Зашто не обновимо Библиотеку на Косанчићевом венцу?

Шестог aприла 1921. покренута је иницијатива за изградњу Народне библиотеке на Косанчићевом венцу у Београду. Шестог априла 1941, у међувремену изграђена библиотека је уништена. У прва два налета Косанчићев венац је бомбардован конвенционалним бомбама. Библиотека је оштећена али не фатално. У трећем покушају авиони су налетели из правца Великог ратног острва и сручили терет запаљивих бомби.

Зграда је горела два дана. Уништен је књижни фонд од 500.000 свезака, 1.424 ћирилских рукописа и повеља од XII до XVII века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, као и целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије. Уништене су личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика. Нестали су сви инвентари и каталози Народне библиотеке. Уништене су књиге на више језика које су покривале период од готово хиљаду година. Паљење Народне библиотеке у Београду је можда највећи појединачни злочин над културном баштином у Другом светском рату.

Калиф Омар се често помиње као рушитељ Александријске библиотеке, али се обично прећуткују коптски хришћански великодостојник Теофил из Александрије и Цезар који је уништио 40.000 свитака. Први забележени палилац библиотеке био је кинески цар Ћин Ши Хуанг. Он је уништио књиге које су му претходиле и почео изградњу Кинеског зида. Ћин Ши Хуанг је био први али не и последњи владар који је палио књиге и подизао зидове.

Зграда Народне библиотеке у Београду је запаљена по личном наређењу човека који је Гаврила Принципа назвао фанатиком. Хитлер је посао поверио генералу ваздухопловства Александру Леру, који се препоручио тиме што је до темеља срушио Варшаву.

Током целе историје, човечанство је осећало неутажену жеђ за читањем. У средњем веку Библија је коштала колико и кућа. Поред Дидроове Енциклопедије, библиотека је најдемократскији пројекат за који знам. У њој не постоји таква ствар као што је „туђе".

Трава је зеленија у туђем дворишту. Човек бежи из кулука својих надања. Књига је прозор за улазак у живот других .

„Човек је машта", рекао је један певач. „Остало је мајмун."

Библиотека је место маште.

Ништа не проширује собу и град као библиотека.

Без библиотеке човек је трска која не мисли.

Вјаса у Махабхарати каже: „Ако пажљиво слушате на крају ћете постати неко други."

Кјеркегор је одбијао и љубав и богатство. „Дајте ми страсни осећај потенцијалности", захтевао је. Библиотека је место потенцијалности.

Андрић је желео да пише о чудесном феномену оздрављења. Вредност књиге се можда мери њеним доприносом оздрављењу. Библиотека је Ескулапов дом.

За Борхеса Рај, за Ека Бог, библиотека је место надолазећег открића.

Хемингвеј је рекао: „Настој да напишеш најистинитију реченицу за коју си способан." Е сад, замислите колико је у тој изгорелој библиотеци било истина, универзалних и оних које се односе на нас.

„Рукописи не горе" израста у credo quia absurdum.

Лекови су изгорели. Прозори су изгорели. Потенцијалност је изгорела. Метаморфозе су изгореле. Машта је умрла и мајмун је тријумфовао.

Нова зграда Народне библиотеке на Врачару отворена је 6. априла 1973, на годишњицу бомбардовања.

Поводом обнове, Андре Малро нам је поклонио рукопис своје књиге о Пикасу. Том приликом је написао: "...У судбини ваше Библиотеке, видим судбину народа коме су култура и слобода једно."

Ортега и Гасет је приметио да волети неку ствар значи свим силама настојати да она постоји чак и кад не постоји. Оно што волимо асоцирамо са вредним и вечним стварима. Пишући о трауми, остављамо отшкринута врата да кроз пукотину продре светлост. Желимо трагедију да претворимо у победу.

С једне стране то је наивно, јер је есенција многих живота нестала у пламену. Са друге стране, Паскал је рекао да ако су шансе да Бог и смисао постоје један напрема десет, он би се и даље кладио у тај један посто, јер је у томе сва наша нада.