Србија, Црна Гора и лирске идентитетске праксе: Од генитива до генитива

Књиге имају своју судбину. И књиге нам долазе под руку по ћуди случаја или неких закучастих законитости. Тако је мени, ево, пре неки дан, у руке дошла књига релативно неугледна, али за своје године изузетно очувана и „држећа“. Корице су тврде, сивкасте, на њима црвеним ћириличним словима исписан наслов „Лирика Црне Горе 1918-1962“.

Занимљиви су ови временски граничници. Добро, за 1918. ћемо лако; то је година оснивања (прве) Југославије. Но зашто се антологизовани период завршава 1962? И ту је одговор на први поглед лак. Те године је, наиме, антологија објављена. Објавило ју је Издавачко-штампарско предузеће „Обод“ са Цетиња, а уредила су је чак петорица уредника: Чедо Вуковић, Ратко Ђуровић, Јанко Ђоновић, Александар Ивановић те Сретен Перовић.

У саму антологију уврштена су двадесет деветорица песника, и то овим редоследом: Мирко Бањевић, Матија Бећковић, Јеврем Брковић, Радоња Вешовић, Драгутин Вујановић, Војислав Вулановић, Гојко Дапчевић, Јанко Ђоновић, Марко Ђоновић, Трифун Ђукић, Петар Ђурановић, Жарко Ђуровић, Ратко Ђуровић, Александар Ивановић, Гојко Јањушевић, Душан Костић, Мило Краљ, Вукајло Кукаљ, Михаило Лалић, Радосав Љумовић, Љубислав Милићевић, Сретен Перовић, Павле Поповић, Ђуза Радовић, Ристо Ратковић, Ненад Томић, Иван Цековић, Рајко Чукић, Блажо Шћепановић.

Биографије младих

Занимљив списак, нарочито после дистанце од скоро пуних шест деценија. По старом социјалистичком обичају, сви антологичари – уз пословични изузетак Чеда Вуковића – уврстили су у антологију и властите песме, мада су, наравно, на сами крај поговора ударили дисклејмер: „Сваки члан Редакције који је заступљен пјесмама у овој књизи био је изузет приликом избора његових текстова“. (Не каже се, међутим, да ли су били изузети кад су своја имена додавали на списак песника које у антологију ваља уврстити.)

Није то, међутим, претерано важно, а ни необичну у контексту онодобних пракси. Из самог списка је јасно да су састављачи имали с једне стране доста широк критеријум, а с неких других страна, из данашње перспективе, готово невероватно узак.

Тако рецимо у антологији нема ни једне једине жене, нити једне песникиње! Такође, за земљу чувеног „мултиетничког склада“, необично је да у антологији нема никог из Црне Горе, ко би писао на српскохрватском језику, а да пореклом не спада у „православни културни круг“.

Ако би неки политички коректан коментатор књизи, дакле, могао да замери сексизам, не би се, међутим, могло рећи да су уредници гајили скепсу према младим ауторима. У књигу је, рецимо, уврштен Матија Бећковић који у том тренутку нема ни пуне двадесет и три године! У биографији му дословно стоји: „Сада студира упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду“.

Биографија шест година старијег Јеврема Брковића није мање занимљива: „Рођен је у Сеоцима (Пипери, Титоград) 1933. године. Завршио је једногодишњу новинарску школу у Сарајеву. Сада ради као новинар Радио-Титограда и уредник 'Титовог пионира'.“

То да се главни црногорски град 1962. звао Титоград знао сам и раније, али да се тако звао и 1933. било ми је непознато.

Одређене специфичности

Занимљиво би било цитирати и неке друге биографије, али то би нас одвело предалеко. Оно због чега заправо и пишем овај текст тиче се већ поменутог поговора, кратког (мање од две и по странице) који потписује цела петочлана редакција. Ево како тај текст почиње: „Потреба да се објави један строжи избор из савремене поезије Црне Горе указује се углавном већ неколико година, нарочито од оног тренутка када је југословенски читалац почео да упознаје антологијске изборе поетских остварења појединих наших националних књижевности или књижевности неких наших република и покрајина“.

