Жене Густава Климта: Даме и невесте у аури недовршене слике вредне 100 милиона евра

Климт и златна фолија. Климт и византијске иконе. Климт и жене. Климт и орнамент. Климт и шпанска грозница. Кад се данас спомене овај аустријски сликар из времена Југендстила, код посматрача се аутоматски покреће богат ланац асоцијација. Има их још – Климт у брзим повезницама са јеврејским меценатом, реституцијом, реформ-хаљинама и стотинама милиона долара.

„Златна Адела“ је након реституције јеврејским наследницама продата за 135 милиона, по причи је снимљен и филм Жена у злату (2015) у режији Сајмона Кертиса, који је са буџетом од 11 милиона долара зарадио шест пута толико. Критика га је углавном потопила, али ако се он гледа не као играни филм, што јесте, већ као документарни, што у строгом смислу није, злата је вредан!

Од свих горњих асоцијација, само она о шпанској грозници почива на непоузданом чињеничном стању. У јануару 1918, са 56 година, Климт је добио јак мождани удар. Како тада није само беснео Велики рат, већ и пандемија шпанске грознице, сликар се у болници заразио и умро од упале плућа. Данас би се рекло, није умро од шпанске грознице, већ са њом. 

Реформ-мода

Климт је био славан и признат за живота, премда су просторне и реалне димензије таквог статуса биле скромне по данашњим мерилима. Имао је публику која га је обожавала, а и ону другу која га је презирала као фолиранта и дезертера у духу. Министарство образовања је чак четири пута спречило његово постављање за професора на Ликовној академији.

Кад је почео рат, сликар се потпуно повукао из јавности и затворио у опулентни ескапизам, естетску инспирацију и друге непатриотске активности, због чега је јавно прозиван.     

Климт је био рани хипи, што је наглашавао бисексуалном одећом. На свим фотографијама се појављује у туникама, које су у ствари биле варијанта врећасто кројених реформ-хаљина од лаганих, богато декоративних материјала. Чак и за време Великог рата су неке жене још носиле корсете, кринолине и полу-кринолине нашушурене задњице, тако да је реформ-мода с краја деветнаестог века дуго задржала стигму алтернативног, дрског и промискуитетног.

Ово последње је Климт сигурно био. Он је водио љубав, а не рат. Никад се није женио, али је имао љубавне односе са добрим делом својих женских модела, без обзира да ли су то биле супруге богатих јеврејских и осталих индустријалаца и трговаца, жене из света уметности и дизајна, куртизане или безимене младе слушкиње из богатих кућа. Службено се зна за седморо његове деце из различитих веза, и дан данас се нагађа да два пута толико није признао за своје.

Привлачност незавршеног

Дан након мајсторове смрти, 6. фебруара 1918. у атеље је ушао фотограф Мориц Нер да за потомство, не Климтово већ опште хуманистичко, забележи затечену историјску позицију његове уметности.

Два платна су стајала на штафелајима: „Дама с лепезом“, која представља младу девојку у кимону силовито повученом на страну (кад ноншалантно пада сама од себе, свила никад нема тако раван руб!) и „Невеста“ (Браут), загонетна група састављена од делова тела чак тринаест људских фигура.

Прва слика је била скоро завршена. Фалила је још само уска линија између кимона и надлактице, управо тамо где се решавало питање да ли је кимоно повучен или је склизнуо. Детаљ открива да сликар још није био сигуран за коју варијанту ће се одлучити. Свила делимично пада намрешкана, што ствара осећај слободне, самосвесне еротике, али се изнад појављује и строже затегнута крпица, са потенцијалом да до финалне верзије постане накит, емајлирана југендстил-наруквица ношена на антички начин, на надлактици.

Иза тог, не само технички недовршеног детаља, иза груди делимично покривених лепезом, једна хоризонтална линија пресеца простор слике на два дела, имитирајући геометрију равног угла на споју зида и пода. Простор слике је раван, по обичају сликарске авангарде тог времена, која се радикално ослобађала перспективе и фигуре везивала у орнаменталне равни. Али та линија која хоризонтално пресеца слику духовито враћа мрвицу централне перспективе, као фантастични простор где тапете постају под, а под пузи уз зидове.

И завршени детаљи се лако претварају у елементе несигурне фигуралности. Лево од главе девојке лети плави паун, дефинитивно мужјак, јер, као што се зна, женке по изгледу више вуку на ћурку него на егзотику. Десно од девојке стоји други паун, њој окренутих леђа. Али врхови његових крила лево су трансформисани у чешљиће којима се коса подиже и фиксира у пунђу. Једно пауново перо здесна такође има облик украса за косу.

Сви тако настали „чешљићи“, које је Климт отео од живих форми, забијају се у девојку; онај слева јој пробија тело између врата и торза, онај здесна више изгледа као да јој фиксира главу, а не косу. 

