Неопростиво: Најбољи филм Клинта Иствуда štampaj

Прво издање свог кратког романа Град од стакла, који ће касније постати уводни део култне Њујоршке трилогије, Пол Остер је објавио 1985. Шеснаест година раније, 1969. дакле, Рос Мекдоналд је објавио Опроштајни поглед, тачније The Goodbye Look, роман који је за многе озбиљне фанове ноара био свевременски врхунац жанра.

Већ и насловом, Мекдоналд се овде скоро непристојно самосвесно наслања на Чендлеров Дуги опроштај, тачније The Long Goodbye, у то време већ легендарни класик (изворно из 1953). Шеснаест година је требало Мекдоналду да изварира Чендлера, а онда је шеснaест година требало Остеру да изварира цео жанр.

Одметника Џозија Велса Клинт Иствуд је снимио 1976. После шеснаест година је исти човек направио вестерн варијанту Града од стакла, филм Unforgiven. Шеснаест година пре Џозија Вeлса, Џон Вејн је режирао Аламо, глумећи у истом филму такође и главну улогу, све оно што ће Клинт Иствуд направити шеснаест година касније у Одметнику Џозију Велсу, као и још шеснаест година касније у филму Unforgiven.

Књижевност је друкчија од филма између осталог и по томе што јој је лакше да буде аутореференцијална. Град од стакла се на много нивоу игра мета-ноар романа, али врхунац је ипак у оном поглављу где се на скоро есејистички начин разглаба о Дон Кихоту. Не каже ту Остер експлицитно како жели да његов Град од стакла за ноар кримиће буде оно што је Дон Кихот постао за витешке романе, али то ипак врло убедљиво сугерише.

Непознати заштитник

На трагу такве убедљиве сугестије је и Клинт Иствуд, дословно од самог почетка филма Unforgiven. Филм заправо почиње необично литерарно: лирским текстом уз музичку позадину. У тексту се приповеда о младој жени која је умрла од великих богиња 1878, неколико година након што се удала за Вилијама Манија, познатог разбојника и убицу, човека чија је опака и неумерена ћуд била злогласна. Филм који следи даје заправо одговор зашто се ова жена, која није била лишена могућности избора, ипак удала за тог човека „опаке и неумерене ћуди".

У тренутку кад Иствуд снима Unforgiven, вестерн као жанр постоји деценијама. У тај већ практично класични жанр, Иствуд се најпре уписао као глумац, а затим и као режисер, односно истовремено режисер и глумац. Филмови Серђа Леонеа, Теда Поста и Дона Сигела створили су архетип иствудовског вестерн хероја, „непознатог заштитника" (да се позовем на стари некадашњи српскохрватски превод наслова филма High Plains Drifter из 1973, првог вестерна и другог по реду дугометражног филма уопште који Иствуд потписује као режисер). Тај „непознати заштитник" далеко је од једнозначног позитивца, још даље од свеца, али његова психологија остаје невидљива; уз ризик да ово звучи мало превише поједностављено: тај „непознати заштитник" као лик остаје дводимензионалан, чак и у својим најуспешнијим „инкарнацијама" попут оне из Одметника Џозија Велса (1976) или Бледог јахача (1985).

Седам година након Бледог јахача, Иствуд није режирао вестерне. Режирао је кримиће, ратне и авантуристичке филмове, чак и комедије (Ружичасти кадилак), али вестерне не, све до 1992, све до филма Unforgiven.

Црни албум

Реч Unforgiven могуће је, наравно, превести са енглеског на неколико начина, а не радим то овде понајпре из два разлога; први и мање важан је моје сећање на време кад сам га први пут гледао, на пиратском ВХС-у, као један од првих новијих филмова које сам уопште гледао изван уређене дистрибуције у уређеној држави, па стога и није било званичног превода наслова. Други разлог је истоимени сингл Металике, са Црног албума објављеног годину дана пре него је премијерно приказан Иствудов Unforgiven.

Из данашње перспективе, 1991. је једна од кључних година у историји популарне музике, а Металикин Unforgiven једна је од највећих песама епохе. На помало парадоксалан начин, она жанру „моћне баладе" карактеристичне за тешки метал ради исту ствар коју је Иствуд својим филмом урадио вестерну: доводи га, наиме, до његових крајњих консеквенци после којих више ништа не остаје исто.

То се види и из наоко потпуно друкчијих реакција на огромни успех властитих Unforgivenа. Металика после покушава да понови тај успех радећи ствар атипичну за популарну музику, а уобичајену у Холивуду - снима „наставке" песме, буквално наставке, Unforgiven II (1997) и Unforgiven III (2008). Иствуд пак, што је дотад изгледало немогуће, потпуно одустаје од вестерна као жанра - одбацујући, дакле, жанр који га је дефинисао - и поштује то скоро пуних тридесет година, све до прошле године, све до филма Cry Macho, који је опет до те мере аутопародичан да заправо подебљава одустајење од вестерна које је донео Unforgiven. 

