Кале је почела да се трансформише у мирно, затворено оријентално цивилно насеље.

Статус острва је потом био једна од тема Берлинског конгреса. Иако се у појединим изворима може пронаћи информација да је оно било „заборављено“, то није био случај. На острво је претендовало неколико околних држава. Поред Србије (којој је на конгресу потврђена независност), Румуније и Османског царства, за острво је била заинтересована и Аустроугарска. Она ће га, по одлукама конгреса, на крају и добити на управу.

Ипак, учињен је компромис с Турском, тако што су житељи острва остали поданици османског султана, задржавајући извесну аутономију, али и добивши низ пореских повластица и изузимање од плаћања царина и обавезе служење војног рока. Тако је острво постало својеврсна турска ексклава. На Аду је Османско царство слало свог управитеља, а житељи су имали право и да гласају на турским изборима 1908. године.

По попису, почетком 20. века на острву је живело око 800 људи, већином Турци пореклом са Балкана и Роми муслиманске вероисповести.

Станислав Краков у књизи Живот човека на Балкану овако описује адакалске житеље из овог времена: 

„Ту, крај Оршаве, у сред реке пуне вртлога, као енклава, било је мало утврђено острво Адакале, последњи остатак турске владавине на Дунаву. Када сам се први пут искрцао из великог рибарског чамца, који је једва одржавао равнотежу усред јаких брзака, у зеленило овог малог отока, као да сам дошао у једну земљу која је била из друге епохе и са другог континента. Адакале је теоријски припадало Турској, али на њему, сем једног шефа места, који је био као шеф једне велике породице, уопште није било власти. Ни полиције, ни царине, ни суда, ни болнице. Људи су живели тихим, непромењеним животом. Заливали су своје баште и чували неколико оваца и потом долазили у центар пред једину кафану, под расцветалим дрвећем, да ту лагано срчу кафу или једу рахатлокум. Живот је на њих потпуно био заборавио.“

Румунско острво

На крају Првог светског рата и са сломом Аустроугарске, поново је покренуто питање статуса острва. Напослетку су га окупирале румунске снаге прогласивши га за своју територију, али то Османско царство није прихватило. Статус острва у наредних пет година био је нерешен, све док Лозанским споразумом из 1923. право на Аду Кале признато Румунији. Тако је Турска изгубила последњу територију на тлу Европе, не рачунајући појас око Истанбула. 

Недуго по припајању острва Румунији, део турских породица се преселио се у Анадолију, а на Ади је остало око 600 становника. Њихов статус је дефинитивно решен 1931. приликом посете румунског краља Карола II.

По причама, житељи острва су тада показали приличну спретност у ласкању краљу. Дочекали су га с причом да се једном житељу Аде у сну јавио светац Мискин Баба и рекао му да поправи његово светилиште. Уколико то учини, четири месеца касније на острво ће доћи велики краљ који ће им вратити њихове раније привилегије. По легенди, краљ је у ову причу поверовао.

Између два рата на Ади је основано друштво са дозволом за увоз и извоз луксузне робе, дувана, кафе и алкохола, без обавезе плаћања пореза. Половина зарађених средстава користила се за модернизацију острва. Тако је на острву подигнута електрана, а улице и грађевине су обновљене. Ускоро је на острву прорадила и фабрика цигарета, а надалеко је био чувен и кавијар који се овде правио од икре моруне.

И туризам је доносио новац. Када је на румунској страни изграђена железничка пруга, острво је пред Други светски рат годишње посећивало педесетак хиљада туриста, привучених причом о последњој европској оријенталној ексклави. Међу атракцијама на острву била је локална џамија са тепихом тешким скоро пола тоне, како се наводило, а који је био поклон султана Абдулхамида II, као и некадашња резиденција Реџеп-аге.

На острву су расле магнолије, бадеми и смокве, а житељи су производили слатко од ружа, баклаве, алву и ратлук и нудили их посетиоцима. На Ади је тада боравио и Бела Бичерди, један од пионира веганске исхране у Европи, који је овде направио своју комуну.

