OKO
  • Вести
  • Спорт
  • OKO
  • Магазин
  • ТВ
  • Радио
  • Емисије
  • РТС
Lat
Ћир Lat
  • Вести
      OKO
        Спорт
          Магазин
            ТВ
              Радио
                Рат у Украјини
                  Емисије
                    РТС
                    Ћир Lat
                    • Друштво
                    • Свет
                    • Историја
                    • Економија
                    • Политика
                    • Култура
                    • Музика
                    • Спорт
                    • Лектира
                    • Рококо
                    Ћир Lat
                    • Друштво
                    • Свет
                    • Историја
                    • Економија
                    • Политика
                    • Култура
                    • Музика
                    • Спорт
                    • Лектира
                    • Рококо

                    ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

                    Београдски љубавни случај америчког нобеловца: Сол Белоу и Јара Рибникар

                    Читај ми!

                    Пише:  Мухарем Баздуљ

                    понедељак, 10. јан 2022,  09:51 -> 12:11

                    У српску културу је већ деценијама инкорпориран трач о авантури коју је Сол Белоу током једне радне посете Југославији имао са Јаром Рибникар. Пре пет-шест дана, међутим, први пут је јавност изишла информација да је значај Јаре Рибникар за глобалну репутацију Белоуа много већи него ваљда свих других и многобројних његових љубавница. Јер након двоцифреног броја номинација Мирослава Крлеже, из Југославије је десет година после Андрићевог Нобела стигла номинација за – Сола Белоуа, потписана иницијалима Ј.Р.

                    Наша је култура пречесто усмена, трачерска, кафанска. У њој добро успевају мистификације где се, пословично речено, од мува прави медведи. Постоји мали милион примера, а међу најчувеније спадају, рецимо, „патке" о Винстону Черчилу и Војину Танкосићу, односно Шарлу де Голу и Дражи Михаиловићу.

                    Буде, међутим, макар и ретко, понешто супротних прича. Деси се понекад да се важна рола неког нашег у некој великој светској причи тривијализује и ниподаштава. Добар пример је релација између Јаре Рибникар и Сола Белоуа.

                    Свако ко је више од два пута прошао поред Клуба књижевника начуо је неку ласцивну причицу како се, ето, Белоу у некој прилици затекао у Југославији па је имао нешто плотско са Јаром Рибникар. Трач као трач ту завршава. Нема поуздане датације, нема никаквих културно релевантних чињеница. Све се своди на воајерску легенду.

                    Међу лако доступним писаним изворима, најелегантније ту легенду препричава Момо Капор. Ево цитата из једног његовог интервјуа:

                    „Новинарска амбиција ме је довела у прилику да упознам славног америчког писца, нобеловца Сола Белоуа. Истрајно и успешно је избегавао разговоре за медије све док ми једна дама, која га је познавала, није заказала састанак с њим у холу једног њујоршког хотела на Петој авенији у Њујорку. Када смо се упознали одмах ми је рекао да он нема времена за разговор са мном у Њујорку јер мора хитно да лети за Чикаго. 'Ако сте спремни да овог тренутка кренете са мном у Чикаго, даћу вам интервју тамо', уз осмех је процедио. Хитро сам из задњег џепа панталона извадио четкицу за зубе и договор је постигнут. Хол хотела у Чикагу врвео је од разноразног света и нико није препознао нобеловца. Два сата смо разговарали и на крају је пристао да га фотографишем, ако однесем те слике Јари Рибникар у Београд. 'Волео бих да Јара види шта је остало од мене', било је последње што ми је Сол Белоу рекао. Схватио сам да су њих двоје имали љубавну везу када је он 1955. и 1956. године био у Београду. Јара Рибникар је због те романсе касније превела све његове књиге. Касније сам Јари у Клубу књижевника у Београду рекао: 'Овај поклон ти је послао Сол Белоу.' Видела је фотографију и кратко уздахнула 'Ах, Сол', што је доказ да љубави нису вечне. Мој интервју са америчким нобеловцем пренеле су многе светске агенције, али и 'Њујорк тајмс'."

