Црно небо над вајмарским Берлином: „Мали човече, шта сада?“, Фаладино питање још одзвања štampaj

„Кад мислимо о Вајмару, мислимо о Опери за три гроша, Кабинету доктора Калигарија, Чаробном брегу, Баухаусу, Марлен Дитрих. И изнад свега, мислимо о изгнаницима који су вајмарску културу раширили по целом свету“, пише Питер Геј у књизи Вајмарска култура. И додаје: „Изгнаници које је створио Хитлер били су највећи збир пресађеног духа, талента и науке који је свет икада видео.“

Вајмарска република – „рођена у поразу, живела у превирању и умрла у пропасти“ – кад су у питању култура, уметност и наука, може се доживети као ново Периклово доба. Берлин као метропола био је средиште модернизма и стециште уметничке авангарде.

Текст који следи је једним делом о изгнаницима из ње. Већим делом је, међутим, о једном лику који је у Немачкој остао, и у сопственом лудилу проживео „црвене године клања“. Уз мало маште може се замислити његова дијаболична појава како промиче кулисама из филма Кабаре Боба Фосија и локацијама из телевизијских серија Берлин Александерплац и Вавилон Берлин, чији су аутори Рајнер Вернер Фасбиндер, односно Том Тиквер и екипа.

Дописана документа

Пре неколико недеља добио сам на поклон књигу Фебруар 33 – Зима књижевности (Геопоетика, 220 страница). Аутор је немачки новинар и публициста Уве Витшток. То је такозвана документаристичка проза. На заимљив начин, вешто дописујући реалне догађаје белетристичким пером, Витшток је представио збивања у Немачкој фебруара 1933. године. Адолф Хитлер је тада дошао на власт. Библијски егзодус уметничке, културне и научне елите који се тада догодио сагледан је из посебног угла.

Фебруарски догађаји представљени су у виду дневника. Први датум је субота, 28. јануар 1933, а последњи среда, 15. март исте године. Између та два дана свет се променио. На власт су дошли фашисти. Тамо где су биле култура, наука и уметност дошли су диктатура, једноумље, терор и расна мржња. Припреме за Други светски рат су почеле.

Витшток нас води кроз берлинске ресторане, кафетерије, монденске салоне, позоришна предворја, академске ауле. То је Берлин „опадања, распадања и пропадања“.

Ослушкујемо разговоре најпознатијих протагониста са културне – пре свега књижевне – сцене тог града. Неки од њих кажу да ће „фашистичко“ лудило трајати најдуже шест месеци. Други не мисле тако.

Осијецки, Брант и Бен

Карл фон Осијецки, новинар и пацифист, потоњи добитник Нобелове награде за мир 1936. године, на тајном састанку Савеза за заштиту немачких писаца у једној кафани поред берлинске метро станице Халешес Тор каже: „Све ће то трајати много дуже него што мислите. Можда годинама. Ми смо спрам тога немоћни. Али свако од нас може да одлучи да онима који сада имају моћ никада не пружи ни мали прст.“

Једна дигресија указаће на повезаност историјских збивања. Млади немачки емигрант у Норвешкој Херберт Фрам – касније познат под ратним именом, nom de guerre, Вили Брант – биће један од највећих пропагатора идеје да Осијецки добије Нобелову награду за мир. Неколико деценија касније, 1971. године Вили Брант ће постати лауреат исте награде.

Главни јунаци Витштокове књиге су чланови породице Ман – Томас, Хајнрих, Клаус и Ерика – затим Алфред Деблин, Ерих Марија Ремарк, Бертолт Брехт, Рикарда Хух, Готфрид Бен и други.

Сви су они били антифашисти, једино је Бен био амбивалентан. Маја 1933, Клаус Ман пише приватно писмо Бену у којем га упозорава да ће од нациста добити једино „незахвалност, поругу и прогон“.

Овај му одговара јавним новинским чланком који је прочитан и преко радија. Бен пише да Клаус Ман и екипа морају да схвате да ступање националсоцијалиста на власт не представља промену „облика владавине, него нову верзију рађања човека, можда стару, можда последњу велику идеју о белој раси, вероватно једну од највеличанственијих реализација светског духа уопште“.

Готфрид Бен је био „политички неурачунљив“ и „користан идиот Хитлеровог преврата“, писало се касније. После Другог светског рата он ипак доживљава рехабилитацију. Постаје лауреат највећих књижевних награда и носилац високих одликовања.

Ханс Фалада – злосрећник који је преживео

Кад Витштокова књига дође до 141. стране појави се Рудолф Дицен. Он је у свету књижевности познат под псеудонимом Ханс Фалада. За разлику од већине протагониста ове књиге он није отишао из Хитлерове Немачке. Предратне и ратне године провео је у домовини коју је ратно лудило водило од blitzkrieg победа до тоталног пораза у мају 1945. године.

