Анархокомуниста у бекству Рет Марут, мистериозни писац из мексичке џунгле Б. Травен и „Благо Сијера Мадре“: Видимо се у Дурангу!

Пре неки дан сам ишао у „Икеу“ и купио полицу звану „Billy“. Хтео сам да сложим књиге. Нагомилале су се по ћошковима, шпајзу, предсобљу. Заузеле већи део стана. Прихватио сам се посла. Почео сам да их ређам по неком реду који сам једва осмислио.

Одједном из прашњавих гомила искочио је роман Благо Сијера Мадре Б. Травена, Нолитово издање из 1968. године. Узео сам књигу у руке... и сетио се разних ствари.

Сетио сам се истоименог филма Џона Хјустона, провинцијских српских биоскопа у којима сам гледао тај филм, библиотеке у Параћину где сам се први пут сусрео са Травеновим романима, изјаве Сема Пекинпоа да му је Хјустонов филм дао основни pattern за његове будуће филмове о Американцима у авантури „јужно од границе“ – Дивља хорда, Донесите ми главу Алфреда Гарсије. Сетио сам се и мог оца који ми је причао о мистериозном писцу који је између два светска рата под псеудонимом Б. Травен објавио низ веома популарних романа, и доносио ми новинске текстове о њему. 

Мистериозни анархиста у мексичкој џунгли

Пре скоро сто година у Вајмарској Немачкој објављен је његов најпознатији роман Благо Сијера Мадре, и најмање толико траје потрага за одговором ко је заправо његов аутор.

Разне фантастичне теорије о идентитету човека који се представљао као Б. Травен „шириле су се као губа“. Неки су говорили да се иза тог имена крије Емброуз Бирс, други да је то псеудоним иза кога стоје бивши председник Мексика Адолфо Лопез Матеос и његова сестра, а било је и оних који су тврдили да се иза тог лажног имена крије Џек Лондон. Наводно, по тој причи, Лондон је лажирао сопствено самоубиство како би побегао од љутитих повериоца, отишао у Мексико и ту наставио да пише као Б. Травен.

Најромантичнија је теорија која каже да је мистериозни писац ванбрачни син Кајзер Вилхелма II. Кајзер је, наводно, згрешио са једном путујућом глумицом и из њихове везе се родио човек који се касније у животу представљао као Б. Травен.

Ову причу је двосмисленим инсинуацијама подгревао и сам Травен. Тим поводом је Карл С. Гутке, професор германистике са Харварда и аутор једне од најзначајних књига о Б. Травену B. Traven: The Life Behind The Legends, рекао: „Ако већ не знаш ко ти је отац, онда изабери најбољег.“

Занимљиву теорију о Травеновом идентитету изнео је и југословенски недељник Вјесник у сриједу, чувени ВУС, који је у свом броју од 6. јануара 1960. године објавио чланак под именом „Је ли Травен Словенац?“ У овом тексту се износи тврдња да је Б. Травен заправо Францељ Травен из села Утик у Словенији. Кратке и дебеле прсте карактеристичне за словеначку фамилију Травен имао је, наводно, и Б. Травен.

„Ко сте ви, дођавола?“, упитао је нервозни новинар човека кога је срео у Мексику и за кога је веровао да је Б. Травен.

„Кад бих то знао“, одговорио је овај, „мислим да не бих могао да наставим са писањем, нити бих написао књиге које сам написао“.

Чудан одговор. Не открива ништа, само продубљује мистерију.

Заиста: ко је, дођавола, био Б. Травен?

Током живота Травен је користио „три туцета“ разних имена. Непрестано је фабриковао псеудониме, биографске податке и лажна документа. Његов живот је серија лажи и измишљотина. Зашто је то тако?

Разлог је једноставан. Б. Травен се плашио атентата и екстрадиције из Мексика, где је живео. Његова удовица Роза Елена Лухан је у интервју за Њујорк тајмс 25. јуна 1990. године тако рекла. Истовремено је саопштила да је јој покојни муж дозволио – Б. Травен је умро 26. марта 1969. године – да после његове смрти објави да је он заправо Рет Марут, немачки путујући глумац и анархо-комуниста који је бежећи од прогона избегао у Мексико у првој половини двадесетих година XX века.