                    Постоје и присјећања Милисава Савића на време које је Белоу провео са Јаром Рибникар, присећања усмена и писмена, само што он целу ствар датира чак дванаест-тринаест година касније, повезујући све с неким детаљима из властите биографије. На новосадској промоцији једног његовог романа у августу 2015. препричана је та анегдота, а овако ју је извештају са промоције сумирао један новинар:

                    „Давне 1968. Милисав Савић се женио. Свадба у родној му Рашкој. Позамашан број званица и расположење на висини. Разиграни гости са све боцама у рукама изађоше и на главну раскрсницу и распалише колце. Иако то беше време кад саобраћај није био густ, случај је хтео да наиђе аутомобил у ком је био нобеловац Сол Белоу, његов водич у тој прилици Јара Рибникар и Миодраг Перишић. Враћали се после обиласка Сопоћана, а журили за Београд. Међутим, сватови играју ли играју, не маре што су закрчили пут. Кола стоје. Изађе Перишић да види може ли се шта учинити, изненади се кад схвати да је Милисав Савић младожења, а још више кад је увидео да је готово немогуће сватове склонити с пута. Нобеловцу Белоу није преостало ништа друго до да се послужи ракијом и причека, а од тада препричава да је после рекао: 'Како су писци код вас моћни, могу и саобраћај да зауставе'."

                    Пробни камен чињеница

                    Хајде да суочимо цитиране фрагменте с „пробним каменом чињеница".

                    Сол Белоу је по општем мишљењу један од два-три најважнија америчка писца у двадесетом веку, а нису ретки зналци који га сматрају најбољим америчким писцем свих времена. Живео је у двадесетом и двадесет првом веку, од 1915. до 2005. те је његов живот у детаље познат и истражен.

                    Пет година уочи његове смрти, Џејмс Атлас је написао његову биографију на непуних осам стотина страница. Осамнаест година касније, међутим, тринаест година после пишчеве смрти, Зекери Лидер пише биографију Сола Белоуа у два тома, на укупно 1600 страница. Такође, 2010. године је објављен избор из његове преписке на преко 600 страница.

                    Ако консултујемо те биографске књиге, као и преписку, јасно долазимо да увида да Белоу у Југославији није био ни средином педесетих (како наводи Капор) ни крајем шездесетих година двадесетог века (како наводи Савић), него таман негде између тога, односно у првој половини 1960. године.

                    Писац тада има четрдесет и пет година. Иза њега је већ пет доста запажених романа: „Човек без ослонца" (1944), „Жртва" (1947), „Авантуре Огија Марча" (1953), „Не пропусти дан" (1956) те „Хендерсон краљ кише" (1959). Сви су били прилично запажени, нарочито „Авантуре Огија Марча" за које је добио Националну награду за књижевност.

                    У Америци је он, дакле, већ књижевна звезда, но у Југославији, примера ради, у којој је превођење књижевности са енглеског већ у великом успону, он још увек нема ни једну преведену књигу. (Занимљиво је да ће његов први превод у Југославији бити превод на словеначки 1961. године: „Dogodovščice Augiea Marcha" из пера Херберта Груна, а у издању мариборских „Обзорја".)

                    Кад је о приватном животу реч, непосредно пре 1960, распао се други по реду Белоуовљев брак, онај са Сондром Чакбасов, ћерком уметника руско-јеврејског порекла Нахума Чакбасова. Тај брак је трајао само три године, за разлику од првог пишчевог брака - оног са Анитом Гошкин - којом је био ожењен деветнаест година. Можда и понешто типично, прва његова жена била је сличне доби као и он - заправо шест месеци старија, док је друга била шеснаест година млађа.

                    Пут у Југославију

                    У време док Белоу пише „Хендерсона краља кише", његова млада супруга и мајка њиховог шестомесечног сина вара га са његовим најбољим пријатељем. Брак се завршава, а Белоу тражи начин да направи неки „рез".  Напустио је њихов дотадашњи заједнички дом и привремено живи у хотелској соби. У правом тренутку добива понуду Стејт Департмента да скупа са Мери Мекарти одржи серију предавања у Пољској и Југославији.

