Како су токсични љубитељи упуцали Каубоја Бибопа štampaj

Аниме, јапанска школа цртаног филма која се током XX века паралелно развијала са тзв. „анимацијом западног типа", није непозната српској публици: генерације које су одрастале 80-их и 90-их година прошлог века са љубављу су пратиле популарне серијале као што су Волтрон (1984-1985), Сабља и звездани шерифи (1987-1988) и Плава принцеза (1986-1987), за многе је један од омиљених сегмената образовног програма на ТВ Београд био серијал Открића без граница (1983-1985), док се ремек-дела Хијаоа Мијазакија попут Принцезе Мононоке (1997) и Зачараног града (2001), и у Србији као и у свету, често наводе као највећа достигнућа ове уметности уопште.

РТС је пре неколико година чак емитовао и класичну серију Астро дечак (1963-1966) Осамуа Тезуке, која је револуционаризовала технику производње анимеа и у великој мери поставила естетске стандарде ове школе. Ипак, вероватно највеће сведочанство о блискости анимеа и српске културе јесте до сада једини српски дугометражни анимирани филм - Technotise: Едит и ја (2009) Алексе Гајића - који по садржају и естетици највише одговара управо овој школи и који се и у међународним круговима најчешће препознаје као „српски аниме".

Аниме је деценијама ниподаштаван због своје јефтине технике израде коју су карактерисали минимални покрети и мали број слика по секунди (FPS) - 8 уместо у анимацији уобичајених 12 - али се овај уметнички правац изборио за своје место под сунцем управо захваљујући својој специфичној еклектичној естетици, шароликим темама које варирају од традиционалне митологије преко научне фантастике па све до социјалне драме, и непрекидним поигравањем различитим жанровским клишеима, који су значајно одударали од аналогних остварења на западу, а пре свега у САД.

А када су холивудски студији анимације - укључујући глобалне гиганте као што су „Дизни", „Ворнер брос" и „Дримворкс" - успоставили доминацију рачунарски генерисане анимације у овој уметности, аниме је у великој мери остао главним заступником и бранитељем „традиционалне" дводимензионалне анимације у свету. И баш као што се јапанска манга изборила за равноправан положај и сопствену публику у конкуренцији са америчким и европским стрипом, тако је и аниме у наше време постао један од темељних и незаобилазних елемената глобалне популарне културе који се одавно више не везује искључиво за јапанске и азијске студије.

Каубој Бибоп

А када уђете у разговор с неким ко пасионирано воли и прати аниме, велике су шансе да ће та особа као дело које их је увело у ову уметност навести култни серијал Шиничира Ватанабеа „Каубој Бибоп" (Cowboy Bebop, 1997-1998). Ова кратка серија од свега 26 двадесетоминутних епизода сматра се за револуционарно дело које је потпуно померило границе ове уметности на глобалном нивоу и постало синоним за изражајне моћи анимеа као уметничког правца.

Баш као оно на шта њен необични назив имплицира - он се може превести као „Каубојски бибоп" или „Бибоп за каубоје", с тим што „каубој" овде истовремено означава вестерн атмосферу серије и жаргонски назив за ловце на уцене будућности, док „бибоп" истовремено реферира на музички правац, име свемирског брода који јунаци возе, али и на њихову неприкривену љубав према џезу - ова серија представља прави ватромет филмске еклектике: она је истовремено научно-фантастична свемирска опера, ноаровски кримић, свемирски вестерн, социјална и егзистенцијална драма и филозофска медитација о људској природи и смислу живота.

Култни значај и универзалну омиљеност ове серије тешко је пренагласити. Када је, међутим, телевизијска платформа „Нетфликс" одлучила да ову недвосмислену популарност искористи преточивши Каубој Бибоп у играну серију, реакције публике и критике биле су у најбољем случају хладне и резервисане, а у најгорем отворено злонамерне.

Амбициозно замишљена прва сезона серије завршила је са неимпресивном оценом од 6,8 на IMDB и депресивних 46% на агрегатору критика Rotten Tomatoes, па је непуних месец дана након новембарске премијере и објављених 10 епизода „Нетфликс" саопштио да је серија отказана.

Играна серија Каубој Бибоп придружила се тако низу играних адаптација класика анимеа који нису успели да добаце до резултата изворника. Притом је холивудским продуцентима очигледно да аниме представља златни рудник неискоришћених прича и свежих, „неисцеђених" попкултурних брендова, што природно привлачи пажњу у условима велике креативне кризе кроз коју пролази глобална индустрија забаве. Зато је важно разумети зашто је Каубој Бибоп пропао, утолико пре што је у ову серију уложено много љубави и труда и што је резултат, зарправо, одличан ТВ програм чија је једина видљива мана - што стоји у сенци омиљеног анимираног оригинала.

