Петнаест најбољих телевизијских серија свих времена за бинџовање овог лета štampaj

Телевизијске серије биле су замишљене као јефтини драмски програми који се емитују преко дана. Циљна група су им биле домаћице – претпоставка је да су одрасли мушкарци тада на послу – па су на рекламама били сапуни и детерџенти. Отуда и англо израз сапунице (soap operas). Иако је жанр имао неких седамдесет година на располагању да се развије, те-ве серије су задуго збрзаване са скарабуџеном сценографијом и глумцима који нису стигли усвоје текст.

За британске сапунице стандард је дуговечност. И глумци и публика остарили уз Крунску улицу (Coranation Street, око 11.000 епизода од 1960. до данас) и Приче из предграђа (EastEnders, око 6.700 епизода од 1985), у којима се јавност често суочила с табу темама. У Латинској Америци масе су плакале заједно са хероинама својих теленовела из деведесетих Љовисном и Касандром, које су законите наследнице великог богатства, али никако да до њега дођу.

Потоња, названа једноставно Касандра, напродаванија је те-ве серија на шпанском језику. Емитована је у 128 држава, укључујући и нашу. Нека екипа из Кучева – да ли из зајебавања – писала је председнику Милошевићу у кључном тренутку „да ослободи Касандру јер ова није ништа крива“.

У САД не излазе из моде серије које наново доказују да и богати плачу: јесу сви јунаци Династије, Даласа, Свог новца овог света или Наслеђа трули милионери, али и такви (или нарочито они) имају пуно проблема у животу. У међувремену су настале неодољиве серије домаће и јенки производње: Отписани, Више од игре или Сиви дом стекле су култни статус међу гледаоцима. Исто важи за Градић Пејтон или Изгубљене у свемиру.

Данас су телевизијске серије израсле у самосвојну драмску форму с великим буџетима и глобалним амбицијама – дакле неку врсту дугачких филмова. Само што нам поголеме филмове на фестивалима пуштају у цугу, без паузе за кафу – Сатански танго (1994) Беле Тара, снимљен по истоименом роману Ласла Краснохоркаја – рецимо, траје седам часова. Гледајући те-ве серије охрабрени смо да предахнемо између епизода које трају између пола и једног сата, иако многи, попут мене, на интернету игноришу ту опцију и гледају их у дугим сеансама. 

И ето нове разбибриге и нове речи у београдском распричаном новоговорном инглишу: бинџовање. 

Ауторски подухвати
(Линч, Сорентино, Де ла Иглесија, Тиквер...)

Под овом капом подразумевам серије које су рађене са одређеном визијом, које су писали и режирали исти људи. Овакви пројекти су у мањини; данас се амбициозни сценаристи чешће одлучују на продуцентску улогу.

Добро се сећам када сам био на Филмфесту у Минхену, иако томе има 33 године. На фестивалу је приказана пилот епизода нове америчке ТВ сапунице. „Шта, сад ће и телевизијске серије да приказују по филмским фестивалима?“, негодовао сам. Али будући да је редитељ био Дејвид Линч, тада с малим, али већ импресивним опусом, одгледао сам његов пилот који је био двадесет минута дужи него прва епизода будуће серије. Звао се Twin Peaks, што је Бранко Вучићевић касније лепо посрбио. 

Двоглав

(Twin Peaks, сценарио Дејвид Линч и Марк Фрост, режија Линч, Фрост и 12 других редитеља; САД, 1990–1991. и 2017, 3 сезоне, укупно 48 епизода).

Интрига ко је убио Лору Палмер ће ускоро залудети читаву планету. Чак и Србију која је тада имала паметнија посла: била је и није била у рату. Али сви су хтели да сазнају још о чудацима из Двоглава.

Фројдистичка, сујеверна, мистична, њуејџовска, америчка, а истовремено с толико ограда да је заправо антиамеричка, Двоглав је вероватно најчудеснија играна серија икад снимљена. Написао сам опширан есеј о прве две сезоне, објављен у магазину New Moment 1995. Огранизован је и наменски фото-сешн да се текст илуструје.

У то време већ је изашао Линчов играни филм Двоглав: Ватро, ходај са мном (1992) о догађајима који претходе Двоглаву. Али тада нисам слутио да ће Линч украсити серију са још неколико кратких филмова и наставком после 25 година, баш како је обећао. И та, трећа сезона, где ауторова необуздана машта више није наилазила ни на какве границе, најуспелија је. Линч је својеручно режирао свих 18 епизода.