Фаладу затичемо у друштву издавача Ернста Роволта у отменом ресторану „Шлихтер“. То је иста она ресторација у којој су се први пут срели Бертолт Брехт и Курт Вајл. У њој је Брехт 1928. године младом управнику једног позоришта представио своју незавршену драму Опера за три гроша... Наставак је легенда.

Датум је 27. фебруар 1933. године. Неколико блокова даље гори Рајхстаг. Кад то сазнају, припити Роволт и Фалада скачу на ноге. Вичу: „Хоћемо пред Рајхстаг! Да дувамо у Герингову ватру!“ Усплахирене супруге их некако одврате од те намере.

Фалада касније ипак одлази пред Рајхастаг. „Види пламен како избија увис из куполе над зградом. Заслепљујуће знамење на црном зимском небу.“

Мали човече, шта сада?

Ханс Фалада је аутор роман Мали човече, шта садa? То је уз Сатантанго Ласла Краснахоркаија вероватно најбоља књига коју сам прочитао у позним читалачким годинама. Захваљујући „брзом темпу и прецизном тону дијалога“ књига је постала прави хит.

Та прича о малом човеку – просечном службенику – који са својом породицом (жена и дете) бауља кроз тешке године велике економске кризе и турбулентних политичких превирања, својом актуелношћу и дирљивошћу задобила је невероватне симпатије читалачке публике. У кратком временском периоду два пута је филмована – у Немачкој (1933) и у САД (1934).

Фаладина литература је тривијална, говорило се. „Она то није могла бити иако јој се тај епитет стално приписивао“, констатовао је Х.М. Енценсбергер. Пре би се рекло да је њена „блискост животу“ била у складу са ауторовом намером да прикаже живот тзв. „малих људи“ – ситних чиновника и других намештеника – у Немачкој између два рата. Реченица коју изговара Ханс Пинеберг, главни јунак романа: „С нама малим људима раде шта хоће“, дефинише основни тон књиге.

Фаладин списатељски рад би се могао довести у везу са покретом Нова стварност (Neue Sachlichkeit), чији су протагонисти у разним уметничким сферама – књижевност, сликарство, позориште – тражили средства и начине да прикажу резигнираност и цинизам који су прожели немачко друштво после пораза у Првом светском рату.

Ко уме да гледа и чита, пронаћи ће Фаладину литературу на сликама Ота Дикса и Георга Гроса.

Узгред, ево како је Витшток представио овог потоњег: „Нацисти га мрзе као мало ког другог уметника. Својим сликама он не само да напада оно у шта они верују и што им је свето, њиховог фирера, њихове мушке савезе, њихово одушевљење ратом, него их исмева, приказује их као наклобучене марионете, пијанце, тупаве разбијаче, курваре, гангстере.“

Цијанкалиј или конопац

Од Фаладине ангажоване прозе – Роберт Музил је говорио: „Живот се копрца у његовим књигама“ – једино је занимљивија његова биографија.

Мртвачница, судница, лудница и затвор су главни топоси његовог животописа. На крају „Лагуниног“ издања романа Мали човече, шта сада? налази се хронологија живота и рада Ханса Фаладе. Тешко је пребројати све покушаје самоубиства, боравке у затвору, присилне хоспитализације у психијатријским установама и брачне бродоломе. Дрога и алкохол су му били нераздвојни сапутници током живота. Морфијум је звао „мој бензин“.

„Фалада је од младости био психички екстремно лабилан и још увек је тешко урачунљив“, описује Уве Витшток почетак Фаладине одисеје кроз установе социјалне репресије. „Као ђак хтео је да се убије заједно с другом из разреда. Двојица малолетника сладила су се нихилистичким гађењем према свету и покушали су да самоубиство инсценирају као двобој. Фалада је заиста устрелио пријатеља, али је сам преживео тешко рањен, са два метка у грудима. Суд га је прогласио неурачунљивим и привремено га послао у санаторијум за душевне болести.“

„Тачно је да са својом младом женом нисам ни о чему разговарао осим о предности цијанкалија у односу на конопац.“ Овим речима је Фалада дефинисао свој позни брак са младом морфинисткињом Урсулом Лош. Ретроспективно гледано, од те патолошке заједнице двоје морфиниста до младалачког двоструког самоубиства маскираног двобојем, Фаладин живот је грангињолски приказ декедентности и морбидности које су прожимале погрешно конструисану републику.

Мора се међутим констатовати да је из те моралне и животне трулежи изникла литература која никог није остављала равнодушним. Фалада је за разлику од већине протагониста књиге Фебруар 33 остао да живи у фашистичкој Немачкој. Био је више пута денунциран од блиских људи. Његове критичке изјаве о нацистичком режиму су пријављиване тамо где треба. Био је хапшен и затваран.

