Тужна судбина Сељанчице, песника који је написао "Играле се делије": Делија са Ружом у срцу

„Ружо моја, умрећу ти за тачно две недеље“, рекао је 3. априла 1921. године тешко оболели српски учитељ и песник Милорад М. Петровић својој оданој супрузи, која му је била и медицинска и духовна сестра, навикла на његове буновне и бунтовне узлете, а и на понорна стрмоглављивања. Сутрадан је, из душе већ као катран тамне, изнедрио следећи катрен: 

Умрећу када рађају се руже,
последњи дах њин ћу попит' први
и однећу га у гробницу мрачну
да се с њим сладе акрепи и црви.

У Градском парку у Младеновцу 12. јула 2013. године свечано је откривена спомен-биста песника рођеног у Великој Иванчи 26. јула 1875, песника који је заиста, баш како је предвидео нареченог ранопролећног јутра, са овог света отишао 17. априла 1921. године.

Као и многи уметници, остао је упамћен по можда и гдегде тривијалнијим бисерима из своје заоставштине, јер било је у опусу Милорада М. Петровића, познатог по надимку Сељанчица, и бољих и лепших комада од гласовитих „Играле се делије насред земље Србије“ и „Јесен стиже, дуњо моја“. А мало ли је и то.

Грумен родне груде

У Великој Иванчи Петровић је завршио основну школу, као гимназијалац упознао је потмулу светлост тад још невелеградски профилисаног Београда, да би потом, преселивши се привремено на југ као самотна ласта, уписао Учитељску школу у рударском градићу Алексинцу.

Другари, а и они који га нису баш много мирисали, знали су га по шумадијској народној ношњи коју је радо облачио; они из ближег круга знали су да испод кошуље носи јединствену амајлију, платнену врећицу с груменом подкосмајске земље из родне Иванче.

Књижевно путешествије Милорада Петровића почиње последњих година 19. века, у време кад је на животном заласку био још млади великан наше прозе Светолик Ранковић. Петровић тих година сарађује са часописима „Звезда“, „Нова искра“, „Бранково коло“, „Босанска вила“, „Зора“, „Будућност“...

Пажњу је привукао песмама посвећеним Ружи Кнежевић, кћерки Косте Кнежевића, радикалског народног посланика, стрељаног, иначе, због ангажмана у Тимочкој буни. Поезија је уродила плодом: Ружа је на Милорадове стихове процветала, убрзо су се узели, па су онда заједно, као учитељи, радили по школама, сељакајући се од села до села.

Лане моје

Осим писања поезије, Петровић је већ у том периоду почео да преводи песме и прозу за децу са разних језика. Списак делује импресивно, и указује нам на раскошан галско-словенско-туркијски спектар Петровићевог језикотворног светоназора: преводио је са француског, руског, пољског, чешког, словачког, словеначког и бугарског језика.

Већ донекле познат по својим лирским уздасима („лане моје“, „девојче, враже“), Петровић је свој прави књижевни деби имао 1902. године, кад је у Београду објавио прву збирку песама, под пророчанско-самоодређујућим насловом „Сељанчице“.

Тридесет четири песме сабрао је у књижици која је наишла на веома различите реакције; једни су га хвалили због лепог ритма, због питорескног исказа, због тога што је усред једне од безбројних српских транзиција између овога и онога успео стихом да искаже једноставност и топлину, док су га други кудили што, уместо на праву поезију, хартију троши на домаћинске, везене слогане типа „пуна кућа воћа, слада, / ал' најслађа жена млада“.

Већ наредне, 1903. године, експанзивни Петровић, окићен надимком Сељанчица, објављује друго, проширено издање истоимене збирке, у којој сад има свих седамдесет песама. Убрзо се нашао на класичној српској стваралачкој ветрометини: такозвани модернисти пребацивали су му да је старомодан и конзервативан, док су га такозвани конзервативци одбацивали због дрских новотарија и модернизма.

Његове песме извођене су уз музику, по кафанама, славама, свадбама. Одмах су кренули да му спочитавају како то није уметност, јер „уметност припада одабранима, елити“, како је поентирао Милан Ћурчин. Уместо одговора, Сељанчица се дохватио Ћурчинове песме „У бечкој шуми“, адаптирао је на ползу свенародног усхићења, па је и она, као коло, извођена и певана по Србији.

Књижица љупка као сељанчица

Песничка тврђава Сељанчица тек ће морати да се навикне на нападе и опсаде. У „Књижевној недељи“ године 1904. на њега се острвио нико други до знаменити Сима Пандуровић, за кога бисмо, не само на основу „Светковине“, могли закључити да је био песник непрегледног обзора и бескрајне саосећајности. Пандуровић је тад о Петровићу писао као о „безосећајној незналици“ и „шарлатану који записује све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима“.

Нешто више благонаклоности према Петровићевом песништву показао је ригорозни Јован Скерлић, али ни он није смогао довољно срца да не потцени домет младог Шумадинца:

„... Из доба Лазе Костића остао је онај идиотски алкохолни патриотизам, где се родољубље мери према јачини алкохола и за најдостојнијег потомка Марка и Душана сматра се онај који се последњи откотрља под сто. Тако г. Петровић пада у одушевљење певајући да ће све донде трајати, и славе и Србина, докле год буде имало вина. Зато нам тако лепо и иде! Књижица г. Петровића је свежа, ведра, пријатна – права лепушкаста сељанчица. Али она је монотона као обзорје и живот сеоски, једнострана мотивима, претерано оптимистична по ономе што писац види на селу и што држи за достојно да се у стихове стави. Та оскудица надахнућа, та скученост хоризонта главна је мана целе наше младе поезије, целе, без и једнога изузетка. 'Сељанчице‘ се дају читати, то је књижица од вредности, али колико је све то далеко од праве поезије!“

Овако је писао Скерлић, кога потоња историја српске књижевности нужно лоцира као неретко кратковидог, а и немилосрдног у својој ускогрудости. Учитељ Сељанчица, кога је велики маг Јоца дискретно, учитељски понизио због алкохолних заноса, није могао бити само неодговоран и лакомислен кад је учествовао у оба балканска рата, борио се код Куманова и Једрена, а потом и у Првом светском рату, кад је на мегдан завојевачима излазио на Сувобору и Колубари.

