Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа štampaj

Хераклита је појео чопор паса. Достојевски је искрварио за неколико минута, а кад су ексхумирали Гогоља, даске од сандука биле су изгребане.

Петнаест година је трајао одлазак Владимира Холана. Разочаран у чехословачке политичке прилике, Холан се затворио у свој дом. Како пише Петар Вујичић, петнаест година Холан није изашао из своје куће на Кампи у Прагу. Он је себе осудио на добровољни кућни затвор. Тек чином смрти изашао је из куће.

Пољска књижевница Халина Пошвјатовска преминула је након што је хирург чепркао по њеном срцу.

Борислав Радовић је смрт дочекао на улици у Београду. Подигао руку да заустави такси. Негде даље одвезла га је смрт, иста она смрт која је дошла на железничку станицу Астапово.

А тек смрт турског нобеловца Назима Хикмета. У његовом московском дому, песнику се учинило да поштар звони. „Отворите“, рекао је, али присутни гости су га убеђивали да нико није пред вратима. Он је ипак устао, дохватио се за кваку и изашао у други свет.

Иако тешко рањен у Бици на Соми, Роберт Грејвс је преживио, али је проглашен мртвим. Није га зачудило ни то што је своју смртовницу прочитао у Тајмсу. Држава има тај хоби да писца прогласи мртвим, нарочито онога који крвари због ње. 

Мит о Сизифу

На стотине познатих и непознатих писаца широм свијета извршили су самоубиства, а неки су у том сулудом науму били маштовити.

Древни кинески пјесник Кју Јуан је везао себи камен око врата и скочио у воду. Марко Анеј Лукан, на гозби, пред пријатељима, мирно себи исјече вене и оде казујући стихове. Хенђо је жив узидан у гробницу, по сопственој жељи. Томас Чатертон се убио арсеником. Крај њега су пронашли исцијепане рукописе.

Жерар де Нервал је појас од кецеље привезао за решетке једног прозора у Паризу и скончао. Хосе Асунсион Силва је пуцао у своје срце. Штефан Цвајг је испио пилуле и заувијек заспао, а Акутагава се убио из страха да неће моћи да пише.

Као што је познат цијелој Русији, испоставило се да је Мајаковски био власник револвера, а Јесењин је пронађен како виси у хотелу, а посматра га његова пјесма крвљу исписана.

Овдје треба додати и Оскара Милоша (рођак познатијег Чеслава) који покушава да се убије, али не успијева. И Жак Риго је три пута био неуспијешан, али четврти пут погађа право у своје срце. Целан скаче у Сену. Силвија Плат ставља главу у рерну.

А тек Едвард Стахура, који скаче под воз и остаје жив – губи тад једну руку, али оном другом, ипак, смогне снаге да се објеси.

Мало је познато да неки чак и Хомера стављају у круг самоубица. По епиграму Алкеја Месенског, Хомер је дигао руку на себе, очајан, јер није могао да ријеши једну загонетку. А она гласи: Што нађемо – одбацимо; што не нађемо – однесемо. Одгонетка: Вашке. 

Смрт и ноћ и крв

Кимитаке Хираока. Познатији као Јукио Мишима. Направио је малу гарду, приватну гарду под именом „Друштво штита“. Потписом крвљу, заклели су се да ће и живот дати за јапанског цара. Са четири кадета, Мишима је посјетио команданта јапанске војске.

Генерал их је љубазно примио, али се зачудио кад га заробише. Под пријетњом мачевима, држали су га у канцеларији, а Мишима је тражио да се обрати војсци. Са балкона је држао говор. Позивао је војнике да сачувају традицију. Војници се чудили: одакле писац да говори пред војском?

Звиждали су.

Мишима је трипут узвикнуо: „Живио цар!“ Потом се повукао у једну одају. Ту је зарио мач у свој стомак. Умирао је.

Предвиђено је било да кадет Морита милосрдно одруби пишчеву главу и тако му скрати муке. Ударио је Морита, по врату, али није то урадио ни јако ни прецизно. Није одрубио пишчеву главу. Крв је липтала, али писац је још увијек дисао. Морита се чудио: како је писац још увијек жив! Тада је прискочио кадет Кога.

Он удари из све снаге. Одруби пишчеву главу. И преста живот. 

Ахабово проклетство 

Звао се Херман Мелвил.

