А Уелбек каже: „Уништити!“ – Најбољи роман двадесет и првог века štampaj

Кад се за неког каже да је рођени писац, то се често појашњава тако што се прецизира да је за њега (или њу) писање – као дисање. Без писања та особа, сугерише се, не може да живи.

Да се разумемо, писање није једнако објављивање, то нас је историја одавно научила, али у неким колико толико нормалним условима, изван цензуре и тоталитаризма, писац по правилу жели да објављује. Писац заправо и јесте онај који пише и објављује континуирано и редовно. Како рече Мураками у књизи „Писац као професија“, један или два романа може написати било ко, писац је онај који не престаје. 

Ретко се деси да писац остане жив и колико-толико здрав, а да одустане од писања. На том трагу је и настала легенда о Рембоу. А опет, постоји скорашњи случај Филипа Рота. Он је свој, испоставило се, последњи роман „Немезис“ објавио 2010. године. Две године касније, у једном интервјуу је објавио да више неће писати романе. Нису му сви поверовали, али испало је заиста тако. Након што је 2018. умро, објављене су две његове биографије у којима се потенцира да је човек који је живео за писање у осам последњих година живота престао да пише. Неки тврде да га је та одлука, нарочито јер је јавно објављена, лишила Нобелове награде, пошто њу, по неписаном правилу, мора добити „активан“ писац.

Сјај славе

Истини за вољу, Ротов креативни геније јесте био на силазној путањи. Последњих пет-шест његових романа нису се могли мерити са ремек-делима из ранијих фаза, мада су у савременом крајолику америчке и светске књижевности и даље били на самом врху. Помало је то налик на филмски случај Вудија Алена, само што овај, видимо, (још увек?) не одустаје. Стога би се могло рећи и да Рот више није желео да квари просек.

У време кад је Anéantir објављен у Француској, добациле су и до нас информације да је то Мишелу Уелбеку наводно последњи роман. И заиста, на самом крају романа, заправо већ после краја, у текстићу под насловом „Захвале“ аутор каже: „Време је да се зауставим“.

Искрено говорећи, у контексту тог кратког пост скриптума то не делује посве недвосмислено, мада су многи медији то представили као несумњив опроштај. Било како било, већ знамо да Уелбек ако и јесте мислио на романе, није сигурно мислио на писање и објављивање књижевности као такве. Јер крајем маја ове године, у Француској је објављена најновија ставка у његовој библиографији, дневничка књижица на стотињак страница под насловом Quelques mois dans ma vie : Octobre 2022 – Mars 2023, што ће рећи „Неколико месеци мог живота: од октобра 2022. до марта 2023“.

Књига се бави с два најновија скандала његове јавне персоне: новим оптужбама за исламофобију и једном контроверзом између савремене уметности и порнографије, да овде не идемо даље. Кратка је књига, и у неким бољим околностима могли бисмо је очекивати у преводу колико ове јесени. Овако, међутим, она може бити само ситни украс покрај колосалног романа „Уништити“.

Кад кажем „колосални“, мислим и на вредност и на обим. Рекао бих да је ово најдужи Уелбеков роман, као и најкомплекснији. Једини који би му могао бити пандан су „Елементарне честице“. Пошто је „Проширење подручја борбе“ жанровски ипак више новела, „Елементарне честице“ бисмо могли гледати као први Уелбеков роман. „Уништити“ је последњи. Круг се затвара, али је последњи ипак бољи од првог. У том смислу, ако заиста више не буде писао романе, Уелбек се повлачи мање као Филип Рот, а више налик лирском субјекту песме Џон Бон Џовија из филма Млади револвераши, песме зване „Blaze of Glory“.

Блиска и далека будућност

Можда је то у неком смислу и последица његовог универзитетског образовања из природних наука, али Уелбеку у ранијим романима – од „Елементарних честица“ до „Могућности острва“ – није било страно да дума о далекој будућности. Откад се више фокусирао на садашњост и психологију, радњу воли да смести у блиску, лако замисливу будућност. Такав је био свет „Покоравања“, такав је свет романа „Уништити“.

Радња романа (објављеног, подсетимо, 2022) је, наиме, смештана на сами крај 2026. и нешто више од првих шест-седам месеци  2027. године. Нећу овде превише да „спојлујем“; али неке основне детаље радње морам да откријем.

Роман отварају две типично уелбековске реченице: „Неких понедељака на самом крају новембра, или почетком децембра, нарочито ако сте самац, имате осећај да чекате смртну казну. Летњи су празници одавно заборављени, нова година још је далеко; ништавило је неуобичајено близу.“

Роман такође отвара хичкоковски мекгафин: прича о сајбер и стварном тероризму, против којих се бори службеник француског безбедоносног сектора Бастијен Дутремон. Читалац помишља да је Бастијен наш главни јунак. Ускоро се појављује и Бастијенов колега Фред. У другом поглављу, у њиховом разговору помиње се име Пола Резона, блиског сарадника Бруна Југеа, министра привреде и финансија. У трећем поглављу, сусрећемо Пола Резона и његов живот пратимо све до краја књиге.