Варљива јасноћа

Синопсис филма Unforgiven је варљиво једноставан. Проститутке из јавне куће одлуче да унајме два-три револвераша да изврше одмазду над каубојима који су унаказили једну њихову колегиницу.

Некадашњи разбојник и убица Вилијам Мани је удовац који поштеним радом на фарми покушава да одхрани своју децу. Његовом пријатељу Неду Логану (глуми га Морган Фримен) се понуда ових проститутки доима као релативно једноставан начин да се заради неки новац. Он Манију нуди „партнерство" које овај испрва одбија. Касније се, међутим, предомисли и ипак пође с њим.

Однос Манија и Логана је понешто архетипски. На први поглед, Манију се њихов некадашњи живот истински згадио, док га Логан донекле романтизује. Кад, међутим, како се то каже, „дође стани-па'ни", Мани остаје веран старом систему вредности, а Логан одустаје.

Логану то ипак неће спасити живот. Шериф Мали Бил у генијалном тумачењу Џина Хекмена ће га убити, а док га буде понижавао потенцираће његово пријатељство с Манијем, „убицом жена и деце".

Једна од проститутки препричаће тај догађај самом Манију. Сцена је антологијска. Пола филма је већ прошло, а кључни лајтмотив је Манијево одбијање конзумирања алкохолних пића у свакој могућој ситуацији. Током овог препричавања, међутим, Мани отвара флашу с вискијем и испија неколико гутљаја док слуша реплике које га боле као да му се олово у живо месо забија.

Непосредно пре те сцене, Мани и његов млади пратилац, Скофилд Кид (игра га Џејмз Вулвет) убили су каубоје за којим су проститутке расписале потерницу. Кид, који је дотад глумио искусног разбојника, у пијанству признаје да никада пре никога није убио. Мани каже да је убити некога вражије искуство, да му тиме одузмеш све што има и све што би икада могао стећи.

Вест да је Нед убијен само додатно учвршћује Кидово одустајање од сна да буде славни револвераш. Он одлази својим путем, а Мани га испраћа као у парафрази оне анегдоте кад млади писац од Андреа Жида тражи савет да ли треба да настави да се бави писањем, пошто има аргументе и за и против, а Жид му каже да му је невероватно да неко жели да буде писац ако има апсолутно икакву стварну прилику да то не буде.

Ако икако можеш да не будеш убица, разбојник и револвераш, немој то бити, као да остарели Вилијам Мани поручује младићу док овај одлази. Сам Мани, међутим, нема избора. Вероватно га никад није ни имао.

И Мани затим полази на свој осветнички поход. То финале филма се по својој акционој вештини, по окрутности и цинизму, по катарзи освете, не разликује од типичних сродних секвенци из претходних Иствудових вестерн филмова, од оних које је режирао до оних најбољих у којима је (само) глумио.

На крају, кад побије све које је намерио побити, док киша лије и добује, Мани с пушком излази на чистину и поручује целом граду како, ево, излази, али како ће да убије сваког кога види; а ако се нека џукела усуди да запуца на њега, тога ће не само убити, него ће му убити и жену, све његове пријатеље и на крају ће му запалити кућу.

Стотину и кусур година касније, Хашки трибунал ће такву праксу дефинисати као „прекомерну употребу силе у самоодбрани".

Порука за град 

Упркос претњи, ризик је огроман. Али то је опет миг легенди из зачетка жанра; кажу да је Били д Кид након што је убио шефа неке разбојничке банде, док су сви његови ортаци још били живи, донео врећу за спавање усред салуна, па је легао да спава у соби пуној људи који су имали разлога да га убију, те да је спавао дубоким сном целу ноћ, а нико није имао петљу да било шта покуша.

Након што узјаше коња, Мани има још поруку за цео град. Треба да му достојно сахране пријатеља и да нипошто никад више не унаказе ниједну курву, а ако се тога не буду држали, вратиће се да их побије све, баш све, до последњег. После тога Вилијам Мани на белом коњу одлази у мрак. Непознати заштитник није више толико непознат.

Преостаје само одјавна шпица звана closing credits. Из ње сазнајемо да се Вилијам Мани вратио по своју децу, али да су скупа напустили фарму. Неки су се џамбаси клели да су код Сан Франциска срели неког типа што је био исти он. (Уосталом, Оскар Вајлд некако у исто време пише да свако ко нестане буде виђен у Сан Франциску.) Наводно се обогатио на трговини текстилом.

Његовој ташти и даље није било јасно зашто се њена ћерка јединица удала за Вилијама Манија, познатог разбојника и убицу, човека чија је опака и неумерена ћуд била злогласна.

Слика тоне у таму док свира инструментал звани „Клаудијина тема". Клаудија Федерс-Мани, тако се звала покојна жена Вилијама Манија. У једном тренутку та музика опасно заличи на интро неке хеви-метал баладе, неке на чијем би се почетку могло рећи:

New blood joins this Earth
And quickly he's subdued
Through constant pained disgrace
The young boy learns their rules.

Дечак који научи њихова правила постаће човек опаке и неумерене ћуди.