                    Предвиђено је да тура траје три месеца, а да почне првог јануара 1960. Крајем године најпре одлази у Лондон, а из Лондона у Краков где дочекује Нову (1960.) годину.

                    Свеже разведен понаша се, како се то каже, као пуштен с ланца. У Пољској се врло брзо упушта у везу са удатом вајарком по имену Алина Слезинска. Она не говори енглески, он не говори пољски, али то им не представља проблем. Кад из Пољске пређе у Југославију, поново брзо проналази љубавницу. Овај пут је комуникација лакша, пошто она говори енглески. Старија је од њега три године, зове се Јара Рибникар и председница је Удружења књижевника Југославије.

                    Доказ за ово нису трачеви, него преписка која је трајала скоро пуних десет година: од 1960 до 1969. године. Сва архива Сола Белоуа је у власништву библиотеке Универзитета у Чикагу. Ту је и његова обимна преписка са Јаром Рибникар.

                    Кад је Бенџамин Тејлор правио избор Белоуовљене преписке за објављивање, није у њу уврстио ниједно писмо које је упутио Јари Рибникар, као нити једно њено упућено њему, али то не значи да од ње нема помена у тој књизи (Saul Bellow: Letters, Viking, 2010), но о томе ће нешто више речи били мало касније. Пре тога вреди цитирати нека од писама које је Јара Рибникар послала Белоуу.

                    Једно, примера ради, почиње реченицом: „Љубим те у нос".

                    Друго је ласцивније: „Драги друже брате брате друже драги друже драги брате, немој да заборавиш мирис мог горког цвета. Краљу мој, не бори се са лавовима, молим те... Опрости ми моје глупости, молим те. Могу да будем разумна, сигурно, ако је баш нужно".

                    И да, није да је Јара Рибникар на српски превела све његове романе, али јесте два. Године 1962, београдска Минерва је објавила „Хендерсона, краља кише" у преводу Јаре Рибникар. Већ годину дана касније, сарајевска „Свјетлост" објављује „Не пропусти дан" из пера исте преводитељке.  

                    Пут до Нобелове награде

                    Како је познато, Белоу је 1976, као шездесетједногодишњак, добио Нобелову награду за књижевност ушавши тако међу „бесмртнике" и одвојивши се симболички од неколико сродних му писаца блиских генерација. И ту се враћамо на Јару Рибникар. Судећи према пишчевој архиви, њихова преписка се завршила 1969. Но то не значи да је Јара заборавила Сола. Пре пет-шест дана, први пут је у откривен један светској јавности досад потпуно непознат податак.

                    Кад прође педесет година од доделе Нобелове награде, комитет задужен за доделу отвара за јавност архив номинација и записник расправа. Године 1971. Нобела за књижевност је добио Пабло Неруда. Занимало ме како се развијала расправа и ко је био у ужем избору, па сам се већ петог јануара бацио у истраживање.

                    Конкуренција је била чудесна: уз Неруду, у посљедњем кругу, комитет је расправљао о В.Х. Одну, Андре Малроу, Еуђенију Монталеу те Патрику Вајту. Са овом памећу, сваки од њих је заслужио награду више од Неруде. А опет, Аљенде је 1970. освојио власт, а Нобел за књижевност је увек слао и политичке поруке.

                    Такође, половина „прегласаних" седамдесет и прве, ускоро ће свакако доћи на ред. Две године касније, Нобела добива Патрик Вајт, а још две касније Еуђенио Монтале. Одн је нажалост умро у септембру 1973. За коју годину, кад се отвори архива и за ту сезону, можда сазнамо да је награда већ била спремна за једног од максимално два-три највећа песника енглеског језика у двадесетом веку. Малро је умро 1976. те ни он није дочекао свој ред.

                    Списак свих номинација за ту годину прегледао сам овлашно, тражећи тек потврду да су по инерцији из Југославије опет номиновали Крлежу. Међутим, већ на првој страници абецедне листе, видим познато нашко име и презиме, али не међу номинованима, него међу онима који номинују.