Љубавно писмо оригиналу

На први поглед, екипа је све урадила како треба: уложен је огроман напор и много љубави како би се оригинална серија препознатљиво цитирала на свим нивоима - од тона приповедања, преко атмосфере и карактеризације ликова, па све до лако препознатљиве фотографије и музике. Аутори су приступили задатку врло пажљиво и чак конзервативно: као консултант на пројекту ангажован је редитељ оригиналне серије Шиничиро Ватанабе, док је композиторки Јоко Кано препуштено да свој култни џез саундтрек из оригинала уз минималне измене прилагоди за играну серију. Колико су се аутори трудили да верно пренесу оригинал из једног медија у други најбоље се види на уводној шпици, која је и визуално и музички идентична анимираној.

Резултат је био једна потпуно штреберски одрађена - не обрада, не римејк - већ управо изведба Каубој Бибопа; као када би неко хтео да анимирану серију постави у позоришту (зли језици би рекли „на школској приредби"), где се изворник третира као „класични текст" који треба бити постављен на сцену и измењен само у оној мери у којој је то технички неопходно с обзиром на прелазак са анимиране на играну причу.

И ту се већ видео први проблем, на који и указују многи критичари - фиксираност аутора на „верност оригиналу" занемарила је потребу да серија буде самостално и заокружено дело, и остала је у раскораку између омажа класику анимеа и потребе да се направи програм који ће невезано за ту чињеницу моћи да анимира и привуче публику. На све стране гледаоци су природно постављали питање - ако је оригинални Каубој Бибоп толико сјајан, зашто бисмо уопште трошили време на копију, кад можемо да гледамо праву ствар?

Између жанрова

Међутим, баш као што сви проблеми ове серије проистичу из (неоспорне) чињенице да је цртани филм био бољи, исто тако сви ти проблеми нестају када престанемо да је поредимо са недостижним оригиналом. Резултат ове (неуспешне) трансплантације заправо је и сам прилично револуционаран - у питању је недвосмислено „играни аниме" који функционише као играна серија, иако је његова унутрашња естетика и логика развоја радње очигледно и даље „цртани филм" (на енглеском би се рекло cartoonish). Управо ова „цртанофилмовска" карикатуралност је, заправо, највећа врлина серије: она се не стиди својих урнебесних премиса, уврнутих дијалога и начисто шашавих заплета, не сузбија своју „природу цртаћа", већ јој допушта да се размаше и - разигра.

У инсистирању на томе колико обрада не добацује до оригинала, практично сви критичари су пропустили да примете колико играни Каубој Бибоп подсећа на један други класични хибрид анимације и филма - Земекисов Ко је сместио Зеки Роџеру (1988). У оба случаја имамо покушај да се класично филмско приповедање отвори за специфичну естетику и „законе физике" који владају у цртаном филму, али не само то. Екранизацијом цртаног филма оба дела покушавају да „убризгају свежу крв" у жанровске матрице које једноставно више не функционишу на филму.

У оба случаја је реч о класичном ноаровском кримићу, који у естетском и визуално-приповедачком смислу представља једно од општих места свих азбука филма, али који у савременом филму може да опстане само уз огромну количину интерпретативног посредовања (кроз иронију, сатиру, или пародију). Наспрам модерног филма који грца под теретом властитих (у великој мери искривљених и арбитрарних) „императива реалности", анимирани филм уопште, а аниме поготово, остаје уточиште за јарке жанровске тропе које се на филму једноставно више не могу нигде видети, било да је реч о ноаровским детективима, каубојима-револверашима, пламенитим гусарима и разбојницима, или урнебесним комедијама забуне.

Стрип и филм

Каубој Бибоп оставља сличан утисак какав је у своје време остављао Родригезов Град греха (2005) - уместо да реинтерпретира дело које је у оригиналу визуално стопљено са властитим визуалним приказом (у случају Родригезовог филма то је неоноаровска естетика и петпарачки дијалози истоименог стрипа Френка Милера), он покушава да филм ишчаши из својих физичких ограничења и претвори у нешто што визуално асоцира на сасвим другу уметност.

Аутори Каубој Бибопа не цитирају случајно Родригезове филмове на више места, али заправо највише подсећају на Квентина Тарантина у својој распојасаној фази, у којој је у највећој мери имитирао визуални стил јефтиних серија и филмова Б продукције из седамдесетих година прошлог века. Реч је о филмовима попут Убити Била (2003-2004) или Отпоран на смрт (2007), који не само да су на нивоу приповедања, карактеризације ликова и дијалога наглашено cartoonish, него чак отворено имитирају естетику и фотографију анимеа (Убити Била чак и има кратку аниме секвенцу, у којој се приповеда о пореклу једне од главних јунакиња).