Ако је веровати његовој књизи Соба за снове, идеју за жабе-мољце, дакле персонификацију зла које улази у јунаке и отима им душу, Линч је пронашао на свом давном пропутовању кроз Србију. Двоглав је емитован, с великим успехом, и на нашем етру. Све сезоне издате су на ДВД.

Линч се није на томе зауставио. Постоји и засад дормантна идеја за четврту сезону. У међувремену је направио пилот за још једну, једнако интригантну ТВ серију. Будући да су продуценти одустали од пројекта – вероватно им је деловао сувише ексцентрично –  ту пилот епизоду је Линч, уз помоћ француског Канала+, чисто да се не баци, доснимио и прекројио у двоипосатни играни филм.

Испоставиће се да је тако настао његов критички најпризнатији, а вероватно и најбољи филм новог миленијума, Булевар звезда (Mulholand Dr, 2001). Чини се да би бројни рукавци филма тек у жељеном трајању серијала могли да дођу до пуног изражаја – не зато да се заплет боље разреши, него, како то обично бива у Линчовом случају, да се додатно мистификује и закомпликује. 

Мајстор и Маргарита

(Мастер и Маргарита, сценарио и режија Владимир Бортко, Русија 2005, 10 епизода).

Било је туце адаптација истоименог романа Михаила Булгакова – неки кажу и највећег романа XX века. Један је филм у копродукцији Југославије и Италије: режирао га је Александар Петровић 1980. Постоји и пољска мини серија из 1990. Последњи играни покушај је управо у постпродукцији  у Русији; редитељ је Михајл Рогошкин.

Али ова руска серија из 2005. прва је и једина екранизација која се слепо и дословно држала романа, без штриховања и самоповлађујућих реинтерпретација. Резултат тог значајног напора јесте задивљујући, онолико близу духу Булгакова колико је то људски могуће. Серија је емитована на нашем етру више пута. Постоји и ДВД издање на енглеском.

Млади папа / Нови папа 

(Young Pope, The New Pope, сценарио Паоло Сорентино и још 4 писца; режија Сорентино; Италија, Француска, Шпанија, Велика Британија, САД 2016, укупно 19 епизода).

Слично Линчу, у овом чеду Италијана Паола Сорентина имамо јак ауторски печат и изразито приметну редитељску оркестрацију. Режија и глумачка екипа су ванредни; одскачу Џад Лоу и Хавијер Камара. Серија се може видети на платформи ХБО.

Сценарио, пак, посебна је прича. То је ипак центар католичке пирамиде у који се неизбежно сливају и новац и моћ. Као да Сорентино избегава суочење са историјом, незгодним темама мундане политике Свете столице, ноторних скандала као што су мешетарења са инвестицијама или кардиналски секс. Заузврат, добијамо сензуалну, повремено дирљиву, високо оригиналну и изузетно забавну фантазију о непостојећем папи Пију XIII чији живот личи на театар који су дизаjнирали Долче и Габана. Овде има нешто медитерански чулно што пробија испод мантија и ритуала, као уосталом и у другим пројектима Паола Сорентина. За једног од њих – не неопходно и најбољег – освојио је „Оскара“.

30 сребрњака

(30 Menedas, сценарио Хорхе Гуеракечевариjа и Аксел дe ла Иглесиjа; режија Де ла Иглесија; Шпанија 2020–2023; две сезоне, 16 епизода).

Ова хорор серија потиче из још једне кинематографске велесиле и мени омиљеног редитеља. Де ла Иглесија има њуха за апсурд; радио је већ филмове повезане с хришћанском мистиком и апокалиптичним темама, као што је трагикомични Дан звери. Овде је реч о оних 30 сребрњака који су зарађени за издају Христа и који власницима наводно дају демонску моћ.

У драматичном судбинском преокрету, презиме сценаристе редитеља Аксела – који гаји имиџ просечног хеви металца, са све џинсом и дугом неуредном косом – на шпанском значи „црквено“. Што би се у нас рекло, Попадић или Црквењаков. Прва сезона серије доступна је на платформи ХБО; друга је најављена за октобар.

Вавилон Берлин

(Babylon Berlin, сценарио Фолкер Кучер, према свом роману Мокра риба, Хенк Хандлогтен, Том Тиквер и Ахим фон Бориз; режија Хандлогтен, Тиквер и Фон Бориз; Немачка 2017–2022, 4 сезоне, 50 епизода).