Острво је временом стекло имиџ последњег остатка некадашњег идеалног Оријента. Све оно што је Ататурк у модерној Турској укинуо – од облачења, језика, па до друштвених правила – на острву је опстало и описано у десетинама књига, репортажа и путописа.

Острво је инспирисало и мађарског класика Мора Јокаија да напише роман Az Arany Ember (Златни човек), који је Аду Кале представио као ничију земљу, место лепоте супротстављено материјалном свету.

На острву се сачувао и специфични дијалект турског језика, занимљив зато што се није „повиновао“ језичкој реформи коју је спровео Ататурк, као и бројне музичке традиције.  Један турски истраживач је од заборава сачувао чак 600 народних песама насталих на острву. На Ади се одржавала и стара спортска традиција турског рвања, али је основан и фудбалски тим.

У међуратном периоду Ада Кале била је под неформалном управом Али Кадрија, некадашњег рибара који се обогатио производњом цигарета. Био је ожењен са четири жене, а на острву је подигао вилу са 24 просторије. Једни су на њега гледали као на човека који је препородио острво, док су други сматрали да се обогатио на туђој муци. Сликовито је о томе сведочио његов надимак – Султан острва Ада Кале.

Новинар Александер Кристи-Милер, који је радио као дописник Тајма и Њузвика из Истанбула, написао је текст о историји острва у ком је интервјуисао последње преживеле житеље. Испоставило се да су успомене на живот на Ади Кале прилично разнолике. За једне је Ада Кале била рајско острво, док други говоре о великом сиромаштву, насупрот прилично романтичним причама о општем благостању. 

Дунавска Атлантида

Након Другог светског, „адакалски султан“ Али Кадрија је 1945. са женама побегао у Турску, а временом је на острву појачано присуство војних снага које су спречавале кријумчарење и нелегалан прелазак границе из Румуније на југословенску територију. 

Прекретница за живот на Ади Кале је наступила 1952, када је око 60 житеља депортовано са острва у склопу кампање румунских власти да пограничне пределе очисти од мањина. 

А крај је дошао изненада, када је почетком шездесетих донет одлука о изградњи хидроцентрале у Ђердапу, што је био заједнички пројекат Југославије и Румуније. По плану, изградњом бране на Дунаву и стварањем акумулације, Ада Кале ће бити потопљана.

Тада је формиран тим археолога на чијем је челу био румунски професор Константин С. Николаеску-Плопшор, чији је посао био да организују премештање грађевина са Аде Кале на острво Шимијан двадесетак километара низводно.  

Готово комплетно аустријско утврђење је циглу по циглу са Аде Кале пренето на Шимијан и изнова саграђено, а измештен је и локално гробље. Међутим, пре него што су пренесене оријенталне грађевине, Реџеп-агина кућа и Али Кадријева резиденција, као и још много тога, овај пројекат је замро у мају 1968. након смрти професора Николаеску-Плопшора. 

Организовано је паралелно и пресељење становништва. Житељи острва су могли да бирају да ли ће да пређу на Шимијан, да се населе у Румунији или пак да се иселе у Турску. У случају останка у Румунији, обећана им је надокнада за изгубљену имовину, бесплатна струја и огрев, али од тога није било ништа. Обештећење је било четвороструко мање од реалног износа, а бесплатна струја и огрев никада нису дошли.

Део житеља који се иселио у Турску тешко се привикавао на ново окружење и неговао је носталгична сећања на живот на Ади Кале. Александер Кристи-Милер бележи исповест једног од њих:

„'Читаво детињство сам провео у заједници Аде Кале и готово да није било ничега ван ње', рекао ми је. 'Када слушате приче о месту које више не постоји, то подстиче вашу машту. Можете га видети у свом уму и можете све приче сместити у неку врсту позоришне сценографије.' Када сам га први пут питао како замишља острво, без оклевања је одговорио: 'Рај.'“

Последњи житељи су са Аде Кале исељени 1969. године, а потом су динамитом уништене преостале грађевине на острву, како њихови остаци не би ометали пловидбу у периодима ниског водостаја.

Ада Кале је заувек нестала у у Дунаву 1970. године. Данас се налази на око 30 метара испод нивоа реке.