Тарантино и Родригез, баш као и Гај Ричи у својој шашавој шпијунској комедији Шифра U.N.C.L.E. (2015), прибегавају естетици цртаног филма као начину да се старе жанровске матрице поново учине убедљивим у очима све скептичније и све немаштовитије цивилизације (којој „све мора да се црта"). Подражавање аниме стила је добар начин да се публици помогне око „суспензије неверице" и аутори Каубој Бибопа су очигледно на то рачунали.

И заиста - серија је препуна жанровских клишеа које као да су пресликане из јефтиних ТВ серија и филмова од пре пола века (серија и филмова које, узгред буди речено, отворено копира оригинални Каубој Бибоп). Ауторима и глумцима полази за руком да публици дочарају један физички немогући свет, препун недоследности и апсурда који ни не покушавају да се сакрију, а све у оквирима културе која је од ловљења и анализе филмских нелогичности, недоследности и брљотина направила читав један културни феномен.  

Токсични љубитељи

Шта је онда пошло наопако? Шта се догодило да би једна високобуџетна и технички верна екранизација омиљеног класика прошла код критике и публике као да је у питању јефтини (и ненамерни) треш са другоразредних ес-еф канала и била отказана практично пар недеља након премијере?

На први поглед уопште није лако одговорити, јер када се оставе по страни поређења са анимираним оригиналом, сама за себе серија Каубој Бибоп је визуално и музички атрактивнија, забавнија и оригиналнија од убедљиве већине програма које гледамо на телевизији, а који се често успешно развлаче годинама на пет-шест и више сезона. Ако читамо (углавном негативне) критике серије по престижним часописима и порталима који се баве популарном културом, видећемо да њихови аутори улажу огромне интелектуалне напоре да образложе површност, плиткоћу и бесмисленост нечега што је у својој суштини костимирана адаптација једног уврнутог цртаног филма који је сам по себи раскошна колекција клишеа, копија и деривација.

Да је оригинална анимирана серија критикована са тим нивоом озбиљности и високопарне педантерије, резултат би био исти, ако не и гори - јер нема ниједне мане у играној адаптацији која не постоји и у оригиналу, осим чињенице да она није оригинал. У својим детаљним и минуциозним анализама „лоше хемије међу глумцима", „празних дијалога", „јефтине сценографије" и сл. критичари се превише труде, и то их одаје.

А у ствари, са Каубој Бибопом имамо исту ствар која се већ (више пута) догодила са још једним еклектичним и кичастим свемирским вестерном - Звезданим ратовима. Оригинални филмови с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година, који су увек били инфантилни, кичасти и непретенциозни треш (који је, додуше, естетски изванредно успео) почели су да живе потпуно нови живот у срцима љубитеља и бескрајним уметничким копијама, цитатима и омажима, и тако су прерасли у нешто неупоредиво веће и значајније, са чиме се више ништа не може упоредити. „Ништа", укључујући и - нове филмове из истог серијала.

Заљубљеници у оригиналне филмове прво су се обрушили на Лукасову другу трилогију, сниману 1999-2005, зато што није успела да учини да се поново осећају као деца која су разгорачених очију гледала свемирске борбе и светлосне сабље, а затим су закључили да је она ипак била одлична када су почели да бацају дрвље и камење на најновије филмове у „Дизнијевој" продукцији, филмове који су без проблема одушевљавали и инспирисали нове генерације деце.

Тако се кристалисао појам „токсичних љубитеља" (toxic fandom), који у име некритичке заљубљености у носталгична сећања на нешто што су гледали у младости омаловажају и ниподаштавају труд уметника који исту ту магију покушавају да репродукују и реконструишу за потребе нових генерација младе публике. Сејањем омразе и координисаним опадачким кампањама на друштвеним мрежама они стварају негативни шум у јавности који постао озбиљан проблем и за мастодонтске продукције попут „Дизнијевих", а у стању су - као што у овом случају и догодило - да потпуно сахране мање амбициозне (и мање арогантне) пројекте, попут овог „Нетфликсовог".

Једноставно, све примедбе о недостацима серије на страну, најјаркијим љубитељима Каубој Бибопа ништа не би удовољило, јер нема те филмске магије која је у стању да их врати 20 година уназад и да им омогући да вољени садржај гледају „оним очима", као да им је први пут. Проблем је у томе што су лавином својих разочараних коментара они од самог почетка обојили тон критичке рецепције серије и наметнули парадигму „лоше копије" коју су затим прихватиле друштвене мреже, а за њима и критика која се тој јавности обраћа.