Дневна политика

У постмодерниситчком кључу, кроз цели роман „Уништити“ провлаче се паралеле са претходњим Уелбековим делима. Слично као у „Покоравању“, у средишту радње су председнички избори у Француској. Слично као у „Елементарним честицама“, лик који је приватно близак главном јунаку, а који се кроз роман успоставља као његов симболички антипод зове се – Бруно.

За разлику од претходних Уелбекових дела, ово је понешто „мултимедијално“, односно на његовим страницама се налазе илустрације које понешто олакшавају или барем покушавају да обогате садржај фабуле.

И поред елемената који роман у извесном смислу чине и политичким и шпијунским, фокус романа „Уништити“ је на приватном животу главног протагонисте. На почетку, он је посве отуђен од супруге с којом не спава већ десетак година, а једва да и разговарају. Мајка му је умрла неколико година раније, има оца, старију сестру и млађег брата. И сестра и брат имају своје породице, а Пол је од свих њих поприлично отуђен. Након што Полов отац доживи мождани удар, породицу та мука на неки начин поново зближава.

Скоро као у великим романима из „златног доба“ деветнаестог века, кроз једну породицу као да се у виду макете приказују кључни слојеви целог друштва. Полова блискост „високој политици“ разоткрива читаву владајућу касту као „празно место контроле“ јер њихова моћ почива на фами о моћи и почива на неуморном PR-у.

Реквијем за један сан

У години у којој се одвија највећи део радње романа, његов главни протагонист дочекује свој педесети рођендан. Критичари су Уелбеку често замерали да су његови јунаци – средовечни бели мушкарци – заправо мање или више прикривене инкарнације аутобиографског субјекта. Овде, међутим, Уелбек креира главног јунака као особу двадесет година млађу од себе самог, мада смештањем радње у будућност мало смањује тај јаз.

Исто тако, он овде исписује и посвету генерацији коју осећа трагичнијом од властите. Пред сами крај, у једном псеудоесејистичком пасажу, потенцира се специфичност бејбибумерске генерације, а на трагу симболичког капитала Другог светског рата „који није био апсурдна борба искључиво ограничена на заузимање територија“, него је успешно „фрејмован“ као идеолошки, политички и морално значајна борба против Зла утеловљеног у Хитлеру, и која као таква представља Добро и не оптерећује савест.

Та генерација је такође доживела успон популарне културе у оном ретком тренутку кад је она била супериорна „елитној“, кад су жанровски романи били бољи од „озбиљних“, кад је стрип „дебело надмашивао креације службених представника пластичне уметности“, и кад је, напокон, популарна музика била неупоредиво супериорнија у односу на сваки вид „субвенционисане експерименталне музике“.

То је била Уелбекова генерација. Наредној, Половој генерацији, генерацији данас вероватно најбројнијих Уелбекових читалаца, није остало ништа од тога: Други светски рат је тек далека прошлост, а брисање границе између елитног и популарног је створило „грдне мешавине“ где су лоше стране елитне културе корумпирале ону популарну, а лоше стране популарне разводниле елитну.

Све слути на апокалипсу, но и та слутња је лишена своје последње утехе, оне о експлозивном свршетку. Остаје тек тужна, млитава имплозија као у оним чувеним Елиотовим стиховима (у преводу Ивана В. Лалића) где свет не завршава тутњем већ са цвиљењем. Шупљи су људи, шупље су приче, све је шупље. Остаје тек опција да се свету „пљуне истина у очи“.

У том смислу, и овај роман потврђује одавно препознату поетичку везу између Сартра и Уелбека, само што Уелбек завршава тамо где је Сартр почео. Рокантен ће се против мучнине борити тако што ће да напише роман, књигу „лепу и тврду као челик која ће посрамити људе због њихове егзистенције“. Резон зна да је и та амбиција шупља. Сартр пак такву књигу никада није заиста написао. Уелбек, међутим, јесте. „Уништити“ је таква књига. Има у њој неке ароме „Дервиша и смрти“, неког чуђења  да људи уопште могу бити толико несрећни, а све то је тајновито испреплетено са апологијом уметности као замени за утеху.

У најчувенијој Колриџоовј песми, онај коме је насловни „Стари морнар“ испричао своју причу, сутрадан се пробудио „тужнији и мудрији“. Једно такво јутро чека и достојне читаоце последњег Уелбековог романа.