Енглески издавач Џорџ Патнем је 1938. године послао приватну јахту да евакуише Фаладу и његову породицу из Немачке. Мушичави писац није пристао на тај трансфер. Рекао је да не може да живи било где осим у Немачкој и да је немачки језик једини на коме може да пише. 

Понуда које се не може одбити

Однос који је према Фалади имала нацистичка власт, и касније она комунистичка у Источној Немачкој, можда најбоље говори о контроверзној природи овог аутора.

Јозеф Гебелс, моћни министар пропаганде, био је Фаладин фан. Нарочито је волео његов роман Вук међу вуковима, а свиђали су му се и критички текстови о тзв. „системском добу“ (Вајмарске епохе) које је било омражено међу националсоцијалистима. „Овај дечко уме да пише“, говорио је Гебелс. Запослио га је у неком илустрованом часопису.

Гебелс се наводно договорио са Фаладом да овај напише један велики антисемитски роман. Рачунао је на велику популарност дотадашњих Фаладиних романа и његов лагани и веома комуникативни стил писања. Радња би требало да се врти око „велике преваре двадесетих година 20. века у којој су главни актери двојица јеврејских финансијера“.

У то време догодио се још један брачни инцидент са пуцањем. Актери су Ханс Фалада и његова тадашња супруга Ана, коју је волео да зове Зузе. Писац се опет нашао у лудници. Позивајући са на договор са Гебелсом, успева да добије бољи третман у тој установи. Добија и прибор за писање.

Пишући наводно антисемитски роман по Гебелсовој поруџбини, он заправо пише аутобиографски роман Пијаница (Der Trinker) и тајни дневник Странац у властитој земљи (In meinem fremden Land).

Дневник је пронађен, дешифрован и објављен тек после шездесет година. Кажем „дешифрован“, јер је писан минијатурним средњовековним „немачким писмом“ (Die deutsche Schrift) у то време познатим као „Зитерлиново писмо“. Занимљиво је рећи да је ова абецеда било забрањена 1941. године у Хитлеровој Немачкој. Несхватљив парадокс, заиста. Најнационалистичкији немачки режим је забранио старо немачко писмо!

Фалада је овим дневником хтео да оправда себе због тога што се толико повезао са националсоцијалистичким режимом. Писао је: „Знам да сам луд. Не угрожавам само свој живот, угрожавам и живот многих људи о којима приповедам, што све више примећујем док настављам да пишем.“

Морфиниста из Источног Берлина

Кад се рат завршио и кад је Немачка подељена на источни и западни део, Фалада се обрео у Источној Немачкој. Живео је у Источном Берлину у четврти за привилеговане Мајаковскиринг.

Главни источнонемачки културтрегер Јоханес Бехер му је предложио да напише антифашистички роман о брачном пару Хампел. Ото и Елизе Хампел су растурали летке против фирера у нацистичком Берлину. На крају су били проказани и погубљени.

Фалада је написао ту књигу лежећи у болници Шарите. Зависност од морфијума и бројни покушаји самоубистава су му потпуно уништили здравље. Роман се у оригиналу зове Свако умире сам. На енглеском говорном подручју је познат под именом Alone In Berlin. Венсан Перез је 2016. године снимио филм по овој књизи. У главним улогама су Брендан Глисон и Ема Томпсон.

Западњачка штампа – „Гардијан“, на пример – покушала је да дискредитује овај филм наводећи да је Фаладин роман настао у садејству злогласне источнонемачке тајне полиције Штази и тамошњег комунистичког режима. Такође су ископали неке наводне Фаладине антисемитске изјаве.

Источнонемачки комунистички лидер Валтер Улбрихт је у једном телеграму који је послао својим менторима у Москву написао: „Фаладине романе треба поново издати али његова биографија се мора сакрити.“

Ханс Магнус Енценсбергер своју вињету о Фалади у књизи Уметници преживљавања завршио је следећим пасусом: „Ханс Фалада је био злосрећник који је преживео све личне катастрофе, и после више од шездесет година од смрти тријумфовао као књижевник захваљујући изненадној интернационалној ренесанси.“

Непролазна популарност Фаладине литературе и супериорни начин на који комуницира са публиком у 21. веку остаће тајна коју треба одгонетути. Његова биографија је важно поглавље мита о уклетом уметнику. 

Морисијева песма „Little Man, What Now?“, која је наслов позајмила од најпознатијег Фаладиног романа, са своје стране говори о актуелности Фаладиног дела. Питање је заиста вечито и увек актуелно: Мали човече, шта сада?