Овде се враћамо у слично време као Мајстор и Маргарита, али не у руску, него у немачку престоницу у доба превирања током вајмарске републике. За разлику од мејнстрима немачке фикције, овде су јунаци – полицијски инспектор Гидеон Рат и дактилографкиња Шарлота Ритер – левичари. 

Са буџетом од 40 милиона евра, у питању је најскупља немачка серија и најскупља серија ван енглеског говорног подручја. Вавилон Берлин тренутно емитује РТС, па је можда то најбоља адреса за заинтересоване. За бинџовање, ту је увек као пушка запети ХБО. 

Историјске серије
(Ја, Клаудије, Рим, Спартак)

Тангенцијални подухвати – где Американци изгледа највише бриљирају – су они историјске фантастике. Дуго сам, на пример, одолевао помпи која је пратила серију Игра престола. Сео сам да је погледам тек кад су сви престали да о њој говоре. Али морам признати да је у питању неодољив подухват митолошког мелтинг пота. Али шта је са историјом? Има ли она место у те-ве серијама или је једино ескапизам увек у моди?

Волим да читам све о старом Риму, из прве, друге и треће руке, дакле Тацита, Гибона и Грејвса. Као да је сва будућа историја садржана у повести ове империје. Можда сам зато субјективан: просто ме занима та тема. Али све три набројане серије су једноставно прворазредне – чак и за оне који немају амбиција да пазе када су сценаристи погодили историјске догађаје, а када су се одвише одлепили од чињеница и препустили машти.

Ја, Клаудије

(I, Claudius, сценарио Џек Пулман; режија Херберт Вајс; Велика Британија, 1976–1977; 13 епизода)

Серија настала је као адаптација истоименог историјског романа британског писца Роберта Грејвса. Као и Сатански танго, тај је роман једноставно ремек-дело; оба су преведена на српски. Ни кинематографија, ни телевизија зачудо не каскају много за њима.

Ја, Клаудије обухвата владавину Августа, Клаудија и Калигуле између 24. и 54. године наше ере. Екипа је прворазредна, како је често случај с Би-би-сијевим серијама: енглески су глумци махом каљени у позоришту и на Шекспиру. Дерек Џакоби бриљира у насловној улози римског императора напредног по својим мерама, али назадног по својим физичким хендикепима. Џон Харт је на једвите јаде прихватио улогу Калигуле. Серија је емитована је на тадашњој РТБ и праћена је с дужном пажњом. Сећам је се живо иако сам тада био клинац. Данас је доступна на ДВД.

Рим

(Rome, сценарио Бруно Хелер, Џон Милијус, Вилијам Мекдоналд; режија Мајкл Ептид и још 13 редитеља; ВБ/САД 2005–2007; две сезоне, 22 епизоде).

Ова серија се концентрише на време владавине Јулија Цезара и трансформације римске републике у империју негде између 49. и 30. године п. н. е: можда су сценаристи, међу којима се нашао и цењени Милијус доктор Џон, препознали сличан процес у савременој САД. За разлику од Грејвса, овде се прича плете око двојице анонимних Римљана, Луцијуса и Титуса. 

Копродукција између америчког Ха-бе-оа и британског Би-би-сија, Рим је имао буџет сличан филмским блокбастерима: астрономских 100 милиона долара. У костимима и сценографији – снимало се заиста у Риму – можда се назире да је то најскупља серија икад снимљена, али је драма донекле задржала камерни карактер. Очекивало се да Рим буде Ја, Клаудије на стероидима. Али авај, све битке су и овде у off-у. Постоји на порталу ХБО или, ако је неком тако драже, на ДВД. 

Спартак

(Spartacus, сценарио Стивен Денајт; режија Џеси Ворн и 10 других редитеља; САД 2010–2013; 4 сезоне, 34 епизоде)

Коначно, моја омиљена серија – не само из ове групе. Снимана је на Новом Зеланду и емитована у више наврата на Б92 и нашим кабловским каналима. Обично су емитери бирали прву сезону Спартак: Крв и песак за репризирање. И с добрим разлогом: она је, како то често бива, најбоља. Кастинг је мешовит: има врсних британских глумаца (Енди Витфилд у насловној улози и Дејвид Хана као његов амбициозни господар Батијат). А куд Рим стаде, ту Спартак продужи: овде се интензивна отимачина малих људи око части и моћи подиже за лествицу више. Ја, Клаудије и Рим су драме; Спартак је акциони спектакл. 