А ни кад се у јесен 1915, у време великог повлачења преко Црне Горе и Албаније, разболео од тифуса, па остао код Ружине родбине у Алексинцу, одакле су га бугарске окупационе власти протерале као „скитницу“, те је побегао у Београд.

Али, то је већ била завршна етапа Петровићевог овоземаљског пута, последња деоница, на којој је слободу дочекао као јектичави ветеран који је, из дана у дан, наочиглед ближњих, венуо од туберкулозе.

У то време настала је и његова најпознатија песма, „Играле се делије насред земље Србије“, коју је написао тумарајући по Калемегдану. Пре тога му је композитор Божидар Јоксимовић поверио да му недостаје упечатљива завршница за свиту „Младост“.

Пријатељима ће Сељанчица накнадно објаснити да је надахнуће за стихове „Играле се делије насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола“ пронашао у сећању на своје саборце из данâ кад су држали Једрене под опсадом.

Српским војницима тад је било жао што у свом победничком походу не могу да стигну све до Стамбола, „царског града охола“. Касније ће ова песма – уз „Јесен стиже, дуњо моја“ зацело најпознатија из Петровићевог опуса – бити уврштена у Антологију српских свечаних песама.

Није то нашем поети било први пут да сарађује с композиторима. Много раније, 22. септембра 1907. године, у Народном позоришту у Београду одржана је премијера његове „Чучук Стане“, позоришног комада с певањем. Музику је за престоничку премијеру компоновао Стеван Христић, а касније, кад је представа извођена у Новом Саду, нову музичку визију Петровићевог текста дао је ништа мање славни Исидор Бајић.

Док је твога благог ока

Интересантна чињеница из животно-стваралачке одисеје Милорада М. Петровића свакако је то да је он пуну књижевну афирмацију стекао пре него што ће се доселити у главни град.

Са женом и децом у Београд је дошао 1910. године. Као учитељ и управник школе радио је у Жаркову и на Чукарици. Место га углавном није држало, а немире је покушавао да заузда седећи по београдским кафанама. Ту је и упознао многу своју сабраћу по перу, а радо се дружио и с глумцима. Често је седео с Бором Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом, Чича-Илијом Станојевићем...

Кафанско предање каже да је једном пуна три дана и ноћи заглавио био у „Три шешира“, а друштво су му правили Станковић звани „Коштана“ и песник Влада Станимировић. Забринута за вољену скитару, Ружа је, после дуже потраге, дошла до чувене скадарлијске кафане, да би јој Милорад објаснио како нипошто није у могућности одмах да крене кући, јер, наводно, газда неће да га пусти док не плати све што је попио и појео.

И тако се Ружа кући вратила сама, али не пре него што јој је муж посветио песму „Све док је твога благог ока“, коју је написао на лицу места.

Да, чак и скерлићевска кока умела је да набоде покоје зрно: Сељанчица јесте волео пиће, и нису му били страни алкохолни летови и суноврати. Мамурлуке је превазилазио радећи: објавио је збирку родољубивих песама „Васкрсење“, као и забавник за школску омладину „Ризница“, а осим песама писао је и приповетке, уџбенике, књиге за децу, либрета за опере.

Требало је издржавати бројно потомство; Ружа и Милорад имали су четворо деце, два сина и две кћерке. Често се кубурило с парама, али Милорада песничка звезда није напуштала ни у тренуцима очаја.

Десило се једном да је, упавши у булу, кренуо до Геце Кона, великог београдског издавача, да га замоли за аванс. Кон је само слегнуо раменима и дискретно показао Петровићу врата. Овај изашао па кренуо у туробну шетњу Кнез-Михаиловом, и ту га угледа знаменити престонички оптичар Шајнесон.

Понуди он Сељанчици да му овај напише рекламу за оптичарску радњу, а да реклама буде пригодна и за објављивање у новинама. У маниру расног стихотворца, Петровић одмах испали стих: „Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон!“ И за то га оптичар награди великодушно: за сваку реч Сељанчица је добио по један дукат.

Песник кога је један од надобудних псеудокритичара, гледавши да сачува анонимност, назвао „баснословно неталентованим човеком који је с полићем у руци и прљавим гаћама ушао у литературу“ („Правда“, 1907), из живота је изашао, такорећи, и без ракије и без гаћа.

Последње године живота провео је смуцајући се од Крушевца до Београда, а неко време живео је одвојен од Руже и деце. Па ипак, и тих, последњих година Ружа му је била једино упориште.

Генерација која се спремала да у поратној пустоши пронађе Итаку, Тоскану и Суматру није имала ни снаге ни времена да памти предратне драгуље српске књижевности.

Петровић је тонуо у заборав, а умро је у бодлеровском узрасту, у 46. години, у немаштини. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, о државном трошку, без надгробног споменика. Данас има поменуту бисту у Младеновцу, рад професора Факултета ликовних уметности у Београду Зорана Кузмановића, а ми, осим наречених, имамо и друге песме чији су стихови лепо претакани у музику и певани по биртијама: „Мој дилбере, рођо моја“, „По градини месечина“, „Не лудуј, Лело“, „Зарудела шљива ранка“...