Имала је лице свачије прве љубави: Како је ФБИ уништио живот Џин Сиберг štampaj

„Која је ваша највећа амбиција у животу“, пита Патриција Франкини писца Парвулескуа на конференцији за штампу на аеродрому Орли. Овај одговара: „Да постанем бесмртан... па онда да умрем“. То је сцена из Годаровог филма До последњег даха. Џин Сиберг глуми Патрицију, а Жан-Пјер Мелвил надобудног писца. 

Ова реплика као да је дефинисала трагичан живот глумице Џин Сиберг. Била је славна, постала бесмртна, прогласили су је за филмску икону. А онда је у 40. години – измучена аферама, погрешним љубавима, лажним оптужбама, перфидним дифамацијама, психички сломљена и друштвено компромитована – извршила самоубиство.

Њен турбулентни живот је као Алеф из Борхесове приповетке. Друга половина 20. века огледа се у њему. Свега ту има. Можемо да видимо како дете-вундеркинд постаје славно са статусом иконе новог доба, можемо да пратимо успон и пад у каријери. Приказују нам се новоосвојене сексуалне слободе које на крају воде до промискуозности.

Ту су и славни мужеви и љубавници, политички и друштвени ангажман, гламур и егзистенцијални мрак, тајне државне службе са специјалним програмима за компромитацију личности, антидепресиви, транкилизери, лубрикатори и контрацептивне пилуле, расизам и недостатак социјалне правде. Црни пантери и други протагонисти урбане гериле промичу кроз причу о Џин Сиберг.

Два романа

Недавно, неколико недеља пре неодржаног Сајма књига, Службени гласник је објавио роман Пас белац Ромена Гарија. Како пише на корицама, та књига је „на граници романа, аутобиографије и басне“. Гари је био у браку са Џин Сиберг. Она је један од важних ликова у овом делу.

То је већ други роман доступан на српском језику чији је протагониста Џин Сиберг. Пре петнаест година, 2006, вршачки КОВ је објавио роман Карлоса Фуентеса Дијана или усамљена богиња лова, који за тему има двомесечну љубавну аферу између мексичког писца и Џин Сиберг. Фуентес је променио име своје љубавнице. Не зове се Џин Сиберг него Дијана Сорен. Све остало – биографски подаци, физички изглед, чињенице из филмске каријере – остало је нетакнуто.

Сесил и Патриција

У свет филма Џин Сиберг је увео Ото Преминџер. Провинцијалку из Ајове, ћерку апотекара из града Маршалтаун, васпитане у духу строгог лутеранског протестантизма изабрао је између 18.000 девојака које су конкурисале за улогу Јованке Орлеанке. Филм је славно пропао.

Преминџер је, међутим, сачувао веру у тинејџерку из америчке забити. Џин Сиберг је добила главну улогу и у његовом следећем филму Добар дан туго по роману Франсоаз Саган. Ту је играла Сесил, збуњену ћерку оца-плејбоја. Непромишљеним сплеткама Сесил отера у смрт несуђену будућу супругу свога оца.

Постоји упадљива сличност између Сесил и Патриције Франкини коју је Џин Сиберг глумила у свом следећем филму До последњег даха Жан-Лика Годара. Иста, или бар слична, врста хировитости, непромишљености и незрелости је красила и тај лик. Годар је рекао да је, што се тиче сличности између Сесил и Патриције, могао на почетак свог филма да стави реченицу: „Три године касније...“

Нимфета из Ајове

Ликови Сесил и Патриције су дефинисали каријеру Џин Сиберг. Енциклопедисти из Југославенског лексикографског завода су је одредили као нимфету. То је занимљива персона у тзв. „стар-систему“.

Нимфета је у Филмској енциклопедији описана као „лик врло младе девојке, често духовно а понекад и физички незреле (напр. често дечачких фигура код најмлађих представница типа), чије понашање најчешће предодређују емоције (испољавају се као хир, каприциозност, неочекиване одлуке, изјаве и поступци), често и сексуални пориви – у мери потпуног предавања тренутном чувству, пркосећи или без свести о друштвеним нормама и стегама (нарочито приметно на подручју љубави и сексуалности).

Остале типичне одлике нимфете такође су у складу с адолесцентним својствима лика (звезде тог типа најмлађе су у историји стар-система): недостатак животног искуства (које понекад и симулира), због чега се често заљубљује у знатно старијег мушкарца; помањкање свести о целовитом друштвеном контексту људских односа, простодушност и наивност; лакомисленост и површност; понекад инфантилна бескрупулозност“.