Живот последњих година комшије Трачанина Спартака негде између 81. и 71. године п. н. е, човека који је у време Трећег устанка робова 74–71. п. н. е. имао под командом војску од 300 000 људи – вазда ме је инспирисао. И не само мене: Стенли Кјубрик је режирао играни филм о том човеку 1960. Спартак је једина серија коју сам комплетну одгледао двапут и на концу рецензирао. Чини ми се да крваво-сексуална реконструкција старог Рима, смештена у школу за гладијаторе, има много више везе с реалношћу на терену него пословично умивене верзије тадашњег начина живота. Сада када о томе пишем, сам себи правим зазубице: мало ми фали да је опет пустим. Доступна је на ДВД.

Британски хумор
(Летећи циркус Монтија Пајтона, Мала Британија)

Занимљиво је да једно германско племе, Немци, има тако мало смисла за хумор, а друго, Британци, практично је највећи европски извозник хумора. Будући да сам свега који месец провео на немачком континенту, а пет година на британским острвима, увек сам био већи љубитељ потоње школе. У Британији се причају вицеви засновани на комедији нарави, дакле посве слични нашим – Шкоти су обично циције, Ирци су увек тупави.

Наравоученије је да без преступа, без ризика, без посезања за стереотипима, у условима потпуне политичке коректности – нема ни хумора. Другим речима, беба лако одлети заједно са прљавом водом. Хумор је по себи некоректан и увек постоји ризик да ће га публика поздравити хладним ћутањем.

Летећи циркус Монтија Пајтона

(Monty Python's Flying Circus, сценаристи и глумци Грејем Чепман, Ерик Ајдл, Тери Џонс, Џон Клиз и Мајкл Палин; аниматор Тери Гилијам; режија Ијан Мекнотон и Џон Хауард Дејвис, Велика Британија 1969–1974, 4 сезоне, 45 епизода).

То је најстарија серија коју овде заступам, али као да је њен дух најмлађи. Утицај који је за собом оставила група Монти Пајтон је немерљив. Прво са овом Би-би-сијевом и данас посве невероватном серијом, а потом и једнако надахнутим филмовима које су режирали Џонс и Гилијам, Смисао живота, Брајаново житије и Монти Пајтон и Свети грал. И на крају у разгранатом мноштву десетина других филмских и телевизијских наслова које је тешко и побројати. Иза свега тога су ови силно духовити и мултиталентовани људи стајали и разведравали оловно небо не само у кишовитој Британији.

Хумор брзо, можда и пребрзо застарева, али од пајтоновског се никад не уморим. Чак и кад знам виц, и даље су ми смешни скечеви Министарство безвезног хода или Глупан године из више класе. За почетнике, постоји доста ДВД издања изабраних скечева из серије Летећи циркус Монтија Пајтона. Филмови Брајаново житије и Монти Пајтон и Свети грал могу се наћи на платформи Нетфликс.

Мала Британија

(Little Britain, сценаристи и глумци Мат Лукас и Дејвид Волијамс, режија Стив Бенделак, Волијамс и још 4 редитеља, Велика Британија, 2003–2006, 3 сезоне, 23 епизоде).

Сасвим на траси коју је прокрчила група Монти Пајтон налази се и серија Мала Британија. Комичарски тандеми су стара, ако не и офуцана прича, али овако експлозиван дуо није давно виђен ни на Острву, ни другде. Као и Пајтони, Мат и Дејвид направили су неколико бесмртних ликова, од мрзовољне шалтеруше Керол, до лажног инвалида Ендија.

Серија је освојила укупно 28 телевизијских награда. Постоји на ДВД који сам једном приликом позајмио и бесомучно га вртео. Али као и сваки поштен Србин, на крају сам нерадо морао да га вратим власнику. 

Криминалци су вероватно сигурно међу нама
(Наркос, Породица Сопрано, Постао сам лош и Озарк)

У сва четири случаја најбоље из издашне крими понуде. Колико овог часа, Породица Сопрано је на ХБО, остале три серије су на Нетфликсу.

Породица Сопрано

(The Sopranos, сценарио Дејвид Чејс и још 21 писац, режија Тимори ван Патен, Чејс и још 22 редитеља, САД 1999–2007, 6 сезона, 86 епизода).

Кум је серијал романа и филмова о крупном криминалу, који је поткупљивао сенаторе и убијао папе. Али Породица Сопрано је велика прича о згодама и незгодама ситних, трапавих и неретко приглупих криминалаца из посрнулог и провинцијалног миљеа Њу Џерзија. Ретко се трефи да толико елемената неког групног пројекта тако опасно нагне ка савршенству.