                    Ту, наиме, стоји да Сола Белоуа кандидује Јара Рибникар, а у име српског ПЕН клуба односно државе Југославије. Да ли због тога или нечег другог, али после више од десет година, на списку номинованих нема Мирослава Крлеже.

                    Дактилографи Нобеловог комитета звездицом означавају имена писаца који су номиновани по први пут. Поред Белоуовог имена нема звездице. Крећем у потрагу за првом његовом номинацијом.

                    Испоставило се да је Белоу први пут номинован 1967, четири године раније, дакле, а да је номинацију потписао Долф Стернбергер у име немачког ПЕН центра. Сам Стернбергер није познат као писац, него као филозоф и политиколог. У историју је ушао као човек који је о тридесетој годишњици оснивања Савезне Републике Немачке смислио термин „уставни патриотизам" („Verfassungspatriotismus"), често помињан и у нашој јавности, али углавном приписаван Хабермасу.

                    Из Белоуових биографија не може се наслутити неки лични линк његов са Стернбергером. Можда је прецинично закључити да је за немачки ПЕН центар у другој половини шездесетих било више него политички коректно номиновати аутора јеврејског порекла који се у својој прози активно бави темом холокауста.

                    Ретко ко, ако ико, добије Нобела после прве номинације, а нису ретки писци номиновани десетак и више пута који су остали без награде. Белоу, рекосмо, четири године након прве номинације није добио другу, а онда је стигла она коју је потписала Јара Рибникар. Не знамо још је ли било номинација 1972, 1973, 1974. и 1975, те чије су биле. Знамо да је 1976. номинација постојала, пошто је Белоу награду добио. Још пет година нећемо знати да ли је можда и у години кад је постао лауреат његову кандидатуру послала Јара Рибникар или ипак (и) неко други.

                    Било како било, Јара Рибникар је она која је Белоуа скинула са огромног и предугог списка једнократних кандидата и пројектовала једносмерну улицу која га је водила до статуса нобеловца. 

                    Бакаруша у Америци

                    На крају, али не и најмање важно, релација Сола Белоуа и Јаре Рибникар, ни у интелектуалном и уметничком смислу није била једносмерна. Да, она је превела два његова романа, али и Белоу је играо улогу у изласку Јаре Рибникар на англоамеричку књижевну сцену.

                    Зналци Белоуовљеве биографије су свесни његове уредничке улоге у часопису „Noble Savage" и колико му је до ње било стало.

                    У трећем броју часописа, објављена је приповетка Јаре Рибникар „Copperskin", односно енглески превод њене „Бакаруше". Прву верзију превода направила је сама Јара Рибникар, а онда су енглески текст скупа редиговали Сол Белоу и Сјузан Гласман.

                    Тај исти број часописа улази директно у историју књижевности јер је у њему, уз причу Рибникарове, први пут објављена прича Томаса Пинчона „Under the Rose".

                    Како то живот зна удесити, осим што му је била љубавница, Јара Рибникар је, на неки начин, била и катализатор наредног - трећег по реду - Белоуовљевог брака. Наиме, трећа његова жена биће управо Сјузан Гласман, а један од првих трагова њеног присуства у његовом животу је њихово заједничко редиговање приче Јаре Рибникар.

                    Управо је прича и повод присуства Јаре Рибникар у објављеном избору из Белоуовљеве преписке који смо раније поменули, пошто у једном писму наводи да се намучио радећи на њеној причи, али да труд вреди сваке секунде.

                    У последњем свом браку, са Џенис Фридмен, Белоу је добио своје четврто дете и прву ћерку. Десило се то 2000. године, кад су га четири месеца делила од осамдесет и петог рођендана. Отад се Сол Белоу налази на свим могућим листима документованих примера најстаријих очева свих времена. Умро је, рекосмо, пет година касније.

                    Јара Рибникар је била три године старија, а надживела га је за две године. Физички нису провели превише времена заједно, али је њихов однос, како видимо, у историји дефинитивно оставио трага. Нису њих двоје били Исаија Берлин и Ана Ахматова, али нису, опет, били ни баш било ко. 