Рођен у Њујорку. Отац му скренуо с ума. Отац умире. Остаје осморо сирочади. Он прекида школовање. Помаже брату у продавници. Брат банкротира. Он одлази стрицу на фарму и помаже. Враћа се у клупу. Почиње да пише. Учи за геометра, али од земље бјежи на воду.

Укрцава се на брод. Гладује од Њујорка до Ливерпула. Креће на Пацифик. У лов на китове. Побунио се против капетана и дезертирао с брода. Стиже на острво Тајпи, у племе Тајпи. Заљубио се у урођеничку цуру.

Умало су га појели.

Он се кришом укрца на аустралијски брод. Опет лови китове. Враћа се у Њујорк. Пише. Повремено плови. Опет се веже за земљу. Купује малу фарму. Тринаест наредних година бави се земљорадњом. Објављује ремек дјело. Наредне године објављује промашен роман. Одвратан садржај, кажу критичари и предлажу да му да иде у лудницу. Он се чуди. Пада у депресију. Опет је на води. Три године путује. Враћа се. Постаје царински инспектор. Објављује епску поему коју нико не купује. Спаљују све примјерке испред магацина. Син му гине од властитог метка. Тада је престао да објављује. Потом му умире други син. Престао да пише. Престао да говори. Престао да једе.

Онима који га нису читали, можда је довољна његова биографија. 

Догађај на мосту Совине реке

Звао се Емброуз Бирс. Поштован и оспораван. Чудан тип. Десето дијете родитеља који су га кињили. Стриц га послао на војну академију. Потом је, као добровољац, постао Линколнов војник. Рат га надахнуо. Почео да пише. Друговао са Марк Твеном. Отишао у Енглеску. Вратио се. Писао црни хумор. Производио језу код читалаца. Критичари су га оптужили да има злобну машту. Отишао у Мексико, са намјером да се прикључи Панчу Виљи. Никад се није вратио. Ником се није јавио. Не зна се како је завршио.

Као и у случају Мелвила, онима који га нису читали, можда је довољна Бирсова биографија. 

Пепео Хаше Попа

Много ми је драг. Никола Вујчић. Писац. Један од ријетких писаца који не мрзи остале писце. Био без посла.

Срео га неки службеник из врха државе.

„Где си сад?“, питао писца.

„Нигде. Без посла сам“, рекао писац.

Тако је држава узела Николу Вујчића да чита пошту коју државном врху пишу несретници и лудаци. И чудаци. Хиљаде писама.

Писац је читао писма.

Неком би нешто и одговорио.

Углавном би поручио, несретнима, да свој проблем ријеше преко суда.

Ако су се јављали са идејама како је могуће покорити свијет, писац би се само захваљивао, поручивши да ће државни врх све то размотрити.

Али. Писцу је запало и да постане члан чудне Комисије.

Удовица Васка Попе, Хаша, дуго је била – пепео у урни. У урни је дуго чекала да је спусте поред Васка Попе који је, са десетак писаца, лежао у гробници у Алеји великана.

Држава је формирала Комисију која је имала власт да отвори гробницу и спусти урну пишчеве жене поред пишчевог сандука. Тај посао је обухватао и један технички проблем. Васко Попа је био на дну гробнице, у сандуку, а десетак писца у сандуцима изнад њега. Требало је десетак сандука извадити, да би се урна са пепелом Хашиним спустила поред сандука Васка Попе.

Све то су обављали радници, а писац Никола Вујчић, као члан Комисије, надгледао је посао.

Али, писац као писац. Интересовало га.

Завирио у гробницу.

Запахнуо га страшан задах нераспаднутих тијела. Та тијела која се, годинама, споро распадају у сандуцима. Све велики писци који се срећу у лектирама.

Кисео задах. Тежак. Тешко објашњив.

Писац је удахнуо задах мртвих писаца. Повраћао и остао без свијести. Пао је поред гробнице.

Радници су обавили посао док је он долазио свијести. Наново су наслагали мртве писце и урну с пепелом пишчеве удовице. Затворили гробницу.

Придигао се Никола Вујчић и отишао кући. И данас он ради, пише. Уређује књиге. Много чита. Жив је и здрав. Али, кад год отвори неку књигу Васка Попе, у сјећање, као у ноздрве, дође онај киселкасти и страшни задах нераспаднутих писаца, и Никола Вујчић мора да повраћа.

Завиривати у књиге писаца, и у душе писаца, али не и у њихове гробове.