Баварска Совјетска Република

Четири дана пре капитулације Немачке, на прву годишњицу Октобарске револуције 7. новембра 1918. у Минхену је вођа Независне социјалдемократске партије Немачке Курт Ајзнер одржао митинг пред 60.000 окупљених и у говору захтевао хитан мир, радничка права, осмочасовни радни дан, олакшице за незапослене, абдикацију баварског краља и немачког цара и формирање радничких и војничких савета. Затим је подигао црвену заставу и повео масу до минхенског гарнизона. Већи део војске прикључио се демонстрантима, а баварски краљ Лудвиг III Леополд, припадник династије Вителсбах која је владала Баварском седам векова, исте вечери је побегао. Сутрадан је Ајзнер прогласио Слободну Баварску Републику.

Побуна у Баварској није била једина – с крајем светског рата немири се шире читавом Немачком. У јануару у Берлину избија тзв. Спартакистички устанак, који фрајкори, десничарски добровољачки одреди брутално гуше. Хиљаде левичара су побијене, а вође устанка Роза Луксембург и Карл Либкнехт су ухапшени, мучени и 15. јануара ликвидирани.

У фебруару у Минхену десничарски националиста убија премијера Баварске Курта Ајзнера, након чега немачки комунисти и анархисти 6. априла преузимају власт и проглашавају Баварску Совјетску Републику (Bayerische Räterepublik). На чело владе стаје комуниста Еуген Левин, а у органима власти важну улогу игра и будући велики драматичар Ернст Толер. Члан једног од совјета је и млади анархиста Бертолт Брехт, који на гитари радо изводи своју песму „Легенда о мртвом војнику“.

Комунистичка партија Немачке формира Црвену армију, конфискује имовину богатима, радницима даје фабрике на управљање, планира укидање папирног новца... Али, после непуних месец дана трајања Баварске Совјетске Републике, 3. маја око 9.000 припадника војске верних монархији и око 30.000 припадника фрајкора ушли су у Минхен и у суровим уличним борбама поразили револуционаре. Погинуло је око 1.000 комуниста, анархиста и симпатизера, а њих око 700, укључујући и вође Републике, ухапшени су и побијени. На затворске казне осуђено је скоро 2.000 људи. 

У истрагама и прогонима левичара који ће уследити након пада Баварске Совјетске Републике први пут ће се политички активирати доушник и каплар из минхенског гарнизона по имену Адолф Хитлер. Плаћен из тајних војних фондова Рајхсвера, он ће из минхенских пивница почети да води антикомунистичку агитацију. „Било ми је тада понуђено да говорим пред већим бројем људи и оно што сам одувек само осећао сада се остварило – могао сам да говорим“, записаће касније у Мајн кампфу. Баварска је постала стециште десничарских група из којих ће ускоро израсти нацистички покрет.

Минхен 1919 – Берлин 1922: Нестанак Рута Марута

Одељењем за штампу Баварске Совјетске Републике руководио је извесни Рет Марут. Након слома Републике и он је ухапшен и осуђен на смрт. Али, стицајем околности успео је да побегне.

Мигуел Фигуероа, славни мексички филмски сниматељ – номинован за Оскара за рад на Хјустоновом филму Ноћ игуане – био је најближи Травенов мексички пријатељ, и зна причу о томе. „Травен ми је причао да су му стављене лисице на руке и да је са још једним осуђеником убачен у полицијску марицу. Возили су их на стратиште, на извршење смртне казне. Врата на марици нису била добро затворена, и Травен (у то време још увек Рет Марут) и његов компањон су их ногама развалили и искочили из кола. Том приликом други осуђеник из возила је пао на главу и погинуо, а Травен, односно Рет Марут, успео је да побегне“.

Као бегунац, Марут неко време лута Европом да би се коначно скрасио у Лондону где га је прихватила позната сифражеткиња Силвија Пенкхарст. Занимљиво је овде рећи да је Силвијина мајка Емелин омогућила српском дипломати Чедомиљу Мијатовић да организује велику акцију у САД и Канади за прикупљање помоћи Србији у Првом светском рату.

Рет Марут ипак је ухапшен у Енглеској, пошто се није пријавио полицији као странац. У затвору у Брикстону почиње Марутова игра са лажним идентитетима. У страху од екстрадиције стално је мењао исказе, измишљао нова имена и нове биографије. Између осталог, једно време је тврдио да је рођен у Сан Франциску али да су му документа уништена у земљотресу 1906. године. Надао се да ће га депортовати у Сједињене Државе.

У периоду између 1917. и 1921. године Рет Марут је у Немачкој издавао часопис Циглар (Ziegelbrenner). Тај часопис, чији су издања бојом и обликом подсећала на цигле, имао је задатак да преко својих текстова и прилога помогне настајању нове Немачке после катастрофалног пораза у Првом светском рату.