„Дама с лепезом“ је слика пуна насиља. Климт је сигурно био неконвенционалан, али није био насилан. Он је пре сликао друштвено насиље над својим омиљеним и јединим мотивом – лепим женама. То време, а Беч поготово, није било благо према женама. Богате су биле заточенице у властитим кућама, сиромашне су биле свачија ловина.  

Ко је била девојка на слици, није познато. Кроз уметников атеље је тих ратних година пролазило доста безимених девојака које би покупио из гладних и ледених ноћи. Долазиле су да се огреју и нешто поједу.

Друштвени статус овог Климтовог модела се не показује само у имплицитном насиљу које развијају осамостаљене форме мужјака-фауна. Њу и колористички прати симболика лако доступног.

Стела Ролиг, директорка Галерије Белведере, за РТС о овој слици каже: „Боје свесно подсећају на чајне сервисе из Кине, оне јефтиније – лимун-жута, градације плаве. Види се колико је Климт у тој фази стајао под утицајем азијатике. Али и колико је био заробљеник властите представе о жени. Девојка на слици је фасцинантна – она стоји самосвесно подигнуте главе, достојанствена и поред делимичне нагости, заводничке позе, обавијена колоритом јефтиног порцелана.“     

Младожења долази у пакету љубавницама

На другој слици, „Невеста“, је млада девојка, скоро девојчица, која стоји у средини и слику дели вертикално на два дела: лево је простор секса као еротике и сензуалности, десно је простор секса као дужности и рађања. Такође анонимни модел, али по атрибутима би се рекло да је реч о ћерки из више грађанске класе која се „даје“ мужу, али у законски уговорном односу. Удаје се, „даје се уду“, како би открила једна етимолошка линија.

Млада је у тамно плавом огртачу, што није случајно. У ренесансној симболици боја, Богородица је увек – скоро увек – представљана у плавом плашту. Ултрамарин – лапис лазули – био је најскупљи пигмент, зато је биран за најцењеније мотиве, као за Мајку Божју. Ултрамарин је тамнио у додиру са ваздухом – на то игра Климт када „Невесту“ обавија прљавоплавом с примесама црне.

У историји уметности је непобитно да Климтова златна фолија цитира византијске мозаике и иконе, онако како су се ти утицаји ширили Европом преко Равене VII века и Венеције XIII века (да, онда кад су Млечани опљачкали Константинопољ). Али Климт није ишао само на очигледно, јер је и комбинација тамноплаве и црне такође цитат на Византију, махом у третирању текстила.

Са леве стране „долеће“ младожења, онако као што ће касније на сликама Марка Шагала долетати љубавници и остајати да лебде. Али на Шагаловим „лебдећим“ мотивима има више љубави, код Климтових напротив више страха и анксиозности. Климт, то не треба никад занемарити, ствара у време настанка Фројдовог психичког модела подсвесног и топике ид-его-суперего. Фројд је Климтов савременик и суграђанин.

Младожења долази сав обавијен облаком женских фигура, које представљају сећања на старе еротске сусрете, али и наговештај будућих изванбрачних веза. Младожења, рекло би се, има искуства, док млада долази у девичанском плашту Богородице. Она је Марија, али он није Јосиф.

Између женског контрабас-торза и руба слике доле лево, види се, насликана у Мантењиној перспективи мртвог Христа, беба која спава. Сада постаје јасно зашто се младожења жени, због потомства, иако то у Климтовој биографији може значити и да са собом већ доноси потомство.

Права драма се међутим одвија с десне стране, која је у широким потезима остала незавршена. На њој је представљен женски акт раскречених ногу и видљивог секса, преко којег је пребачена свилена газа у орнаменту југендстила. Та Климтова фигура је такође невеста из центра слике, али сада као алегорија друштвено подсвесног. Улога „Невесте“ је да рађа. Она се на слици појављује три пута: Једном као „ancilla“ хришћанске иконографије; други пут функционално као машина за рађање; трећи пут, између те две фигуре, као једва видљива успавана принцеза из бајке, референца на мирно и заштићено одрастање.

Једносмислени положај незавршене фигуре десно је цитат на француског реалисту Гистава Курбеа и његову познату слику „Извор живота“ из 1866. Та слика, данас у париском Музеју Орсеј, изазвала је огроман скандал када се појавила; махом и остала скандал. Њена сировост и данас изазива шок и дубоко поштовање према силама природе, оба афекта истовремено.

Како је Климт сликар позлаћне, зашећерене еротике, а не натуралистичких чињеница, он је преко Курбеовог цитата пребацио светлуцаву газу у линијама и волутама Југендстила. Радикално, а срамежљиво; савршено, а незавршено!

Колико кошта Климтово незавршено?

Када је фотограф ушао у Климтов атеље 7. фебруара 1918, затекао је више незавршених слика. Познати портрет Јохане Штауде је био међу њима. Такође и велико вертикално платно са Адамом и Евом, она је наравно у првом плану гола, Адам иза ње, потпуно сакривен Евином косом и телом, само му глава вири.