„Токсични љубитељи" су натерали љубитеље анимеа да серији приступе преозбиљно и да оставе по страни уобичајену суспензију неверице која је неопходна за ову врсту садржаја. На тај начин, публика којој се серија примарно обраћа испречила се између ње и публике која ту врсту естетике једноставно не разуме и којој је био неопходан подстицај са стране да би уопште уложила напор да се снађе у њеној шароликој и разобрученој естетици. Наравно, у питању су сасвим уобичајене појаве на и иначе презасићеном тржишту телевизијске продукције и чињеница да су продуценти тако брзо и тако лако одустали од овог пројекта представља највеће сведочанство о томе да га „нису били достојни".

Нема среће за свемирске каубоје

Када се подвуче црта, Каубој Бибоп је серија која има само једну, одсудну ману - то што је екранизација Каубој Бибопа. А то је мана коју су и продуценти и публика морали унапред боље да антиципирају, јер аниме представља уметничку форму која се снажно ослања на хиперболу и он ће увек бити јаркији и емотивно снажнији од било какве филмске адаптације.

Судбина других екранизација аниме класика о томе убедљиво сведочи - филмске и ТВ адаптације вољених аниме класика као што су Шјамаланов Последњи владар ветрова (2010), „Нетфликсова" Бележница смрти (2017), или јапанска адаптација Металног алхемичара (2017) неславно су прошли и код публике и код критике, а чак и успешна високобуџетна остварења као што су Покемон: детектив Пикачу (2019), Дух у оклопу (2017), или Родригезова и Камеронова Алита - борбени анђео (2019) нису ни близу успели да добаце до онаквог култног статуса и попкултурне релевантности какве уживају њихови аниме оригинали. 

У питању је проблем са којим су се рутински сусретале анимиране екранизације класичних стрипова, попут Астерикса, Таличног Тома, или Гарфилда - оригинал је по правилу био експресивнији и кондензованији од адаптације. Штавише, најуспешнији примери анимације стрипа по правилу се могу наћи управо у жанру анимеа, чија су најславнија дела често прво настајала као јапански манга стрипови и који у свом уметничком изразу деле идентичну стриповску статичност и експресију. Али визуални изрази стрипа и анимираног филма, баш као манге и анимеа, кудикамо се лакше преводе један у други, него што и један и други могу бити без губитака пренесени у играни медиј. Уосталом, Холивуду су биле потребне деценије покушаја и промашаја да би „испекли занат" производње стрип-филмова који у наше време харају биоскопским благајнама.

Како ствари стоје, нема индиција да је добитна формула за филмску апропријацију анимеа пронађена, што је велика штета, јер се у већој мери тиче проблема проналажења публике, него што има било какве креативне проблеме са приповедањем, сценаријем, костимима, сценографијом, па чак и фотографијом.

Играни Каубој Бибоп је, како ствари стоје, пошао стопама свог славног претходника - серије Свитац (Firefly, 2002-2003), још једног свемирског вестерна који је - сада већ холивудска редитељска суперзвезда - Џос Видон према сопственом признању снимио под снажним утицајем управо Ватанабеовог Каубој Бибопа. Свитац данас представља једно од глобално најомиљенијих дела телевизијске фантастике, али у своје време је такође превремено отказан након само једне сезоне зато што је наишао на хладан пријем код публике и критике.

Да још увек нема среће за свемирске каубоје сведочи и једнако хладан пријем филма Соло - Прича о Звезданим ратовима (2018), који је својевремено (додуше неосновано) проглашаван за „први филм из Star Wars франшизе који је био неуспешан на благајнама".

У случају Солоа, баш као и у случају Свица, време је показало да је реч о одличним остварењима која једноставно нису успела да се пробију до свог места под сунцем. Стога је велика штета што „Нетфликс" није показао мало више храбрости и дао екипи Каубој Бибопа више простора и времена да покажу публици у ком смеру су хтели да воде ову причу. Јер у визуалном смислу ова серија, заправо, изгледа управо као они безбројни нискобуџетни вестерни, кунг-фу филмови, свемирске опере и детективске драме које је анимирани оригинал копирао, а које се данас више не снимају, између осталог и зато што су проказани као превазиђени и политички некоректни.

Глобална телевизијска продукција никада није имала веће буџете и далекосежније амбиције, али јој без обзира на то недостаје управо онај непредвидљиви симболички урнебес који је карактеристичан за најбоља аниме остварења. А публика и критика су се превише фокусирали на све оне детаље по којим ова серија није налик на оригинални аниме, да су пропустили да увиде колико она јесте налик на све оно што је оригинални аниме инспирисало, а чега данашњој телевизији толико недостаје.