Каква питијско-бирократска генијалност прве реченице. Пошто су већ објављени антологијски избори „поетских остварења појединих наших националних књижевности или књижевности неких наших република и покрајина“, ред је да ту ни Црна Гора не буде изузетак. За претпоставити је да су словеначка и македонска књижевност представљене као националне, ако ништа због засебног језика. Исто вероватно важи и за хрватску и српску, ако ништа због дуже традиције. Кад је о Босни и Херцеговини те о Војводини и Космету реч, ту се евентуално могло радити о генитивним и вишенационалним антологијама.

Пред црногорским уредницима је чудноват задатак. Црногорци су у социјалистичкој Југославији већ двадесетак година признати као равноправна нација, што би требало да значи да имају и своју – црногорску – књижевност. Међутим, Новосадски договор је још релативно свеж, има још пет година до Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и реактивног Предлога за размишљање, па еуфемистички генитив „Лирика Црне Горе“ још увек звучи боље од „Црногорска лирика“.

Идемо даље: „Група писаца која се сада прихватила овог задатка ни у једном тренутку није сматрала да поезија Црне Горе може да се издвоји из токова српскохрватске поезије (не само због заједничког језика већ и због веома сродних естетско-мисаоних инклинација), иако логиком и индивидуалношћу свога поднебља носи одређене специфичности“.

Поново округло па на ћоше; није то засебна књижевост, али због логике и индивидуалности поднебља носи одређене специфичности?! На исти начин и у оквиру Црне Горе, Бока Которска или Стара Херцеговина носе одређене специфичности.

Па каже: „Али истовремено Редакција овог избора није могла да се сагласи са ставом бројних српско-хрватских савремених антологичара који су, често неправедно, заобилазили поетско стваралаштво у савременој литератури Црне Горе“.

Ово је поштено. Свакако је теже „добацити“ до места у антологији у корпусу језика којима говори петнаестак милиона људи, него у оној која се фокусира на стваралаштво везано за територију на којој живи тридесет пута мање становника.

Следи део поговора у којем се разглаба о критеријумима и коментарише избор да би се пред сам крај указала још једна реченица која нипошто није лишена политичке тежине: „На крају треба напоменути: пјесме су у овој књизи штампане у два изговора, ијекавски и екавски, онако како аутори и пишу, без обзира на то где живе (ово је учињено и због убјеђење писаца да им екавски односно ијекавски изговор пружа веће артистичке могућности)“.

Излазак из генитива

Има Борхес онај есеј у којем излазак другог глумца на сцену у античким монодрамским ритуалима сматра најважнијим догађајем у целокупној историји позоришне уметности. На неки начин сви савремени идентитетски ломови у Црној Гори ембрионално су присутни у овој старој књижици.

Она је штампана ћирилицом, поетски мотиви у њој су доследно „српски“ (у ширем смислу), али оно из чега ће се развити покушај црногорске књижевности која има језик различит од српске и писмо које има слова каквих у српској азбуци нема такође извире из „идентитетског инжињеринга“ због којег се она заправо и појављује баш 1962. Уосталом, и Ендру Вахтел управо у 1962. годину смешта почетак суноврата „наднационалног југословенства у књижевности“.

Један хрватски националистички правник је крајем деведесетих година прошлог столећа устврдио да финално усправљање и еманципација хрватског народа завршава коначним „изласком из генитива“. Хрватска је, наиме, у СФРЈ била држава „хрватског и српског народа“, па је, рецимо, постојала Народна Банка Хрватске која је 1997. званично постала Хрватска народна банка.

Слично је било и са бројним другим институцијама.

Уосталом, Сретен Перовић, један од уредника „Лирике Црне Горе 1918-1962“ је само девет година касније приредио књигу „Најмлађа црногорска лирика“, а још пет година после и „Антологију црногорске књижевности“. И ту је, дакле, још давно почео „излазак из генитива“. 

Радикалне црногорске националисте данас ћете најлакше препознати по једном језичком тику. Они никад не кажу „Српска православна црква“, него кажу „Црква Србије“. И нипошто не мисле да неки писци користе екавски изговор због већих артистичких могућности. Изашли су из генитива с намером да друге гурну у генитив.