Али „Девојка с лепезом“ и „Невеста“ су биле не само веће од свих осталих, већ су једине стајале на штафелајима. Кад кустос Маркус Фелингер и директорка Белведера Стела Ролиг то стално понављају, јасно је да на штафелај мисле као на престоље. Мајстор је на њима радио до последњег тренутка – у последици, та два платна улазе у историју као крунисана.

Да ли се аура завршеног дела разликује од незавршеног?

Маркус Фелингер за РТС каже: „Незавршено платно омогућује директан поглед на технику уметника. Посматрач завирује иза завесе, прати сваку линија, сваки потез четкицом. Гледа директно у доњи цртеж из ког израста готова слика. Овде се види колико се Климт посвећивао детаљима, увек с целином испред себе, пажљиво, с онолико мало фарбе колико му је било потребно да постигне утисак бестежинског, атмосферу узвитланих лебдећих тела и предмета.“

„Невеста“ је, од 1918. до данас, водила монотони живот, онако како је Климт за њу и замислио. Остала је у Бечу све време, у власништву је Галерије Белведере и Фондације Густава Климта. Не прате је скандали, реституције и недоказана власништва. Осим короне и сада поново затвореног музеја, не мучи је ништа.

За разлику од ње, „Дама с лепезом“ се добро прошетала светом, често у илегали. Године 1920. је изложена у бечком Музеју примењене уметности. Одмах потом је је, директно из сликареве заоставштине, купио индустријалац Ервин Белер, након чега је платно кружило по породици – брат, удовица, деца – али то се већ све догађало у Швајцарској, не у Аустрији.

Крајем шездесетих „Даму“ је купио бечки колекционар Рудолф Леополд. Он је у то време прочешљавао швајцарске антикваријате и галерије у потрази за сликарима бечке модерне раног двадесетог века. Аустријска модерна је 1939. на разне начине “запалила“ у Швајцарску, било да су јеврејски бегунци успевали да нешто спасу од својих колекција, било да су нацисти продавали украдено и отето. Леополд је после рата куповао Егона Шилеа за пар стотина франака; колико је платио „Даму“ не зна се. Не много, то је сигурно.

Осамдесетих година је „Дама“ два пута напуштала Аустрију, једном за пољски Краков, други пут за изложбу Климт-Шиле у Токију, и оба пута се вратила, а да нико није правио проблеме. Али управо та изложба у Токију 1981. је од Климта и његовог пријатеља и ученика Егона Шилеа направила светске звезде. Оно што је у Леополдову колекцију до тада улазило за двеста франака, после Токија је излазило за двадесет милиона долара!

Године 1994. Рудолф Леополд је продао читаву збирку аустријској држави, данас је она стална поставка у истоименом музеју. Али до тада је Леополд трговао својим сликама подједнако у легалној и илегалној зони, ретко проверавајући провенијенцију слика које је повољно куповао од швајцарских галериста.

Егзорбитантни раст вредности Леополдове колекције је значио да он за сваку нову изложбу ван граница Аустрије мора да тражи дозволу, за продају поготово, без обзира што су слике тад још биле у његовом власништву. Негде крајем осамдесетих, Леополд је без дозволе, испод стола, продао „Даму с лепезом“ у Њујорку. Он није знао да није смео да је прода, амерички купац није знао да није смео да је купи, бечки галериста Сабарскy није знао да није смео да посредује.

Недовршена „Дама“ се још једном појавила на тржишту, на великој аукцији у Њујорку 1994, где ју је купио данашњи власник за 12 милиона долара и вратио у Европу. Власник је вероватно неко из породице Тисен-Борнемиса, чија се колекција налази у истоименом музеју у Мадриду. Спомиње се и Франческа Хабсбург, иако њена збирка садржи савремену уметност и Климтова „Дама“ би била шака у око, и стилски и због куповне цене.

Белведере и Стела Ролиг не одају име власника. Власнички статус је битан, јер оног тренутка када слика уђе у Аустрију, она постаје прошверцована роба и држава може, по слову закона чак и мора, да пошаље полицију да је конфискује.

Да би показала слику на управо отвореној (и због локдауна тренутно затвореној) изложби, Галерија Белведере је испословала имунитет од државе. „Дама с лепезом“ се вратила у Беч након што је држава обећала да је неће запленити, ставити у бункер и отворити судску процедуру са власником која би се, с обзиром на статус аутора и вредност објекта, вукла десет година.  

„Дама“ ће као позајмица анонимног власника остати у Белведеру најмање годину дана. Посетиоци ће застајати пред њом, сваки пут очекујући да чују ужурбани ход полиције за заплену украдених или другачије нелегално продаваних уметничких дела милионске вредности.

Искључено, каже Стела Ролиг, слика је добила имунитет. Али никад се не зна, Климтове жене су увек живеле опасно.