У Циглару су промовисане анархистичко-индивидуалистичке идеје филозофа Макса Штирнера. Припадност нацији, религији или класи није важна, писало је страницама Марутовог часописа. Важан је само човек, појединац од кога се захтева став, сопствено мишљење и индивидуална акција.

Марут је одбацивао један од основних принципа политичког деловања, окупљање појединаца ради остваривања заједничких циљева. Важни су појединац и његова акција, тако је писао.

Радикалне Штирнерове идеје тоталног егоизма ипак су затим ублажене на страницама Циглара чији је последњи број изашао 21. децембра 1921. године. Изашло је укупно 13 бројева.

Мексико: Рет Марут постаје Б. Травен?

Марут је 1922. (или 1923) из Енглеске емигрирао у Мексико. Као што се 1908. године изненада појавио на позоришној, друштвеној и политичкој сцени Немачке, тако је по доласку у Мексико Рет Марут и – нестао. Његова немачко-вајмарска животна и политичка авантура може се схватити као приквел за феноменалну тв серију Вавилон Берлин Тома Тиквера.

Уместо Рета Марута неколико година касније појавио се романописац Б. Травен. „Баварац из Минхена је мртав“, писало је у накнадно пронађеном Травеновом дневнику.

На адресе немачких издавача почели су, од средине 20-их година XX века, да стижу романи аутора који се потписивао као Б. Травен. Долазили су са непознате мексичке адресе и били су написани на немачком језику.

Људи који су читали Марутов часопис и приче које повремено писао уочили су стилске, тематске, политичке и вредносне сличности између оног што је објављивано у Циглару и романа са потписом Б. Травен.

Источнонемачки теоретичар књижевности Ролф Рекнагел је у свом капиталном делу Beitrage zur Biographie des B. Traven из 1977. године, после прецизне анализе и са приличном поузданошћу доказао да је текстове у Циглару и романе Б. Травена писао исти човек.

Већ помињани харвардски професор Гутке се слаже са тврдњама да су Рет Марут и Б. Травен иста личност. То је и Травенова супруга Роса Марија Лухан потврдила у интервју Њујорк тајмсу. Међутим има и оних који мисле другачије. Славни амерички филмски редитељ Џон Хјустон на пример. Хјустон је по Травеновом роману снимио филм Благо Сијера Мадре.

На страницама својих мемоара Отворена књига, Хјустон пише: „Верујем да су Б. Травена сачињавале две или више особа које су сарађивале у писању. Многи су се питали како је Рет Марут могао да напусти Немачку 1922. и да три и по година касније понуди свету три романа који се уопште не баве немачким друштвеним и политичким питањима – што је његова специјалност – већ, уместо тога, истражује искуства једног Американца, Џерарда Гејлса у западној Европи, на мору и Мексику: Мртвачки брод, Берачи памука и Мост у џунгли“.

Између ратова: Разјарени епови епохе

У периоду између два светска рата Б. Травен је објавио десетину романа. Стекао је велику популарност. Његов први роман Мртвачки брод је за неколико месеци продат у преко 100.000 примерака. Остали познати Травенови романи су: Берачи памука, Благо Сијера Мадре, Бела ружа, Побуна вешаних, Генерал из џунгле, Макарио, Лов на људе...

Травенова проза је груба, сирова, жестока. Његови ликови су непрестано изложени опасностима, суровостима, физичким и психичким тегобама. Сведени, директни начин приповедања има „хипнотичку непосредност“. Садржаји и теме се доносе на јасан и занимљив начин. У Енциклопедији Југославенског лексикографског завода пише: „У свом дјелу Травен спаја осебујну поетичност са страственом одбраном потлачених и израбљиваних, те са снагом приповиједања, јеткошћу ироније, описима једног свијета у којем гангрена новца разара људске душе“.

Неке предоминантне теме из Травенових романа опет су актуелне. Бирократски пакао кроз који пролазе људи без документа, на пример. Људи sans-papiers, како се то каже, у ово доба појачаних миграторних кретања, препуштени су на милост и немилост полицијским и чиновничким структурама земаља кроз које пролазе. Слично је и са онима који, због ратова и криза, остају без посла. Њихов силазак у егзистенцијални пакао не разликује се од оног који је Б. Травен описивао у својим романима пре скоро једног века.