Нова љубавна семантика

Џин Сиберг је била осредња глумица. Играла је само у једном добром филму: Годаровом До последњег даха. Али и то јој је било довољно да постане филмска икона.

Глумачки таленат није био њено јако оружје, али физички изглед јесте. „Била је ситна, плава, косе ошишане као у младића, бела, бледа, плавих или можда сивих, веома ведрих очији, стално се поигравајући осмехом, са рупицама на образима“, описује је Фуентес. Њена дечачка фигура заоденута мушком гардеробом – панталоне и мајица – била је узнемирујуће провокативна за просечног посетиоца биоскопских представа.

По вишезначној сексуалној провокативности лик Патриције је сличан лику лепог пољског младића Тађа кога у новели Томаса Мана Смрт у Венецији сусреће несрећни Густав фон Ашенбах. Лепота и специфична телесна грађа делују као цунами који руши нестабилни психосексуални идентитет, ослобађа потиснуте импулсе и буди тајне жеље.

Двосмисленост филмске појаве Џин Сиберг у Годаровом филму на неки начин кореспондира са првом реченицом у књизи Антоана де Бека Нови талас – портрет једне младости која гласи: „Нови талас (Nouvelle Vague) није био толико нов колико је био нејасан“. Наиме, реч „vague“, као именица значи талас, а као придев значи неодређен, произвољан, магловит, нејасан, објашњава преводитељка ове књиге Ирена Билић.

Стварност у кривом огледалу

Као да су сочива филмских камера којима су снимани новоталасни филмови имала померене жиже. Ти филмови су одражавали стварност у кривом огледалу. У том контексту алузивна појава Џин Сиберг имала је важно место.

Њена шетња по Јелисејским пољима у мушком костиму колпортерке Њујорк хералд трибјуна је филмска сцена по којој се филм као уметничка форма препознаје. Та сцена је у рангу оне кад се Џон Вејн на крају филма Трагачи Џона Форда окрене и оде да „лута са ветровима“, или кад Бели Бора у белом оделу гаца по панонском блату у филму Саше Петровића Скупљачи перја.

Џин Сиберг је персонификација оног што је што је социолог Евелин Сирло назвао „Madmoiselle Nouvelle Vague“. „Госпођица Нови Талас“ за њега је „жена у потрази за собом у свим видовима љубави, готово као мушкарац, са мешавином досаде и тескобне преданости. Та жена је често у посети, на путу, странкиња, то јест без породице, радознала, незасита, слободна и увек спремна да оде. Странкиња је, задржава свој акценат и свој речник. Ту се сугерише читава једна нова љубавна семантика“.

Митови о невиности, о моногамији, о материнству и браку одбачени су као „вулгарне гипсане статуе“. У дугој сквенци у Патрициној соби, која заузима скоро трећину филма До последњег даха, она и Мишел Поакар, кога глуми Жан-Пол Белмондо, трагају за новом љубављу.

За њих је љубав игра. Играју је док жонглирају сопственим идентитетима као „импровизованим маскама“. Њих двоје су антихероји, „деца егзистенцијалне мисли, послератног благостања, битничког кулирања и поп културе. Заглављени су између традиционалних вредости које одбацују и неког будућег начина љубави који још није материјализован“.  

На крају своје целулоидне, филмске авантуре Патриција и Мишел не проналазе нову љубав нити спознају модерност света ка којој теже. Издаја и смрт их тамо сачекују. А то је у складу са Мелвиловом тезом да су то две једине константе у људским животима.

Шик Гевара

У биографији Џин Сиберг постоји паралени ток, поред овог филмског. Он се односи на њен политички и социјални ангажман. И на тома плану „нимфета из Ајове“ није имала успеха.

„Џин Сиберг од своје четрнаесте године припада свим организацијама за борбу за једнакост“, пише Ромен Гари у роману Пас белац. „Њено име појављивало се у свим прогласима против расизма, за грађанска права, против ОАС и фашистичких генерала у Алжиру, за заштиту животиња...“, додаје Карлос Фуентес „Чак је имала и јакну са ликом највеће иконе шездесетих, Че Геваре, претвореног након своје бруталне смрти 1967. у Шик Гевару...“

Корене оваквог следа ствари Гари види у „двоструком осећају кривице“ који је мучио његову супругу. С једне стране као филмске звезде „једног од најпрезренијих бића, јер му се највише и завиди“, а са друге стране као лутеранке, „те апотеозе првобитног греха“.