                    Друштво
                    Одговор на слом представничке демократије по Лењину и Грамшију: Списи од пре сто година и данашња политика
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Одговор на слом представничке демократије по Лењину и Грамшију: Списи од пре сто година и данашња политика
                    Филмови за уреднике, новинаре, читаоце и гледаоце: Медији за масовно уништење
                    Пише:  Дарко Коцјан
                    Филмови за уреднике, новинаре, читаоце и гледаоце: Медији за масовно уништење
                    Могу ли обавештајне службе оборити или сачувати неки режим: ЦИА, снајка, ЦИА...
                    Пише:  Предраг Ј. Марковић
                    Могу ли обавештајне службе оборити или сачувати неки режим: ЦИА, снајка, ЦИА...
                    Епоха Милана Вукоса: Најважније име у историји српске телевизије
                    Пише:  Александар Мандић
                    Епоха Милана Вукоса: Најважније име у историји српске телевизије
                    Економија
                    Зашто није било кеша на шалтерима Поште: Kо је покушао да минира, а ко је спасио српски финансијски систем
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Зашто није било кеша на шалтерима Поште: Kо је покушао да минира, а ко је спасио српски финансијски систем
                    Зашто Поштанска штедионица није и не може да буде Алта банка: Државна и превелика да би пропала
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Зашто Поштанска штедионица није и не може да буде Алта банка: Државна и превелика да би пропала
                    Слом империје Давора Мацуре: Алта банка, најбрже растућа и најбрже падајућа банка у Србији
                    Пише:  Аница Телесковић
                    Слом империје Давора Мацуре: Алта банка, најбрже растућа и најбрже падајућа банка у Србији
                    Нобелова награда за економију: Микроекономске основе макроекономске стабилизације по новокејнзијанском моделу
                    Пише:  Сара Риландер (ed.)
                    Нобелова награда за економију: Микроекономске основе макроекономске стабилизације по новокејнзијанском моделу
                    Свет
                    Кинеска Јалта 2.0: О чему су у Шенжену преговарали Трамп, Си и Путин и шта (ни)су договорили
                    Пише:  Зоран Станојевић
                    Кинеска Јалта 2.0: О чему су у Шенжену преговарали Трамп, Си и Путин и шта (ни)су договорили
                    Скуп десничарске Коминтерне у Трамповој резиденцији у Мар-а-Лагу: Шта је то Сипак и како би да освоји свет
                    Пише:  Зоран Станојевић
                    Скуп десничарске Коминтерне у Трамповој резиденцији у Мар-а-Лагу: Шта је то Сипак и како би да освоји свет
                    Све што сте хтели да знате о криптовалутама и криптолоповима: Генијална измишљотина Сатошија Накамота
                    Пише:  Саша Марковић
                    Све што сте хтели да знате о криптовалутама и криптолоповима: Генијална измишљотина Сатошија Накамота
                    Међуизбори у Америци: Тексашки масакр секиром или како је дизел пресудио Трампу
                    Пише:  Зоран Станојевић
                    Међуизбори у Америци: Тексашки масакр секиром или како је дизел пресудио Трампу
                    Историја
                    Како је усташки атентатор циљајући југословенског убио уругвајског амбасадора у Парагвају: Прећутана смрт Карлоса Абдале
                    Пише:  Филип Инђић
                    Како је усташки атентатор циљајући југословенског убио уругвајског амбасадора  у Парагвају: Прећутана смрт Карлоса Абдале
                    Ко је био Јурај Шпилер по коме је настао лик Шицера из Малог Рита: Банатски крволок, жртва црвеног терора
                    Пише:  Војислав Дурмановић
                    Ко је био Јурај Шпилер по коме је настао лик Шицера из Малог Рита: Банатски крволок, жртва црвеног терора
                    Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго
                    Пише:  Раде Мароевић
                    Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго
                    Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс
                    Пише:  Јелица Зупанц
                    Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс
                    Култура
                    Филмски ратови за мртвачке сандуке: Топаловићи и Фишерови против кинеске погребне индустрије
                    Пише:  Вуле Журић
                    Филмски ратови за мртвачке сандуке: Топаловићи и Фишерови против кинеске погребне индустрије