Серија је освојила укупно 122 награде, од тога 21 „Емија“. Замисао Чејса је просто генијална; рекло би се да серију носи главни глумац Џејмс Гандолфини, будући да је серија дубински скен карактера Тонија Сопрана, али читава екипа ради као швајцарски сат. 

Наркос

(Narcos, сценарио Карло Бернар, Крис Бранкато, Доуг Миро и још 23 писца, режија Андрес Баиз и још 7 редитеља, САД 2015–2017, 3 сезоне, 30 епизода).

Прича о највећем нарко дилеру новије историје, Колумбијцу Паблу Ескобару, приповедана је из тачке гледишта америчких агената такозваног Ди-и-еја (Drug Enforcement Agency). Ово одваја Наркоса од осталих серија из ове групе: њихова тачка гледишта је она преступника.

Можда је у питању најзабавнија, ако не већ најверодостојнија од туце сродних урадака о Ескобару (постоји и колумбијска серија на исту тему). Човек би помислио да је чињеница да Ди-и-еј јури наркодилере по Латинској Америци, а не дира их на тлу САД нека рупа у драматургији, али не – то је, биће, рупа у америчком схватању света. 

Постао сам лош / Озарк

(Breaking Bad, сценарио Винс Гилиган и још 9 писаца; режија Мишел Мекларен, Гилиган и још 23 редитеља; САД, 2008–2013; 5 сезона, 62 епизоде)

(Ozark, сценарио Бил Дубик, Марк Вилијамс  и још 11 писаца; режија Џејсон Бејтмен и још 11 редитеља; САД, 2017–2022; 4 сезоне, 44 епизоде).

Ове две серије, свака на свој начин, исписују ново поглавље из криминалног миљеа. Досад смо виђали полицијске и крими приче о професионалним пандурима и бандитима од каријере. Али у Постао сам лош и Озарку јунаци потичу из сасвим просечних америчких породица које су се нашле у процепу. С једне стране, оне су притиснуте све већим трошковима и захтевима да би водиле нормалан средњекласни живот. Данас је једноставно одшколовати децу или се лечити од неке озбиљне болести практично посто луксуз у САД.

С друге стране, постоји и додатни притисак да се ова квадратура круга некако разреши ван закона. Тако се мушкарци, главе породица из ових серија – иначе по свему судећи сасвим нормални људи – одмећу у организовани криминал. Први, наставник хемије Волтер Вајт из серије Постао сам лош, оболи од опаке болести и пошто се уроти са својим бившим учеником Џесијем, почиње да производи и продаје метамфетамин како би платио болничке трошкове.

Други, бизнисмен Марти Бирд из Озарка, готово се нехотично нађе на платном списку мексичког картела.

Апсурд настаје у овом изненадном одметању са оне стране закона, у споју обичних људи и бруталних ситуација. Разлика је у реакцији породице у ова два случаја: Волтер је приморан да цео свој двоструки живот води строго пазећи на фасаду и без знања породице; у Мартијев бизнис с картелом активно се укључује прво супруга, а за њом комшије, па чак и деца: картел је попут социјалног канцера који коси старе играче и непрестано регрутује нове. 

Епилог

Споменута пројекција на Филмфесту у Мунхену 1989. била је пророчка на више начина. Прво, ту је рано запажена и као пример новог сензибилитета издвојена једна те-ве серија која ће касније постати култна. Друго, тада није било баш јасно да ће игране серије смишљати тако талентовани појединци и да ће њихове уметничке амбиције летети тако високо.

Овде се појављује донекле другачији критеријум него код играних филмова: „креатор“ серије, носилац изворне идеје, њен херој је писац. Значи сценариста је постао главни, а редитељи падају у други план: серије, како је виђено на побројаним примерима, најчешће режира тим редитеља, али тако да се шавови не распознају.

Као и свуда, и ту има изузетака. Али редитељи-писци и комплетни аутори попут Линча или Сорентина су врста у изумирању. Морам признати да ми ова промена као писцу, а одскора и сценаристи-дебитанту, импонује: драго ми је због оваквог еснафског скока пословично потцењених колега.

На крају, глобалне те-ве серије су, као и глобална филмска понуда, готово искључиво америчке. Американци првенство у америчком фудбалу или оклопљеној варијанти рагбија (спорту који је популаран искључиво у САД) зову „светско првенство“, иако се за њега једва напабирчи 4 до 7 неуиграних националних тимова. Те-ве серије су слична работа: сви имају право да их снимају, али на светском првенству махом се такмиче четири до седам тимова. А ако и када одлуче да заиграју, онда побеђују само Јенкији.