Било како било, холивудска вила Џин Сиберг била је стециште, „главни штаб либералних белоамеричких добрих намера“. Као искусни човек, ратни пилот, дипломата, светски путник, полиглота и награђивани писац, Гари је посматрао свет који се ту окупљао, 24 сата дневно. Препознавао је у тој скупини велики број „вечних превараната и авантуриста“ који су ту били само због личне користи или шпијунаже.

У бројним есејистчким пасажима који чине добар део Гаријевог романа – смештеног на fiction/faction граници – он прилично убедљиво разобличава многе заблуде тог света везане за „амерички сан“ и укорењену предрасуду о сопственој невиности и наивности.

„Црначки проблем“, односно проблем расизма у САД – против кога се његова супруга здушно борила – на дневни ред ставља, како каже Гари, „питање које је практично нерешиво: питање Глупости“, да би мало касније закључио: „Никада у историји памет није успела да реши људске проблеме када је њихова суштинска природа била Глупост“.

Едгар Џ. Хувер против Џин Сиберг

Због свог политичког и социјалног ангажмана Џин Сиберг је постала жртва програма COINTELPRO (Counter-Intelligence Program), који је у периоду између 1956. и 1971. године спроводио ФБИ. Овај програм представљао је скуп нелегалних и тајних активности и поступака чији је циљ био компромитација јавних личности које су се противиле америчкој политици. Џин је ту била поред Мартина Лутера Кинга, Малкома X, лидера покрета Црних пантера, чланова Комунистичке партије САД и других.

За третман Џин Сиберг у оквиру програма COINTELPRO лично се занимао Едгар Џ. Хувер, вишедеценијски директор ФБИ.

Чини се да су „врлети двополности и хетеросексуалности“ које је она еманирала са филмског екрана били исувише провокативни за Хувера чије су сексуалне склоности биле познате. Лични ангажман свемогућег и недодирљивог директора условио је жесток и безобзиран поступак.

Нису се бирала средства. Измишљане су афере, новчане донације, сексуални скандали, нежељене трудноће. У цео поступак укључени су и медији, и то веома угледни, као што је, између осталих, био Њузвик.

Клеветање као посао

Нежна глумица, плава попут фјорда, фрагилне психичке структуре и задивљујуће женствености није издржала притисак. Кроз алкохолизам, таблетоманију, промискуозност и свеопшту дезоријентисаност стигла је до „вероватног самоубиства“ у августу 1979. године.

На крају Фуентесовог романа пише:

„Пронашли су је како трули у Реноу у једној уличици Париза. Била је тамо две недеље... Телевизијска вест гласила је да је поред ње била само празна флаша минералне воде и порука о самоубиству. Полиција Париза морала је да зове санитарну екипу да дезинфикује уличицу у којој су нашли њено тело затворено у друштву смрти, након две недеље. Оно што је остало од ње било је прекривено опекотинама од цигарета. Ипак сам се запитао да ли се, коначно, у смрти, добро осећала у својој кожи“. 

ФБИ се постхумно извинио Џин Сиберг. Признали су да су је оклеветали у оквиру програма COINTELPRO. Директор ФБИ, који је био на функцији 1980. године, изјавио је да су заувек прошли дани кад се агенција користила „непотпуним информацијама“ за елиминисање бораца за „непопуларне циљеве“. Клевета, рекао је, више није наш посао.

Fin

У једној сцени филма До последњег даха Џин Сиберг као Патриција, Американка у Паризу која још увек не влада најбоље француским језиком, пита Мишела Поакара: „Шта је то одвратно?“ Не сећам се шта јој Белмондо одговара. Да је могао да промени временску перспективу, значење те речи би могло да се објасни чињеницама из њеног будућег живота.

Џоди Фостер је хтела да сними филм о Џин Сиберг. Одустала је када је проучила грађу. Све је било сувише одвратно и прљаво за један холивудски филм. Било је превише љубавника, таблета, флаша, десничарских сплетки и покушаја самоубиства. Штета. Мени се чини да би филм о Џин Сиберг био прави наставак Бертолучијевог Двадесетог века. 

***