                    Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма
                    Пише:  Радмила Станковић
                    Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма
                    Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир
                    Пише:  Горан Тарлаћ
                    Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир
                    Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес
                    Пише:  Радмила Станковић
                    Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес
                    Музика
                    Електрична слобода Нила Јанга: Сонични ураган из прохујалих времена
                    Пише:  Жикица Симић
                    Електрична слобода Нила Јанга: Сонични ураган из прохујалих времена
                    Тешка је музика коју је Точак слао времену и простору: Четири скице за портрет Радомира Михаиловића
                    Пише:  Енес Халиловић
                    Тешка је музика коју је Точак слао времену и простору: Четири скице за портрет Радомира Михаиловића
                    Шта се чуло на 42. Београдском џез фестивалу: Витешка правоверност и субверзивни идеали
                    Пише:  Зорица Којић
                    Шта се чуло на 42. Београдском џез фестивалу: Витешка правоверност и субверзивни идеали
                    24-каратни рок са плоче „Da Capo“ групе Love: Неопевани хероји великог рокенрол праска
                    Пише:  Жикица Симић
                    24-каратни рок са плоче „Da Capo“ групе Love: Неопевани хероји великог рокенрол праска
                    Спорт
                    Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд
                    Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид
                    Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда
                    Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка
                    Пише:  Јово Вуковић
                    Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка
                    Политика
                    Титово наслеђе, мултиполарност, неутралност и мир: Зашто светски мир зависи од несврставања малих земаља
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Титово наслеђе, мултиполарност, неутралност и мир: Зашто светски мир зависи од несврставања малих земаља
                    Аксиоматски приступ спољној политици Србије: У сусрет изборима 25. октобра и после њих
                    Пише:  Бранко Милановић
                    Аксиоматски приступ спољној политици Србије: У сусрет изборима 25. октобра и после њих
                    Од „косовског Џорџа Вашингтона“ до 25 година робије: Може ли суд у Хагу бити укинут и како ће изгледати Тачијев жалбени маратон
                    Пише:  Раде Мароевић
                    Од „косовског Џорџа Вашингтона“ до 25 година робије: Може ли суд у Хагу бити укинут и како ће изгледати Тачијев жалбени маратон
                    Спасавање редова Тачија: Како је америчка „лака коњица“ бранила бивше команданте ОВК
                    Пише:  Раде Мароевић
                    Спасавање редова Тачија: Како је америчка „лака коњица“ бранила бивше команданте ОВК
                    Лектира
                    Никола Тесла о Михајлу Пупину у разговору за „Политику“ 1927: Због чега су се посвађала два српска научника
                    Пише:  Драгослав Љ. Петковић
                    Никола Тесла о Михајлу Пупину у разговору за  „Политику“ 1927:  Због чега су се посвађала два српска научника
                    Пет цртица из Његошеве свакодневице: Како је Његош елетризирао црногорске шенатуре и главаре и друге згоде
                    Пише:  Вук Врчевић и Милорад Медаковић
                    Пет цртица из Његошеве свакодневице: Како је Његош елетризирао црногорске шенатуре и главаре и друге згоде
                    На Дан ослобођења Београда: Сећање на шест октобарских дана Битке за Београд 1944. године
                    Пише:  Историјски архив Београда
                    На Дан ослобођења Београда:  Сећање на шест октобарских дана Битке за Београд 1944. године
                    Ото Бихаљи-Мерин и његово време: Путовање кроз живот уз ратове, политику и уметност
                    Пише:  Ото Бихаљи-Мерин
                    Ото Бихаљи-Мерин и његово време: Путовање кроз живот уз ратове, политику и уметност
                    Преузмите РТС мобилну апликацију
                    Радио Телевизија Србије
                    Приватност |  Copyright |  Правила употребе садржаја |  Мапа сајта
                    Copyright © 2021 - 2026 OKO. Сва права задржана.