Травенова дела припадају левичарској књижевности која је била актуелна двадесетих и тридесетих година прошлог века. Неки Травенове најбоље романе стављају поред Доброг војника Швејка Јарослава Хашека и Берлин Александерплаца Алфреда Деблина. Ту би требало придодати и роман Ханса Фаладе Шта сад мали човече?

Својевремено је Лав Троцки коментарисао роман Les Javanais Жана Малакеа, занимљиве личности европске и француске књижевне и левичарске политичке сцене тих година: „Иако је по импликацијама социјалан, овај роман никако није тенденциозног карактера. Он не покушава ништа да докаже, не пропагира, као што то чине многа дела нашег времена, када се превише покоравају наредбама чак и у сфери уметности. ... Истовремено, при сваком кораку осећамо потресе и грчеве наше епохе, највеличанственије и најмонструозније, најзначајније и најдеспотскије икада у људској историји. Комбинација бунтовне поезије личности са разјареним епом наше епохе чини, можда, оно најфасцинантније у овом делу.“

Неки аутори сматрају да се овај коментар може у потпуности применити и на Травенове романе.

Смрт аутора: Дела су једино важна

„Четрдесет година пре Ролана Барта Травен је објавио 'смрт аутора'“, пише у једном тексту објављеном поводом велике изложбе о Б. Травену у Музеју модерне уметности у Мексику. Реченица: „Једина биографија аутора треба да буде његово дело“, цитирана је као основни постулат Травеновог књижевног рада.

У великом тексту под насловом „Читајући Б. Травена“ Мирко Кривокапић објашњава да је овакав Травенов став израз жеља да се умањи значај сваког ауторитета и да се на тај начин у сваком човеку оснажи свест о његовој личној важности.

Травен је писао: „Моја дела су важна, док је моја личност исто тако неважна као и личност обућара који сматра својом дужношћу да за људе прави добру и удобну обућу.“

Скривање иза псеудонима, бежање од „светлости позорнице“, инсистирање на анонимности и мистериозности имали су парадоксални ефект у случају Б. Травена. Медији су, наиме, већу пажњу поклањали потрази за идентитетом аутора него његовим романима.

То међутим није био случај са читалачком публиком. Травенови романи су стекли велику популарност. У Немачкој, док их Хитлер није забранио и спалио на ломачи, били су веома читани. Тиражи су били огромни. Убедљиво дата атмосфера далеких, егзотичних предела којим крстаре необични пустоловни ликови који по тамошњим лукама, плантажама и џунглама траже пут и начин којима би дошли до неке личне среће, били су заводљиви елементи његове прозе.

„Нолит“ је у периоду између 1932. и 1937. године објавио већину Травенових романа у преводу Јована Поповића. Његова дела уклапала су се у уређивачки концепт те издавачке куће. Она су откривала „огромни, пространи, на свој начин силни, моћни свет потлачених“.

Занимљиво је рећи да се најпознатији Травенов роман Благо Сијера Мадре појавио на српском пре него на енглеском. „Нолит“ га је издао 1932. године. Енглески превод се појавио 1935. године, како пише на Википедији.

Благо Сијера Мадре: Роман и филм

Позната флоскула „Књига је боља од филма“ не вежи у случају екранизације романа Б. Травена Благо Сијера Мадре коју је направио Џон Хјустон. Не важи ни супротно. Није филм, наиме, бољи од књиге. Феноменални су и роман и филм.

Парафраза чувене реплике из Шекспирове Буре о „грађи од које се праве снови“, а коју је Џон Хјустон, као вешт сценариста, ставио на крај свог првог филма Малтешки соко (1941) – тако сугестивно је изговара Хемфри Богарт – дефинисала је филмски свет овог редитеља. Јунаци његових филмова – друштвено неприлагођени људи најразличитије феле – трагају за том „грађом“ у свим њеним појавним облицима: новац, злато, моћ или власт. Тако је од Малтешког сокола до Човека који је хтео да буде краљ (1975). Стога није чудно да је роман Б. Травена Благо Сијера Мадре привукао Хјустонову пажњу да по њему 1948. године сними филм.

У том роману, написаном у најбољој традицији Џозефа Конрада, та тема се појављује у свом „архетипском облику“. Тројица отпадника од америчког сна, као вагабунди и радници без посла, трагају по градовима, планинским беспућима и нафтоносним пољима Мексика за „грађом“. Овог пута реч је о злату. 

Авантура у коју своје јунаке води Б. Травен није сама себи циљ. Она је тест за карактере тројице главних ликова, како каже Роџер Еберт. Параноидно лудило и апсурд се појављују као најупечатљивији „резултати“ персоналних метаморфоза које је донела потрага за златом у гудурама мексичке планине Сијера Мадре. Снови о сопственој трансформацији и трансценденцији које сањају јунаци Хјустонових филмова још једном су се показали као неоствариви.

Worst shit you ever saw

Реченица коју је Хемфри Богарт упутио славном америчком филмском критичару Арчеру Винстену: „Сачекај да видиш мој следећи филм, глумим најгоре говно које си икад видео“ („Wait till you see my next picture, I play the worst shit you ever saw“), најбоље описује Добса, главног јунака Хјустоновог филма и Травеновог романа. Конгломерат најгорих људских особина – завист, љубомора, себичлук, лажљивост – чини његову личност.

Добсу је нелагодно у животу, он га у сваком тренутку жуља и повређује. Уводне реченице романа то показују, истовремено сведочећи о Травеновом списатељском таленту:

„Клупа на којој је Добс седео није ваљала. Једна је даска била сломљена а друга се искривила, те је човек седење на овој клупи могао да осећа као казну. Да ли је ту казну заслужио или му је она неправедно досуђена, као већина казни које се досуђују човеку, о томе овог тренутка Добс није баш размишљао...Мисли којима се Добс бавио биле су мисли којима се баве многи људи. Било је то питање: како доћи до новца.“ 

Тако се пише! Сви точкови, каишеви, зупчаници и полуге који покрећу радњу романа одмах се активирају и... читалац се истог трена нађе у Тампику поред гладног и уморног Фреда Ц. Добса.

Савест као празна ракијска боца

Џон Хјустон је максимално, што би рекли млади, „испоштовао“ Травенов роман. Није га „зашећерио“, како му је Травен написао у једном писму. Сценарио који је урадио био је у складу са оним што пише у књизи.

Човек по имену Хал Кровс, кога је мистериозни Травен послао да га заступа током снимања филма – а за кога је Џон Хјустон убеђен да је био Травен лично – пренео је ауторов став да је сценарио одличан. „Тврдо кувана“ проза претворена је у исто такве слике и сцене. 

Глумци су дали максимални допринос. Пре свих Хемфри Богарт, Волтер Хјустон (Џонов отац) и Алфонсо Бедоја.

Богарт је без задршке, храбро се коцкајући статусом филмске звезде, одиграо лик антихероја Добса. Није штедео ни себе ни личност коју глуми. Знојав, запуштен, необријан, прљав и при томе зао, насилан, суров и безобзиран, он се, као Конрадов Курц, губи у лавиринту параноидног лудила на чијем крају проналази смрт.

Сам човек у дивљини губи моралне оријентире и постаје склон насиљу, пише на страницама овог Травеновог романа. „Тамо где нема тужиоца, савест ћути као празна ракијска боца која лежи у неком прашњавом кутку. Савест се буди само онда кад је подупреш. Зато, видиш, постоје џелати, тамнице, паклене муке.“

Пробијање четвртог зида

„Један од разлога због чега сам толико желео да снимим Благо Сијера Мадре био је тај што сам увидео да је улога старог трагача за златом, Хауарда, савршена за тату“, пише Џон Хјустон у својим мемоарима. Хауард је, по редитељовој идеји, морао да буде „мудар, лукав и без зуба“.

Волтер Хјустон, отац редитеља Џона Хјустона, улогу Хауарда одиграо је маестрално. Добио је и награду Оскар за њу. Заразни смех и рафалне реплике, изговорене брзином на којој би му позавидео и Џемс Кегни, обележиле су ту ролу.

Џон Хјустон у мемоарима описује и своју реакцију на легендарну сцену када његов отац у лику Хауарда игра пред својим партнерима: „Кад оно тријумфално игра пред планином, блебеће оне псовке својим компадрима, најежи ми се кожа и накостреше длаке на глави, трибут величини, а што ми се дешавало у присуству Шаљапина, италијанског пунокрвца Рибота, Џека Демпсеја на почетку каријере, и Манолета.“

Мој млађи син је видео ову сцену у основношколском узрасту. Запамтио је целу и касније у разним ситуацијама је репродуковао. Толико о њеној снази и сугестивности.

Постоји једна несвакидашња сцене у филму Благо Сијера Мадре чији је протагониста Волтер Хјустон. То је она у којој Волтер пробија такозвани „четврти филмски зид“. Наиме, док ужива у божанском третману којим су га сељаци обасули опчињени његовим исцелитељским моћима, Хауард, односно Волтер Хјустон, изненада погледа у камеру, насмеје се и намигне биоскопској публици. Остаје неразјашњено шта је редитељ хтео овим призором. Можда да релативизује целу ствар, да нам поручи да је то само представа, да није директан пренос.

Проклетство злата

Од тренутка кад Хемфри Богарт изговори реплику: „Видимо се у Дурангу“, Хјустонов филм, баш као и Травенов роман, поприма шекспиријанске обрисе борбе између лудила, насиља и стварности. „Силазак у пакао на диносаурусу логике“, како је Бранко Анђић дефинисао параноидно лудило једног Сабатовог јунака, постаје и Добсов усуд.

На почетку романа Добс каже: „Грамзивост је једина карактерна особина коју злато буди код свог власника.“ Такође тврди да на злату „лежи проклетство“. Његова трансформација потврђује тачност ових ставова.

У тренутку суманутости и сужења свести, под налетима грамзивости и сумње, он при крају романа и филма пуца у свог компањона Кертина и краде злато. При томе се оправдава изговарајући следеће речи: „Савест. Каква ствар. Мислиш ли да имаш савест, измучићете насмрт. Ако мислиш да је немаш, шта ти може учинити?“

У једном тренутку апсурд ступа на сцену. Разбојници који опљачкају и убију Добса проналазе кесице са златним прахом, мисле да је то обичан песак и просипају га по земљи. Дуне ветар и све однесе.

Хаурдов заразни смех као реакција на те околности се налази на крају. Као и његове речи: „Смеј се Кертине, неслану нам је шалу приредио Бог, судбина или природа, ма когод или штагод то било, имало је смисла за шалу. Злато се вратило тамо где смо га нашли. Та шала нас је стајала десет месеци патње и рада“.

Мали је и бедан човек пред Богом, судбином и природом. Нема шансе. Био добар или зао, вредан или лењ, лажљив или поштен. Свеједно. Исто му се 'вата.

Задихани сведок

Наш велики филозоф, писац и публициста Радомир Константиновић није имао високо мишљење о Травеновој прози. Он је 1953. године писао да је то „једна проза која је узбудљива пре свега као реч још увек задиханог сведока“. Константиновић је сматрао да је Травенов стваралачки императив следећи: „Казати ужас, обновити га, отворити у свим његовим порама, сурово и до танчина, реч по реч, од слоја до слоја његовог, без ичег другог...“

Друга страна живота, или тачније речено све друго, Травену као писцу остало је недоступно: „У тим тренуцима он је неубедљив, несигуран у методу стварања целине, фрагментаран и горко неповезан.“

Било како било, Травенов роман Благо Сијера Мадре, баш као и Надница за страх коју је Жорж Арно написао неколико деценија касније, казују аутентичну, горку и сурову причу о обезнађеним људима, ван уобичајених животних координата, који, сукобљени са собом и светом, трагају за оном Шекспировом „грађом“ с почетка овог текста. Током потраге улажу једино што имају – сопствени живот – и на крају изгубе.

Филмаџијама је та литература привлачна. Џон Хјустон је у Травеновом случају направио ремек-дело, баш као и Анри-Жорж Клузо у случају Наднице за страх. На страницама тих романа описани су пустоловни животи оних којима су се животне бусоле поквариле, па дезоријентисани лутају у нади да ће стићи до некаквог циља. А то је stuff од кога се праве добри филмови, како је написао један талентовани рокер. Папирно-целулоидна авантура коју ова дела обезбеђују највећи су уметнички домети једног времена. Ономе кога пут некада наведе у Дуранго постаће јасно зашто је то тако.

Post scriptum

Овај гломазни текст – „у Пољској звани 'кобила'“, како би рекао песник Константин Галчињски – настао је током шетње „стазом успомена“. Док сам га писао размишљао сам шта се десило са пролетерском левичарском књижевношћу? Где је и зашто је нестала?

Касније сам отишао корак даље. Сетио сам се Долерес Ибарури, Жоржа Маршеа, Сантјага Кариља, Палмира Тољатија, Енрика Берлингуера. Сетио сам се еврокомунизма. Шта је било с тим? Где је то све нестало?

Док сам писао о Б. Тарвену, његовом роману Благо Сијера Мадре и филму који је Џон Хјустон снимио по њему, схватио сам колико нам болно недостају леве политичке идеје и партије које би их артикулисале у складу са временом у којем живимо.